Перикардитис

С Википедије, слободне енциклопедије
Перикардитис
Класификација и спољашњи ресурси
Специјалносткардиологија
МКБ-10I01.0, I09.2, I30-I32
МКБ-9-CM420.90
DiseasesDB9820
MedlinePlus000182
eMedicinemed/1781 emerg/412
MeSHD010493

Перикардитис, (лат. pericarditis), је врло ретка болест срчане марамице (перикарда), која се ретко јавља примарно, већ је најчешће у склопу неког другог обољења или као компликација основне болести.

Епидемиологија[уреди | уреди извор]

Учесталос перикардитиса, према обдукцијским налазима, је релативно велика. Разни аутори наводе да је перикардитис присутан у 4 до 12% обдукованих. Инциденца, најзаступљенијих облика перикардитиса, у земљама запада износи; код вирусних инфекција 30%, бактеријских инфекција 5-10% (5 на 100.000 становника), туберкулозе < 4% (у Африци и Јужној Америце овај проценат је много већи), 20 до 30% код аутоимуних поремећаја и 4,7 до 7% код малигних болести. После инфаркта срца, перикардитис се јавља у око 20% болесника. Интересантан је податак да се у току живота болесника перикардитис региструје много ређе, што је најчешће последица недовољно изражене клиничке слике, или због прикривености његових знакова клиничким знацима основне болести.[1], </ref>[2]

Епидемиолошки гледано велики спектар болести може имати за последицу појаву перикардитиса; болести плућа и срца, неоплазме, цисте, као и урођене аномалије. Услед непоузданости неинвазивних, стандардних дијагностичких процедура, у многим случајевима остај етиолошки неразјашњен велики број случајева, и тада се перикардитис најчешће сврстава у идиопатски. Велики напредак у новијој класификацији срчаних болести је тај што она прави јасну разлику између два најчешћа облика идиопатског перикардитиса: вирусних инфекција и аутореацтивног перикардитиса. Ова класификација има велики терапијски значај због могућих последица. У аутореактивној форми, системски и интраперикардиални третман кортикостероидима има повољан ефекат, док његова примена у вирусној форми је контраиндикована.[3]
Фактори предиспозиције[уреди | уреди извор]

Најчешћи предиспонирајући фактори за појаву перикардитиса су;

Полне разлике

Изузев код вирусног перикардитиса, од кога доминирантно блују особе мушког пола у доби од 20 до 50 година), са мушко женским односом (3:1), код осталих облика перикардитиса, однос између мушкараца и жена је (1:1).[4][2]

Етиологија[уреди | уреди извор]

ЕТИОЛОГИЈА ПЕРИКАРДИТИСА[5][2]
Облик Узрок и узрочници
Инфективни
  • Вирусни • Коксакиа вируси • Ехо вируси • Аденовируси • ЕБВ • ХИВ • Инфлуенца вирус • Варичела • Рубеола • Парво Б-19 вирус •
  • Бактерије • Стрептококус • Стафилококус • Неисерије • Хемофилус • Хламидија • Легионела • Туберкулоза • Салмонела • Лајмска болест • Трепонема • Борелиоза •
  • Гљиве; хистоплазмоза • Бластомикоза • Нокардиа • Кандида • Актиномикоза •
  • Рикеције
  • Паразити • Ехинококус • Амебиаза • Токсоплазмоза *
Аутоимуни (системски)
  • Реуматске болести • Реуматска грозница • Микседем • Реуматоидни артритис • Васкулитис, склеродерма
  • Остале аутоимуне болести • Саркоидоза, Полиартеритис • Вагнерова грануломатоза •Reiter's syndrome • Дермомиозитис •
Трауматски
  • Бласт повреда
  • Пенетратне повреде • Убодина • Прострелна рана •
  • Јатрогени • у току кардиохируршких и грудних операција • пласирања пејсмејкера • бронхоскопије • катетеризације срца •
Туморски
  • Примарни • Рабдомиосарком • Тератом • Липом • Ангиом • Леиомиом • Фибром •
  • Метастатски • Тумори плућа • Тумори лимфног система • Ходџкинова болест • Меланом • Карцином желуца •
Постинфарктни
  • Перикардитис у току акутног инфаркта срца
  • Посткардијални (постинфарктни) синдром
Медикаментозни
  • Антиаритмици- Прокаинамид (Procanbid®, Pronestyl®) • Фенитоин (Dilantin®)
  • Остали лекови-Антикоагуланти • Тромболитици • Доксорубицин • Пеницилин • Фенилбутазон
Метаболички
  • Уремични (бубрежна инсуфицијенција - уремија)
  • Вирусни (токсични) аутоимуни микседем
  • Адисонова болест
  • Дијабетесна кетоацидоза
  • Холестеролски перикардитис
Други узроци
  • Пострадијациони
  • Хемиперикард пострауматски, неконтролисани антикоагулантни • постинфарктни
  • Пнеумоперикард пострауматски продор ваздуха у срчану кесу
  • Амилоидоза
  • Дисекција анеуризме
Идиопатски
  • Вирусни, у око 75 до 80% случајева, најчешће код аутоимуних болести

Патофизиологија[уреди | уреди извор]

Срчана марамица (перикард) је фиброеластична двослојна кеса, сачињена од висцералног и паријеталног слоја, раздвојених перикардијалним простором, и налази се у средишњем делу грудног коша око срчаних шупљина. У здравих особа, перикардијална шупљина садржи 15 до 50 ml (бледоружичастог) ултрафилтрата крвне плазме који спречава појаву трења у току покрета срца. Улога перикарда је да штити срце од инфекција и спољашњих и унуташњих утицаја, држи срце у стабилном положају и спречава прекомерно ширење срчаних комора, што све заједно обезбеђује његово ефикасно функционисање.

Перикардитис је медицински израз за упалу срчане марамице, која се најчешће јавља у акутном облику - обично изненада и може трајати и до неколико месеци.[6] У току перикардитиса срчана марамица постаје натечене, црвена, са могућом појавом излива, крви или течности у простору између слојева марамице (хемоперикард), понекад и са присуством ваздуха (пнеумоперикардијум), што може имати за последицу тампонаду срца.

Перикард је релативно крут и нерастегљив. Карактеристике прилагођавања перикарда могу се пратити упоређивањем односа интраперикардијалног притиска и интраперикардијалног волумена.

Клиничка слика[7][уреди | уреди извор]

  • Најчешћи симптом акутног перикардитиса је прекордиални или ретростернал бол у грудном кошу, који болесници описују као веома оштар бол у виду пробода.[8]
  • Бол може настати изненада или постепено и на почетку болести може зрачити позади (у предео левог трапезастог мишића), врат, лево раме и леву руку.
  • У току покрета тела и при удаху бол се погоршава.
  • Интензитет бола је најјачи у току лежања, и након преласка болесника у седећи положај, са горњим половином тела, нагнутом унапред, бол попушта (слаби).
  • Перикардитис прати и појава следећих општих знакова и симптома; повремена грозница, диспнеја, кашаљ и дисфагија (поремећај гутања), повишена телесна температура. Туберкулозни перикардитис, прати грозница, ноћно знојење, губитак тежине у око (80%) случајева.
  • Код одређених облика перикардитиса јављају се и акутни болови у стомаку и други психосоматски поремећаји (страх, анксиозност, узнемиреност, умор, малаксалост), са мање или више израженим психосоматским поремећајима.

Дијагноза[уреди | уреди извор]

Симптоми болести[уреди | уреди извор]

  • Општи симптоми и заци перикардитиса: температура, општа слабост, знојење, губитак тежине, отежано дисање, цијаноза, ортопнеја.
  • Посебни знаци и симптоми перикардитиса: карактеристични су за сваку болест посебно и описани су у посебном поглављу.

Физикални преглед[уреди | уреди извор]

Ртг плућа и срца (ТБЦ перикардитис)
Шум перикардног трења, чује се у ситоли и дијастоли, синхроно са радом срца, најбоље у трећем и четвртом међуребарном простору уз леву ивицу грудне кости. Звук перикардног трења је груб звук, у виду гребања или шкрипања, и чује се на великом простору предсрчаног предела. Ова врста шумова настаје у току разних инфекција, бубрежне инсуфицијенције (уремије), након свежег инфаркта срца, и других поремећаја који су прећени стварањем фибринских наслага на листовим перикарда, и својим међусобним трењем стварају шумове.
Хидропнеумоперикардни шум, манифестује се појавом звука сличног бућкању. Звук је металног призвука и сличан је звуку који се јавља код хидропнеумоторакса. Овај звук настаје код продирања ваздуха или накупљања течности (перикардијални излив) или гноја у срчаној кеси, најчешће након повреда, обично оружјем, инфекција или малигних тумора које се са плућа шире на срчану кесу.
  • Перкусија: код већих излива и тампонаде срца, добија се потмуо звук са проширеним перкуторним границама срца. Срчана тмулост има облик троугла када болесник седи или стоји. Врх троугла срчане тмулости (код израженог излива) налази се у другом међуребарном простору. Срчана тмулост се протеже надоле до шестог међуребарног простора и са горњом границом јетре гради туп угао. Граница релативне тмулости срца се изједначава са границом апсолутне тмулости, јер растегнута срчана кеса потискује плућа.[9]

Дијагностичке методе[2][10][2][уреди | уреди извор]

Метода Налаз
Рендген срца и плућа
  • Код сувог перикардита налаз је обично негативан
  • Перикардијални излив приказује проширења срчане сенке (ако излив прелази 500 мл) која добија изглед крушке, застој у плућима (дискретан плурални излив јавља се у 1/4 случајева), проширење силуете великих крвних судова срца (или оне потпуно недостају.[4]
  • Након пункције перикардног излива ствара се пнеумоперикард (појава ваздуха)
  • Код хроничних случајева и сумње на констриктивни перикардитис, ради се ангиографија срца.
Електрокардиограм[11]
Електрокардиографским знацима на ЕКГ манифестују се промене уобичајеног ритма срца које могу да укажу перикардитис.
  • Приказује промене уобичајеног ритма срца који могу да укажу перикардитис. У око 60 - 80 процента, болесника са перикардитисом, срчани ритам је измењен у свим облицима запаљењског пертикардитиса.
  • Најчешће испољавање промена је у конвексној елевацији С-Т сегмента у стандардним и другим деривацијама, коју прати ниска волтажа. Ова слика је обично краткотрајна и не прати је слика у огледалу као код коронарне болести. *Промене у виду инверзног Т-таласа присутне су знатно дуже.[12][13][14]
Ехокардиографија[15]
  • Приказује функције срца и евентуално присуство течности око срца (манифестује се раздвајањем простора око срца).
  • Може показати класичне знаке констриктивог перикардитиса које се у налазу манифестује као задебљање срчане марамице и поремећај покрета срца.
  • Недостатак раздвајања не елиминише перикардитис ако је количина излива мала.[4]
MR-томографија CT- томографија[16]
  • Приказује вишак течности у перикардијуму.
  • Приказује знаке запаљењског процеса око срца, које прати задебљање перикарда и знаци компресије срца.
Катетеризација срца
  • Пружа информације о притисцима који владају у шупљинама срца у току њиховог пуњења, чиме се потврђује дијагноза констриктивног облика перикардитиса.
Лабораторијске анализе
  • Примењују се у диференцијалној дијагнози срчаних напада и утврђивању основног узрочника перикардитиса.[17]
  • Најчешћи налаз је убрзана седиментација еризтроцита, леукоцитоза са полиморфонуклеарним леукоцитима и увећане вредности C-реактивног протеина (CK) (као маркера запаљења).[18]
  • Појава леукопеније код туберкулозног перикардита.
  • Други лабораторијски тестови могу се користити у дијагностици перикардитиса изазваног аутоимуним болестима.

Диференцијална дијагноза[19][уреди | уреди извор]

  • Остали симптоми које треба имати у виду• Бол у грудима • Исхемије миокарда

Терапија[уреди | уреди извор]

Терапија акутног перикардита углавном је усмерена на етиолошко лечење, ако је познат узрочник или основна болест и на сузбијање симптома;

Суви перикардитис (лат. pericarditis sicca) углавном не захтева посебно лечење, изузев примене аналгетика, антитусика и антипиретика. У току лечења овог облика потребно је стално пратити болесника, јер се суви перикардитис може претворити у ексудативни, туберкулозни или реуматиски.

Ексудативни перикардитис (лат. pericarditis exucativa), је знатно сложенији за лечење и састоји се у следећем;

  • Строго мировање уз редовну контролу температуре, крвног притиска и венског притиска, како би се евентуално на време открили знаци тампонаде срца, која може угрозити живот болесника.
  • Дијагностичка пункција, обично се ради код сваког ексудативног перикардитиса како би се након прегледа ексудата, поставила дијагноза и спровело етиолошко лечење.
  • Пункција и дренажа, је апсолутно индикована, ако постоје знаци срчане тампонаде као што су; набрекле вене врата, парадоксални пулс, тахикардија и пад крвног притиска. Пункција се може понављати више пута, а према потреби може се поставити и „стална“ дренажа, у трајању од неколико дана.
  • Код доказаног бактеријског перикардитиса, препопручује се локална примена антибиотика, или туберкулостатика, у перикардну шупљину. Како би се избегло накнадно стварање прираслица може се применити и примена воденог раствора кортикостероида.
  • Примена аналгетика, антипиретика, диуретика и остале симптоматске и етиолошке терапије зависи од узрочника и може бити различита.

Терапија појединих облика перикардитиса[уреди | уреди извор]

Акутни перикардитис[уреди | уреди извор]

Независно од етиологије акутни перикардитис се може јавити у облику сувог или влажног, ексудативног или фиброзног перикардитиса.

Клиничка слика; се карактерише, продромалном температуром, општом слабошћу, боловима у мишићима, грозницом, ретростерналним болом у левој половини предсрчане области, који зрачи у леви трапезасти мишић и леву руку. Од осталих симптома могу се јавити; знаци запаљења плућне марамице и знаци ангинозног бола који може симулирати срчану исхемију. (инфаркт срца)
Објективни налаз: ауискултаторно се чује шум перикардијалног трења, перкусијом се открива проширење срчане сенке, а ехокардиографијом присуство перикардијалног излива, који потврђује и радиолошка томографија и ЕКГ. Резултати лабораторијских анализа су различити у зависности од етиологије акутног перикардитиса.
Терапија: болничког лечење код ове форме парикардита је обавезно, и пре свега има за циљ утврђивање етиологије болести и посматрање развоја болести и правовремено утврђивање евентуалног развоја тампонаде срца. Нестероидни антиинфламаторни лекови су примарни у лечењу акутног перикардитиса.  Индометацин треба избегавати у старијих болесника због смањењења протока у коронарној циркулацији. Ибупрофен је пожељан јер има мало нежељених дејстава, повољано утиче на коронарни проток, и може се применити у великим дозама (300 до 800 мг на 6-8 часова)[20]  Системска кортикостероидна терапија треба да буде ограничен на акутни перикардит код болести везивног ткива, аутоимуних и уремијски перикардитис. 
Перикардиоцентеза је метода избора код акутног перикатрдитиса праћеног тампонадом срца, а може се применити и у дијагностичке сврхе.[21][22] Индикације за перикардиоцентезу се одређују према посебно прописаним критеријумима. Дисекција аорте је контраиндикација за перикардиоцентезу,[23] а релативна контраиндикација коагулопатије антикоагулантна терапија, тромбоцитопенија (мања од 50.000/мм 3). Хируршка дренажа се примењује код акутног трауматског перикардитиса, хаемоперикардитиса и гнојног перикардитиса. [20]
  • Реуматски перикардистис, лат. Pericarditis rheumatica спада у најчешћи облик акутног перикардитиса, и најчешће се јавља у облику панкардитиса. Лечење је идентично као код реуматске грознице. Најбоље резултате даје примена кортикостероида и то водених раствора у перикардијалну шупљину, што значајно смањује појаву масивних адхезија.
  • Уремични перикардитис, (лат. Pericarditis uremica) је суви облик перикардитиса који се најчешће јавља у завршној фази бубрежне инсуфицијенције. Независно од етиологије бубрежних болести уремични перикардитис је присутан ко око 50% болесника са уремијом. У многим случајевима се за живота болесника он не дијагностикује, јер протиче асимптоматски. Лечење се састоји у лечењу бубрежне инсуфицијенције и примени симптоматске терапије и аналгетика.
  • Гнојни перикардитис (лат. Pericarditis purulentaпре ере антибиотика, овај облик перикардитиса је био јако чест, док се дана среће јако ретко. лечење се спроводи применом великих доза антибиотика, пункцијом и дренажом гноја и испирањем перикардне шупљине са 200 - 300 ml физиолошког раствора. код тежих случајева ради се и хируршка дренажа, која знатно смањује смртност.

Компликације[уреди | уреди извор]

Прогноза[уреди | уреди извор]

Перикардитис (речник појмова)[2][уреди | уреди извор]

  • Акутни перикардитис: је упала перикардијума која се развија изненада и праћена је изненадном појавом симптома.
  • Тампонада срца: је тешка компресија срца које нарушава његову способност да нормално функционише. Тампонада срца је ургентно стање које захтева хитну медицинску помоћ (брзу дијагнозу и лечење)
  • Хронични перикардитис: је упала перикардијум који траје три месеца или дуже, након акутног почетка.
  • Констриктивни перикардитис: је тешки облик перикардитис у којем се упаљени слојеви перикардијума слепљују постају тврди (укрућени) и формирају ожиљно ткиво. Констриктивни перикардитис омета нормалну функцију срца.
  • Заразни перикардитис: је упала срчане кесе као последица вирусне, бактеријске, гљивичне и паразитарне инфекције.
  • Идиопатски перикардитис: је перикардитис непознатог узрока.
  • Перикардијална ефузија: је гомилања вишка течности у перикардијум.
  • Перикардијални прозор:је минимално инвазивна хируршка интервенција којом се врше дренажа (одвод) течност која је акумулирана у перикардијуму. Ова хируршка процедура подразумева мали рез на грудима кроз који се врши отварање перикардијума.
  • Перикардиектомија: је хируршко лечење перикардитиса, које подразумева уклањање дела перикардијума.
  • Перикардиоцентеза: је оперативни захват којим се уз помоћ специјалног катетера врши одвођење вишка течности из перикардијума.
  • Трауматски перикардитис: перикардитис који се развија као резултат повреде грудног коша, (пример: после саобраћајне несреће).

Види још[уреди | уреди извор]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Попадић М., Лијечење болести срца, Свијетлост Сарајево, 1987.
  2. ^ а б в г д ђ Maisch, B.; Seferović, P. M.; Ristić, A. D.; Erbel, R.; Rienmüller, R.; Adler, Y.; Tomkowski, W. Z.; Thiene, G.; Yacoub, M. H. (2004). „Oxford Journals”. European Heart Journal. 25 (7): 587—610. PMID 15120056. doi:10.1016/j.ehj.2004.02.002. Приступљено 23. 4. 2013. 
  3. ^ а б Maisch, B.; Ristić, A. D. (2002). „The classification of pericardial disease in the age of modern medicine”. Current Cardiology Reports. 4 (1): 13—21. PMID 11743917. doi:10.1007/s11886-002-0121-6. 
  4. ^ а б в (језик: француски)„Les péricardites aiguës”. Архивирано из оригинала 25. 03. 2010. г. Приступљено 7. 3. 2010. 
  5. ^ (језик: енглески) „Edward Chafizadeh, MD, Ralph Shabetai, MD Evaluation and management of acute pericarditis”. Архивирано из оригинала 17. 02. 2010. г. , Приступљено 16. јануара 2010.
  6. ^ (језик: енглески)„Pericarditis na The Cleveland Clinic”. Приступљено 7. 3. 2010. 
  7. ^ (језик: енглески) Verena T Valley, MD, Christopher A Fly, MD, Pericarditis and Cardiac Tamponade
  8. ^ Woo, K. M.; Schneider, J. I. (новембар 2009). „High-risk chief complaints I: Chest pain--the big three”. Emerg Med Clin North Am. 27 (4): 685—712. PMID 19932401. doi:10.1016/j.emc.2009.07.007. 
  9. ^ а б Ристић С. М. Клиничка пропедевтика, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1990.
  10. ^ (језик: енглески)„Edward Chafizadeh, MD, Ralph Shabetai, MD Evaluation and management of acute pericarditis”. Архивирано из оригинала 17. 02. 2010. г. , Приступљено 16. јануара 2010.
  11. ^ Baljepally R, Spodick DH. PR-segment deviation as the initial electrocardiographic response in acute pericarditis (15. 6. 1998). Am J Cardiol. 81 (12): 1505—6.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
  12. ^ Ginzton LE, Laks MM (мај 1982). „The differential diagnosis of acute pericarditis from the normal variant: new electrocardiographic criteria”. Circulation. 65 (5): 1004—9. .
  13. ^ Spodick DH. Arrhythmias during acute pericarditis. A prospective study of 100 consecutive cases. JAMA. 235 (1): 39—41. 5. 1. 1976.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
  14. ^ Spodick DH (април 1974). „Electrocardiogram in acute pericarditis”. Distributions of morphologic and axial changes by stages. Am J Cardiol. 33 (4): 470—4. 
  15. ^ Callahan, John A.; Seward, James B.; Nishimura, Rick A.; Miller, Fletcher A.; Reeder, Guy S.; Shub, Clarence; Callahan, Mark J.; Schattenberg, Thomas T.; Tajik, A.Jamil (1. 2. 1985). „Two-dimensional echocardiographically guided pericardiocentesis: Experience in 117 consecutive patients”. Am J Cardiol. 55 (4): 476—9. PMID 3969885. doi:10.1016/0002-9149(85)90397-2. 
  16. ^ Hoit BD (новембар 1990). „Imaging the pericardium”. Cardiol Clin. 8 (4): 587—600. .
  17. ^ Spodick DH (септембар 1971). „Differential diagnosis of acute pericarditis”. Prog Cardiovasc Dis. 14 (2): 192—209. 
  18. ^ Correale E, Maggioni AP, Romano S, Ricciardiello V, Battista R, Santoro E (април 1997). „Pericardial involvement in acute myocardial infarction in the post-thrombolytic era: clinical meaning and value”. Clin Cardiol. 20 (4): 327—31. .
  19. ^ (језик: енглески) Sean Spangler, MD et all, Pericarditis, Acute: Differential Diagnoses & Workup http://emedicine.medscape.com/article/156951-diagnosis. Приступљено 8. 3. 2010.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  20. ^ а б SpodickDH. Pericardial diseases. Braunwald E, Zippes DP, Libby P. Heart disease. 6th ed. Philadelphia, London, Toronto, Montreal, Sydney, Tokyo: W.B. Saunders; 2001. pp. 1823–1876.
  21. ^ MaischB, Bethge C, Drude L, Hufnagel G, Herzum M, Schönian U. Pericardioscopy and epicardial biopsy: new diagnostic tools in pericardial and perimyocardial diseases. European Heart Journal. 1994;15(Suppl C):68–73.
  22. ^ NugueO, Millaire A, Porte H; et al. (1996). „Pericardioscopy in the etiologic diagnosis of pericardial effusion in 141 consecutive patients”. Circulation. 94 (7): 1635—1641. .
  23. ^ (језик: енглески) AsselbacherEM, Cigarroa JE, Eagle KA. Cardiac tamponade complicating proximal aortic dissection: is pericardiocentesis harmful? Circulation. 1994;90:2375–2379.„American Heart Association”. Приступљено 10. 3. 2010. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Класификација
Спољашњи ресурси


Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Перикардитис&oldid=27795482”