Разговор:Горњи Штрпци

Први поднаслов

Чести ратови и страдања су десетковали становништво посебно 1690 и посљедње деценије XVII вијека. Страдања се настављају и током XVIII вијека када се у страху од Турске освете становништво ових крајева углавном исељавало на сјевер у Аустрију. Током XVIII вијека Штрпци су остали пусти јер се становништво углавном иселило на сјевер. Почетком XIX вијека у ове крајеве се досељавају Срби из планинских крајева. Прве породице у пусте штрбачке крајеве досељавају се из Чечаве као и неколико породица из Херцеговине. Из Чечаве се досељава породица Продановић; из села Кремна се досељава породица Бијелић. У засеоку Мусе старосједеоци Мусићи су најстарији становници села, можда и домицилни, све је то тешко са сигурношћу утврдити. Мусићи су се касније иселили због зулума турског бега, који је повећао намете и глобе послије Поп Јовине буне у Дервенти и Поукрињу 1834. године. По народном причању сам је Бег позвао попа Теодора Бијелића из сусједног села Кремна да се насели у Штрпцима. Поп Тодор Бијелић је са собом повео своја два брата Пеју и Јована са њиховим породицама. Они су од бега добили велике земљишне посједе и дозволу за изградњу православног храма. Црква је била мала без звоника са три прозора и двоја врата, саграђена од храстовог дрвета. Ово је прва православна богомоља саграђена у Штрпцима у новије вријеме. Налазила се у данашњем засеоку Мусе, саграђена је 1864. године. Поред храма саграђена је и дрвена кућа-колиба у којој је становао поп Тодор са породицом. Први свештеник служитељ био је поменути поп Тодор Бијелић. Убијен је 1878. године у смутно и несигурно вријеме од стране ашкије-хајдучије. Црква је такође страдала у вријеме устанака и више пута је обнављана и поправљана. Обновљена је 1883. или 1884. године на истом мјесту. Као и све цркве-брвнаре била је од храстовог дрвета. Највјероватније да је и она страдала у пожару крајем XIX вијека, јер се у шематизму Бањалучко-Бихаћке митрополије из 1901. године не помиње. У попису становништва 1. маја 1885. године стоји да су Штрпци имали 208. домова; 724. мушкарца, 615. жена; 1326. православних и свега 13. гркокатолика (службено издање, страна 94). Аустроугарска окупација је стару власт замијенила новом и доноси тековине западноевропске цивилизације. Успон и напредак градова, граде се и прве фабрике, отварају рудници, врши се савремена експлоатација дрвета, граде се путеви и пруге, отварају школе и библиотеке... Аустроугарске власти досељавају и становништво различитих народа, првенствено у области Прњавора. У Штрпце се досељавају Нијемци, лутеранске вјероисповијести. Нијемци су се населили у долину Укрине, али су се послије поплава населили у више дијелове села у мјесто Глоговац гдје су од раније живјели Срби. Нијемци су саградили урбано село са лутеранском богомољом и тако је центар села премјештен из Муса у Глоговац гдје се налази и данас. Временом ће на глоговцу Срби саградити велику цркву о којој ћемо више рећи у посебном поглављу. Саграђена је и основна школа, и први пут се помиње 1912. године. До оснивања Бањалучко-Бихаћке митрополије парохија Штрпци припадала је митрополији Дабро-Босанској. Бањалучко-Бихаћка митрополија је основана 1900. године и од тада је парохија у саставу исте. У шематизму православне митрополије Бањалучко-Бихаћке, за годину 1901. стоји да је православна парохија Штрпци у саставу протопрезвитеријата прњаворског. Парохија је обухватала села: Кремна, Поповићи и Кулаши. Домова 360, душа 2261, мушких 1214, женских1047. Брачних парова сложних –вјенчаних 431, несложних-невјенчаних 11. У току 1901. рођено је 86, умрло 76, вјенчаних 21. У Штрпцима тада није било храма јер је раније поменути дрвени храм је срушен и није обновљен на старом мјесту. Службе су се обављале у некој трошној колиби или под ведрим небом све до подизања данашње богомоље. Храм је подигнут на узвишењу које доминира селом и цијелим крајоликом са погледом у богату околину и сваког посјетиоца не оставља равнодушног. Аустроугарске власти су строго контролисале рад православне Цркве и свештенства, посебно послије 1903. године. Стање је посебно тешко послије сарајевског атентата 1914. када је започео терор и прогон српског становништва. Рат је започео на аустријско-српској граници на Дрини крајем љета 1914. године. Прије ратних дејстава почела је војна мобилизација свих способних. Из села и парохије Штрпци мобилисано је све војно-способно мушко становништво и упућено у касарне широм земље. Аустроугарске власти су појачале контролу села у чему су се посебно истицали домаћи колонисти-Нијемци. Мобилисани Срби су прелазили својим сународницима из Србије, тако је и неколико војника из Штрбаца отишло на Солунски фронт. Штрпци су дали 27. солунских добровољаца. За непослушне Србе, посебно за православне свештенике, био је логор смрти у Добоју. До краја Првог св. рата овдје је затворено и неколико Срба из Штрбаца. Стварање Краљевине СХС и краткотрајне двије деценије слободе донијели су нешто економског и друштвено-вјерског бољитка. У извјештају СПЦ из 1923. године, парохија Штрпци има 282. прав. домаћинства и 1809. душа-вјерника. Становништво је увећано између два рата захваљујући високом прираштају. Између два рата Штрпци су напредно село са школом, трговинама, занатским радњама, цигланом.. Године 1923. у засеоку Трњаци саграђена је зграда у којој је отворена основна школа, међутим није била дугог вијека, залагањем свештеника Ђорђа Врањешевића школа је 1924. премјештена у нову зграду, саграђену у близини православне цркве. Зграда је имала приземље и спрат, опремљена са школским инвентаром. Школовање је трајало четири године. Године 1929. Штрпци постају општина која је обухватала четири села у границама парохије. У нову школу су ишла српска дјеца, док су Нијемци имали посебну школу. Између два свјетска рата село и парохијани су дијелили судбину Српског народа у бановини врбаској. Други свјетски рат и стварање тз. НДХ донијели су нова страдања и разарања. Нијемци и Усташе су ушле у Штрпце 16. априла и успоставиле нову окупациону власт. Ухапшени су сви видјенији Срби, међу њима и свештеник Вељко Бабић и одведен је у логор Дахау у Њемачкој. Усташе су убиле свештеникову супругу и сина. На терор Срби су одговорили устанком који је захватио цијели прњаворски крај. На челу устанка били су народни прваци, у народу су се звали четници. Током рата устаници се дијеле на два табора: четници и партизани. У почетку су заједно дјеловали против Нијемаца и Усташа, касније постају смртни непријатељи. Народ подијељен и збуњен дочекује крај рата са великим људским и материјалним жртвама. Са парохије Штрпци страдало је на десетине: људи, жена и дјеце, као бројни припадници четничке и партизанске војске. Послије Другог св. рата на власт су дошли безбожни комунисти, који на све начине раде да религију-цркву одвоје од народа. Силом, страхом и терором као и посебном политиком привилегија према послушницима, успијевају да један дио народа одвоје од цркве. Комунисти су ометали богослужења, нападали свештенике и вјернике. Основна школа је премјештена само зато што се налазила близу цркве. Бјежећи од режима и сиромаштва, многи су послије рата кренули на запад, у потрази за послом и бољим животом. Велики број становника Штрбаца одлази на запад у печалбу крајем шездесетих; одлазак на запад био је актуелан и седамдесетих и осамдесетих година прошлог вијека. Стеге режима су донекле попустиле шездесетих година прошлог вијека; режим је и даље пратио рад свештенства, школе су и даље биле мјесто атеизације дјеце и омладине; рад свештенства је сведен на парохијске цркве, капеле и гробља. Покушај обнове вјеронауке при храму увијек је био спријечен. У храмове је и поред забрана народ долазио, традиционално младом недјељом и већим празницима; тако се вјера у народу сачувала. Већина је крштавала своју дјецу јавно и без бојазни, мањи дио је то чинио тајно у страху од власти. Важан елемент у очувању вјере је свакако крсна слава и обиљежавање божића, васкрса и других светковина. Осамдесетих година прошлог вијека стање је било повољније за цркву и њено дјеловање у народу. Отпочела је градња и обнова храмова, парохијских домова и зграда у служби цркве, уређују се гробља... Примјетно је већи број крштених и вјенчаних и наравно цркве су пуније посебно омладине. У љетопису парохије осамдесетих година стоји забиљежен податак о великом броју поклоничких путовања и посјета црквама и манастирима широм бивше Југославије. Важно је поменути да је парохија Штрпци дала већи број свештеника и свештеничких кандидата у епархији Бањалучкој и шире. Деведесете године су донијеле рат и распад бивше државе и стварање неколико нових држава. Рат је донио разарања и људске жртве, пресељавање становништва, логоре... Малу парохију Штрпци рат је коштао 41. жртву; многи су остали сироти изгубивши синове, браћу, очеве, рођаке, пријатеље... У Штрпцима су свој нови дом нашле бројне српске породице, прогнане са вијековних огњишта. Српски народ је послије рата и мира у Дејтону добио међународно признати ентитет. Православна црква је добила мјесто какво је у прошлости увијек и имала. Она је темељ на коме се гради садашњост и будућност српског народа на овим просторима. Враћањем вјеронауке у школе деведесетих, вјера се приближила младом човјеку и поново је ушла у сваки дом. Као и већину наших села и Штрпце је захватила грозница одласка у градове. Велики број становника села се иселио у околна градска насеља док их велики број живи у Америци, Аустралији и земљама Западне Европе. Данас, православна парохија Штрпци је у великој духовној и материјалној експанзији. Храмови су добро посјећени и обичном недјељом. Веће посјете су традиционално младом недјељом и великим празницима и примјетно је да цркву посјећује више млађи свијет, посебно дјеца. Парохијска црква св. Вазнесења Господњег је обновљена и освећена 1995. док је 2007, дограђена и поново обновљена. Парохија има више филијалних храмова и капела, као и неколико гробаља. То су капела св. пророка Илије на гробљу Глоговац у близини парохијске цркве; црква силаска Св. Духа на апостоле у Подгајцима; цркву св. Василија Острошкког у Ружевцима и капелу-црквицу св.Григорија Богослова у Ганинцима. Поред православног гробља у Глоговцу у парохији се налази још четири православна гробља. У Ганинцима и Подгајцима (у близини Храмова по једно) једно у близини храма у Ружевцима и једно на узвишењу недалеко од ружевачког храма. Залагањем пароха и парохијана сва гробља су домаћински уређена. Школство у Штрпцима има дугу традицију. Послије Другог св. рата, тачније 1959. саграђена је зграда нове основне школе. Данас село Штрпци има деветогодишњу основну школу Бранко Ћопић у Глоговцу и једну петогодишњу подручну школу у засеоку Подгајци. Некада је била четвероразредна основна школа у Ружевцима; због недостатка ученика прије неколико година је затворена и данас је у рушевинама. Парох предаје вјеронуку у двије основне школе и вјеронуку похађа 222. ученика. У шематизму епархије бањалучке за 2004. годину парохија је имала 768. домова, са око 3000, вјерника; крштених 34. опојаних 45, вјенчаних 17. парохијана. Током 2007. године парохија прославља 143. године од градње првог православног храма у новије вријеме; стогодишњицу парохијске цркве св. Вазнесења Господњег у Глоговцу и 93. године основне школе у селу Штрпци.

Ово је допринос анонимног корисника --БаШ-ЧелиК (разговор) 12:14, 19. новембар 2010. (CET)