Тихомир Петронијевић
Тихомир Петронијевић | |
---|---|
Лични подаци | |
Пуно име | Тихомир Драгутиновић Петронијевић |
Надимак | Мандрк |
Датум рођења | 1906. |
Место рођења | Лисице, Кнежевина Србија |
Датум смрти | 1977.70/71 год.) ( |
Место смрти | Лисице, СФР Југославија |
Уметнички рад | |
Поље | Клесарство |
Правац | Каменорезаштво западне Србије |
Потпис |
Тихомир Петронијевић Мандрк (1906–1977) из села Лисице последњи је драгачевски каменорезац чије је занатско умеће достизало домете уметности.[1] Израдио је преко 800 гробљаша и крајпуташа, највише у селима доњег Драгачева, суседним чачанским селима Парменац, Бељина, Паковраће, Риђаге, Лозница и околини Пожеге.[1]
Живот[уреди | уреди извор]
Тихомир (Драгутиновић) Петронијевић рођен је 1906. године у селу Лисице надомак Лучана, познатом по врсним каменоресцима. Са двадесет година почео да израђује надгробне споменике, као ученик и сарадник каменоресца Богосава Николића, а сарађивао је и са Драгутином Кириџићем из Лиса.[2]
Био је јако продуктиван и тражен мајстор. Познато је да се по селима бавио и фотографисањем, за потребе докумената или породичних успомена. Након Другог светског рата, опирући се све присутнијој машинској обради мермера, остао је доследан старом стилу ручне обраде и украшавања камена.[2]
Широко епски оријентисан, познавао је народне песме и прошлост Драгачева. Говорио је: Волим да читам прошлост, јер садашњост знамо.[2] Као личност, потсећао је на Давида Штрпца. Себе је сматрао за уметника и живео боемски. Прича се да је на гробљима, где је постављао споменике, често и ноћевао. Необичан и осебујан, у народу је добио надимак Мандрк[мртва веза].[2]
Сахрањен је на Николића гробљу у родним Лисицама.[3]
Галерија[уреди | уреди извор]
Дело[уреди | уреди извор]
Типологија споменика[уреди | уреди извор]
Споменике је израђивао од пуховског пешчара који је лак за обраду и добро прима боју, али прилично непостојан. Користио је и „плави ток” из Пожешких мајдана камена.[2] Надгробници су му двојаки: у форми стуба са карактеристичном „капом” и у облику вертикалне плоче надвишене декоративним крстом, усађене у масивно камено постоље. Ови споменици понекад имају плочасту „покривку” која их штити од атмосферских утицаја.[2]
Полихромија[уреди | уреди извор]
Споменике је бојио јарком црвеном, плавом, црном и белом, уз додатак других боја.[3] Оригинална полихромија сада је присутна само у траговима. У појединим случајевима обнове, споменици су обојени насумично (Тијање, Лучани (село)), колоритом који није у складу са првобитним.
Орнаментика[уреди | уреди извор]
Споменици Тихомира Петронијевића Мандрка познатљиви су по прецизном, минуциозном раду и посвећености детаљима, што је нарочито присутно у архитектоници и детаљима крстоликих обележја. Одликује га особена и препознатљива флорална и геометријска орнаментика којом је попуњавао празне партије на споменицима (табличасти дијагонално шрафирани правоугаоници).[2]
Религиозни симболи[уреди | уреди извор]
Крстови су најчешће тролисне форме, богато орнаментисани. На њима је често приказано стилизовано „божанско биће” испод кога пише АНГЕЛ. Представе Распећа знатно су ређе.
Фигуралне представе[уреди | уреди извор]
Фигуралне представе Тихомира Петронијевића Мандрка, понекад моделоване у високом рељефу, последње су клесарско „сликање” човека.[4] Грубо се могу поделити на две групе: мушке и женске, а даље по занимању (војници, сељаци...) или по узрасту (споменици деци; девојкама и удатим женама). Име и презиме покојника често је уписивао у форми ореола или са стране главе.
Нарочито су интересантни споменици подигнути младим девојкама, преко којих се може пратити продор међуратне градске моде у село. И поред мноштва детаља којима је вешто моделовао одећу, није успевао да се избори са анатомијом и приказом ликова - женске фигуре су здепасте и укочене, са прешироким раменима, превеликим главама и грубим лицима. Овај „мањак лепоте”[2] ипак има врсту дражи својствену наиви.
Прикази алата, предмета и животиња[уреди | уреди извор]
Вешто је клесао обележја покојника, који су сликовито говорили о полу, узрасту и занимању покојника. Мушкарцима је урезивао алате (тестере, брадве, виноградарске маказе), „типичне” и статусне ознаке пола (ордење, чутура, муштикла, штап, новчаник, ловачка пушка...). На споменицима старијим женама уклесане су крављаче и преслице, плетиво, док су млађим, удатим женама често, као статусни симбол приказивана шиваћа машина марке „Singer”.[2]
Веома је вешто приказивао животиње (девојкама јагањце, а ловцима зечеве).[2]
Рукопис[уреди | уреди извор]
Рукопис Тихомира Петронијевића је читак. За пренос речи често је користио знак једнакости (=), а ради „уштеде простора” латинично слово и (i).
Потпис[уреди | уреди извор]
Потпис му је сачуван на великом броју споменика.[1] Често се потписивао скраћеном верзијом имена (Тихомир Драг. Петронијевић; Тих.Д.П.) или иницијалима (Т.Д.П. или П.Т.Д.П).
Епитафи[уреди | уреди извор]
Драгослав Петронијевић је често у епитафе уносио карактеристичне дозиве: О!, Еј, Србине!, поздраве: Збогом![1] и сопствене песничке изразе:
Труба свирну с бојне Дрине, у бој зове: Еј Србине! Соко пр’ну из свог гнезда и поведе два витеза...[2]
Споменик Милисаву Јовановићу (†1915) (Прилипац)
- За слободу ја сам пао
- и за српство живот дао
- МИЛИСАВ
- син Рајке и Арсенија Јовановића
- из Прилипца.
- Бив. војник 2 чете 2. Бат.
- 2. прекобројног пука III поз.
- шумадинске конбиноване дивизије.
- Који поживи 22 Год
- А бранећи своју отаџбину
- погибе на положају
- бугарском фронту
- око Књажевца
- месеца децембра 1915. г.
- и тамо је сахрањен
- Бог да му душу прости
- Овај спомен подигошему рођаци
- Петар. Дмитар. Новак. Милош.
- Томо. Ненад и Радоје Јовановићи
- Писа тихомир Петронијевић из Лисица[4]
Споменик Мајсторовићима: Миленку (†1916), Милији (†1915) и Благоју (†1915) (Прилипац)
- Труба свирну с бојне Дрине
- у бој зове, еј Србине:
- Соко прну из свог гнезда
- и поведе два витеза
- Овај спомен
- показује име
- оца МИЛЕНКА
- и два сина
- МИЛИЈУ и БЛАГОЈА
- МАЈСТОРОВИЋА
- из прилипца
- који за слободу и отаџбину
- дадоше своје животе
- МИЛЕНКО
- поживи 47. г.
- као борац 3 позива
- заробљен у ропству
- умро у Ашану
- 25: X 1916. г.
- синови
- МИЛИЈА
- поживи 22 г.
- као борац сталног кадра
- погибе на положају
- Малој Крсни
- 9. X 1915. г.
- и
- БЛАГОЈА МАЈСТОРОВИЋА
- из Прилипца
- који за слободу и отаџбину...
- 10. IV 1915 г.
- и тамо су сарањени
- Овај спомен подигоше
- наследница Ђурђија
- и зет Милан Лазаревић
- Писа Тих. Д. Петронијевић
- из Лисица[4]
Крајпуташ Миловану Љ. Милованковићу (†1918) (Крај пута Тијање-Зеоке)
- Спомен овај што на брегу сија
- и овде се диже
- браћо и сестре приђите му ближе
- и виђите шта све овде пише
- Спомен показује име
- МИЛОВАНА Љ. МИЛОВАНКОВИЋА
- из Тијања
- бившег војника
- 2-ге позицијоне батерије
- шумад. Дивизије
- који поживе 38 год.
- А бранећи своју отаџбину
- умре у ропству у горњој Маџарској
- у вароши Надмеђири
- 13. априла 1918 год.
- И тамо је сахрањен.
- Бог да му душу прости.
- Овај спомен подигоше му
- његова супруга Стоја
- и синови Драгутин, Деспот и Андрија
- Милованковић
- Писа Тихомир Д. Петронијевић
- из Лисица у 1930. г.[4]
Споменик Јулујани Радуловић (†1933) (Крстац, Карићи)
- Јулујана-Јула
- супруга Матије Радуловића
- шнајдера кројача из Крстаца
- рођ. 1885 умрла 1933. г.
- Драги моји, друже Матија,
- децо, мајко, комшије и пријатељи.
- Данас дође време да се поздравимо.
- Ја полазим на онај свет.
- За време мога живота,
- у почетку била сам сиромашног стања,
- с тим у браку с мужем
- имала сам осморо деце
- коиг сам јуначки бранила и сачувала
- за време рата од 1912 до 1918. г.
- и данас остају након мене сви живи.
- И лепо сам доживела
- имање закупила и грађевине поградила.
- Збогом, ваша Јулијана-Јула Радуловић
- Писа Тихомир Драг. Петронијевић из Лисица[4]
Споменик Чедомиру Д. Радуловићу (†1935) (Крстац, Радуловићи)
- Без порода нађох рода
- те подиже овај спомен
- више мога гроба
- ЧЕДОМИР Д. РАДУЛОВИЋ
- из Крстаца
- рођен 1883 г.
- а умро 18. јула 1935 г.
- Бог да му душу прости
- Поздрав драги моји, друже Ђурђија,
- браћо, комшије и пријатељи.
- Данас дође време да се поздравимо
- јер пођох на онај свијет.
- За време мога живота
- учествовао сам у рату од 1912 до [19]18 г.
- и кметовао сам после рата.
- Ја деце нисам имао
- те зато усини мога синовца Влада
- и он остаје наследник моје имовине.
- Збогом.
- Ваш Чедомир М. Радуловић
- Овај споменик подиже му:
- супруга Ђурђија,
- тестаментирани син Владе
- и Вучко Радуловић
- Писа Тихомир Драг. Петронијевић[4]
Споменик Драгињи Тодоровић (†1936) (Пухово, Нешовановићи)
- Ево гроба одморита двора
- где ми тело скрива
- а ладна га киша полива.
- Побожне српкиње Драгиње
- супруге П. Миливоја Тодоровића
- из Пухова.
- Која је часно поживела 65. година.
- Своје синове иженила, ћерке удомила
- и тело своје у ладни гроб склонила
- 16. нов. 1936. г.
- Нека се вечно одмара
- А на гробу нека трава клија
- да и моја омладина сија
- Овај Спомен подигоше јој њени
- благодарни синови:
- Радисав, Рађен и Сретен
- Тодоровићи 1937
- и унук Гвозден
- Бог дапрости нашу мајку Драгињу
- на вечном дому
- Изради Д. Тодоровић
- и Т. Петронијевић[4]
Споменик Миљку Удовичићу (†1936) (Пилатовићи)
- Драги моји:
- данас дође време
- да се поздравимо,
- јер полазим на онај свет.
- За време мога живота
- много сам пропатијо мука.
- Бијо сам у рату
- од 1912. до 1918. г.
- Кад сам отишао у рат,
- код куће сам оставијо жену
- и петоро деце,
- а кад сам кући дошао,
- никог мог живог нисам нашао,
- само сина Обрада,
- кога сам оженијо
- и од њега унуке добијо
- те сам опет лепо дочекао.[2]
Споменик Косани рођ. Ковачевић (†1942) (Лисице)
- Овде почива наша мила
- и никад непрежаљена
- раденица
- КОСАНА
- рођена од Ковачевића
- из Прилипца.
- Девојком удата
- за Милуна Поповића,
- удовицом удата
- за Игњата Голубовића
- из Лопаша
- Где у браку са Игњатом
- родила је једну ћерку Живку.
- После смрти Игњатове
- Косана се удоми овде у Лисице
- за Борисава Кукића
- где поживи 54 г.
- и умре 14. V 1942. г.[2]
Споменик Драгомиру Домановићу (†1944) (Лисице)
- ДРАГОМИР ДОМАНОВИЋ
- бив. Ратоборац
- од 1912. до 1918. г.
- и одборник овог села Лисица.
- Рођен од оца Станисава
- и Мајке Марије Домановић
- 1883. го.
- па као младић
- ожени се Драгојлом
- ћерком Јеврема и Милеве Кукића
- из Лисица.
- Пошто Јеврем и Марија
- нису имали мушке деце,
- то бише принуђени
- те привенчају Драгомира
- за своју кћи Драгојлу у кућу своју
- и за наследника своје имовине
- као једног честитог радника.
- Пошто је Драгомир сахранио
- Јеврема и Милеву,
- онда је имање наследијо
- и још купијо
- па и грађевине поградијо.
- Лепо је доживео,
- синове иженијо,
- кћери удомио и унуке дочекао
- па и тело своје овде у гроб склонијо
- 10. јула 1944. г.
- Бог да га прости.
- Те за тај Драгомиров труд
- вечито му се одужише овим спомеником:
- супруга Драгојла,
- синови Милан Никола и Милосав
- и унуци: Михаило и Драган.
- 1944. г.
- Писа: Т.Д. Петронијевић[2]
Списак дела[уреди | уреди извор]
Напомена: година израде споменика често се не подудара са годином смрти. Споменик је некада подизан после пар година, чак и двадесет:
- Споменик војном добошару Милосаву Маринковићу (†1912) (село Лучани, сада у Лапидаријуму у Гучи)
- Споменик Недељку Јовановићу (†1914) (Дљин)
- Споменик Милисаву Јовановићу (†1915) (Прилипац)
- Крајпуташ Мајсторовићима: Миленку (†1916), Милији (†1915) и Благоју (†1915) (Прилипац)
- Споменик Миливоју Ћебићу (†1916) (Дљин)
- Споменик Станки Ћебић (†1918) (Дљин)
- Крајпуташ Миловану Љ. Милованковићу (†1918) (Крај пута Тијање-Зеоке)
- Споменик Михајлу Пантелићу (†1918) (Дучаловићи, Ковачевића гробље)
- Споменик Ангелини Дуњић (†1919) (Негришори)
- Споменик Дивни Ружић (†1926) (Негришори)
- Споменик Јеленки-Јеки Дуњић (†1926) (Негришори)
- Споменик Ненаду Ћебићу (†1927) (Дљин)
- Споменик Млађену Гавриловићу (†1927) (Дљин)
- Споменик Милојку Милисављевићу (†1929) (Дљин)
- Споменик Миловану Љ. Миловановићу из Тијања (†1930) (Зеоке)
- Споменик Војимиру Пантелићу (†1931) (Дљин)
- Споменик Рађену Ћебићу (†1933) (Дљин)
- Споменик Даринки Пантелићу (†1934) (Дљин)
- Споменик Ангелини Пантелић (†1934) (Дљин)
- Споменик Јулујани Радуловић (†1933) (Крстац, Карићи)
- Споменик Чедомиру Д. Радуловићу (†1935) (Крстац, Радуловићи)
- Споменик Милисави Гавриловић (†1936) (Дљин)
- Споменик Драгињи Тодоровић (†1936) (Пухово, Нешовановићи)
- Споменик Миљку Удовичићу (†1936) (Пилатовићи)
- Споменик Божи Пантелићу (†1937) (Дљин)
- Споменик Десанки Давидовић (†1940) (Негришори)
- Споменик Кати Пантелић (†1940) (Дљин)
- Споменик Милени Маринковић (†1940) (Дљин)
- Споменик Милојки Пантелић (1942) (Дљин)
- Споменик Косани рођ. Ковачевић (†1942) (Лисице)
- Споменик Драгињи Михаиловић-Пантелић (†1943) (Дљин)
- Споменик Николи Ћебићу (†1943) (Дљин)
- Споменик Сави Стојановић (†1944) (Дљин)
- Споменик Драгомиру Домановићу (†1944) (Лисице)
- Споменик Миленку Петровићу (†1946) (Дљин)
- Споменик Павлу Павловићу (†1947) (Дљин)
- Споменик Јевтимију Давидовићу (1955) (Негришори)[4][2][3]
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ а б в г Маринковић, Радован М.; Маринковић, Зоран (2010). Писци из Драгачева : [лексикон]. Гуча: Библиотека Општине Лучани. ISBN 978-86-88197-01-4.
- ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м Николић, Радојко (1998). Каменоресци народног образа: каменорезаштво и каменоресци западне Србије. Чачак: „Литопапир”. стр. 51—52.
- ^ а б в Дудић, Никола. Стара гробља и народни белези у Србији. Београд: Републички завод за заштиту споменика културе. стр. 114. ISBN 978-86-07-00900-8.
- ^ а б в г д ђ е ж Стојић, Никола Ника (2011). Драгачевски епитафи : записи са надгробника и крајпуташа (2. допуњено изд.). Чачак: Међуопштински историјски архив. ISBN 978-86-80609-45-4.
Литература[уреди | уреди извор]
- Маринковић, Радован М (1985). Драгачевски занати и занимања. Чачак: Литопапир.
- Дудић, Никола (1995). Стара гробља и надгробни белези у Србији. Београд: Републички завод за заштиту споменика културе; Просвета. ISBN 978-86-80879-07-9.
- Маринковић, Радован М.; Маринковић, Зоран (2010). Писци из Драгачева : [лексикон]. Гуча: Библиотека Општине Лучани. ISBN 978-86-88197-01-4.
- Николић, Радојко (1998). Каменоресци народног образа: каменорезаштво и каменоресци западне Србије. Чачак: „Литопапир”.
- Стојић, Никола (2011). Драгачевски епитафи : записи са надгробника и крајпуташа (2, допуњено изд.). Чачак: Међуопштински историјски архив. ISBN 978-86-80609-45-4.
- Николић, Радојко (2018). Камена књига предака : о натписима са надгробних споменика западне Србије (2, допуњено изд.). Чачак: Народни музеј. ISBN 978-86-84067-63-2.