Туризам у Мароку

С Википедије, слободне енциклопедије
Сахарски део Марока
Атлас планине
Поглед на Тангер
Медреса Боу Инанија у Фесу

Туризам у Мароку је добро развијен, са великом туристичком индустријом која углавном промовише плаже, културу и историју земље. Мароко је једна од политички најставилних земаља у северној Африци. Мароканска Влада је 1985. године основала Министарство туризма. Туризам се сматра једним од главних прихода у држави, а земља је била главна туристичка дестинација у Африци 2017. године.[1][2]
Мароко или званично Краљевина Мароко је земља на северозападу Африке.[3] На западу излази на Атлантски океан, а на северу на Средоземно море. Граничи се са Алжиром на истоку и Мауританијом на југу. Под своју контролу је ставио Западну Сахару, чији највећи део територије држи од 1975. године.

Историја туризма[уреди | уреди извор]

У другој половини осамдесетих и почетком деведесетих година 20. века, између милион и милион и по Европљана посетлио је Мароко. Већина туриста били су из Француске и Шпаније, а око 100.000 њих из Велике Британије, Немачке и Холандије.

Највише су посећиване плаже на обалама Атлантика, посебно плаже лучког града Агадира.

Мароко је посетило око 20.000 држављана Саудијске Арабије, а неки од њих су ту купили куће за одмор и земљишта.

Године 1990. када је почео Заливски рат, број туриста је смањен за 16,5%. Након битке у Маракешу, Алжир је затворио границу са Мароком, што је довело до значајног пада броја посетилаца из ове земље.

Године 1994. Мароко је посетило 70.000 туриста, 1995. године 13.000, док је државу 1991. године посетило 1,66 милиона турста, а 1993. године 1,28 милиона људи. У 2007. години страних туриста било је 7,4 милиона, а у 2008. 8 милиона, од којих су 30% њих чинили Мароканци који живе у другим државама.

Већина туриста у држави су из Европа, највише га посећују шпански и француски држављани, који чине скоро 40% свих турста. Највећи број Европљана долази у Мароко у априлу и током јесени, осим Шпанаца који у Мароко долазе углавном у јуну и августу. Године 2016. Мароко је привукао више од 10,3 милиона туриста и био најпосећенија земља Африке.[4]

Туристичка индустрија[уреди | уреди извор]

Приходи од туризма Марока у 2007. години износили су 7,55 милијарди америчких долара. Туризам је други највећи вид зараде у државе, након фосфатне индустрије. Мароканска Влада у великој мери инвестира у развој туризма. Нова стратегија туризма под називом Визија 2010 развијена је након крунисања Мухамеда VI од Марока, 1999. године. Влада је циљала да ће до 201 0. године Мароко имати 10 милиона посетилаца, уз наду да ће се туризам потом повећати на 20% БДП-а. Маркетиншке кампање спонзорисале су Мароко као јефтину и егзотичну, а сигурнз дестинацију за европске туристе.

Релативно висак број туриста у Мароку је и због његове локације, природних и историјских атракција и релативно ниских цена. Једна од омиљених дестинација туриста је крстарење бродом до Казабланке и Тангера. Мароко се налази близу Европе, привлачи своје посетиоце и својим плажама. Због близине Шпанији, велики број туриста из ње има једнодневне до тродневне излете у Мароко. Формиран есу вазжушне линије између Марока и Алжира, а многи Алжирци долазе у Мароко да би куповали или посећивали родбину. Мароко је релативно јефтин у односу на Шпанију и има добро развијене путеве и железничку инфраструктуру која повезује велике градове и туристичке дестинациај са лукама и градовима са међународном аеродромима. Нискотарифне авио компаније нуде јефтине летове у земљи.

План Азур је велики пројекат кооји је покренуо Мухамеда VI од Марока, а има за циљ да интернационализује Мароко. Планом је превиђено стварање шест приморских одмаралиште за туристе, пет на атланској обали и један на медитерану. План такође укључује и друге пројекте великих размера као што су надоградња регионалних аеродрома, ради привлачења буџетских авиокомпанија, као и изградња нових возних и путних веза. Земља је након успостављања делова плана остварила раст од 11% више туриста у првих пет месеци 2008. године. Француских посетилаца било је 927.000, Шпанаца 587.000, а Британаца 141.000. Мароко се налази у релативној близини Европе у односу на остале афричке државе, а њена култура и кухиња је под утицајем Европе и Африке, подједнако.

Статистике туриста[уреди | уреди извор]

Број доласка туриста по годинама (у милионима)[5]
1994 1995 1996 1997 1998 1999 2000 2001 2002 2003 2004 2005 2006 2007 2008 2009
2,602
 2,693
Раст % 		3,072
Раст % 		3,095
Раст % 		3,735
Раст % 		3,817
Раст % 		4,278
Раст % 		4,380
Раст % 		4,453
Раст % 		4,761
Раст % 		5,477
Раст % 		5,843
Раст % 		6,558
Раст % 		7,408
Раст % 		7,879
Раст % 		8,341
Раст %
[5]
2010 2011 2012 2013 2014 2015 2016 2017 2018
9,288
Раст % 		9,342
Раст % 		9,375
Раст % 		10,046
Раст 7% 		10,282
Раст 2,4% 		10,177
Пад 0,2% 		10,332
Раст 1,5% 		11,350
Раст 10%
Раст %

Туристичке атракције[уреди | уреди извор]

Маракеш[уреди | уреди извор]

Стари зидови града Маракеша
Казабланка
Смирај дана на плажи у Тангеру
Поглед на плажу и Агадир

Маракеш (арап. مراكش, локални изговор: Маракш је град у подножју планина Атлас у југозападном Мароку. Познат је по надимцима „црвени град“ (ал хамра) и „бисер југа“. Уз Фес, Мекнес и Рабат, убраја се у 4 „краљевска града“ Марока.

Град има 1.036.500 становника (2006), и по томе је четврти град земље. Главни је град региона Маракеш-Тенсифт-Ел Хауз.[6] Маракеш је реч из језика Бербера и значи „Божја земља“. Име државе Мароко потиче од овог топонима (шпанско име Маракеша: Marruecos). Град је основао Јусуф Ибн Тахфин, први краљ династије Алморавида, 1062.[7]

Привреда Маракеша заснива се на туризму, трговини и занатству.[8] Маракеш посети више од 2 милиона туриста годишње.[9] Стари део града Маракеш (медина) је од 1985. на УНЕСКО листи Светске баштине. Главне атракције у Маракешу су историјски трг Ђема ел Фна, џамија Кутубија из 1162. и више вртова (Агдал, Менара, ботанички врт Мажорел).[10][11]

Казабланка[уреди | уреди извор]

Казабланка, локални изговор Дар Бејда, је град у западном Мароку, који се налази на обали Атлантског океана. Има 2,93 милиона становника, а 3,6 милиона у ширем градском подручју (2004). Највећи је град у Мароку, као и главна лука. Сматра се економском престоницом Марока. Главни град Марока је Рабат који се налази око 80 km северније.[12][13][14]

Казабланку су основали Португалци 1575. године као Casa Branca, након уништења старог берберског села Анфа. Португалци су напустили град 1755. године након жестоких напада муслиманских племена. Казабланка је била стратешки важна лука за време Другог светског рата.[15][16]

Тангер[уреди | уреди извор]

Тангер, Танџир, Танжер је град на крајњем северу Марока, уз западни улаз у Гибралтарски мореуз. Град има око 900.000 становника (2014). Главни је град региона Тангер-Тетуан.

По легенди град је основао Антиној, син Посејдона и Гаје. Херкул је касније на овом месту раздвојио земљу и спојио Медитеран и Атлантски океан, створивши Гибралтарски мореуз.

Тангер су у 5. веку п. н. е. основали Картагињани. Касније се овде налазила римска и византијска тврђава Тингис (Tingis). Године 702. заузели су је Арапи. Португалци су држали Тангер од 1471. до 1661. када су га дали Енглезима као мираз Катарине од Брагансе која се удала за Чарлса II. Недуго потом, 1684, Тангер су заузели марокански владари из династије Алавида.

Географски кључан положај Тангера утицао је да је он у 19. веку био важна мета европске дипломатије, трговине и борбе за утицај. Мароко је изгубио независност 1912, када су га де факто поделиле Француска и Шпанија.[17] Шпанија је заузела север Марока, али је статус града Тангер остао неодређен . Године 1923. велике силе су одлучиле да Тангер прогласе Међународном зоном Тангер.[18] Њоме су управљали Французи, Шпанци, Британци, а од 1928. и Италијани. Лука Тангер је била бесцаринска зона и постала је центар кријумчарења.[19]

После Другог светског рата, Тангер је стављен под шпанску контролу, све до 29. октобра 1956. кад се придружио независном Мароку.[20] Тада је око 40.000 Јевреја, који су до тада чинили важан део становништва, емигрирало из Тангера у Израел.[21]

Уарсасат[уреди | уреди извор]

Уарсасат познат по имену Врата од пустиње је главни град Уарсасат провинције у јужноцентралном делу Марока. Налази се на надморској висини од 1,160 метара, јужно од планина Атлас. Познат је и као локација за снимање многих холивудских филмова.[22][23][24]

Дуго време је Уарсасат био мали прелаз за афричке трговце ка северном Мароку и Европи. Током француске владавине Мароко град је значајно проширен и имао је административни и царински положај.

Агадир[уреди | уреди извор]

Агадир је лучки град на југу Марока. Налази се на Атлантском океану, у подножју планина Атлас, северно од ушћа реке Сус у океан.

Град има 421.844 становника (попис 2014).[25] Агадир је главни град региона Сус-Маса-Драа.

Реч Агадир на берберском језику значи „утврђено складише жита“. Основали су га португалски поморци 1505. Овде је 1911. кулминирала војно-политичка затегнутост између Француске и Немачке позната као Агадирска криза. Земљотрес од 29. фебруара 1960. је усмртио 15.000 људи. Назив Агадир први пут је потврђен 1510. године.[26]
Просечна температура током године у граду је 20,5 °C.[27]

Фес[уреди | уреди извор]

Фес је град у северном Мароку са 946.815 становника (попис 2004). По величини Фес је трећи град земље. Главни је град региона Фес-Булмане.

Име града потиче од арапске речи за пијук, који се по легенди везује за оснивање града.[28]

Град „Медина Фес“ основао је оснивач династије Идризида, Идриз I 789. године, и то на месту где се данас налази четврт Андалузија. Универзитет у Фесу, Ал Карауин, основан 859, је најстарији још увек активни универзитет на свету.[29]

Фесом су у прошлости владале династије: Идризиди, Мериниди и Алавиди. Овај град важи за један од четири Краљевска града Марока.[30] У неколико наврата Фес је био престоница Марока, задњи пут 1912. Стари град, узорни пример оријенталног урбанизма, је од 1981. на УНЕСКО листи Светске баштине.[31] Заштитни знак Феса је интензивно плава керамика која се овде производи.[32]

Светска баштина[уреди | уреди извор]

У Мароку се налази девет места која су проглашена за светску баштину.

Име Фотографија Локација Светска баштина Подручје
хектар 		Година Опис
Медина Феса alt = A picture of a sun-lit back alley with trash scattered across the area. Various buildings of varying architecture are clearly visible. MorФес Културно наслеђе:MorMedinaofFez
(ii), (v)		 280 (690) 1981 Медина Феса је најстарији део града Феса. Град Фес је првобитно је основан као Идрисидска престонице 789. године и била је све до 808. године. У њему је успостављено најстарије светоучилиште на свету, које још увек делује. Подручје красе традиционалне уске улице и највеће је урбано подручје на свету без аутомобила.[33] Заштићено је као Светска баштина под окриљем Унеска, од 1981. године.[34]
Град је основан 789. године од стране Идриса I, оснивача династије Идрисида. Град је имао неколико четврти, а у њему су живели углавном заналтије и мајстори који су ту дошли као избеглице.[35][36]
Медина Маракеша alt = A ground view of an artificially lit tower, reaching several storeys high, at the beginning of a sunset. MorМаракеш Културно наслеђе:MorMedinaofMarra
(i), (ii),
(iv), (v)		 1.107 (2.740) 1985

Град је основан 1070-их година и дуго је остао политички, економски и културни центар. Споменици из тог периода укључују Коутоубиа џамију, и зидове града. У њему се такође налази велики број палата, која су изграђене касније.[37] Медина Маракеша најстарији је део града. Маракеш се Уз Фес, Мекнес и Рабат, убраја се у 4 „краљевска града“ Марока.[11][38][39][40][41]

Аит Бен Хадоу alt = A distant view of a monotonous city on a very slanted hill. MorАит Бен Хадоу Културно наслеђе:MorKsa
(iv), (v)		 3 (7,4) 1987 Аит Бен Хаоду је утврђено село између некадашње границе Сахаре и Макареша у данашњем Мароку. Већина грађана живе луксузно у селу на другој страни реке, због великог броја туриста који посећују ово место. У древном селу живи свега још чеитир породице. Унутар зидова насеља налазе се трфовачке куће, станове, ово подручје представља марокански пример архитектуре од глине. Аит Бен Хаоу је део Светске баштине Унеска од 1987. године.[42][43]
На простору овог подручја сниман је велики број филмова.
Историјски део Мекнеса alt = A picture of a large gate several metres high covered with various abstract designs. MorМекнес Културно наслеђе:MorHis
(iv)		 — 1996

Бивша престоница основана је у 11. веку и претворена у град са утицајима Шпаније и Мурија током 17. и 18. века.[44][45]

Археолошко налазиште Волубилис alt = A picture of a rectangular building whose back side has been demolished. A green mountain range fills the background. MorМекнес Културно наслеђе:MorArc
ii), (iii), (iv), (vi)		 42 (100) 1997 Волубилис је археолошки локалитет римског града 29 км северно од града Мекнес, између Феса и Рабата у северном Мароку.[46] Његове рушевине се сматрају најбољим римским споменицима у северозападној Африци, због чега су 1982. године уписане на УНЕСКО-ова листа места светске баштине у Африци .[47] На овом локалитету пронађени су трагови људског обитовања још из доба неолита, а пронађене вазе подсећају на оне ископане у Анаиз-Вилену ( Шпанија ) 2000. године које припадају бакарном добу. Римљани су 40. године подигли свој град на остацима феничког места које је овде постојало најкасније у 3. веку п. н. е.[48] Волубилис је постао важан град на западној граници Римског царства и средиште производње маслиновог уља и узгоја пшенице, што је довело до богаћења града који је постао средиште римске провинције Тингитанска Мауританија.[47][49]
Медина Тетуана alt = A picture of a very large and cramped city, set on a very slanted hill. MorТетуан Културно наслеђе:MorMedinaofTet
(ii), (iv), (v)		 7 (17) 1997 Медина Тетуана била је главна тачка контакта између Марока и Андалузије током 8. века. Град су обновили Андалузијске избеглице.[50]
Медина Есаурире alt = A seaside view of a large city enclosed by an orange barricade. MorЕсауира Културно наслеђе:MorEss
(ii), (iv)		 30 (74) 2001 Медина Есауре била је лука изграђена крајем 18. века од стране северноафричких и европских архитеката. Била је главно трговинско седиште између Сахаре и Европе.[51]
Магазан alt = A panoramic view of a large city, largely coloured beige. MorМазаган Културно наслеђе:MorPor
(ii), (iv)		 8 (20) 2004 Мазаган је град на атлантској обали западног Марока , у покрајини Ел Јадида. Град има изузетно не-маурски изглед са португалским зидовима прецизно сеченог камена . Наиме, Мазаган је изграђен као португалски град од до 1769. године, након чега је напуштен и његови становници су основали град Нови Мазагао у Бразилу. Овај утврђени град је "изузетан пример достигнућа ренаисансног идеалног града у португалском начину изградње под утицајем европских и мароканских култура", који је уписан на УНЕСКО-вој листи светске баштине у Африци 1996. године.[52][53]
Рабат alt = A large, architecturally detailed entrance to a big palace. Several guards are posted out front. MorРабат Културно наслеђе:RabMor
(ii), (iv)		 349 (860) 2012 Рабат (утврђена палата) је главни и трећи највећи град Марока. Заједно уз Фес, Мекнес и Макареч ћини један од четири краљевсак града Марока.[54] Град је био стациониран недалеко од римског насеља које су 250. године Римљани препустили локланим властима. У граду постоји џамија, тврђава Амохади изграђена у 12. веку, а град је подигао султан Јаб ал Мансур у 12. веку.[55] Град је 1911. године окупиран од стране Француза, а данас је једна од Светских баштина Марока.[56]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „The Most Visited Countries In Africa”. 
  2. ^ Hudman, Lloyd E.; Jackson, Richard H. (2003). Geography of Travel & Tourism (на језику: енглески). Cengage Learning. ISBN 978-0-7668-3256-5. 
  3. ^ „United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications”. Архивирано из оригинала 13. 07. 2011. г. Приступљено 19. 09. 2018. 
  4. ^ Here's why Marrakesh, Morocco, was just named the most popular travel destination in the world
  5. ^ а б Statistiques de l'Aéroport Mohammed V
  6. ^ „The Patron Saints of Marrakech”. Dar-Sirr.com. Приступљено 28. 6. 2013. 
  7. ^ The Rotarian. Rotary International. јул 2005. стр. 14. ISSN 0035-838X. Приступљено 9. 10. 2012. 
  8. ^ Bibliographic Set (2 Vol Set). International Court of Justice, Digest of Judgments and Advisory Opinions, Canon and Case Law 1946 – 2011. Martinus Nijhoff Publishers. стр. 117. ISBN 978-90-04-23062-0. Приступљено 7. 7. 2013. 
  9. ^ International Business Publications (2006). Morocco Country Study Guide. International Business Publications. стр. 23. ISBN 978-0-7397-1514-7. Приступљено 29. 6. 2013. 
  10. ^ Hudman, Lloyd E. (2002). Geography of Travel & Tourism. Thomson Delmar Learning. стр. 367. ISBN 978-0-7668-3256-5. Архивирано из оригинала 14. 11. 2012. г. Приступљено 19. 09. 2018. 
  11. ^ а б „Note de présentation des premiers résultats du Recensement Général de la Population et de l'Habitat 2014” (на језику: француски). High Commission for Planning. 2015. стр. 8. Приступљено 9. 10. 2017. 
  12. ^ „''Casablanca''”. Jewishvirtuallibrary.org. Приступљено 17. 4. 2011. 
  13. ^ Vauchez, André; Dobson, Richard Barrie; Lapidge, Michael (2000). Encyclopedia of the Middle Ages. Editions du Cerf. стр. 941. ISBN 978-1-57958-282-1. Приступљено 22. 4. 2012. 
  14. ^ Aldosari, Ali. Middle East, western Asia, and northern Africa. Marshall Cavendish. стр. 1254. ISBN 978-0-7614-7571-2. Приступљено 22. 4. 2012. 
  15. ^ „Casablanca – Encyclopedia of the Orient”. Lexicorient.com. Архивирано из оригинала 22. 01. 2016. г. Приступљено 28. 8. 2010. 
  16. ^ „Discovering Casablanca”. Africa-ata.org. Приступљено 17. 4. 2011. 
  17. ^ Payne 1987, стр. 274, note 28.
  18. ^ Benton, Assistant Secretary (21. 10. 1945). „Reestablishment of the International Regime in Tangier”. Department of State Bulletin. 330. XIII: 613—618. 
  19. ^  Herbermann, Charles, ур. (1913). „Tingis”. Catholic Encyclopedia. New York: Robert Appleton Company. 
  20. ^ H. Harold Hume (1913). Citrus Fruits and Their Culture. O. Judd Company. стр. 101. 
  21. ^ „'Abd ar-Rasham”. Encyclopædia Britannica. I: A-Ak – Bayes (15th изд.). Chicago, IL: Encyclopædia Britannica, Inc. 2010. стр. 17. ISBN 978-1-59339-837-8. 
  22. ^ Harrabin, Roger (23. 11. 2015). „Moroccan solar plant to bring energy to a million people”. Приступљено 3. 10. 2016 — преко www.bbc.co.uk. 
  23. ^ „You're Not a World Traveler Until You Visit these UNESCO sites”. pastemagazine.com (на језику: енглески). Приступљено 22. 11. 2017. 
  24. ^ Planet, Lonely. „Aït Benhaddou travel - Lonely Planet”. Lonely Planet (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 1. 12. 2017. г. Приступљено 22. 11. 2017. 
  25. ^ „POPULATION LÉGALE DES RÉGIONS, PROVINCES, PRÉFECTURES, MUNICIPALITÉS, ARRONDISSEMENTS ET COMMUNES DU ROYAUME D’APRÈS LES RÉSULTATS DU RGPH 2014” (на језику: арапски и француски). High Commission for Planning, Morocco. 8. 4. 2015. Приступљено 29. 9. 2017. 
  26. ^ A name which seemed to attest to the existence of a Wednesday market – the souk el-arba close to a collective granary. Chronique de Santa-Cruz du Cap de Gué (језик: француски) , Paris, 1934
  27. ^ "Climate (Average Weather) Data", from NOAA Station Id FM60250, Latitude: 30° 23'N Longitude: 9° 34'W Elevation: 23m Архивирано 2013-08-16 на сајту Wayback Machine
  28. ^ Fez. Encyclopædia Britannica. 2007. Britannica Concise Encyclopedia. 3 de marzo de 2007
  29. ^ Merriam Webster's Collegiate Encyclopedia. стр. 574.
  30. ^ Jamil Mir'i Abun-Nasr, A History of the Maghrib in the Islamic Period pp. 52.
  31. ^ Unesco (1981). «Medina of Fez». Consultado el 27 de agosto de 2009.
  32. ^ Jeffrey M Heath, Jewish and Muslim Dialects of Moroccan Arabic pp. 23.
  33. ^ „7 car-free cities”. 
  34. ^ Centre, UNESCO World Heritage. „Medina of Fez”. whc.unesco.org. 
  35. ^ „Fes, Morocco, Time Line of Morocco History, Morocco Weather Information; Latitude 34 North - Cities”. www.lat34north.com. Архивирано из оригинала 30. 08. 2018. г. Приступљено 19. 09. 2018. 
  36. ^ „Medina of Fez”. UNESCO. Приступљено 28. 5. 2010. 
  37. ^ „Medina of Marrakesh”. UNESCO. Приступљено 28. 5. 2010. 
  38. ^ „Medina of Marrakesh”. UNESCO World Heritage Centre. Приступљено 26. 1. 2018. 
  39. ^ Nijman, Vincent; Bergin, Daniel; Lavieren, Els van (1. 7. 2015). „Barbary macaques exploited as photo-props in Marrakesh’s punishment square”. ResearchGate. Jul-Sep. 
  40. ^ Daniel, Bergin; Molly, Gray; Vincent, Nijman (1. 4. 2015). „Marrakesh: a centre for tortoise trade”. ResearchGate. 49 (02). ISSN 0030-6053. doi:10.1017/S0030605315000058. 
  41. ^ Bergin, Daniel; Nijman, Vincent (1. 11. 2014). „Open, Unregulated Trade in Wildlife in Morocco’s Markets”. ResearchGate. 26 (2). 
  42. ^ „Ksar of Ait-Ben-Haddou”. UNESCO. Приступљено 28. 5. 2010. 
  43. ^ Centre, UNESCO World Heritage. „Ksar of Ait-Ben-Haddou”. whc.unesco.org (на језику: енглески). Приступљено 16. 2. 2018. 
  44. ^ „Historic City of Meknes”. UNESCO. Приступљено 28. 5. 2010. 
  45. ^ ICOMOS Heritage at Risk 2000
  46. ^ Volubilis Архивирано на сајту Wayback Machine (29. фебруар 2012) na kuhmann.com]
  47. ^ а б „Archaeological Site of Volubilis”. UNESCO. Приступљено 28. 5. 2010. 
  48. ^ C. Michael Hogan, Volubilis na Megalithic Portal, ed. A. Burnham (2007
  49. ^ Zafrani, Haim (2005). Two Thousand Years of Jewish Life in Morocco. Ktav. стр. 2. 
  50. ^ „Medina of Tétouan (formerly known as Titawin)”. UNESCO. Приступљено 28. 5. 2010. 
  51. ^ „Medina of Essaouira (formerly Mogador)”. UNESCO. Приступљено 28. 5. 2010. 
  52. ^ Hardy, Paula; Vorhees, Mara; Edsall, Heidi (2005). Morocco. Lonely Planet Publications. ISBN 978-1-74059-678-7. 
  53. ^ „Portuguese City of Mazagan (El Jadida)”. UNESCO. Приступљено 28. 5. 2010. 
  54. ^ „Rabat, modern capital and historic city: a shared heritage”. UNESCO. Приступљено 30. 6. 2012. 
  55. ^ Kjeilen, Tore. „Rabat - LookLex Encyclopaedia”. looklex.com. Архивирано из оригинала 23. 07. 2017. г. Приступљено 22. 12. 2017. 
  56. ^ „History of Morocco”. Encyclopedia Britannica (на језику: енглески). Приступљено 22. 12. 2017. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Туризам у Мароку на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Туризам_у_Мароку&oldid=27027990”