Стефан Ђорђевић (редитељ)
Стефан Ђорђевић | |
|---|---|
| Датум рођења | 1987. |
| Место рођења | Бор, СФР Југославија |
Стефан Ђорђевић (Бор, 1987) је српски фотограф и филмски редитељ млађе генерације, који у овој области успешно ствара већ годинама препознатљив избор тема и уметнички стил и колорит кроз који на њему специфичан начин посматра људске емоције и однос појединца или групе људи према простору који их окружује.[1]
Живот и каријера[уреди | уреди извор]
Рођен је 1987. године у Бору. Детињство је провео у родном граду у коме је похађао основно и средње школовање. Након пресељења у Београд због студија, његово претходно главно интересовање, скејтебординг, заменио је филмом и фотографијом. Основне и мастер студије камере завршио је на Факултету драмских уметности у Београду. Дипломирао је са кратким играним филмом „Камен у руци“, који је приказан на многим међународним фестивалима, а премијерно у програму АЦИД Филмског фестивала у Кану.[2]
За време студија, режирао је и снимао неколико краткометражних филмова од којих се издвајају:
- документарни филм Путовање
- документарни филм Делинквенти Јована Тодоровића
- Крила и ствари који је корежирао са Јеленом Гавриловић[3]
Дело[уреди | уреди извор]
Аматерски филм "Crap", који је Стефан режирао, био је инспирација за играни филм Николе Лежаића "Тилва Рош", у којем Стефан игра једну од две главне улоге (другу игра Марко Тодоровић). Филме је у Сарајеву проглашен за најбољи филм у 2010. години, а Европска филмска академија номиновала га је те године за европско откриће.
Режирао је кратки играни филм „Последња слика о оцу“, који је награђиван на фестивалима у Локарну, Сарајеву, Загребу, Београду, Ваљеву. О овом филму жири фестивала у Ваљеву изнео је следеће запажање:
„Последња слика о оцу” Стефана Ђорђевића „дубоко емотивна прича о суочавању са смрћу и прераном растанку оца и сина”. Овај филм поставља „важна питања о коначности и наслеђу које остављамо деци, али повлачи и дубље социолошко питање бриге заједнице о појединцу, у најтежем тренутку, када остаје препуштен самом себи”.
Са редитељем Јованом Тодоровићем снимио је кратки документарни филм „Јувенил“, који је објављен на Дазед-у окушао се и као редитељ и сценариста у краткометражном играном филму „Криза свести“.
Прву самосталну изложбу фотографија имао је у Београду 2019. године под називом "Kolos - Downhill Underage".[1]
Признања[уреди | уреди извор]
- Награде „Слободан Голубовић Леман” - за најбољи кратки играни филм под називом „Последња слика о оцу”, Награда му је додељена у регионалној такмичарској селекцији седмих „Ваљевских филмских сусрета”, одржаних од 10. до 13. децембра 2020. године,[4]
- Награде за филм „Последња слика мог оца“ у Локарну, Сарајеву, Загребу, Београду.[5]
Види још[уреди | уреди извор]
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ а б „Ideja o individualnosti u fotografijama Stefana Đorđevića”. www.vice.com (на језику: српски). Приступљено 22. 12. 2020.
- ^ „Stefan Đorđević, 26. Sarajevo Film Festival”. sff.ba (на језику: бошњачки). 21. 8. 2020. Приступљено 22. 12. 2020.
- ^ „Последња слика о оцу”. Kustendorf Film and Music Festival (на језику: српски). Приступљено 22. 12. 2020.
- ^ Ћирић, С. (17. 12. 2020). „Лауреат „Последња слика о оцу””. Politika Online. Приступљено 22. 12. 2020.
- ^ „Pogledajte višestruko nagrađivani kratki film „Poslednja slika o ocu“ Stefana Đorđevića - FCS”. www.fcs.rs (на језику: српски). 2021-04-26. Приступљено 2024-01-18.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Ideja o individualnosti u fotografijama Stefana Đorđevića - www.vice.com
