Портал:Македонија/Биографија архива
Биографија чланци [уреди извор]
01. недеља[уреди извор]
Света великомученица Злата Мегленска је рођена у селу Слатини у Мегленској области, од сиромашних сеоских родитеља, који имаху још три кћери. Света Злата беше кротка и побожна девојка, мудра мудрошћу Христовом и златна не само по имену него и по срцу богобојажљивом. Када Злата једном изађе на воду, ухватише је неки бесрамници Турци и одвукоше у своју кућу. Када јој један од њих нуђаше да се потурчи и да му буде жена, неустрашиво одговори Злата:
- „Ја у Христа верујем, и Њега јединога знам као Женика свога; Њега се нећу одрећи никада, макар ме ви и на хиљаде мука метнули и на комаде секли“.
Тада јој дођоше родитељи њени са сестрама. И рекоше јој родитељи:
- „Кћери наша, смилуј се себи и нама, родитељима својим и сестрама, одреци се Христа привидно, да будеш срећна и ти и ми, а Христос је милостив, опростиће ти грех, учињен у нужди живота“.
И плакаху горко родитељи бедни и сестре и рођаци. Но витешка душа свете Злате не даде се победити ђаволским замкама. Она одговори родитељима својим:
- „Кад ме ви саветујете да се одрекнем Христа, истинитог Бога, нисте више родитељи моји ни сестре моје; имам оца Господа Исуса Христа, и мајку Богородицу, и браћу и сестре - светитеље и светитељке“.
Тада је Турци бацише у тамницу, где лежаше три месеца; и извођаху је сваки дан и шибаху док крв њена не затопи земљу. Најзад је обесише стрмоглав и подложише ватру, да би се од дима угушила. Но Господ беше са Златом и даваше јој силу у страдању. На послетку је обесише о дрво и исекоше сву на мале комаде. И тако ова мужествена девица предаде дух свој Богу и пресели се у рајска насеља 1796. године. Комаде њених моштију разнеше хришћани по својим домовима ради благослова.
02. недеља[уреди извор]
Мицко Крстић (1855 — 13/16. октобар 1909), познат као Мицко Поречки, је био четнички војвода у Старој Србији (данашњој Македонији).
Мицко Крстић родио се у селу Латову у Рабетинској Реци у данашњој Македонији. Његови преци су из села Требина у Поречу, области код данашњег Македонског Брода који је у 19. и првој половини 20. века снажно неговао српске традиције. Као дечак Мицко је отишао у Скопље да испече самарџијски занат. По повратку из Скопља затекао је стару обест албанског бега Џемаил Аге који му је понижавао и уцењивао оца.
Мицко одлази у Србију која те 1876. улази у рат са Османским царством. Мицко је у Српско-турском рату 1876-1878. учествовао као добровољац заједно са својим земљацим из Пореча. Након рата пребацује се у Пореч и ту учествује као четовођа заједно са Илијом Делијом, Стефом Петровићем, Ристом Костадиновићем у герилском рату 1880-1881. познатом као Брсјачка буна. Тада је и извршио освету над Џемаил агом, што је забележено у народној песми Не седи Џемо распашан. Због зиме и потера Мицко распушта чету 1882. и склања се у Пореч у село Белицу. Турске потере га хватају и одводе у битољску тамницу где је „имао да одлежи“ 101. годину робије. Због свог отвореног српског декларисања бива жртва атентата у тамници који једва преживљава. Након тога ступа у преписку са српским конзулом у Битољу Милојком Веселиновићем који настоји да га ослободи.
Године 1897. Бугарска користи Грчко-турски рат 1897. да издејствује амнестију за све Бугаре у турским тамницама. Мицко Крстић одбија да се користи амнестијом и да се издаје за Бугарина и остаје у тамници све до 1901. када српски конзул коначно успева да га ослободи. Од 1901. до априла 1904. Мицко живи у Битољу од скромне помоћи српског конзулата.
Када је након Илинданског устанка појачан терор ВМРО-а а над Србима. Саватије Милошевић и Лазар Кујунџић успевају да га пребаце у Пореч где организује прву српску чету са десне стране Вардара. Уплашена култом Мицка као старог борца и омиљеног народног јунака, челници ВМРО крећу у напад на Мицка октобра 1904. Чете Георги Сугарева, Петра Ацева и Дамјана Груева напале су га код села Слатина у Поречу. Мицко је издржао борбу и чак однео победу у којој је заробљен и ревизиони војвода ВМРОа Дамјан Груев. Мицко је Груеву поклонио живот и пустио га под условом да више не напада Србе. Груев је преко конзулата у Битољу и Скопљу пребачен у Бугарску и није предат Турцима. Због старости Мицко је убрзо пребачен у Србију. Након Младотурске револуције враћа се у Пореч. Турски циљ је био да обезглаве народ, па како им је Мицко Крстић био прва мета убијају га 13/16 октобра 1909. код села Ижишта у близини Кичева.
03. недеља[уреди извор]
Марко Мрњавчевић познат као Краљевић Марко је био српски краљ и главна личност једног од циклуса српских епских песама. Био је син краља Вукашина Мрњавчевића и синовац деспота Јована Угљеше.
После смрти оца Вукашина у Маричкој бици, Марко је постао турски вазал. Погинуо је у бици на Ровинама 1395. против влашког војводе Мирче борећи се на страни Турака. Ипак, Марко је у народу остао упамћен као личност која се бори против турског зулума.
04. недеља[уреди извор]
Блаже Конески (Небрегово код Прилепа, 19. децембар 1921 — Скопље, 7. децембар 1993) је био утемељивач и један од кодификатора савременог македонског књижевног језика и виђени књижевник, културни и јавни радник: песник, прозаиста, есејиста, историчар књижевности, филолог и лингвиста, предавач и професор на Филозофском факултету у Скопљу.
Студирао је филозофију на универзитетима у Београду (под именом Благоје Коњевић) и Софији (под именом Благој Конев). Након ослобођења, активно се укључује у стандардизовање македонског језика. Саставио је правопис македонског књижевног језика, а такође је био уредник Речника македонског језика. Оснивач је студија македонистике на Скопском универзитету (од 1958. до 1960. је био ректор овог универзитета). Од 1967. је члан Македонске академије наука и уметности (МАНУ) и њен је први председник (до 1975.). Такође је био члан македонског ПЕН центра, и члан Друштва писаца Македоније (ДПМ) од 1947. године и његов први председник.
Радио је и као уредник књижевних часописа „Нов Ден“ и „Македонски јазик“.
Блаже Конески је кључна фигура за развој македонског језика, али је значајан и у међународним оквирима. Био је члан академија наука и уметности у Загребу, Београду, Сарајеву, Чикагу и Лођу и почасни доктор на универзитетима у Чикагу, Кракову и Скопљу. Његова дела су преведена на српски, словеначки, албански, турски, мађарски, француски, руски, италијански, грчки, пољски, румунски, немачки и енглески језик.
Блаже Конески био је сестрић српског четничког војводе Глигора Соколовића.
05. недеља[уреди извор]
Аристотел (грч. Αριστοτέλης); 384. п. н. е. — 322. п. н. е.), старогрчки филозоф и беседник, Платонов ученик и једна од најутицајнијих личности у историји европске мисли.
Аристотел је рођен у Стагири, грчкој колонији на македонском полуострву. Његов отац, Никомах, радио је као дворски лекар код краља Аминтаса III Македонског, деде Александра Великог. Верује се да су Аристотелови преци били на овој дужности и код ранијих македонских краљева. Претпоставља са да је, када је отишао у Атину са 18 година, Аристотел имао и нека знања из медицине која је добио од оца.
Од 18. до 37. године похађа Академију као Платонов ученик. Разлике у филозофским ставовима биле су основа за стварање разних легенди о односима Платона и Аристотела. Евидентно је да су неслагања у ставовима постојала, пошто Аристотел врло рано показује интересовање за природне чињенице и законе за разлику од Платонових идеалистичких ставова. Било како било, нема никаквих доказа да су за време Аристотеловог боравка на Академији односи између двојице филозофа били затегнути или прекинути.
После Платонове смрти (346. п. н. е.), Аристотел са Ксенократом одлази на двор Хермијаса, владара Атарније у Малој Азији и жени се са Питијом, владаревом нећакињом и покћерком. Године 344. п. н. е., Хермијас гине у побуни и Аристотел са породицом одлази у Митилену. После годину-две, на позив краља Филипа II Македонског одлази у родну Стагиру да би постао тутор Александра Великог, који је тад имао 13 година.
Око 335. п. н. е., Александар одлази у поход на Азију а Аристотел, који је од Александровог доласка на македонски трон имао улогу неслужбеног саветника, одлази поново у Атину и отвара сопствену филозофску школу. Могуће је да је Аристотел, по казивању Аула Гелијуса, водио школу реторике за време свог претходног боравка у Атини; али, сада, следећи Платонов пример, он почиње давати редовне часове из филозофије у гимназијуму саграђеном у част Аполона Ликијског, по којем је школа добила име Лицеј.
06. недеља[уреди извор]
Голуб Јанић, (Маврово, 1853 - Београд, 1918), рентијер, велетрговац, народни посланик, добротовор, почетком двадесетог века један од најбогатијих људи у Србији, водећи финансијер и најутицајнија личност српске заједнице из Старе Србије и Македоније, национални радник. Један од оснивача и финансијера Централног револуционарног тајног одбора у Београду, или Српског комитета, који је од 1903. руководио четничком акцијом у Старој Србији, што је од 1905. радило и друштво Српска Браћа чији је он био оснивач и дугогодишњи председник. Био је и председник и оснивач Удружења Старосрбијанаца, оснивач и члан и Друштва за подизање храма Св. Саве, Друштва за улепшање Врачара и др. У младости борио се у добровољцима у српско-турским и руско-турским ратовима 1876 — 1878. Његова жена и наследница Босиљка Јанић, рођ. Цинцар-Јанковић, основала је три задужбине које носе његово име и име чланова његове породице, Задужбину Самуила и Голуба С. Јанића при Философском факултету и Учитељској школи у Скопљу, Задужбину Самуила и Голуба С. Јанића при Српској краљевској академији (хотел Балкан на Теразијама) и Фонд Софије Самуила и Босиљке Голуба С. Јанића.
07. недеља[уреди извор]
Ванђел Димитријевић Скопљанче (1875, Скопље — 1915) је био српски четнички војвода у Старој Србији из времена борби за Македонију почетком 20. века. Био је комита ВМРО-а пре 1903 и учествовао је у Илинденском устанку. По оснивању српске четничке организације 1903. прилази јој као војвода и организује чету. У Првом балканском рату је дективиран у четничке одреде и учествово у свим борбама одреда Војводе Вука 1912. и Добровољачком одреду у Другом балканском рату 1913. У Првом светском рату борио се у четничким одредима од 1914. Погинуо је код Битоља 1915. приликом одбране одступања српске војске.
08. недеља[уреди извор]
Коста Групчевић (Охрид, 1848 — Цариград, 3. фебруар 1907) је био српски национални и културни радник заслужан за јачање српскога утицаја у Македонији.
09. недеља[уреди извор]
Василије Поповић Цицо (1914-1962), сликар и карикатуриста, једaн од најзначајнијих македонских уметника 20. века.
Василије Поповић Цицо је између осталог аутор првих буквара на македонском језику, као и првих грбова Републике Македоније и грба града Скопља, чиме је знатно утицао на обликовање визуелног идентитета државе.
10. недеља[уреди извор]
Петар Поп Арсов (Богомила, 14. август 1868 — 1. јануар 1941, Костенц) је био један од оснивача Тајне Македонско-Одринске револуционарне организације 1893. Аутор је првог Устава и познате публикације “Стамболовштината во Македонија и нејзините представници”.
Рођен је у побожној фамилији, отац је био православни свештеник. Залагао се за коришћење македонског дијалекта уместо бугарског код лекторисања књига. Зато је искључен из школе у Солуну заједно са 38 студената. Студије филологије је наставио у Београду 1888. али је био због поновног супростављања, овога пута се није сложио српском политиком, искључен 1890.
Престао је да се бави политичком активношћу 1920. године. Умиро је од последица болести у Софији 1. јануара 1941.
11. недеља[уреди извор]
Михаило Апостолски (мкд. Михајло Апостолски; 1906 — 1987), учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СФРЈ и СР Македоније, генерал-пуковник ЈНА, историчар и народни херој Југославије.
У краткотрајном Априлском рату био је начелник штаба Триглавске дивизије. После капитулације заробљен је од Италијана и одведен у логор Вестоне. Потом је пребачен у Ријеку, где је са групом Македонаца пуштен.
После повратка у Македонију, повезао се са Лазаром Колишевским, који га је укључио у Народноослободилачки покрет. Септембра 1941. године изабран је за члана Покрајинског шатаба НОП одреда Македоније, јуна 1942. године посатвљен је за команданта Главног штаба НОВ и ПО Македоније. Од фебруара до августа 1944. године под Михајловом командом су се, поред 33 македонске бригаде, нашле и бригаде Оперативног штаба за Косово и Метохију и Оперативног штаба за јужну Србију.
Фебруара 1945. године постављен је за начелника Врховног штаба НОВЈ, односно Генералштаба Југословенске армије. На Другом заседању АВНОЈ-а, новембра 1943. године, изабран је за члана Председништва АВНОЈ-а, а на Првом заседању АСНОМ-а, августа 1944. године, за члана Председништва АСНОМ-а.
После ослобођења Југославије обављао је разне одговорне дужности у Југословенској народној армији. Пензионисан је 1958. године у чину генерал-пуковника.
Бавио се и научним радом, посебно радовима о историји југословеснких и балканских народа и радовима ватним за војну историју. Године 1967. приликом формирања Македонске академије наука и уметности постао је њен први редовни члан, а 1968. је изабран за дописног члана Српске академије наука и уметности. Касније је изабран и за члана хрватске, словеначке као и Академије наука и уметности Босне и Херцеговине.
Од 1976. до 1983. био је председник Македонске академије наука и уметности, а од 1978. до 1981. године председник Савета академија наука и уметности СФРЈ. Био је и члан Савета федерације. Године 1978, додељена му је Награда АВНОЈ-а, највиша југословенска награда. Године 1986, постао је председник Савеза друштава историчара Македоније.
12. недеља[уреди извор]
Григорије Божовић (1880 — 1945), књижевник, професор призренске богословије, један од вођа српског покрета у Македонији, првенствено у Битољском одбору српске четничке организације, а потом и посланик Народне скупштине у Скопљу. Имао је руководећу улогу у политичким и националним пословима у време када је старој Србији претила озбиљна опасност од Турака и Арнаута, непосредно пред Балканске ратове и ослобођењу ових крајева.
Григорије Божовић је један од значајнијих српских писаца између два светска рата.
Објавио је четрнаест књига, од којих осам збирки приповедака. Преостале чине путописи, краћи записи о људима и крајевима, накнадно сабрани из Политике, чији је стални и угледни сарадник био. Пред сам крај Другог светског рата комунисти су га стрељали у Београду а његов је књижевни опус остао готово потпуно непознат широј публици.
13. недеља[уреди извор]
Јане Сандански (мкд. Јане Сандански; Влахи, 31. јануар 1872. – Пирин планина, 22. април 1915.), македонски и бугарски револуционар и члан ТМОРО-а.
Рођен у селу Влахи код Мелника, Пиринска Македонија. Завршио је прогимназију у Дупници у Бугарској. У младости је био активан међу македонском емиграцијом у Дупници. Од 1895. до 1897. био је учесник четничког устанка, којег је организовао Врховни македонски комитет (врховисти). Године 1899. упознао се са Гоцом Делчевим и Ђорчом Петровим и прешао у Тајно македонско-одринску револуционарну организацију (ТМОРО). Делчев га је 1901. године одабрао за војводу пограничких региона Сереског округа за заштиту територије од врховиста.
Након почетка Илинданског устанка организовао је Крстовдански устанак у Сереском револуционарном округу.
Од 1908. године сарађивао је са младотурцима и учествовао у младотурском походу на Цариград, када је 1909. године детронисан султан Абдул Хамид II.
Учествовао је у Првом балканском рату, када су одреди под његовим вођством ослободили Мелник. Дејствовао је и при заузимању Рупелске клисуре. Са својим је одредима 1912. године ушао у Солун, где се сукобио са бугарским официрима због својих ставова о аутономној и неовисној Македонији.
За време другог балканског рата борио се на бугарској страни у рилској дивизији.
У заседи су га убили политички противници на Пирин планини, 22. априла 1915. године.
14. недеља[уреди извор]
.jpg)
Стефан Урош IV Душан Немањић, познат и као Душан Силни (око 1308 — 20. децембар 1355) је био српски средњовековни краљ (1331 — 1345) и први српски цар (1346—1355). Душан је са власти збацио свог оца Стефана Дечанског, уз помоћ властеле незадовољне политиком Стефана Дечанског према Бугарској и Византији, након битке код Велбужда.
Српска војска је освојила град Сер 25. септембра 1345. године. Освојена је и Халкидика, укључујући Свету гору Атонску.
По освајању великих византијских територија Стефан Душан се 1345. прогласио у Серу за цара Срба, Грка (тј. Ромеја) и Бугара, српску цркву је са ранга архиепископије уздигао на ранг патријаршије, да би га први српски патријарх Јоаникије 1346. крунисао у тврђави Кале у Скопљу.
Душанов законик проглашен 1349. у Скопљу и допуњен на сабору одржаном 1354. у Серу је најзначајнији српски средњовековни правни акт.
Душан је значајно проширио границе српске државе према југу, све до Коринтског залива, искористивши унутрашње немире у Византији.
15. недеља[уреди извор]
Јован Трифуновски, српски и македонски географ и антропогеограф.
Рођен је 23. септембра 1914. у селу Вруток код Гостивара у земљорадничкој породици. Основну школу завршио је у родном селу а седам разреда гимназије у Скопљу. Осми разред и дипломски испит положио је у Тетову. На Филозофски факултет у Скопљу уписао се 1935. и завршио га са успехом 1939. После завршених студија одлази у војску у Београду, где служи у Војно-географском институту. Из војске је изашао као геодетски потпоручник. Од новембра 1940. до марта 1940. био је асистент на географском институту при Филозофском факултету у Скопљу. Учествовао је у Априлском рату. За време окупације боравио је у Београду.
Радио је у Београду и Скопљу као редовни и ванредни професор. Целог живота радио је на антропогеографским изучавањима, остварујући идеју Јована Цвијића, бар што се тиче јужног дела Југославије, о антропогеогрефском изучвању свих насеља у земљи-Едиција Насеља и порекло становништва.
Објавио је велики број монографија и стручних расправа на тему антропогеографије у еминентним часописима као што су: Гласник српског географског друштва, Српски етнографски зборник, Гласник САНУ-а и у многим другим.
Често је истицао српску етничку припадност и у својим радовима истицао српски карактер македонског становништва, не одричући савремено постојање македонске нације. Године 1997. то своје мишљење исказао је у делу Македонизација Јужне Србије.
16. недеља[уреди извор]
Прохор је рођен у првој половини 11. века од побожних родитеља, Јована и Ане, у околини Овчег поља. По Житију, Прохор је рано изучио књижне мудрости и у свему био бољи од својих вршњака. У духовном усхићењу он одлази у пештеру Нагоричинску (источно од Куманова), близу данашњег манастира Старо Нагоричино, где среће ловца Диогена. Прохор му прорече да ће постати цар и рече му: сети се и мене кад постанеш цар. То се и обистинило - Диоген поста византијски владар Роман IV Диоген (1067-1071). Житије даље казује да се пустиножитељ Прохор подвизавао тридесет година у планини Козјак (јужно од Врања), у једној малој пећини. Ту се и престави после шездесет и две године испосничког живота.
После тридесет година преподобни Прохор се у сну јави цару Диогену и опомену га речима: „Зашто, Диогене, заборави своје пређашње хаљине и мене старца? Постарај се да ми подигнеш макар мали храм“. Цара обузе страх и са патријархом и пратњом пође у Жеглиговски крај у Нагоричино да тражи старца Прохора. Пошто га ту не нађе, пређе у планину Козјак. После много дана тражења пронађоше пећину и у њој мошти преподобног Прохора. На том месту цар подиже цркву у славу Светога апостола Луке, а десно од реке Пчиње сагради храм посвећен преподобном Прохору. У томе храму, са десне стране олтара, положише свете мошти Преподобнога; из њих потече свето миро. Део моштију цар је однео у Цариград, један део доспео је доцније у Љубостињу, а остали део и данас се налази у манастиру Светог Прохора Пчињског под планином Козјак.
О преподобном Прохору Пчињском, чије мошти и данас почивају у његовом манастиру и точе миро, сачувана су многа писана сведочанства, посебно о његовим чудотворним моштима. Православна црква овога свеца слави 1. новембра (односно 19. октобра по старом календару).
17. недеља[уреди извор]
Синиша Вуковић (Куманово, 7. октобар 1932 — Београд, 25. октобар 2011. ) је био српски сликар, ликовни педагог и архитекта.
18. недеља[уреди извор]
Илија Делија је рођен у демирхисарском селу Малом Илину, тада у Османском царству. У Српско турском рату 1876. учествује као добровољац у српској војсци а након мира Србије и Турске 1876. улази у добровољачке одреде у саставу руске војске. Након што је рат 1878. завршен враћа се у родни крај где 14. октобра 1880. избија устанак познат као Брсјачка буна. Устаници су Илију изабрали за једног од вођа устанка. Након жестоких борби и након што су Турци репресалијама притисли народ Илија се предаје Турцима на бесу са условом да се устаници оставе на миру јер се вођа предао. Илија је наводно привремено спроведен у Битољ где је затворен, убрзо је беса погажена и Илија је пребачен у солун а затим у Малу Азију где је убрзо умро у заточеништву.
О Илији Делији је убрзо испевана песма: Што је врева у горња махала. У песми се о Илијиним устаницима говори као о силним Србима, што поред молби кнезу Милану Обреновићу за присаједињење Србији са потписом Илије и осталих устаник сведочи о српском карактеру устанка.
19. недеља[уреди извор]
Мустафа Кемал паша Ататурк (тур. Mustafa Kemal Atatürk; Солун, 12. март 1881 — Истанбул, 10. новембар 1938), оснивач модерне Турске. Рођен у Солуну, у Грчкој која је била под контролом Турака, и са очеве стране посвећен војној служби, био је један од најбољих дипломаца у војној академији. Као млади официр критиковао је владу Османског царства и ушао је у Турски национални комитет јединства и напретка. Ипак, током Првог светског рата ратовао је за владу, победивши Савезнике на Галипољу. Коначна савезничка победа довела је британске, француске и италијанске трупе у Анадолију; задужен да тамо поврати ред, искористио је прилику да подстакне народ против савезничких нападача. Грчка и Јерменија које су турским поразом добиле нове територије, супротставиле су се турским националистима, али он је савладао сав отпор тако да је 1923. успостављена Турска Република. Мустафа Кемал добио је назив Ататурк („отац Турака“) 1934.
20. недеља[уреди извор]
Лазар Петровић (Башино село, Велес, 1850 — Београд, 29. мај / 11. јун 1903) је био српски генерал из времена Краљевине Србије, професор Војне академије и први ађутант краља Александра Обреновића. Убијен у Мајском преврату 29. маја / 11. јуна 1903. године.
21. недеља[уреди извор]
Глигор Соколовић (Небрегово, 17. јануар 1872 — 1910) је био српски четнички војвода с краја XIX и почетка 20. века.
Прославио се још као сасвим млад, када је убио Али-Агу, обесног Турчина из Црнилишта који је у то време злостављао локално становништво. Након тога, 1895. године, Глигор се одметнуо у шуму са још неколико другова. Та чета је била страх и трепет за Турке и качаке у овом крају.
Учествовао је у Илинденском устанку. Турци су му, из одмазде ухвалити и убили оца Сокола Ламевића. Након тога, Глигор се повлачи у Бугарску. Тамо је сакупио чету и кренуо у борбу с Турцима. У једној од борби с Турцима, био је рањен у главу, и тада бежи у Србију.
Боравећи у Београду, војвода Глигор Соколовић је пришао новооснованој Српској четничкој организацији и убрзо образовао чету коју је у јесен 1904. одвео је у Прилепски крај. Учествовао је у скоро свим великим борбама српских четника и чета ВМРО-а.
Борбе су се наставиле до Хуријета, јула 1908. окончавајући се увек у корист српских четника.
22. недеља[уреди извор]
Свети Гаврило Лесновски је био хришћански подвижник са Балкана из 10. века.
Гаврило Лесновски је био балкански Словен, друг Прохора Пчињског и Јована Рилског. Подвизавао се у X веку код Кратова на гори Лесновској, где је саградио храм светом Архангелу Михаилу. Чудотворац и за живота и по смрти. Садашњи храм на том месту подигао је војвода цара Душана Јован Оливер. Свети Гаврил је преминуо крајем X века.
Српска православна црква слави га 15. јануара по црквеном, а 28. јануара по грегоријанском календару.
Срби, Бугари и Македонци га сматрају својим.
23. недеља[уреди извор]
Стеван Симић (Кратово, 9. мај 1882 — Скопље, 25. јун 1962) је био српски географ, просветни и национални радник у Старој Србији и народни посланик у Краљевини Југославији.
Након Другог светског рата одбија да промени презиме и да се изјасни као Македонац.
24. недеља[уреди извор]
Максим Скопљанац је био патријарх српске цркве у периоду од 1655--1674. године.
25. недеља[уреди извор]
Филип II Македонски (грч. Φίλιππος Β΄ της Μακεδονίας) (382.-336. п. н. е.) је био краљ Македоније од 360. до 336. п. н. е..
Владавина Филипа II, представљала је најкрупнији преокрет у развоју хеленског света у познатој историји. Био је први који је ујединио грчке полисе-државице. Он је био тај који је учврстио темеље за будуће светско царство које је остварио његов син Александар Македонски.
26. недеља[уреди извор]
Др Ксенте Богоев (Леуново, код Гостивара, 20. октобар 1919 — Скопље, 20. април 2008), економиста и друштвено-политички радник СФР Југославије и СР Македоније. Од 1968. до 1974. године обављао је функцију председника Извршног већа Собрања СР Македоније.
Рођен је 20. октобра 1919. године у селу Леуново код Гостивара. Студирао је на Економском факултету у Београду, где је дипломирао и докторирао.
После рата обављао је многе друштвено-политичке функције:
- декан Економског факултета у Скопљу од 1960. до 1963. године
- ректор Универзитета у Скопљу од 1966. до 1968. године
- председник Заједнице југословенских универзитета од 1967. до 1968. године
- председник Савеза економиста Македоније од 1964. до 1967. године
- председник Савеза економиста Југославије од 1967. до 1969. године
- председник Научне секције економиста Југославије 1977. године
- од 1974. члан, а од 1992. до 1999. године председник Македонске академије наука и уметности
- председник Извршног већа Собрања СР Македоније од 1968. до 1974. године
- члан Председништва СР Македоније од 1974. до 1977. године
- гувернер Народне банке Југославије од 1977. до 1981. године
Године 2007. одликован је Орденом заслуга за Македонију.
Умро је 20. априла 2008. године у Скопљу.
27. недеља[уреди извор]
Тодор „Тоше“ Проески (25. јануар 1981, Прилеп — 16. октобар 2007, Нова Градишка) био је велика музичка звезда Македоније и један од најпопуларнијих певача на простору бивше Југославије.
28. недеља[уреди извор]
Добромир Хрс је био обласни господар у Македонији на прелазу са XII на XIII век. Познат нам је из дела византијског историчара Никите Хонијата, који је у свом историјском делу (Nicetae Choniatae Historia I—II, ed. J.A. van Dieten, Berolini 1975) описао неуспешни поход који су Византинци подузели противу њега 1198. године.
Византинци су 1198. године преузели поход против обласног господара Добромира Хрса, који се утврдио у тешко приступачном граду Просеку на реци Вардару, тврђави налик на орловско гнездо.
У почетку су постизали извесне резултате јер су потиснули браниоце са спољног бедема. Ипак, за одлучујући успех нападачима су недостајале опсадне справе, што је остварење тог подухвата чинило практично немогућим. Стога су се Византинци повукли како би већ следећег дана наставили започету опсаду. Међутим, људи Добромира Хрса су под окриљем мрака, извели успешан ноћни напад. О томе је Никита Хонијат забележио следеће:
Изашавши кришом ноћу из тврђаве, варвари разбише справе које су Ромеји по тамошњим брежуљцима били поставили и заробише заплашену ноћну стражу, која је била побегла до шатора протовестијара Јована, тако да је и сам протовестијар, који је већ био заспао, уплашен одмах скочио из постеље и дао се у бекство бунован и обузет страхом. Разграбивши ствари из шатора, међу којима беше и зелене боје обућа протовестијара, читаву ту ноћ су се изругивали и забављали ромејским предметима. Сем тога, они су и празне винске каце пуштали одозго из шибља и војску, која није знала шта се у мраку дешава, буком застрашивали
Неопходно је нагласити да је достојанство протовестијара било веома познато у Византијском царству и да су они који су носили ову титулу имали право да носе одећу зелене боје. Тако је обласни господар Добромир Хрс овом прилико не само осујетио напад Византинаца него и понизио царску војску.
29. недеља[уреди извор]
Др Василије Јовановић – Васа Маћедонац био је српски правник, политичар и национални радник. Један је од оснивача српске четничке организације 1903. и Лиге народа.
Рођен је у Скопљу фебруара 1874.
Активно је учествовао у политичком животу Краљевине Југославије , био је члан неколико влада као министар саобраћаја. Преживео је Други светски рат и доживео дубоку старост. Умро је у Београду 1970.
30. недеља[уреди извор]
Ахмед Нијази-бег (тур. Resneli Ahmet Niyazi Bey, алб. Ahmet Njazi Bej Resnja); Ресан, Македонија, 1873 — Валона, Албанија, 17. април 1913) је био османски војник и политичар. По пореклу Албанац.
Управитељ Ресна, био је покретач Младотурске револуције 1908. године.
31. недеља[уреди извор]
Бранко Младеновић (—умро пре марта 1365) је био српски племић и севастократор из средине XIV века, који је управљао Охридом у доба Српског царства и сматра се родоначелником Бранковића.
32. недеља[уреди извор]
Натанаил Охридски и Пловдивски или Натанаил Кучевишки (1820—1906) је био митрополит охридски и пловдивски Бугарске православне цркве, писац и револуционар.
Рођен је као Недељко Нешо Стојанов (Недялко Нешо Стоянов) или Станков Бојкикев (Станков Бойкикев) у селу Кучевишту на Скопској Црној Гори, у северној Македонији.
Школује се у Кучевишком манастиру, а затим у Самокову 1835. године.
Образовање наставља у Прилепу, где заједно са бугарским учитељем Георгијем Самуркашевим преводи антисемитски трактат „Служење јеврејско и сво њихово злотворство“ (Служение еврейско и все злотворение нихно) монаха Неофита, штампаног 1838. године, у првој бугарској штампарији Теодосија Синаитског у Солуну.
Године 1837. подстрижава се за монаха у манастиру Зограф и добија име Натанаил. После годину дана одлази на школовање у Духовну семинарију у Кишињев, а затим у Одеску семинарију. У Русији заједно са Захаријем Књажеским преводи дело „Огледало хришћанско“ (Зерцало или огледало християнское), штампано у Москви 1847. године.
После завршене семинарије одлази на студије у Кијевску духовну академију коју завршава 1851. године. У Кијеву је рукоположен за јеромонаха. Путује по Русији, Аустрији, Србији, Влашкој, Молдавији, Отоманској империји. У Прагу, 1853. године, издаје дело „Пријатељско писмо Бугарина Грку“ на црквенословенском језику, у којем описуje догађаје око одвајања дела Цариградске патријаршије и стварања самосталне Бугарске егзархије. Године 1863. представник је у Моравској, на прослави 1.000 година од дела Светих Ћирила и Методија.
33. недеља[уреди извор]
Анђелко Крстић (Лабуништа, крај Струге, 1. новембар 1871 — Лабуништа, 6. мај 1952) је био српски национални радник, песник, приповедач, романописац и драмски писац.
Анђелко је поникао у дримколском крају, који се и дан данас назива Мала Шумадија. Учитељску школу је завршио 1889. године у Београду, а већ 1890. ступио је у учитељску службу по селима на планини Јабланици у Дримколу. Његов први литерарни прилог објављен је у „Цариградском гласнику“ 1904. године под псеудонимом „Дримколац“. Тематика његових дела био је тежак живот његових земљака, сељака - печалбара. Врхунац његовог књижевног стваралаштва је роман „Трајан“, објављен 1932. године, за који је две године касније добио награду за најбољи српски роман од Академије Уметности.
34. недеља[уреди извор]
Вукашин Мрњавчевић (погинуо 26. септембра 1371) је био српски средњовековни великаш и краљ од 1365. до 1371. године.
Као један од најмоћнијих велможа у нејединственом Српском царству, Вукашин је крунисан за краља 1365. како би деловао као савладар цара Стефана Уроша V. Вукашин се 1369. политички разишао са све немоћнијим царем, а већ 1371. је заједно са својим братом, деспотом Јованом Угљешом, погинуо у Маричкој бици у походу предузетом против Османлија.
У народној традицији Вукашин је нетачно осуђен као узурпатор и убица цара Уроша, назива се „жура Вукашин“.
35. недеља[уреди извор]
Доксим Михаиловић - Дебарац (20. фебруар 1883 — 24. октобар 1912) је био српски четнички војвода у Старој Србији и Македонији почетком 20. века.
Доксим Михаиловић Галичанац родио се у селу Галичнику 20. фебруара 1883. завршио је основну школу у месту а затим богословију у Призрену. Од 1904. био је учитељ у Галичнику. Следеће 1905. постаје српски четнички војвода и учествује у борби на Челопеку, као део борбе за Македонију у оквиру српске акције у Македонији. Године 1907. одлази у манастир Хиландар на Светој гори где постаје настојник манастира. Затим добија службу директора српске школе у Ђевђелији. Године 1910. почиње да се бави трговином и путује и тргује у Грчкој, Италији, Малти, Египту. По избијању Првог балканског рата враћа се у Србију и уписује се у четнички одред војводе Војина Поповића Вука. Погинуо је другог дана Кумановске битке код села Младо Нагоричано. Леш Доксима Михаиловића је после битке био на 300 метара у турским редовима и далеко од било ког погинулог српског војника.
36. недеља[уреди извор]
Ћирило и Методије (грч. Κύριλλος και Μεθόδιος, стсл. Кѷриллъ и Меѳодїи) су били браћа из Солуна, који су ширили писменост и хришћанство међу Словенима, због чега су остали упамћени као „словенски апостоли“.
Њихов отац Лав био је високи византијски војни заповедник (друнгар). Најранију младост су провели у Солуну, који је у то време био окружен Словенима. Методије је постао управник једне архонтије у источној Македонији, док је Ћирило, који је одрастао на царском двору, након завршених филозофских и теолошких студија био постављен за библиотекара Аја Софије (цркве Свете Премудрости) у Цариграду и учитеља филозофије на цариградској високој школи.
37. недеља[уреди извор]
Наум Крнар је једна од важнијих личности Првог српског устанка, близак Карађорђев сарадник. Рођен је у Москопољу, око 1780. године. По етничкој припадности је био Цинцарин, а по националном осећању Грк.
Пореклом је из имућне трговачке породице. У младости је стекао солидно образовање. Говорио је више језика. Први српски устанак га затиче у Београду као угледног и прилично богатог трговца. Трговао је кожом и крзнима.
Наум Крнар је био члан Хетерије, тајног удружења које се борило за ослобађење и уједињење балканских хришћанских земаља, a чији је један од истакнутих вођа био и Рига од Фере.
Првом српском устанку се прикључио у самом почетку, и по његовом слому је пребегао прво у Земун, па у Нови Сад, а затим, као и већина српских војвода, у Хотин, у Русију. Године 1817, са Карађорђем, тајно прелази преко Дунава у намери да у Србији подигну устанак. Кнез Милош сазнаје за њихов долазак и наређује њихово смакнуће.
Главе Карађорђа и Наума Крнара однете су паши у Београд, а овај је кожу с њих, испуњену памуком, послао за Цариград, као доказ.
38. недеља[уреди извор]
.jpg)
Свети мученик Ђорђе Кратовац је хришћански светитељ из града Кратова. Српски извори наводе да је био Србин, а македонски да је Македонац. Ђорђе је био кујунџија. Када је имао осамнаест година Турци су га хтели потурчити, међутим Ђорђе није хтео да се одрекне хришћанске вере. Због тога су га Турци мучили, а потом и живог спалили на ломачи 11. фебруара 1515. године у Софији, за време султана Селима I. Тада је свештеник Пеја написао његово житије у Софији, а потом и јеромонахом Илија 1539. године у Русији.
39. недеља[уреди извор]
Питу Гули, (1865, Крушево (данашња Македонија) - 1903, Мечкин камен код Крушева) је био револуционар у отоманској Македонији, цинцарског порекла. Био је локални вођа организације која се обично назива Унутрашња македонска револуционарна организација (ВМРО).
Рођен је у арумунској породици. Испољио је независну и побуњеничку природу рано у животу. Гулијева породица је била сиромашна, па се преселила у Софију, када је Питу Гули имао 17 година. 1885, Питу Гули се вратио у Македонију, и основао побуњенички одред и придружио се другим елементима револуционарног покрета против отоманске власти у региону.
По повратку из Бугарске, Питу је осуђен на осам година затвора, од којих је седам провео у затвору у Трабзону. 1895, се опет вратио у Крушево, и постао је члан БМОРК/ТМОРО. Од овог времена је постао потпуно посвећен револуционарним активностима у Македонији. 1902, Питу је поново отпутовао у Бугарску, где се упознао са Томом Давидовим. По повратку у Македонију је рањен на граници, и морао је да се врати у Бугарску.
Марта 1903, је као командир револуционарног одреда прешао бугарско-македонску границу, и запутио се у Крушево. Од априла до августа 1903. је тренирао и припремао своје људство за долазећи Илинданско-преображењски устанак.
Питу Гули је остао запамћен у Македонији и Бугарској, по храброј борби код Мечкиног Камена, код Крушева, током Илинданско-преображењског устанка. Такође је слављен у песмама широм крајева у којима је познат. Питу Гули се спомиње и у државној химни Македоније: Денес над Македонија.
40. недеља[уреди извор]
Јован Довезенски (8. април 1873, Довезенце — 2. мај 1935, Куманово), познат као Слово Жеглиговско и војвода Жеглиговски, је био четнички војвода у Старој Србији и касније политичар у југословенској држави.
41. недеља[уреди извор]
Свети Димитрије Солунски Мироточиви (грч. Άγιος Δημήτριος της Θεσσαλονίκης) је био хришћански мученик за кога се верује да је живео у Солуну почетком 4. века. Током средњег века, свети Димитрије је поштован као један од најважнијих православних војних светитеља.
Култ светог ратника Димитрија је распрострањен и код Срба захваљујући великој духовној блискости са грчким народом, где је овај светитељ веома слављен још од времена турске најезде. Димитрије је по очевој смрти наследио војводско звање, а како је васпитаван у хришћанском духу, он је проповедао хришћанство, уместо да га, по заповести и налогу цара Максимијана, истребљује. Цар, сазнавши да је намесник Димитрије хришћанин и да је многе, уместо да их одврати, управо превео у хришћанство, нареди те Димитрије буде прво утамничен а затим избоден копљима, усред молитве. Тело му би бачено, али га хришћани тајно узеше и сахранише. На месту где је свети сахрањен, велможа Леонтије из Илирије, излечен од тешке болести над гробом овог мученика, у знак захвалности подигао је цркву. Приликом ископавања темеља цркве пронађене су мошти светога великомученика Димитрија.
Свети Димитрије се сматра заштитником Солуна, јер је спасао град од непријатељске војске; исцелитељем болесника и невољника. Руси га такође славе и сматрају покровитељем и заштитником Сибира. Сви православни хришћани и верни славе овог великомученика верујући у његове исцелитељске моћи које су многима помогле.
У Србији се свети Димитрије празнује и као крсна слава Митровдан, а у многим крајевима је ово и дан одржавања заветина - преслава. По броју свечара, Митровдан је пета слава у Србији. Градови у Србији Косовска Митровица и Сремска Митровица добили су име по светом Димитрију Солунском Мироточивом. Многи храмови помесних православних Цркава посвећени су овом светитељу ранохришћанске епохе.
42. недеља[уреди извор]
Гоце Делчев (1872 — 1903) је био македонски и бугарски револуционар, вођа македонско-једренских револуционарних комитета (буг. Български македоно-одрински революционни комитети, касније преименованих у Унутрашњу македонско-једренску револуционарну организацију (на бугарском и македонском скраћено ВМОРО).
У Бугарској се Гоце Делчев сматра Бугарином. У НР Македонији Лазар Колишевски је рекао да је Делчев „...један Бугарин без значаја за националну борбу Македонаца“. Неколико година касније у НР Македонији Делчев је проглашен за једног од највећих македонских револуционара. То мишљење је остало званично до данас у Републици Македонији.
43. недеља[уреди извор]
Ипче Ахмедовски (Прилеп, СФРЈ, 6. јануар 1966. – Шопићи, Србија, 30. јул 1994.) је био српски певач македонског порекла.
Ипче је млађи брат познатог певача Јашара Ахмедовског, у раној младости долази у Београд где започиње певачку каријеру. Први албум „Била си девојчица година мојих“ је снимио са композитором Радетом Вучковићем и оркестром Томице Миљића, следећих пар плоча је снимио у сарадњи са познатим српским композитором Новицом Урошевићем где стиче велику популарност поготово међу млађом генерацијом широм бивше Југославије.
Ипчетова каријера је прекинута прераном смрћу у саобраћајној незгоди на Ибарској магистрали када је мерцедесом ударио у камион.
44. недеља[уреди извор]
Ратко К. Јанев (30. март 1939, Сандански) је македонски и српски научник и професор светског угледа у области атомске и нуклеарне физике.
Рођен је у Санданском 1939. године и гимназију је завршио у Скопљу а студирао је на Електротехничком факултету у Београду где је и завршио постдипломске студије 1956. године. Докторирао је физику 1968. године у Београду на Природно Математичком Факултету
Радио је на институту Борис Кидрич у Винчи, где је стекао звање научног саветника. Звање научног саветника (ранг редовног професора) је стекао 1981. Био је предавач и професор на Природно-математичком факултету у Скопљу из области нуклеарне и атомске физике. Од 1969. године предаје атомску физику на постдипломским студијама на Природно-математичком факултету у Београду. Радио је као научни саветник у Институту за физику у Земуну до преласка на функцију у Међународној Агенцији за Атомску Енергију. У МААЕ руководи одељењем за атомске и молекуларне податке и информације. Гостовао је на многим европским и америчким факултетима и институтима као предавач и професор. Поред тога, радио је и у престижним институтима у Јапану и Кини, са највишим научним звањима.
Редовни је члан је Македонске академије наука и уметности. Има преко 400 објављених научних радова из области атомске физике и блиских или сродних области. Најпознатији радови проф. Ратка Јанева су везани за области квантне теорије интеракција, посебно узајамних атомских интеракција, сударне атомске процесе и процесе атомских честица са чврстом површином, физику јонизованих гасова, физику гасних ласера и области физике конртолисане термонуклеарне фузије. У оквиру Македонске академије наука и уметности Јанев руководи најважнијим пројектима у обласима природних и техничких наука. Деведестеих година је био уврштен у предлагаче за Нобелову награду за физику.
Ратко Јанев је један од најцитиранијих европских физичара у областима атомске физике. 2004. године је добио престижну европску Хумболтову награду за физику. Уврштен је у истакнуте исељенике према Агенцији за исељеништво владе Републике Македоније. Од 1988. године је представљао Југославију и, касније Србију у Међународној агенцији за атомску енергију.
45. недеља[уреди извор]
Александар III Велики (стгрч. Ἀλέξανδρος ὁ Μέγας или Μέγας Ἀλέξανδρος, Mégas Aléxandros; 356. п. н. е. — 323. п. н. е.), познат и као Александар III Македонски (стгрч. Ἀλέξανδρος Γ' ὁ Μακεδών), је био македонски краљ. Владао је 336. п. н. е. — 323. п. н. е.. Припадао је династији Аргијада. Као македонски краљ и хегемон Грка освојио је велико Персијско царство, те је са војском дошао до Индије. После Александрове смрти у 33. години, његово велико царство се распало у ратовима његових генерала-наследника који су се звали дијадоси.
46. недеља[уреди извор]
Јован VI (световно Зоран Вранишковски, Битољ, 28. фебруар 1966) архиепископ је охридски и митрополит скопски.
47. недеља[уреди извор]
Деспот Баџовић (1850— 30. новембар 1932) био је српски просветни и национални радник и револуционар у Старој Србији и Македонији у последњој четвртини 19. века.
48. недеља[уреди извор]
Маја Оџаклијевска (мкд. Маја Оџаклиевска; Скопље, 21. април 1954) је македонска и српска певачица поп музике. Иако је на сцени присутна више од три деценије, до сада је издала само два албума. Најпознатије песме су јој Буди добар, Даљине, Све ти опраштам и Срећо реци.
49. недеља[уреди извор]
Самуило, син господара југозападне Македоније Николе, био је један од комитопула (κομητόπουλοι ~ кнежевићи од κόμησ ~ кнез и πῶλος = неискусан младић) и цар-аутократор (стсл. самодрьжъчь) балканских Словена (976—1014). Први пут помиње после смрти цара Петра (969). Заједно са својом поменутом браћом, он је тада „узбунио Бугарску“.
Самуило и његова браћа поново се јављају на историјској сцени тек после смрти Јована Цимискија (976). Одмах по смрти поменутог они су дигли устанак, који је био уперен против византијске власти. То је био одлучујући корак ка стварању Самуилове државе. Захваљући заузетости цариградске владе у унутрашњим претендентским бунама и у спољним заплетима у Азији, Симеон је, најпре, у друштву са старијом браћом, а после и без њих, нанео Византинцима многе поразе.
Самуило је отцепио од Византије подунавску Бугарску, Македонију изузев Солуна, Тесалију, Епир и Албанију са Драчем. Потчинио је себи све српске земље, заједно са Босном и Рашком, а Хрватску је опустошио све до Задра. Уједно је непрестано вршио притисак на Солун и предузимао испаде у Тракију, а продро је чак и до Пелопонеза.
У међувремену, византијски цар Василије II односећи успех за успехом над својим противницима, како спољним тако и унутрашњим, дејствовао је све јаче и јаче против Самуила на Балкану задајући му озбиљне тешкоће. Коначно у бици код Беласице Василије је довео Самуила до потпуног пораза (1014). Самуило је том приликом једва извукао живу главу утекавши у Прилеп. За собом је оставио 15.000 војника које је Василије дао ослепети. Сваком стотом поштеђено је једно око да може да предводи остале. Такви су испраћени Самуилу, који је пред тим призором сасвим клонуо и духовно и телесно, да би после два дана завршио живот.
50. недеља[уреди извор]
Војвода Јанко Поповић, „Цинцар-Јанко” (Охрид 1779. - манастир Раваница, 24. август/7. септембар 1833.) био је пожаревачки војвода. У време Првог српског устанка посебно се истакао у борбама на Дрини, Мишару и Тичару, као и приликом ослобађања Београда. Његова дела опевана су у више песама Филипа Вишњића, као и у спеву „Сербијанка“ Симе Милутиновића Сарајлије.
51. недеља[уреди извор]
Јован Оливер (рођен око 1310. године, умро после 1356. године) је био српски велможа који је у доба Стефана Уроша IV Душана владао областима око Овчег Поља и уз леву обалу Вардара са титулама великог војводе, севастократора и од проглашења Српског царства деспота. Био је један од најзначајнијих Душанових војсковођа током његових освајања Македоније и Тесалије, да би у време Царства био један од најмоћнијих властелина. За свог живота је подигао своју задужбину манастир Лесново код Злетова у коме је и сахрањен. После његове смрти, његове поседе су међусобно разделили околни српски великаши (Мрњавчевићи и Дејановићи) током распада српског царства, тако да за његових 6 синова није остало ништа на управу.
52. недеља[уреди извор]
Тијана Дапчевић (рођена Тодевска; Скопље, СФРЈ, 3. фебруар 1976) је професор виолончела и македонско-српска поп-певачица.
Тијана је рођена од македонског оца Велка Тодевског, и од српске мајке Биљане. Има млађу сестру Тамару која је такође певачица. Дипломирала је на факултету музичких уметности, у Скопљу, 1999. године. Удата је за Милана Дапчевића.