Првa резервнa војнa болницa у Крагујевцу
| Назив | |
|---|---|
| Основана | |
| Земља |  Краљевина Србија |
| Управник | |
| Седиште |
Првa резервнa војнa болницa у Крагујевцу била је једна од привремених санитетских установа у Првом светском рату, која је у овом граду функционисала током 1914. и 1915. године, све до повлачења српске војске преко Црне горе и Албаније. Крагујевац, као највећи медицински центар, на тержишним правцима борбених дејстава српске војске у овом делу Србије, имао је кључну улогу не само у збрињавању рањеника и болесника већ пре свега у борби против епидемије све три врсте тифуса која су с краја 1914 и у првим месецима 1915. харале Србијом. Зато је Првa резервнa војнa болницa, са 200 постеља претворена у инфективну болницу.[1][2][3]
Услови у Крагујевцу у време и након оснивања болнице[уреди | уреди извор]
|
Приликом првог упада у Србију аустроугарска војска починила је стравичне злочине над становништвом Мачве, Јадра и Поцерине, што се испољило одмах после Церске битке. Уследио је затим рововски рат, исцрпљујућа битка на Дрини, а када је због помањкања артиљеријске муниције српска војска била принуђена на повлачење, са њом је кренула и непрегледна маса избеглица.
|
Анахрона организација војног и цивилног санитета у Србији с краја 1914. године, премало лекара недовољно едукованих у области епидемиологије били су основни разлози за настанак и ширење тифусне епидемије свих облика. Недостатак медицинског кадра, простора, опреме и средстава за лечење, административни пропусти, нехигијена војника на свим фронтовима и велики број незбринутих лешева довео је до тога да Србију светски медији прозову „Земљом смрти,“ у којој ће страдати више десетина хиљада оболелих.
У таквим условима Град Крагујевац је с краја 1914 и у првим месецима 1915, био такорећи мртав.[4] Нико из града није излазио, нити је ико у град долазио.[4] Градским улицама кретале су се, на снегу и леденој киши, бескрајне колоне воловских запрега, у којима су лежали болесни рањеници и болесници у критичном стању, очекујући да буду примљени у болнице у којима више није било довољно места за њихов пријем и адекватно лечење. На све стране у околини Крагујевца видели су се свеже ископани гробови . Са овог простора за кратко време епидемија, огромних размера, захватила је целу Србију.[5][6]
У таквим условим Окружна и Војна болница у Крагујевцу нису биле довољне да прихвате огроман број заробљеника, рањеника и оболелих од пегавца, рекуренса и трбушног тифуса. Све школе, касарне, хотели, кафане и магацини, као и Бојаџића млин, претворене су у болнице, а у близини Војне болнице код Великог (Горњег) парка, отворена је Привремене војне болница у баракама у касарнама 11. i 12. пешадијског пука.
У епидемији огромних размера, страдали су први управник Резервне болнице др Никола Велимировић, његов наследник др Илија Коловић, и многи медицински радници, покушавајући да се изборе са тифуса који се ширио невероватном брзином.
Стање и рад у болници[уреди | уреди извор]
У новооснованој болници без довољно кревета, без постељних ствари и рубља, без дезинфекционих средстава, без лекова, без лекарских инструмената, па и без бризгалица за давање камфорских и других лекова, без довољног броја лекара и болничара, без прибора за кување и раздавање хране, било је тешко организовати збрињавање и лечење у болници са 200 постеља, неколико стотине болесника, који су непрестано пристизали. У таквим условима тешки болесници-војници у војничком оделу, нечисти, збијени један до другога, лежали су у нечистим собама, ходницима и степеницама на голом патосу.[1][2][3]
Болницу у таквим условима са неколико стотина тешких болесника, и непрестаним умирањем медицинског особља од заразе, примио је др Димитрије Антић,[а] и сам један од преко хиљаду тешких болесника.[1][2][3] Према подацима доктора Димитрија Антића, највећи број оболелих од пегавог тифуса у примљен током једног дана у Прву резервну војну болницa у Крагујевцу био је 120, а умрлих 19.
И баш у највећем јеку епидемије, у болници су од болести попадали сви лекари, и друго медицинско особље.[1][2][3] Прве жртве тифуса међу медицинарима у болници у Крагујевцу били су Војислав Бојовић, син војводе Бојовића, студент друге године медицине, који је добровољно помагао болесницима и рањеницима, др Илија Коловић и медицинска сестра Зорка Јокановић,[4] а прва британска жртва тифусна грознице биле су др Елизабета Рос, а потом и главна сестра Луиз Џордан, и болничарке Агнес Минишул и Маргарета Нил Фрејзер, које су под покровитељством владе Русије почетком јануара 1915. године дошла у ову болницу као добровољке.
Борба против епидемије[уреди | уреди извор]
У тешким условима рада окружен инфективним болестима управник болнице др Антић се није предавао судбини. Прво је направљено у болници импровизовано купатило, тако да је у епидемији пегавца постигнут известан степен развашљивања, која није било целисходно (јер се желела хигијенизација), кед је изостала примене сврсисходне депедикулације.
Када је др Антић придодао претходно употребљаваном купатилу и енглески изум "импровизовани парни дезинфекциони апарат" ( "чудотворно буре" ова болница је била битно место где се, овог пута, сврсисходно допринослило против епидемије - депедикулацијом.
А до ток открића и почетка примене масовне депедикулације дошло је тек када је у помоћ савезничкој Србији притекла је Велика Британија пославши мисију од 100 лекара да заустави епидемију, међу којима је био и пуковник Вилијам Хантер, који је као вођа мисије, од 25 октора до 11. фебруара 1915. требало да изучи епидемију и предложи мере. По њиховом доласку у Србију у Крагујевцу је формирана јавна дезинфекциона станица. Град је облепљен плакатима упозорења, а српска влада је, применивши препоруке др Хантера, помагала све болнице у Србији, па и ову у Крагујевцу скупим дезинфицијенсима и импровизованим уређајима за дезинфекцију и на брзину произведеним парним депедикулаторома.
На основу података из црквених књига умрлих у Крагујевцу, ускоро је утврђено да је умирање сведено до минимума у априлу 1915, а то је било само две недеље по почетку кори
- Како је заустављена епидемија тифуса
Две ствари, биле су пресудне у сузбијању епидемије све три врсте тифуса, а то су:
- Забрана посете цивила болесној родбини
- Изум доктора Хантера и његових лекара који је личио на казан за ракију. Било је то српско буре, средство за дезинфекцију (депедикулацију) које је предложио мајор др Стамерс на основу сазнања из литературе и сопствених искустава у депедикулацији воденом паром током Бурског рата.
Последњи дани болнице и њена евакуација у Крушевац[уреди | уреди извор]
У октобру 1915. године Централне силе су започеле нову офанзиву за сламање Србије, са укупно 26 дивизија (8 немачких, 8 аустроугарских и 10 бугарских).[7] У таквој ситуацији војска и народ су се повлачили према југу. Због тога су јединице болнице из Ваљева, Младеновца и Лазаревца почетком октобра 1915. евакуисане у Крагујевац, што је још више погоршало стање у болницама овог града. Врло брзо како се приближаво крај 1915. године донета је одлука да болнице у Крагујевцу престану са радом, преместе се у Крушевац, и тамо настави збрињање великог броја рањеника.[8]
Напомене[уреди | уреди извор]
- ^ Др Димитрије Антић је касније постао професор интерне медицине и декан Медицинског факултета у Београду.
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ а б в г Mikić Ž, Lešić A. Dr Elizabeta Ros-heroina i žrtva Prvog svetskog rata u Srbiji. Srp Arh Celok Lek 2012; 140(7- 8):537-542.
- ^ а б в г Mikić Ž. Uvek vaša: život i delo dr Ketrin Makfejl. Matica srpska, Novi Sad, 1998.
- ^ а б в г Antić D. Pegavi tifus u Kragujevačkoj prvoj rezervnojvojnoj bolnici 1914-15. U: Stanojević V, urednik. IstorijaSrpskog vojnog saniteta. Naše ratno sanitetsko iskustvo. Stanojević V, Beograd, 1925, 314-328.
- ^ а б в Vuković Ž. Savezničke medicinske misije u Srbiji 1915. Plato, Beograd, 2004.
- ^ V. Stanojević, Naše ratno sanitetsko iskustvo, Beograd 1925, 340,
- ^ M. Protić, B. Pavlović, Uloga sanitetskih vozova za oslobođenje Srbije, Zbornik radiva 21 naučnog sastanka, Niš 1971, 43-48;
- ^ Trnovit put Srbije 1914 – 1918, Beograd; BIGZ: 1974.
- ^ Pregled istorije ratova, Vojno delo, Beograd, 1962