Филип Лазаревић
Филип Лазаревић | |
|---|---|
| Датум рођења | 19. мај 1870. |
| Место рођења | Грбаљ |
| Датум смрти | 1951. |
Филип Лазаревић (Грбаљ, 19. мај 1877 – 7. децембар 1960) био је српски љекар, предузетник, издавач и политичар. Један је од оснивача Српске народне библиотеке у Котору и саоснивач је Српске бокешке штедионице која је касније прерасла у Бокешку банку.
Биографија[уреди | уреди извор]
Гимназију је похађао на Цетињу, Дубровнику и Котору. Студирао је књижевност и дипломирао медицину на Универзитету у Бечу 1903.[1]
Један је од оснивача Прве бокешке глинене индустрије и Бродарског друштва Бока у Котору.[1][2]
Бокешку штампарије оснива 1907. а 1908. покреће лист Бока који излази до децембра 1909.[1]
Током Првог балканског рата прелази у Црну Гору и пријављује се као добровољац.[1] На почетку првог свјетског рата ради као љекар у 37. домобранској пуковнији у Зеленици.[1] Службује у неколико градова.[1] Додјељен му је чин резервног санитетског мајора.[1] Послат је на италијански фронт након што су аустроуграске власти утврдиле да је јужнословенским регрутима давао ослобођење од служења војног рока под разним изговорима.[1] Са фронта је враћен у Котор како би радио на сузбијању заразе.[1]
Након формирање Југославије вратио се љекарском раду и постаје политички активао као члан Народне радикалне странке а касније Југословенске радикалне заједнице.[1] Биран је вијећника Зетске бановине, народног пославника из бококоторског среза и јуслословенског сенатора 1938.[1]
Био је управник Војне болнице у котору са чином резервног санитетског пуковника током Априлског рата.[1] Након капитулације југословенске војске био је у заробљеништву у Италији све до 1943. када се враћа у Котор.[1] Након капитулације Италије, хапсе га њемачке трупе али га убрзо пуштају на слободу због слабог здравственог стања.[1] Касније се ставио на располагање НОВЈ и по ослобођењу Котора новембра 1944. радио је на успостављању нових власти.[1] Био је сумњичен као сарадник окупатора и привремено му је била одузета пензија.[3] У новој држави обављао је функције директора опоравилишта на Ловћену и директора ниже Медицинске школе у Котору.[3]
Додјељен му је Орден Даниловог крста III реда, Орден југословенске круне и Орден Светог Саве.[3]
Референце[уреди | уреди извор]
Литература[уреди | уреди извор]
- Gulić, Milan (2018). Politički predstavnici dalmatinskih Srba u vrijeme Kraljevine SHS/Jugoslavije. Institut za savremenu istoriju, Hrvatski institut za povijest. Beograd, Zagreb. Архивирано из оригинала 09. 07. 2021. г. Приступљено 04. 07. 2021.
