Пређи на садржај

Портал:Историја/Биографија 33 2013

С Википедије, слободне енциклопедије

Степа Степановић (Кумодраж, 28. фебруар/11. март 1856Чачак, 27. април 1929) је био српски војсковођа и војвода.

Учесник је српско-турских ратова (18761878), као питомац-наредник, касније потпоручник. У периоду између битака на Сливници и код Куманова обављао је дужности команданта батаљона, пука, бригаде и дивизије и помоћника начелника Главног генералштаба. Два пута био је и министар војске. У том периоду Српска војска је у организационом, стручном, материјалном и моралном погледу била добро припремљена за предстојеће ратове. У Првом балканском рату (19121913) Степа Степановић је командовао Другом армијом.

У Другом балканском рату, армија под Степином командом пожртвовано је бранила нишавску зону са утврђеним логором у Пироту. Када је почео Први светски рат, као заступник одсутног начелника Штаба Врховне команде Радомира Путника, руководио је мобилизацијом и концентрацијом Српске војске. После Путниковог повратка у земљу, поново преузима дужност команданта Друге армије и са њеним главним снагама изводи марш-маневар преко Коцељеве и Текериша. У ноћном нападу, на источним падинама Цера, поразио је 21. дивизију аустроугарског 8. корпуса и чиме је омогућио је победу Срба у тој бици Церске битке. За ту савезничку победу над Централним силама, 29. августа 1914. године, унапређен је у чин војводе.

Његова армија је у бици на Дрини пожртвовано бранила Мачву, успешно одбијала више концентричних напада надмоћнијих аустроугарских снага, приковала Поћорекову Пету армију за обале Дрине и Саве и месецима исцрпљивала и трошила њене снаге.

У Колубарској бици (од 16. новембар до 15. децембар 1914.) Друга армија је на десној обали Колубаре најпре зауставила непријатељски напад, а затим учествовала у маневарским подухватима војводе Радомира Путника и генерала Живојина Мишића, што је довело до слома аустроугарске Балканске војске.

За време инвазије на Србију у јесен 1915. године, Степановићева армија је заједно са Тимочком војском, осујетила покушај бугарске Прве армије да кроз нишавску зону продре у позадину главних снага Српске војске ангажоване на северном фронту и тиме умногоме допринела пропадању Макензенових планова о брзом окружењу и уништењу Српске војске. Иако је имао значајну улогу у реорганизацији Српске војске на Крфу и њеним првим успесима на фронту код Горнићева, на Кајмакчалану и око Битоља, највећи успех везан је за пробој солунског фронта и избацивање Бугарске из рата.

Војници Степановићеве Друге армије су у јаком налету пробиле непријатељски утврђени фронт на Добром пољу и Козјаку и заједно са Првом армијом и савезничким снагама, без предаха, гониле разбијене бугарске и немачке трупе све док, 29. септембра 1918. године, нису принудиле Бугарску на капитулацију и отвориле пут за коначно ослобођење Србије. Та вешто изведена операција и прва савезничка победа, коју је извојевала српска војска у Церској бици, уврстиле су га у ред највећих војсковођа Првог светског рата и српске ратне историје.

Умро је 1929. године и сахрањен на гробљу у Чачку. Његов споменик је оскрнављен септембра 2012. године када је откинут ловоров венац од месинга.

...даље...