Хронологија Народноослободилачке борбе 1941.
Хронолошки преглед важнијих догађаја Народноослободилачке борбе народа Југославије, који су се десили током 1941. године.
Напомена: Преглед догађаја за 1941. годину се бави само догађајима који су се одвијали од јула месеца, док је претходни период представљен у чланку — Хронологија радничког покрета и КПЈ 1941.
Јул[уреди | уреди извор]
4. јул[уреди | уреди извор]
- У Београду одржана седница Политбироа ЦК КПЈ на којој је одлучено — да се са саботажа и диверзија пређе на општи устанак и да партизански рат буде основна форма развијања устанка. У поједине делове земље су били упућени чланови ЦК КПЈ ради организовања устанка, а народима Југославије је упућен Проглас са позив на устанак (овај догађај касније се обележавао као Дан борца).[1]
5. јул[уреди | уреди извор]
- У Београду, на Бањици у касарни бившег 18. пешадијског пука одлуком Управе града Београда, а уз сагласност Гестапоа, формиран злогласни Бањички логор.[1]
7. јул[уреди | уреди извор]
- У Белој Цркви, код Крупња Рађевска чета Ваљевског партизанског одреда, под руководством командира Жикице Јовановића Шпанца, ликвидирала квинслишку жандармеријску патролу која је покушала да растури народни збор (овај догађај касније се обележавао као Дан устанка народа Србије).[1]
13. јул[уреди | уреди извор]
- Герилски одреди Црне Горе разоружали низ италијанских карабинијерских и жандармериских станица, а у борби са непријатељем убили и заробили више италијанских војника и запленили знатне количине ратног материјала (овај догађај касније се обележавао као Дан устанка народа Црне Горе; за више информација погледати Тринаестојулски устанак).[1]
22. јул[уреди | уреди извор]
- Отпочели организовани напади партизанских јединица у Словенији на окупаторске војнике и објекте (овај догађај касније се обележавао као Дан устанка народа Словеније).[1]
27. јул[уреди | уреди извор]
- Герилски одреди, под руководством Штаба герилских одреда за срез Босанско Грахово и околину, праћени стотинама сељака заузели Дрвар и Босанско Грахово, уништили жандармеријске станице Оштрељ, Манастир Рмањ, Потоке, Грковце, заузели двадесетак жандаремријских станица и разбили неколико мањих одреда усташа, жандарма и домобрана који су покушали да од Срнетице, дуж железничке пруге, продру у Дрвар (овај догађај касније се обележавао као Дан устанка народа Босне и Херцеговине).[1]
- Герилски одреди и народ из околине Доњег Лапца, заузели комуникације које су водиле ка Србу, напали усташко-жандармеријску станицу у заузели Срб. Истог дана разрушили су пругу Книн-Дрвар, код села Тишковца и код села Кланца уништили камион са усташама. Наредних дана устанак се проширио на остале крајеве Лике (овај догађај касније се обележавао као Дан устанка народа Хрватске).[1]
Август[уреди | уреди извор]
4. август[уреди | уреди извор]
- У близини Ботаничке баште у Загребу, шест чланова СКОЈ-а, под руководством Славка Комара, бацили су бомбе на Усташку „Свеучилишну сантију“.[2]
8. август[уреди | уреди извор]
- На планини Космају у сукобу са немачким јединицама погинуо члан Главног штаба НОП одреда Србије Бранко Крсмановић (1915—1941), народни херој.[2]
10. август[уреди | уреди извор]
- У илегалној штампарији ЦК КПЈ у Београду штампан први број „Билтена Главног штаба НОПО Југославије“.[2]
17. август[уреди | уреди извор]
- У Марибору, овог дана и сутрадан, немачки војници стрељали 13 родољуба, међу којима и секретара Покрајинског комитета КП Словеније за Штрајерску и члана ЦК КП Словеније Славка Шландера (1909—1941) и члана ПК КПС за Штрајерску Славу Клавору (1921—1941), народне хероје.[2]
22. август[уреди | уреди извор]
- Из затвора у Сремској Митровици побегла 32 политичка затвореника-комуниста (види: Бег из Сремскомитровачког затвора 1941.).[2]
29. август[уреди | уреди извор]
- У Београду образована Влада „Народног спаса“ генерала Милана Недића са задатком да организује оружане снаге, које би са немачким јединицама угушиле устанак у Србији.[2]
Септембар[уреди | уреди извор]
3. септембар[уреди | уреди извор]
- Ваљевски партизански одред и четнички одреди Владе Зечевића и Ратка Мартиновића, после тродневних борби, заузели Крупањ.[3]
16. септембар[уреди | уреди извор]
- Генерални секретар КПЈ и командант Главног штаба НОП одреда Југославије Јосип Броз Тито, чланови ЦК КПЈ и ГШ НОП одреда Југославије отишли из Београда на ослобођену територију западне Србије да непосредно руководе устанком.[3]
19. септембар[уреди | уреди извор]
- У селу Струганик, код Ваљева, одржан састанак између команданата Главног штаба НОПОЈ Јосипа Броза Тита и команданта четничких одреда пуковника Драгољуба Драже Михаиловића са циљем постизања споразума о заједничкој борби партизана и четника против окупатора. До споразума није дошло, али је потигнут усмени споразум о ненападању.[3]
24. септембар[уреди | уреди извор]
- Ужички партизански одред ушао у Ужице, које су Немци напустили и предали четницима. Након овога Ужице је постало центар слободне партизанске територије тзв „Ужичке републике”.[3]
26. септембар[уреди | уреди извор]
- У селу Столицама, код Крупња одржано војно-политичко саветовање представника НОП Југославије и партијских руководстава КПЈ из читаце Југославије. На саветовању су донете значајне одлуке за учвршћење и развијање Народноослободилачке борбе — формирани су Главни штабови у свим покрајинама, а Главни штаб је преименован у Врховни штаб НОПОЈ; почело је ставрање чвршћих и јединственијих војних формација и већа пажња је посвећена формирању НО одбора.[3]
29. септембар[уреди | уреди извор]
- Отпочеле операције немачке 342. пешадијске дивизије са тежиштем на комуникацији Шабац—Лозница (почетак Прве непријатељске офанзиве).[3]
Октобар[уреди | уреди извор]
1. октобар[уреди | уреди извор]
- Чачански партизански одред ослободио Чачак.[4]
11. октобар[уреди | уреди извор]
- Према одлуци Покрајинског комитета КПЈ за Македонију, Прилепски партизански одред (подељен у три групе) извршио напад на полициску станицу, затвор, пошту и телефонска постројења у Прилепу (овај дан славио се као Дан устанка народа Македоније).[4]
18. октобар[уреди | уреди извор]
- У борби против усташа приликом хапшења у Карловцу погинуо члан ЦК КПЈ Јосип Краш (1900—1941), народни херој.[4]
19. октобар[уреди | уреди извор]
- У ослобођеном Ужицу изашао први број листа „Борба“, органа КП Југославије.[4]
20. октобар[уреди | уреди извор]
- У селу Велико Очијево, код Дрвара, група одметника убила члана ЦК КПЈ и једног од организатора устанка у Лици Марка Орешковића (1896—1941), народног хероја.[4]
21. октобар[уреди | уреди извор]
- У Крагујевцу Немци извршили масовно стрељање 2.300 грађана, као одмазду због претрпљених губитака у борбама против устаничких снага.[4]
26. октобар[уреди | уреди извор]
- У селу Брајићима, код Горњег Милановца одржан састанак Врховног команданта НОПОЈ Јосипа Броза Тита и команданта Четничких одреда Драже Михаиловића у циљу постизања споразума о заједничкој борби против окупатора. До споразума није дошло, али је постигнут споразум о подели ратног плена.[4]
Новембар[уреди | уреди извор]
6. новембар[уреди | уреди извор]
- Бугарска полиција ухапсила секретара Покрајинског комитета КПЈ за Македонију Лазара Колишевског. Руковођење Покрајинским комитетом преузео Бане Андреев.[5]
11. новембар[уреди | уреди извор]
- У Совјетском Савезу отпочеле емисије радио-станице „Слободна Југославија“.[5]
17. новембар[уреди | уреди извор]
- У Сплиту италијански окупатор ухапсио секретара Централног комитета КП Хрватске Рада Кончара, који је покушао да се спасе бекством, али је рањен у ногу.[5]
26. новембар[уреди | уреди извор]
- У Ужицу Врховни штаб НОП одреда Југославије донео одлуку да се што упорније брани слободна територија западне Србије, а потом да се главнина снага повуче ка Санџаку, а други део забаци непријатељу за леђа и даље дејствује на свом терену.[5]
29. новембар[уреди | уреди извор]
- На Кадињачи делови немачке 342. пешадијске дивизије напали ојачани Раднички батаљон Ужичког НОП одреда. Браниоци Кадињаче нису дозволили непријатељу да продре у Ужице, док није изгинуо читав Раднички батаљон, са командантом Ужичког одреда Душаном Јерковићем (1914—1941), политичким комесаром Посавског одреда Бором Марковићем (1907—1941), народним херојима и командантом Радничког батаљона Андријом Ђуровићем.[5]
Децембар[уреди | уреди извор]
1. децембар[уреди | уреди извор]
- Црногорски НОП одред за операције у Санџаку извршио напад на Пљевља, где се налазио јак гарнизон италијанске дивизије „Пустерија“. Одред је, у оштрим борбама, успео да заузме знатан део града, али је био присиљен да се у зору 2. децембра повуче уз велике губитке. Непријатељ је имао 74 мртва и око 170 рањених војника, док су партизанске снаге имале 232 мртва и 270 рањених бораца.[6]
5. децембар[уреди | уреди извор]
- У трочасовној борби на Мраковици, на планини Козари, делови Другог крајишког одреда готово потпуно уништили Други батаљон домобранског 11. пешадијског пука. Заробљено 92, а убијено 78 домобрана.[6]
7. децембар[уреди | уреди извор]
- У селу Дренови, код Нове Вароши, одржан састанак Политбироа ЦK КПЈ на коме је одлучено да се приступи формирању пролетерских бригада, као виших форми у организационом развоју оружаних снага.[6]
16. децембар[уреди | уреди извор]
- На предлог владе, мађарски парламент донео одлуку о припајању окупиране територије Међумурја, Бачке и Барање Краљевини Мађарској.[6]
21. децембар[уреди | уреди извор]
- У Рудом, одлуком ЦК КПЈ и наредбом Врховног штаба НОП одреда Југославије, формирана Прва пролетерска ударна бригада. Команду над бригадом је привремено имао Врховни штаб, а за политичког комесара је именован Филип Кљајић Фића.[6]
22. децембар[уреди | уреди извор]
- У селу Гаочићима, код Рудог, делови Прве пролетерске ударне бригаде уништиле ојачану чету италијанске дивизије „Пустерија“. Заробљена су 124 италијанска војника, а заплењен већа количина наоружања. Ово је била прва борба бригаде, и она се после рата обележавала као Дан Југословенске народне армије.[6]
29. децембар[уреди | уреди извор]
- Врховни штаб НОП одреда обавестио Коминтерну о немачкој офанзиви у Србији, губитку слободне територије, борбама против четника, формирању Прве пролетерске ударне бригаде и тражио материјалну помоћ од Совјетског Савеза.[6]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в г д ђ е Хронологија ослободилачке борбе 1964, стр. 51–69.
- ^ а б в г д ђ Хронологија ослободилачке борбе 1964, стр. 70–94.
- ^ а б в г д ђ Хронологија ослободилачке борбе 1964, стр. 95–119.
- ^ а б в г д ђ е Хронологија ослободилачке борбе 1964, стр. 121–144.
- ^ а б в г д Хронологија ослободилачке борбе 1964, стр. 145–164.
- ^ а б в г д ђ е Хронологија ослободилачке борбе 1964, стр. 155–183.
Литераутра[уреди | уреди извор]
- Хронологија ослободилачке борбе народа Југославије 1941—1945. Београд: Војно-историјски институт. 1964.
- Хронологија Радничког покрета и СКЈ 1919—1979 том I. Београд: „Институт за савремену историју“. 1980.
Хронологија радничког покрета, Савеза комуниста и Социјалистичке Федеративне Републике Југославије | ||
|---|---|---|
Хронологија је подељена на три области — Хронологија радничког покрета и КПЈ (1919—1941), Хронологија Народноослободилачке борбе (1941—1945) и Хронологија СФРЈ и СКЈ (1945—1992) | ||
| до 1899. | .svg) .svg) | |
| 1900—1919. | ||
| 1920—1929. | ||
| 1930—1939. | ||
| 1941—1949. | ||
| 1950—1959. | ||
| 1960—1969. | ||
| 1970—1979. | ||
| 1980—1983. | ||
| 1990—1992. | ||
Југославија у Народноослободилачкој борби | ||
|---|---|---|
| Републике и покрајине |  | |
| Регије | ||
| Градови-хероји | ||
| Остали градови и места | ||
| Остало | ||
