Светлана Кана Радевић

С Википедије, слободне енциклопедије
Светлана Радевић
Пуно имеСветлана Кана Радевић
Датум рођења(1937-11-21)21. новембар 1937.
Место рођењаЦетиње, Краљевина Југославија
Датум смрти8. новембар 2000.(2000-11-08) (62 год.)
Место смртиЦрна Гора, СР Југославија

Светлана Кана Радевић (Цетиње, 21. новембар 1937 — 8. новембар 2000) била је прва жена архитекта у Црној Гори и један од најуспешнијих архитеката у бившој СФРЈ. Била је инострани члан Руске академије за архитектуру и грађевинске науке, редовни члан Дукљанске академије наука и умјетности, прва потпредседница Матице црногорске, чланица Црногорског ПЕН центра, чланица Унеска, чланица управа струковних удружења.[1]

Биографија[уреди | уреди извор]

Светлана Кана Радевић рођена је 1937. године на Цетињу. Основну школу завршила је на Цетињу, а гимназију у Подгорици (тадашњи Титоград).[1]

Дипломирала је на Архитектонском факултету у Београду, а апсолвирала је и Историју уметности, студирајући оба факултета истовремено. Магистрирала је на Универзитету у Пенсилванији, у класи Луиса Кана, као добитница Фулбрајт стипендије. Стручно се усавршавала у Паризу, Москви, и у Јапану, у атељеу Киша Курокаве.[2]

Професионална каријера[уреди | уреди извор]

Свој радни век Светлана је провела у Подгорици, у почетку у Предузећу за пројектовање Инвест-инжењеринг, а затим је основала сопствени архитектонски атеље. Радила је и као слободни уметник. Од самог почетка своје изузетно успешне каријере остваривала је запажене успехе на конкурсима. Није било једноставно да се Светлана као жена архитекта избори за равноправну позицију у друштву које успех признаје искључиво мушкарцима. На врху се одржала захваљујући професионалности и квалитету својих пројеката.[2]

Архитектонски стил[уреди | уреди извор]

Хотел Подгорица

Њен стил био је препознатљив по избору материјала које је користила, стопивши конструкције са њиховим спољним окружењем и знатном величином и снагом дизајна. За њена архитектонска остварења је карактеристичан специфичан избор материјала и активно учешће у креирању амбијента.[1] То се најбоље види на примеру њеног најзначајнијег дела, Хотела Подгорица. Код пројектовања овог објекта њен стил карактерише употреба традиционалног грађевинског материјала - камена, а истовремено се игра јединственим облицима који „искачу” из фасаде на потпуно нетрадиционални начин. Истовремено, објекат је уклопљен у околни пејзаж тако као да је његова бетонска маса увек била део природне целине.[3]

Најзначајнија дела[уреди | уреди извор]

Хотел Златибор, Ужице
Пословни центар Крушевац у Подгорици

Критичари о делима Светлане Кане Радовић кажу да су она „свечаности за око, призори пред којима не можете остати равнодушни”. Можда због наметљивог стила, готово сваки њен објекат је изазвао полемике у јавности. Равнодушних нема. Светлана је сматрала да је то добро, јер је очигледно да њен рад „провоцира”: „Суштина стварања и јесте у томе, јер се тако покрећу ствари, уводи се нова естетика”.[4]

Најзначајније дело Светлане Кане Радевић је Хотел Подгорица у Подгорици. Њено пројектно решење победило је на конкурсу и то је уједно њено прво значајно дело. Овим пројектом Светлана се пробила у сами врх архитектонске сцене. Хотел је свечано отворен 13. јула 1967. године, на Дан државности Црне Горе. Наредне године пројекат је награђен најпре републичком, а затим и савезном Борбином наградом за архитектуру.

Остала значајна дела су:

  • Аутобуска станица у Подгорици (1968)
  • Стамбено-пословна зграда у Петровцу (1968)
  • Стамбено-пословна зграда у Мојковцу (1969)
  • Спомен-обележје у Дуванском комбинату Подгорица (1972)
  • Хотел Мојковац у Мојковац (1968-1974)
  • Парк Златица у Подгорици (1974)
  • Спомен-комплекс на Барутани, Подгорица (1980)
  • Хотел Златибор у Ужицу (1981)
  • Дечји вртић на Цетињу (1988)
  • Зграда Лексикографског завода у Подгорици (1984-1989)
  • Пословни центар Крушевац у Подгорици (1991, са Љиљаном Радевић)[4]

Подгоричку Аутобуску станицу Светлана је радила као омаж чувеном француском архитекти Ле Корбизјеу.[5]

Многа дела настала су у сарадњи са сестром Љиљаном Радевић, која је такође била архитекта.[2]

Наш чувени архитекта Ранко Радовић о делу Светлани Кани Радевић и њеном делу рекао је:[4]

Почасти и признања[уреди | уреди извор]

Била је инострани члан Руске академије за архитектуру и грађевинске науке, где је примљена 1994. године, истовремено кад и Кензо Танге.[2] Такође је била и редовни члан Дукљанске академије наука и умјетности, прва потпредсједница Матице црногорске, чланица Црногорског ПЕН центра, чланица Унеска, чланица управа струковних удружења.[1]

Године 1980. ТВ Титоград је снимила емисију о Светлани Кани Радовић „Живот једини човјека ...Светлана Кана Радевић”.[6]

Рад Светлане Кане Радевић представљен је у оквиру изложбе о југословенској архитектури у периоду од 1948. до 1980. "Toward a Concrete Utopia" (Према бетонској утопији), одржаној од 15. јула 2018. до 13. јануара 2019. године у чувеном Музеју модерне уметности (Museum of Modern Art - MoMA) у Њујорку.[7]

Најзначајније награде[уреди | уреди извор]

Светлана Кана Радевић била је најмлађи је лауреат савезне Борбине награде за архитектуру, 1968. године. Она је јединa жена архитекта добитник ове награде. Добитница је Тринаестојулске награде 1968. године и Награде ослобођења Подгорице 1992. године.[2]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г „SVETLANA KANA RADEVIĆ”. Muzej žena Crne Gore. Приступљено 3. 11. 2019. 
  2. ^ а б в г д Vujošević, Milica (24. 08. 2017). „Prva dama crnogorske arhitekture”. Žene u arhitekturi. Projekat BINA sa Društvom arhitekata Beograda i Kulturnim centrom Beograda. Приступљено 3. 11. 2019. 
  3. ^ Tepavčević, Dragana (3. 11. 2019). „Svetlana Kana Radević”. Architectuul (на језику: енглески). Приступљено 3. 11. 2019. 
  4. ^ а б в Petrović, Jelena. „Dama koja je znala da gradi”. Plava Zvijezda. Приступљено 3. 11. 2019. 
  5. ^ Stamenić, Stojan (10. 9. 2017). „PODGORIČARENJE: Kana i stanica Korbizje”. Analitika. Архивирано из оригинала 03. 11. 2019. г. Приступљено 3. 11. 2019. 
  6. ^ „I djela Kane Radević u MoMA”. zvanični sajt. RTCG. Приступљено 3. 11. 2019. 
  7. ^ „Toward a Concrete Utopia - Architecture in Yugoslavia, 1948–1980”. MoMA. The Museum of Modern Art. Приступљено 3. 11. 2019. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Светлана Кана Радевић на Викимедијиној остави.


Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Светлана_Кана_Радевић&oldid=27209853”