Срђан Кошанин
| мајор Срђан Кошанин | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Надимак | Ђиво |
| Датум рођења | 4. фебруар 1968. |
| Место рођења | Ушће, СФР Југославија |
| Датум смрти | 19. април 1999. (31 год.) |
| Место смрти | Кошаре, СР Југославија |
| Образовање | Војна академија у Београду |
| Војна каријера | |
| Служба | 1990—1999 |
| Војска |  Југословенска народна армија Војска Југославије |
| Чин | .svg){kind=small} мајор |
| Учешће у ратовима | Битка на Кошарама |
| Одликовања |  Орден за храброст |
Срђан (Ђиво) Кошанин (4. фебруар 1968, Ушће — 19. април 1999, Кошаре) био је капетан 1. класе (постхумно – мајор) Копнене војске Југославије, један од 108 војника који су погинули у бици на Кошарима током Косовског рата. [1]
Биографија[уреди | уреди извор]
Рођен 4. фебруара 1968. године у Ушћу (код Краљева). Отац Душан је био резервни капетан ЈНА, пољопривредни радник, а мајка Милена агроном. Брат близанац Саша је ветеринар, живи у Ушћу и ожењен је и има ћерку[2], аутор је књиге песама „Не могу да чекам“. Деде Срђана, са обе стране, су погинули 1944. године у борбама против нациста током Народноослободилачког рата Југославије.
Медицинску школу у Шапцу и Војну академију ЈНА завршио је 1990. године. Војни рок је започео у Мостару у јеку војних и политичких тензија. Његове колеге и команданти су га високо ценили као војника и као особу. Један је од последњих официра који је напустио Мостар 1991. године, наредбом генерала Момчила Перишића, унапређен је у капетана. По одласку из Мостара служио је у Топчидеру у саставу војне полиције. Два пута прешао Дрину, помажући колегама (једном – 19. јануара 1993). У саставу Војске Републике Српске (1. Братуначка лака пјешадијска бригада) учествовао је у окршајима у Западној Босни. Године 1997. оженио се и унапређен је у чин капетана 1. класе. Ћерка Срђана рођена је 11. јуна 1999. године, 53 дана након смрти оца. [2]
Срђан Кошанин се 19. априла 1999. године, према званичној верзији листа Војни извештај, док се налазио на граничном прелазу Боро Вукмировић, борио против Ослободилачке војске Косова у саставу југословенских трупа и погинуо у тој борби. Према речима његових колега и њему потчињеним војницима, околности су биле другачије: он је са три борца прешао границу СР Југославије са Албанијом, упутивши се у рејон Тропоје (Албанија), и извршио саботажу на обуци ОВК бази, а у повратку је упао у заседу Специјалне ваздушне службе и са својом групом погинуо. [3] Према албанским изворима, у овом окршају погинуо је наредник САС-а. [4] Званично, Југословени су у тој бици изгубили 108 људи.
Постхумно је унапређен у мајора Југословенске војске и одликован Орденом „За храброст“.
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ „S OVOG BOJA, MAJKO, POVRATKA MI NEMA! Ovo je spisak svih poginulih junaka sa Košara (FOTO)” (на језику: српски). espreso.rs. 2019-05-14. Архивирано из оригинала 2020-07-03. г. Приступљено 2020-07-10.
- ^ а б Saša Kosanin: na Košarama sam 1999. izgubio brata blizanca на сајту YouTube
- ^ „Bitka za Košare – 17 godina”. Архивирано из оригинала 2016-09-27. г. Приступљено 2020-05-01.
- ^ „War in Europe: SAS teams `fighting behind Serb lines'” (на језику: енглески). The Independent. 1999-05-16. Архивирано из оригинала 2020-12-01. г. Приступљено 2015-02-23.