Самобичевање

С Википедије, слободне енциклопедије
Муслимани оплакују мучеништво Хусеина ибн Алија у Хајдерабаду, Индија

Самобичевање је дисциплинска пракса самобичевања, бичем или другим инструментима који наносе бол.[1] У хришћанству, самобичевање се практикује у контексту доктрине умртвљења телесног и посматра се као духовна вежба.[2][3] Често се користи као облик покајања и има за циљ да дозволи појединцу који се самобичује да учествује у Исусовим патњама, усмеравајући његов или њен фокус на Бога.[4][5][6]

Главне религије које практикују самобичевање укључују неке гране хришћанства и ислама. Ритуал се такође практикује међу припадницима неколико египатских и грчко-римских култова.

Хришћанство[уреди | уреди извор]

Магдараме (покајници) током Велике седмице на Филипинима

Неки хришћани се позивају на делове Библије да би оправдали овај чин.[7]

У 11. веку, Петар Дамјан, бенедиктински монах у римокатоличкој традицији, учио је да духовност треба да се манифестује у физичкој дисциплини; опомињао је оне који су настојали да следе Христа да практикују самобичевање онолико времена колико је потребно за рецитовање четрдесет псалама.[4] Дамјан је сматрао да су могли бити спасени само они који су учествовали у Христовим страдањима.[4] Самобичевање је наметано као вид казне као средство епитимије за непослушне клирике и мирјане.[4]

У 13. веку, група римокатолика, познатих као Флагеланти, довела је ову праксу до крајности. Током Црне смрти, сматрало се да је то начин борбе против куге чишћењем греха. Флагеланте је Католичка црква осудила као култ 1349. године од стране папе Климента VI.[8]

Ритуали самобичевања су такође практиковани у Јапану у 16. веку. Постоје записи се да су Јапанци тог времена које су језуитски мисионари преобратили у хришћанство имали симпатије према Христовим мукама и да су спремно практиковали самобичевање да би показали своју оданост. Најранији записи о самобичевању које су практиковали јапански конвертити појавили су се 1555. године у областима Бунго и Хирадо у Кјушуу.[9] Ови јапански хришћани су носили трнове круне и крстове на леђима током процесије.[9]

Хришћани наводе различите разлоге због којих су се определили за самобичевање. Један од главних разлога је угледање на страдање Христово током његовог страдања. Како је Исус бичеван пре распећа, многи виде бичевање себе као начин да буду ближе Исусу и као подсетник на то бичевање.[10] Многи рани хришћани су веровали да је потребно да буквално трпимо Христов бол да бисмо били ближи Богу.[11] Апостол Павле је такође алудирао на самоношење телесних повреда како би се осећао ближе Богу у својим посланицама Римљанима и Колошанима.[12]

Самобичевање се такође сматрало обликом чишћења, прочишћавања душе као покајањем за било какве овоземаљске попустљивости. Самобичевање се такође користи као казна на земљи да би се избегла казна у следећем животу.[12] Самобичевање је такође виђено као начин да се контролише тело како би се фокусирало само на Бога. Бичујући себе, неко би пронашао сметњу од задовољстава света и могао би да се потпуно усредсреди на обожавање Бога.[10] Популарност самобичевања је временом опала, а неки побожни хришћани су изабрали да практикују дисциплину тела делима као што су пост или уздржавање од задовољства (уп. великопосну жртву).[10]

У оквиру хришћанске традиције постоји дебата о томе да ли је самобичевање од духовне користи за верника или не, при чему су различити верски вође и хришћани осудили ту праксу, а други, попут папе Јована Павла II, који су практиковали самобичевање.[10][ самообјављен извор? ] Људи који се самобичују верују да треба да духовно учествују у Исусовој патњи и да наставе ову праксу, јавно и приватно.

Јудаизам[уреди | уреди извор]

Неки Јевреји практикују симболични облик самобичевања дан пре Јом кипура; у јудаизму је строго забрањено самоповређивање. У средњем веку је била уобичајена пракса да се мушкарци бичују по леђима 39 пута.[13] Међутим, од библијских времена јудаизам је у великој мери сматрао Јом Кипур даном духовног помирења који се постиже постом, интроспекцијом и другим тумачењима заповести која не укључују телесно самоповређивање.[14]

Ислам[уреди | уреди извор]

Зањерзани у Ирану

Велики део шиитске заједнице дванаесница покушава да опонаша имама Хусеина кроз самобичевање на исти начин на који хришћани покушавају да опонашају Исуса Христа. Многе шиитске заједнице широм света марширају у масовним парадама сваке године на Дан Ашуре, током жалости за Мухаррамом, у знак сећања на битку код Кербеле и мучеништво имама Хусеина.

Иако је ретко, неке шиитске заједнице ударају се по леђима ланцима и оштрим предметима као што су ножеви. Ово се дешава у многим земљама укључујући Индију, Пакистан, Ирак, Авганистан, Иран, Саудијску Арабију, Либан, Сједињене Америчке Државе[15] и Аустралију.

Самобичевање је једнако контроверзно у исламу као и у хришћанству. Током 2008, истакнути судски поступак у који је умешан становник британског града Еклиса, који је оптужен да је подстицао своју децу на самобичевање, изазвало је широку осуду те праксе. Шиити су одговорили потврђујући да децу не треба охрабривати на самоповређивање, већ су бранили важност ритуала када се изводе уз сагласност одраслих.[16] Неки шитски лидери ипак страхују да ова пракса њиховој религији даје лошу репутацију и препоручују давање крви као алтернативу.[17]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Abbott, Geoffrey. "Flagellation." Encyclopædia Britannica. Last modified December 6, 2016. Accessed March 5, 2020. https://www.britannica.com/topic/flagellation .
  2. ^ Rubin, Julius H. (1994). Religious Melancholy and Protestant Experience in AmericaНеопходна слободна регистрација (на језику: енглески). Oxford University Press. стр. 115. ISBN 9780195083019. „In the many letters to her correspondents, Fish, Anthony, Hopkins, and Noyes, Osborn examined the state of her soul, sought spiritual guidance in the midst of her perplexities, and created a written forum for her continued self-examination. She cultivated an intense and abiding spirit of evangelical humiliation--self-flagellation and self-torture to remind her of her continued sin, depravity, and vileness in the eyes of God.” 
  3. ^ Lasky, Jack. “Flagellation.” In Salem Press Encyclopedia. Salem Press, 2017.
  4. ^ а б в г Fudgé, Thomas A. (20. 10. 2016). Medieval Religion and its Anxieties: History and Mystery in the Other Middle Ages (на језику: енглески). Springer. стр. 243. ISBN 978-1-137-56610-2. „As justification for the mortification of the flesh, Peter HDamian argued that only those who participated in the sufferings of Christ could be partakers of the promise that the faithful, one day, would inherit the kingdom of God and thereby join Christ in glory.” 
  5. ^ Jeremiah, Ken (10. 1. 2014). Christian Mummification: An Interpretative History of the Preservation of Saints, Martyrs and Others (на језику: енглески). McFarland. стр. 92. ISBN 978-0-7864-8979-4. 
  6. ^ Abbott, "Flagellation.”
  7. ^ Tierney, John. “Flagellation.” The Catholic Encyclopedia. Last modified September 1, 1909. Accessed March 5, 2020. http://www.newadvent.org/cathen/06092a.htm .
  8. ^ Aberth 2010, стр. 144
  9. ^ а б Shin, Junhyoung Michael (2013). „The Passion and Flagellation in Sixteenth-Century Japan”. Renaissance and Reformation. 36 (2): 5—43. JSTOR 43446513. doi:10.33137/rr.v36i2.20166 Слободан приступ. 
  10. ^ а б в г „Why do some Catholics self-flagellate?”. BBC News. 24. 11. 2009. 
  11. ^ Griffiths, Mark D. (4. 5. 2017). „Religious Self-Harm”. Psychology Today. 
  12. ^ а б Beam, Christopher. “How Would Pope John Paul II Have Gone about Self-Flagellating?” Slate Magazine, Slate, 27 Jan. 2010, slate.com/news-and-politics/2010/01/how-would-pope-john-paul-ii-have-gone-about-self-flagellating.html.
  13. ^ Gilad, Elon. (10. 9. 2013). „10 Things You Probably Don't Know About Yom Kippur.”. Haaretz. Архивирано из оригинала 2. 10. 2020. г. Приступљено 2. 4. 2020. 
  14. ^ Sonsino, Rifat (август 2005). „You Shall Afflict Yourselves”. Society of Biblical Literature. Архивирано из оригинала 27. 7. 2021. г. Приступљено 27. 12. 2020. 
  15. ^ „Video of self-flagellation with knives and chains at mosque in Atlanta, Georgia, USA”. YouTube. 2014. Архивирано из оригинала 2016-03-07. г. 
  16. ^ Kazmi, Nadeem (28. 8. 2008). „Why self-flagellation matters for Shia Muslims”. The Guardian. 
  17. ^ „What is Ashura?”. BBC News. 6. 12. 2011. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Aberth, John (2010). From the Brink of the Apocalypse: Confronting Famine, War, Plague and Death in the Later Middle Ages (2nd изд.). Routledge. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Самобичевање&oldid=27776174”