Пређи на садржај

Хуманистичка педагошка теорија

С Википедије, слободне енциклопедије

Основа хуманистичке педагошке теорије јесте васпитање човека као појединца, користећи се научним тумачењем наставних садржаја, с акцентом на принципу очигледности и егзактности, с примерима из природе и свакодневног живота.[1],[2]

Хуманизам је оживео лаичко образовање, потиснуо схоластику, латински језик је поправљен по класичним узорима итд. У вези с хуманизмом је и реформација[3], јер је представљала побуну ослобађања личности против црквене стеге и догми. У XVII веку, пошто се губио у пуком формализму, хуманизам се у Немачкој морао повући пред животним реализмом, који је водио рачуна о професионалним и сталешким интересима и достигнућима природних наука; у Немачкој књижевности значајан допринос су дали: Лесинг, Хердер, Вилау, Гете, Шилер и др. Цео покрет је тежио да уздигне индивидуу на висину чисте човечности.[4]

Представници и одлике хуманистичке педагогије[уреди | уреди извор]

Ренесанса је, између осталог, донела и процват педагошкој мисли. Истичу се Виторино да Фелтре, Еразмо Ротердамски, Хуан Луис Вивес, Франсоа Рабле и други. Оно на чему хуманисти посебно инсистирају јесте обогаћивање садржаја о којима ће се учити, посебно природних наука и историје које су у претходном периоду биле запостављене, нове методе васпитавања, другачији однос према детету, чије потребе и могућности сада постају важне, увођење обавезног физичког васпитања итд.[5],[6] Томас Мор даје своје утопијско виђење васпитања које је послужило као основа будућем социјалистичком поретку.[7]

Виторино де Фелтре је био истакнути италијански педагог и први велики практичар италијанске педагогије, рођен 1378. у Фелтре у Италији, преминуо 2. фебруара 1466. у Мантови. На позив мантовског грофа Гонзаге, 1424. године Виторино организује основну школу под називом „Дом радости“ и прослављује се као отац све хуманости и као први наставник новог типа. Школа је имала око осамдесет ученика из свих крајева Италије и то су, пре свега, била деца из богатог друштва, међутим он је примао и даровиту децу из сиромашних породица на бесплатно школовање. Школа је придавала велики значај физичком васпитању и упознавању индивидуалних особина ученика како би се према њима поступало у васпитању.[8]

Франсоа Рабле, свештеник и лекар, правник, природњак, широког спектра знања и интересовања, био је критичар цркве и схоластике, инсистира на увођењу очигледности, посматрања и разговора у настави. Истиче значај естетског васпитања. У свом делу Гаргантуа и Пантагруел, он на сатиричан начин слика феудални поредак. Осуђујући стари начин образовања он одбацује све што смета слободном развоју човекове активности. Рабле код ученика развија научни дух и залагао се за зрелост духа.[9]

Хуманистички приступ процесу васпитања и образовања дубоко је укорењен у хуманистичком схватању личности. Сваког појединца треба прихватити као јединствену личност, јер су сви људи добри и они имају потребне предиспозиције за лични развој.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Bushnell, Rebecca W. (1996). A Culture of Teaching: Early Modern Humanism in Theory and Practice. Cornell University Press. ISBN 978-0-8014-8356-1. 
  2. ^ Đorđević, Jovan (2012). „Хуманистичка педагогија и васпитање”. Pedagoška stvarnost. 58 (4): 601—604. ISSN 0553-4569. 
  3. ^ Ludvik, Dušan (1979). „Renesansa, humanizam, reformacija”. Njemačka književnost. Knj. 1. Edicija strane književnosti. Sarajevo; Beograd: Svjetlost; Nolit. стр. 99—113. 
  4. ^ Garen, Euđenio (1987). Italijanski humanizam : filozofija i građanski život u renesansi. Biblioteka Anthropos. 24. Novi Sad: Književna zajednica N.Sada. 
  5. ^ Grendler, Paul F. (1991). Schooling in Renaissance Italy: Literacy and Learning, 1300-1600. Johns Hopkins University Press. ISBN 978-0-8018-4229-0. 
  6. ^ Turcu, Dionisie Vladimir (2015). „Humanists and pedagogues of the Renaissance, theoretician followers of physical education”. Alma Mater University journal. 8 (2): 80—84. Архивирано из оригинала 14. 11. 2018. г. Приступљено 2018-10-01. 
  7. ^ Brooke, Christopher; Frazer, Elizabeth (2013-07-18). Ideas of Education: Philosophy and Politics from Plato to Dewey. Routledge. ISBN 978-1-136-72990-4. 
  8. ^ Woodward, William Harrison (1996). Vittorino Da Feltre and Other Humanist Educators. University of Toronto Press. ISBN 978-0-8020-7157-6. 
  9. ^ Zilli, Frederick J. (1961). A Critical Analysis of the Pedagogy of Rabelais and Montaigne: With Its Reflections on Curriculum Today. University of Connecticut. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Хуманистичка_педагошка_теорија&oldid=27722534”