Флегмона спољашњег ува
| Флегмона спољашњег ува | |
|---|---|
 | |
| Класификација и спољашњи ресурси | |
| Специјалност | заразне болести |
| МКБ-10 | H60.1 |
| МКБ-9-CM | 053.71, 054.73, 112.82, 380.1-380.2 |
Флегмона спољашњег ува (лат. рhlegmone auris externae) је заразно гнојно запаљење, изазвано пиогеним бактеријама.[1]
Етиопатогенеза[уреди | уреди извор]
За разлику од апсцеса који су запаљењски процеси релативно добро ограничени, пиогеном мембраном (која се састоји од леукоцита, гранулационог ткива и фибробластичних елемената), која спречава да гној „пробије“ у околне међућелијске просторе, флегмонозно запаљење има способност експанзије и продире преко перифокалног едема у околину ширећи се уз помоћ бактеријских фермената, хијалуронидазе и фибринолизира у околне међућелијске просторе.[2]
Како су флегмонозна запаљења процеси дифузне природе која организам није у стању да својим одбрамбеним снагама ограничи као код апсцеса, болест се шири у разне делове тела па и на спољашње уво.
Проузроковачи флегмоне су;
Међу стрептококама (лат. Streptococcus pyogenes, Streptococcus agalactiae), најзначајнији узрочник флегмоне је β -хемолитички стрептокок групе А, који се карактерише дифузним, убрзаним ширењем инфекције кроз међућелијске просторе уз помоћ бактеријског ензима хијалуронидазе који он производи у организму, и уз чију помоћ „пробија“ ћелијске компоненте, које би иначе задржале и локализовале упалу[3].
Мање чести узрочници су стрептококе групе Б нпр.(лат. Streptococcus agalactiae) које код старијих пацијената са дијабетесом могу изазвати флегмону.[4]
Флегмона изазвана стафилококама (лат. Staphylococcus aureus) је углавном локализована на мањим подручјима, и обично се јавља код отворених рана на кожи или у апсцесима. Однедавно, метицилин-резистентни С. ауреус (познатији као МРСА) је постао све чешћи узрочник флегмона код пацијената у болничким условама или старачким домовима. На флегмону узроковану МРСА бактеријом треба увек посумљати; када је флегмона настала у болничким установама, ако се понавља код истог пацијента или ако не реагује на монотерапију антибиотицима.[5]
Хемофилус инфлуенце (лат. Haemophilus influenzae) може изазвати флегмону код деце,[6], а псеудомонас (лат. Pseudomonas aeruginosa) код пацијената са дијабетесом или неутропенијом.
Повреде настале у току потапања тела у воду (нпр за време боравка у бањским лечилиштима) могу имати за последицу појаву флегмоне, коју у свежој води изазва бактерија (лат. Aeromonas hydrophila)[7] [а] а у топлој сланој води, у умереним климатским условима у највећем делу света (лат. Vibrio vulnificus) у ретким случајевима некротизирајући фасциитис[8].
Пастурела лат. Pasteurella multocida из пљувачке мачке, и лат. Capnocytophaga sp из пљувачке пса, након уједа човека за уво могу да доведу до настанка флегмоне.
У основи поремећаја и код апсцеса и код флегмоне узрочници болести су исти. Само што на настајање флегмоне знатан утицај имају фактори ризика као што су; имунодефицијенција или смањење одбрамбених снага организма, и општа обољења као што су; дијабетес, хронична обољења бубрега, цироза јетре, тумори, болести крви, хипопротеинемија, тешка траума...
Сигурно је да на настанак и ток флегмоне утичу бројни фактори; улазно место, извор заразе, начин инфекције (пут преношења), број врста и вируленција проузроковача (патогена), предиспозиција (тренутно стање организма и хроничне болести) итд.
У факторе ризика за појаву флегмоне, спадају и; оштећења коже (нпр. повреде (ране), улцерације (чиреви), гљивичне инфекције и друге кожне болести које нарушавају заштитну улогу коже), која су уобичајена код болесника са хроничном венском инсуфицијенцијом или лимфедемом. Ожиљци који настају на венама у току пласмана венских катетера, или након других интервенција на крвним судовима у васкуларно хирургији погодне су локације за појаву рекурентне флегмоне, посебно ако присутна инфекција коже.
У ткиву које је захваћено флегмонозним запаљењем, поред хиперемије и леукоцитарне инфилтрације, долази до стварања многобројних тромбоза ситних крвних судова и образовања многобројних микро апсцеса, што све доводи до даље некрозе ткива и развоја гангрене. Уколико је дошло до гангрене ткива, захваћени део је црне боје и може се лако одстранити хируршким инструментима.
Напомене[уреди | уреди извор]
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ „МКБ10—Х60.1, Болести ува и мастоидног наставка”. Архивирано из оригинала 03. 05. 2016. г. Приступљено 13. 01. 2017.
- ^ Лалевић-Васић Б, Меденица Љ, Николић М. Дерматовенерологија са дерматовенеролошком пропедевтиком, Савремена администрација, Београд, 2008.
- ^ {ен}} Zartash Zafar Khan, „Streptococcus Group A Infections”. 13. 6. 2023. Приступљено 14. 04. 2012.
- ^ (језик: енглески) Thomas E Herchline. Streptococcus Group B Infections, „Cellulitis Differential Diagnoses”. Приступљено 14. 04. 2012.
- ^ (језик: енглески) Robert W Tolan , „Staphylococcus Aureus Infection”. 19. 4. 2024. Приступљено 14. 04. 2012.
- ^ (језик: енглески) Christian J Woods, „Haemophilus Influenzae Infections”. 30. 8. 2023. Приступљено 14. 04. 2012.
- ^ а б Janda, J. Michael; Abbott, Sharon L. (2010). „The Genus Aeromonas: Taxonomy, Pathogenicity, and Infection”. Clinical Microbiology Reviews. 23 (1): 35—73. PMC 2806660
. PMID 20065325. doi:10.1128/CMR.00039-09.
- ^ (језик: енглески) Robert A Schwartz, „Vibrio Vulnificus Infection”. 27. 2. 2023. Приступљено 14. 04. 2012.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
 | Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење у вези са темама из области медицине (здравља). |
