Рако Мугоша

С Википедије, слободне енциклопедије
рако мугоша
Рако Мугоша
Лични подаци
Датум рођења(1920-11-16)16. новембар 1920.
Место рођењаЉешкопоље, код Подгорице, Краљевство СХС
Датум смрти13. март 1947.(1947-03-13) (26 год.)
Место смртиЦуце, код Цетиња, НР Црна Гора, ФНР Југославија
Професијавојно лице
Деловање
Члан КПЈ одновембра 1942.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Југословенска армија
19411947.
Чинкапетан
Херој
Народни херој од16. априла 1947.

Одликовања
Орден народног хероја Партизанска споменица 1941.

Рако Мугоша (Љешкопоље, код Подгорице, 16. новембар 1920Цуце, код Цетиња, 13. март 1947), учесник Народноослободилачке борбе, капетан ЈА и народни херој Југославије.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 16. новембра 1920. године у Љешкопољу, код Подгорице, у сељачкој породици. По завршеној основној школи, бавио се земљорадњом. Као члан Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ), учествовао је у бројним акцијама које је Комунистичка партија Југославије (КПЈ) уочи рата организовала и водила у Подгорици и њеној околини.

Капитулација Краљевине Југославије априла 1941. године затекла га је код куће. Одмах се укључио у припреме које је КПЈ вршила за устанак. По избијању Тринаестојулског устанка 1941. године у Црној Гори, Рако је ступио у Горичку устаничку чету, са којом је неколико дана боравио у Љешанској нахији, а затим је са четом, у саставу Љешкопољског устаничког батаљона, учествовао у борби на Вељем брду. У другој половини новембра 1941. године, као борац Зетског батаљона (Љешкопољско-љешанска чета) Црногорског НОП одреда за операције у Санџаку, пошао је у Санџак и 1. децембра исте године учествовао у бици код Пљеваља. У тој борби истакао се као бомбаш. Са још два друга бомбаша омогућио је чети приступ окупаторском војном логору у Доловима на периферији Пљеваља, који чета ипак није могла да освоји и поред великих жртава (девет погинулих и 17 рањених).

После Пљеваљске битке, остао је у Санџаку и као борац Зетско-подгоричке чете ушао је у састав Првог црногорског комбинованог батаљона Црногорско-санџачког НОП одреда, у коме је остао све до расформирања тог одреда, почетком марта 1942. године. Као борац и кандидат за члана КПЈ истакао се у свим борбама које је његова јединица водила у Санџаку, а посебно у борби против четника Павла Ђуришића на планини Лиси, почетком фебруара 1942. године.

Почетком марта 1942. године, вратио се на терен Подгоричког среза у јеку жестоких борби које су партизанске јединице водиле против окупатора и његових сарадника. Љешкопољски НОП батаљон се у то време расформирао и Рако је ушао у састав новоформираног комбинованог Љешкопољско-љешанско-подгоричког батаљона. Крајем истог месеца, на бази погрешне одлуке руководства, тај батаљон био је расформиран, а његово људство враћено у позадину, на терен који су окупатор и четници већ били заузели. У датим условима, највећи број бораца расформираног батаљона неминовно је пао у руке непријатеља, који је више десетина бораца стрељао. Рако Мугоша је био међу онима који су остали живи и који су после два-три месеца пуштени из затора.

Одмах по доласку из затвора, Мугоша се укључио у политички живот и био један од најактивнијих на терену у одржавању веза са партизанима—илегалцима, нарочито са Душаном Вуковићем и Миланом Раичковићем. Између осталих задатака, одржавао је везу са илегалним радницима за Народноослободилачки покрет (НОП) у Подгорици и отуда износио пропагандни и други материјал, изводио поједине активисте НОП-а и слично. Тада је, новембра 1942. године, био примљен у чланство КПЈ.

Године 1943. КПЈ га је послала у Пету пролетерску црногорску ударну бригаду, на дужност заменика политичког комесара чете у Четвртом батаљону. Током рата је био пет пута рањаван.

Послератни период[уреди | уреди извор]

Кад је формирано Одељење за заштиту народа (ОЗН) за Црну Гору, пошао је у органе безбедности, где је учествовао у борби против остатака колабораторских снага током првих година постојања Нове Југославије. Био је један од кадрова који су учествовали у хватању Драже Михаиловића. Заједно са Вељком Милатовићем и Михаилом Брајовићем, био је одабран за припрему коначне заседе Крсти Поповићу, сараднику италијанских окупационих власти током рата. Дана 13. марта 1947. године, Рако Мугоша погинуо је у Цуцама (Цетињски срез), у пуцњави која је уследила током заседе.

Носилац Партизанске споменице 1941, Указом Президијума Народне скупштине ФНР Југославије, 16. априла 1947. године, проглашен је за народног хероја Југославије.[1]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Сл. лист ФНРЈ 89/47” (PDF). www.slvesnik.com.mk. 18. 10. 1947. стр. 1281. 

Литература[уреди | уреди извор]