Словачка књижевност
Словачки литература је литература Словачке.
Историја[уреди | уреди извор]
Средњи век[уреди | уреди извор]
Први споменици књижевности са територије која је обухваћена данашњом Словачком су из доба Велике Моравске (од 863. до почетка 10. века). Аутори из овог периода су Свети Ћирило, Свети Методије и Климент Охридски. Дела из овог периода, углавном писана о хришћанским темама, укључују: песму Проглас као предговор за четири Јеванђеља, делимичне преводе Библије на старословенски, Закон судниј људем итд.
Средњовековни период обухвата распон од 11. до 15. века. Књижевност у овом периоду писана је на латинском, чешком и словачко-чешком. Лирска поезија (молитве, песме) још увек је била под утицајем Цркве, док се епска поезија концентрисала на легенде. Међу ауторе из овог периода спадају Јанош Туроци, аутор Ххронике Хунгарорум, и Маурус. Такође се појавила световна литература и у том периоду су писане хронике.
1500-1650[уреди | уреди извор]
Књижевност националног карактера први пут се појавила у 16. веку, много касније него остале националне књижевности. Латински језик доминира као писани језик у 16. веку. Поред црквених тема, развиле су се и античке теме, повезане са древном Грчком и Римом.
Прва словачка штампана књига била је Књига заклетве (1561) Вашека Залеског. Рана словачка ренесансна љубавна песма је анонимни еп Силади и Хадмази (1560), смештена у време турских продора у средњу Европу.[1]
Јурај Трановски се понекад назива оцем словачке химнодије - издао је неколико збирки химни, прва је латинска Odarum Sacrarum sive Hymnorum Libri III 1629, али његова најважнија и најпознатија била је Cithara Sanctorum (Лира светаца), написана на чешком која се појавила 1636. у Љевочи. Она је представљала основу чешке и словачке лутеранске химнодије до данашњих дана. У време оскудице словачке књижевности, словачке химне Трановског представљале су извор за подизање националне свести.[2]
1650-1780[уреди | уреди извор]
Са разликом између верске и световне књижевности која је почела да се развија у ренесансном периоду, верски сукоби у Словачкој током барока довели су до јасне поделе између сакралне и световне књижевности.
Данијел Синапијус-Хорчичка писао је латинске песме и школске драме, верску прозу, пословице и одабрану словачку духовну поезију. Његова проза приказује националну свест, хвалећи словачки језик и критикујући недостатак патриотизма међу Словацима.
Хуголин Гавлович је аутор верских, моралних и образовних дела на савременом западно-словачком народном језику и био је истакнути представник барокне књижевности у Словачкој. Његово најпознатије дело је Valašská škola, mravúv stodola, дело од 17.862 стиха, као и бројни песнички куплети-маргиналије.
1780-1840[уреди | уреди извор]
Словачки класицизам био је део већег европског неокласицистичког покрета просветитељства. Успон национализма након Француске револуције довео је до националног препорода у књижевности. До средине деветнаестог века словачки језик је углавном писан у чешком облику, са различитим степенима учешћа словачког језика.[3] Антон Бернолакова Gramatica Slavika користила је западно-словачки дијалект као стандардну писану форму, прелазни корак ка модерном књижевном словачком, али на крају је претрпела неуспех. И поред тога, значајна дела су објављена користећи Бернолакове стандарде, почев од Dúverná zmlúva medzi mňíchom a ďáblom (Интимни уговор између монаха и ђавола) Јураја Фандлија из 1879. године. Лутерански Словаци попут Аугустина Долежала, Јураја Палковича и Павела Јозефа Шафарика преферирали су заједнички чешко-словачки идентитет и језик.
Прве мађарске новине Magyar Hirmondó објављене су у Пресбургу (Братислава) 1780. године, а затим је уследио 1783. године први словачки лист, краткотрајни периодични часопис, Prešpurské Noviny, 1783. године.[4]
Јозеф Игнац Бајза најпознатији је по роману René mláďenca príhodi a skúsenosťi (оригинални савремени правопис: René mládenca príhody a skúsenosti - 1784), који је био први роман написан на словачком језику.
Пансловенско јединство служило је као образац многим песмама овог периода. Јан Коларова збирка од 150 песама, Slávy Dcera, велича панславистичке идеале у три певања названа по рекама Зале, Лаба и Дунав. Епска песма Јана Холија Svätopluk, објављена 1833. године, наводи се као најзначајнији текст тог периода.[5]
1840-1871[уреди | уреди извор]
Људовит Штур је био вођа словачког националног препорода у 19. веку, аутор словачког језичког стандарда који је на крају довео до савременог словачког књижевног језика. За основу књижевног језика изабран је централни словачки дијалект. Штуров кодификациони рад нису одобрили Јан Колар и Чеси, сматрајући то чином словачког повлачења из идеје заједничке чешко-словачке нације и слабљења солидарности. Али већина словачких научника, укључујући и католике (који су до тада користили Бернолакову кодификацију), поздравила је идеју кодификације. 1844. написао је Nárečja slovenskuo alebo potreba písaňja v tomto nárečí („Словачки дијалект или потреба за писањем на овом дијалекту“). 1853. године у Пресбургу је објављена једина компилација његове поезије, Spevy a piesne („Певања и песме“).
Јанко Краљ је био један од првих песника који је почео да пише на савременом словачком језичком стандарду, свеже кодификованом (1843) од стране Људовита Штура и његових сарадника.
Прва дела драмског писца Јана Халупке била су на чешком, али после 1848. године почео је да пише на словачком и преводио је чешке оригинале на словачки.
1872-1917[уреди | уреди извор]
Павол Орсаг Хвијездослав писао је своје младалачке песме само на мађарском језику до 1860-их. 1871. је учествовао у припреми алманаха Напред ("Напред") који означава почетак нове књижевне генерације у Словачкој литератури. Увео је силабичко-тонски стих у словачку поезију и постао водећи представник словачког књижевног реализма. Његов стил карактерише широка употреба самокованих речи и израза што отежава превођење његових дела на стране језике.
Мартин Кукучин био је најзначајнији представник словачког књижевног реализма и сматра се једним од оснивача модерне словачке прозе.
1918-1945[уреди | уреди извор]
Као резултат распада Аустроугарске империје и накнадног успостављања Чехословачке, социо-лингвистички притисци мађаризације су нестали.[6] Током међуратног периода првенство поезије уступило је место прози.[7] Дело Мила Урбана из 1927. Živý bič (Живи бич) и роман Јозефа Цигер-Хронског из 1933. Jozef Mak усредсређивали су се на село и промене природе.
Током бурних година Словачке Републике и поновно Чехословачке, два одвојена књижевна покрета су доминирала - лирска проза Хронског, Франтишека Швантнера, Доброслав Хробака, Лудоа Ондрејова и Маргите Фигули и Словачки надреалисти (Штефан Зари, Рудолф Фабрија, Павел Бунчак и други).
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Petro, Peter (1995). A History of Slovak Literature. Liverpool: Liverpool University Press. ISBN 0853238901.
- ^ Petro, Peter (1995). A History of Slovak Literature. Liverpool: Liverpool University Press. ISBN 0853238901.
- ^ Murray, Christopher John. Encyclopedia of the romantic era, 1760-1850, Volume 1. 2004, pp. 244
- ^ Seton-Watson, RW (1965). A History of the Czechs and Slovaks. Hamden: Archon.
- ^ Petro, Peter. A History of Slovak Literature. 1995, pp. 59
- ^ Petro, Peter. A History of Slovak Literature. 1995, pp. 131
- ^ Petro, Peter.A History of Slovak Literature. 1995, pp. 134
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Zlatý fond denníka SME - Slovak digital library (на словачком)
- Slovak literature in English translations, Slovak Studies Program, University of Pittsburgh Архивирано на сајту Wayback Machine (1. март 2021)
- Slavic Literature Resources from the Slavic Reference Service, University of Illinois, Urbana-Champaign[мртва веза]
- Slovak Drama in Translation Архивирано на сајту Wayback Machine (17. јануар 2021)
- Toronto Slavic Quarterly
- Penniless Press
- THE LONDON MAGAZINE
- STAND Magazine
- Diversity – Collection of poetry, fiction and essay of PEN International 1 Архивирано на сајту Wayback Machine (18. мај 2021)
- Diversity – Collection of poetry, fiction and essay of PEN International 2
