Detekcija virusnih antigena i genoma
Detekcija virusnih antigena i genoma su moderne dijagnostičke virusološke metode koje se koriste u serološkoj detekciji virusnih infekcija.[1] Detekcija virusnih antigena danas se široko koristi i za tu namenu postoje brojni komercijalni testovi (ELISA test, aglutinacija, imunoblot). Ovi testovi se u rutinskoj dijagnostici primenjuje najčešće u dijagnostici rota i adenovirusa i pokazuju dosta visoku specifičnost i senzitivnost. Nedostatak im je što se njima ne može otkriti grupa niti tip virusa, što je potrebno u epidemijskim pojavama bolesti.[2][3][4] Dobar deo testova pripada brzim testovima, što je posebno prihvatljivo za rutinsku dijagnostiku, bez obzira na različitu specifičnost i senzitivnost.
Detekcija virusnih antigena[уреди | уреди извор]
Detekcija virusnih antigena, kao metoda u virusologiji posebno je pogodna za viruse koji sporo rastu u ćelijskoj kulturi ili su nestabilni.[1]
Primena[уреди | уреди извор]
Najčešće se metodama detekcije virusnih antigena, koristi za identifikuju:[1]
U uzorcima iz respiratornog trakta — identifikuju se: respiratorni sincicijalni virus (RSV), virusa influence i parainfluence, adenovirusi
U uzorcima iz kožnih lezija — identifikuje se HSV i VZV
U uzorku stolice — identifikuje se rotavirus
U uzorcima krvi pacijenta — identifikuje se HSV i VZV i CMV i hepatitis B virus (površinski antigen)
Tehnika[уреди | уреди извор]
Metode detekcije virusnih antigena su relativno jednostavne za izvođenje. Rezultati se brzo dobijaju — u roku od nekoliko sati od prijema kliničkog uzorka u laboratoriju.
Serološka analiza kojima se vrši detekcija virusnih antigena, zasniva se na primeni:[5]
- Imunofluorescencija
Imunofluorescencija je jedna od najčešće primenjivenih metoda, u rutinskoj laboratorijskoj praksi, za detekciju respiratornih virusa. Ovi testovi se zasnivaju na istim principima kao i ELISA test i mogu detektovati anti-virusna antitela ili virusni antigen u uzorku. Umesto enzimsupstrat detektorskog sistema, u ovim testovima, za detekciju kompleksa antigen-antitelo koristi se antitelo obeleženo fluorescentnom bojom (najčešće fluorescein izotiocijanatom-FITC).[6]
Testovi imunofluorescencije najčešće se primenjuju za brzu dijagnostiku respiratornih virusa (influenca, parainfluenca i RSV), jer su visoko specifični (> 95%). Međutim kako imaju nisku osetljivost (6% do 80%), svaki negativan nalaz mora se potvrditi alternativnim testom.[7]
- Nedostatak
Iako su jako brzi, njihov osnovni nedostatak je subjektivnost u tumačenju rezultata (u velikoj meri zavise od iskustva osobe koja interpretira test).
- Imunoperoksidazno bojenje
- Enzimski imunoadsorpcioni test (EIA ili ELISA)
ELISA testovi su najčešće korišćeni serološki testovi u rutinskim dijagnostičkim laboratorijama, jer ima prednost u detekciji IgM ili IgG anti-virusnih antitela korišćenjem izotip-specifičnih anti-humanih imunoglobulina.
Postoji nekoliko modifikacija ove tehnike, ali u svima se virusni antigen imobiliše na čvrstu fazu, kao što je zid bazenčića plastične mikrotitracione ploče ili plastične čestice. Potom se u bazenčić dodaje serum pacijenta. Ako je u serumu prisutno specifično antitelo, ono će se vezati za antigen na čvrstoj fazi.
- Testovi aglutinacije
U testovima aglutinacije, antigen ili antitelo se adsorbuje na inertne čestice (lateks ili želatin), i pozitivna reakcija se vidi kao aglutinacija čestica.
Prednost testova aglutinacije je jednostavnost; brzina, i maala zahtevnost sofisticirane opreme.
Ograničenja[уреди | уреди извор]
Antigenski heterogeni virusi kao što su rinovirusi i enterovirusi i ne mogu se detektovati ovim metodama.
Detekcija virusnog genoma[уреди | уреди извор]
Detekcija virusnog genoma, kao i mnoge druge molekularne tehnike našla je primenu u rutinskim dijagnostičkim laboratorijama za postavljanje dijagnoze virusnih infekcija.[8]
Primena[уреди | уреди извор]
Detekcija virusnog genoma je molekularna tehnika koja se pokazala u novije vreme kao dobra metoda, kod virusnog genoma (DNK ili RNK) za:[1]
- otkrivanje novih virusa,
- ispitivanje rezistencije virusa,
- dizajniranje novih antivirusnih lekova,
- dizajniranje vakcina.
Ove tehnike, našle su rutinsku primenu u virusološkim laboratorijama, jer su osetljive, specifične i relativno se brzo izvode.[1]
Izvori[уреди | уреди извор]
- ^ а б в г д Nevena Arsenović-Ranin, Marina Milenković, Zorica Stojić-Vukanić, Imunološke i molekularne tehnike u laboratorijskoj dijagnostici virusnih infekcija, Arh.farm. 2010;60: 1256 – 1273 pp. 1260
- ^ Geo F.Books, KC Carroll, JS Butel, SA Morse.Reoviruses, Rotaviruses&Caliciviruses. In: Jawetz, Melnick&Adelberg, s Medical Microbiology, 24th edition, The McGraw-Hill companies, Inc. 2007. p 501-10
- ^ Hermann JE, Nowak NA, Perron-Henry DM, Hudson RW, Cubitt WD and Blacklow NR. Diagnosis of astrovirus gastroenteritis by antigen detection with monocloal antibodies. The Journal of Infectious Diseases 1990; 161:226-229.
- ^ Lopman B. Noroviruses: simple detection for complex epidemiology. Clin Infect Dis.2006;42:970-1.
- ^ Murray PR, Rosenthal KS, Pfaller MA. Medical Microbiology. 5th ed. Elsevier Mosby, 2005.
- ^ Storch GA. Diagnostic virology. Clin Infect Dis 2000; 31: 739-51.
- ^ Murray PR, Witebsky FG. The Clinician and the Microbiology Laboratory. In: Mandell, Douglas and Bennett´s principles and practice of infectious diseases, eds. Gerald L. Mandell, John E. Bennett, Raphael Dolin. 7th ed., Churchill Livingstone Elsevier, 2010: 233-65
- ^ Alexander, T.S. (2006) Serology or Molecular Infectious Disease Testing-Which, When, and Why?. Infectious Diseases in Clinical Practice, 14 (6): 373–376
Literatura[уреди | уреди извор]
- Krstić, L. (2000) Medicinska virusologija. Beograd: autor, drugo izdanje
- Rabenau, H. F.; Kessler, H. H.; Kortenbusch, M.; Steinhorst, A.; Raggam, R. B.; Berger, A. (2007). „Verification and validation of diagnostic laboratory tests in clinical virology”. Journal of Clinical Virology. 40 (2): 93—8. PMID 17766174. doi:10.1016/j.jcv.2007.07.009.
Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]
 | Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja). |
