Пређи на садржај

Принудни рад Немаца након Другог светског рата

С Википедије, слободне енциклопедије
Споменик у граничном прелазу и логору Мошендорф (1945–1957). На натпису стоји да су то била врата слободе за стотине хиљада ратних заробљеника, цивилних заробљеника и прогнаних.

У годинама након Другог светског рата, велики број немачких цивила и заробљених војника био је приморан на рад од стране савезничких снага. Тема употребе Немаца за принудни рад као дела репарација први пут је покренута на Техеранској конференцији 1943. године, када је совјетски премијер Јосиф Стаљин захтевао 4.000.000 немачких радника. [1][тражи се бољи извор]

Присилни рад је такође укључен у завршни протокол конференције на Јалти[2] у јануару 1945. године, што су одобрили премијер Велике Британије Винстон Черчил и амерички председник Френклин Д. Рузвелт.

Принудни рад је вршен како у Источној тако и у Западној Европи.

Током 1946. Велика Британија је имала више од 400.000 немачких ратних заробљеника, од којих су многи пребачени из логора за ратне заробљенике у САД и Канади. Бројни заробљеници су коришћени за принудни рад, као облик ратне одштете.[3][4] Већина немачких заробљеника под контролом Американаца и Британаца ослобођено је до краја 1948, а већина Немаца у француском заробљеништву ослобођена је до краја 1949.

Према Канцеларији за јавну управу (део Савезног министарства унутрашњих послова), од 29. септембра 1978. године у Немачкој се због застарелости не може тражити одштета за Немце који су коришћени као принудни рад после рата.[5]

Мајка затвореника захваљује Конраду Аденауеру по повратку из Москве, 14. септембра 1955. године. Аденауер је успео да закључи преговоре о пуштању 15.000 немачких цивила и ратних заробљеника у Немачку.

Совјетски Савез[уреди | уреди извор]

Највећу групу принудних радника у Совјетском Савезу чинило је неколико милиона немачких ратних заробљеника. Већина преживелих њемачких ратних заробљеника из логора за присилни рад у Совјетском Савезу ослобођени су 1953.[6][7]

Процене немачких ратних заробљеника (и на истоку и на западу и кумулативно за ратни и мирнодопски период) крећу се од 600.000 до 1.000.000.[8] Према делу немачког Црвеног крста која се бави потрагом заробљеника, коначна судбина 1.300.000 немачких заробљеника у савезничком притвору још увек није позната; и даље се званично воде као нестали.[9]

Велики број цивила је одведен из земаља као што су Румунија, Југославија и из источних делова саме Немачке. На пример, после Божића 1944. између 27.000 и 30.000 етничких Немаца (старости од 18 до 40 година) је послато у СССР из Југославије. Жене су чиниле 90% групе. Већина је послата у радне логоре у Донбасу, где је 16% умрло.[10]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Eugene Davidson "The death and life of Germany: an account of the American occupation". p.22
  2. ^ Eugene Davidson "The death and life of Germany: an account of the American occupation". p.121 "In accordance with the Yalta agreement, the Russians were using slave labor of millions of Germans and other prisoners of war and civilians"
  3. ^ Noam Chomsky, Edward S. Herman, "After the Cataclysm: Postwar Indochina and the Reconstruction of Imperial Ideology" (1979) pp. 35–37 "In Britain there were some 400,000 German POWs. By Autumn 1944 they were being used for forced labor as a form of 'reparations'. repatriation began in September 1946 and continued until the summer of 1948, over three years after the German surrender. After the war, too, the POWs spent the harsh winter of 1945–1945 in tents in violation of the 1929 Geneva Convention. The POWs referred to themselves as 'slave labor', with some justice." "The psychological state of the POW changed 'from the anxiety and hope of the first half of 1946 to the depression and nihilism of 1948,' according to Henry Faulk."
  4. ^ Eugene Davidsson, "The Trial of the Germans: An Account of the Twenty-Two Defendants Before the International Military Tribunal at Nuremberg", (1997) p. 518–519 "the Allies stated in 1943 their intention of using forced workers outside Germany after the war, and not only did they express the intention but they carried it out. Not only Russia made use of such labor. France was given hundreds of thousands of German prisoners of war captured by the Americans, and their physical condition became so bad that the American Army authorities themselves protested. In England and the United States, too, German prisoners of war were being put to work long after the surrender, and in Russia thousands of them worked until the mid-1950s."
  5. ^ Zwangsarbeit als Minenräumer"Rudi war total durchlöchert", SPIEGEL (accessed 2009-12-20)
  6. ^ „Prisoners: Homecoming”. Time. 12. 10. 1953. Архивирано из оригинала 7. 12. 2010. г. 
  7. ^ „2,500,000 Missing”. Time. 7. 7. 1952. Архивирано из оригинала 25. 11. 2010. г. 
  8. ^ stern-Serie: Besiegt, befreit, besetzt - Deutschland 1945–48 "Die Schätzungen über die Zahl der in Haft gestorbenen Männer schwanken zwischen 600 000 und einer Million. Nach Angaben des Suchdienstes des Deutschen Roten Kreuzes ist bis heute das Schicksal von 1,3 Millionen Kriegsgefangenen ungeklärt - sie gelten offiziell als vermisst."
  9. ^ stern-Serie: Besiegt, befreit, besetzt - Deutschland 1945–48
  10. ^ The Expulsion of 'German' Communities from Eastern Europe at the end of the Second World War, Steffen Prauser and Arfon Rees, European University Institute, Florence. HEC No. 2004/1 p. 55

Додатна литература[уреди | уреди извор]

  • Michael Foley (2009). Prisoners of the British. ISBN 978-1-904408-49-9. 
  • Sullivan, Matthew Barry, "Thresholds of Peace. Four hundred thousand German prisoners and the people of Britain, 1944–1948", Hamish Hamilton, London 1979.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Принудни_рад_Немаца_након_Другог_светског_рата&oldid=27716260”