Пређи на садржај

Постмодернизам

С Википедије, слободне енциклопедије

Постмодернизам је интелектуални став или начин дискурса ког карактерише сумња у употребу разума и логике; скептицизам према ономе што сматра „великим наративима“ модернизма; одбацивање извесности знања и стабилности значења; и осетљивост за улогу идеологије у одржавању политичке моћи. Тврдње о објективности се одбацују као наивни реализам, уз привлачење пажње на условну природу знања. Постмодерни поглед карактерише самореференцијалност, епистемолошки релативизам, морални релативизам, плурализам, иронија, непоштовање и еклектицизам; он одбацује „универзалну валидност“ бинарних опозиција, стабилног идентитета, хијерархије и категоризације.

Постмодернизам се развио средином двадесетог века као одбацивање модернизма и примећен је у многим дисциплинама. Постмодернизам је повезан са критичком теоријом и теоријама деконструкције и постструктурализма.

Различити аутори су критиковали постмодернизам да промовише опскурантизам услед напуштања просветитељског рационализма и научне строгости, као и да ништа не додаје аналитичком или емпиријском знању.

Терминологија и карактеристике[уреди | уреди извор]

Владимир Набоков

Термин постмодернизам је први пут ушао у употребу 1870-их година. Тада је између осталог Џон Воткинс Чапман говорио о постмодерном стилу сликања.[1] Године 1917. Рудолф Панвиц је користио термин да би описао филозофски оријентисану културу.[2] 1920-их година почиње да се користи за нове правце у уметности и музици, а касније и у архитектури.

Воде се расправе о томе како овај појам треба употребљавати као и о његовом значењу. Ипак, може се рећи да постмодернизам генерално има следеће карактеристике:

Појам постмодернизам јавља се и као пејоратив за ставове и мишљења која су „у тренду“.

Филозофија[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Постмодерна филозофија

Постмодерна филозофија је настала као реакција на модернизам. Она је еклектички покрет који оштро критикује континенталну филозофију, негира концепцију апсолутне истине и заговара алтернативни приступ свету. Под снажним је утицајем феноменологије, структурализма и егзистенцијализма.

Постмодерна филозофија се између осталог бави критичком теоријом и деконструктивизмом. Скептична је кад су у питању једноставне бинарне супротности, које су, претпоставља се, доминирале Западну метафизику и хуманизам, као што су очекивања по којима треба јасно изоловати сазнање од игноранције, друштвени напредак од назадовања, доминацију од потчињења, или презенцију од аусенције.[3] Стварање плуралистичке средине често долази до настанка парадокса спојених са неколико погледа на дату проблематику и при томе се улаже труд да се реше ови тешко решиви парадокси.

Неки критичари сматрају постмодерни скептицизам врло сличном релативизму и нихилизму.

Књижевност[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Постмодерна књижевност
Семјуел Бекет

Постмодерна књижевност по правилу означава литературу која је условљена са доби у којој живимо, односно објашњава извесне тенденције у књижевности после Другог светског рата. У то доба слаби хришћанска традиција, мења се животни стил који тежи ка плурализму мисли и тиме се долази до филозофских мисли постмодерне. Епоха постмодерне литературе почела је 1950-их година, са делом „Лолита“ Владимира Набокова (1955). Неки сматрају да је почетак постмодернизма означило дело „Чекајући Годоа“ Семјуела Бекета (1953).

Постмодерна литература је наставак експериментијализма и отворености уметничког дела, али и реакција на идеје о просветитељству, које су присутне у модерној литератури. Постмодерна литература, као и постмодернизам уопште, није лако дефинисати. Пуно је различитих ставова у вези са тачним карактеристикама и значаја постмодерне литературе. Док модерна литература генерално трага за смислом у хаотичном свету, постмодерни писци од тога одустају, често на шаљив начин,[4] и књижевна дела постају пародије на то трагање. За разлику од модерне, постмодерна литература поштује проблематичне особености индивидуе. Одлика постмодерне литературе јесте стилски плурализам, који често завршава у микстури детаља из различитих периода.

Нека постмодерна дела комбинују постмодерни књижевни стил са елементима постмодерне филозофије, на пример „Њујоршка трилогија“ Пола Остера (1985–1986).

Аутори који се обично сматрају постмодерним писцима, сем поменутих, су на пример Ролан Барт, Жан-Франсоа Лиотар, Жак Дерида, Жак Лакан, Жан Бодријар, Ги Дебор, Јулија Кристева, Мишел Фуко, Џудит Батлер, Умберто Еко, Курт Вонегат, Џон Барт, Томас Пинчон, Јосиф Бродски, Вилијам Гибсон, Орхан Памук и други.

Крајем 20. века и српском књижевношћу доминирао је постмодернизам, почев од Хазарског речника Милорада Павића. Неки други српски постмодерни писци су Давид Албахари, Немања Митровић и Светислав Басара.[5]

Уметност[уреди | уреди извор]

Термин постмодерна уметност користи се за уметнички покрет који се супротставља неким аспектима модернизма, а који се из модернизма развио.[6] Уметничка инсталација, ленд-арт, концептуална уметност, перформанс уметност и мултимедија, односно рачунарска уметност обично се сматрају областима постмодерне уметности. Сматра се да је постмодерна уметност подсектор савремене уметности[7]. Неки изрази који се вежу уз постмодерну уметност су на пример колаж, поп-арт, хепенинг, флуксус, пастиш, магични реализам, апропријација и симплификација.

Постмодерна уметност труди се да понуди алтернативу модерној уметности и труди се да понуди дела која нису усмерена културној елити. Не значи да су дела разумљивија за ширу публику иако се то уметници труде да постигну.

Архитектура[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Постмодерна архитектура
Део Националне галерије у Лондону (Роберт Вентури и Денис Скот Браун, 1991)

Израз постмодерна архитектура први је употребио архитекта Јосеф Хунднут у наслову свога чланка „Постмодерна кућа“. Термин је касније популаризовао и дефинисао Чарлс Џенкс у свом делу „Језик постмодерне архитектуре“, које је објављено 1970-их година[8].

Основна тежња у архитектури је превазилажење елитности у архитектури, пренети је у сферу разумљиву за лаике и критиковање пуристичких идеала модернистичке архитекуре[9].

Постмодернизам се у архитектури нарочито огледа у поновном окретању ка „детаљу, орнаменту и угледању на прошлост“ као одговор на круту једноставност међународног стила у оквиру модернистичког покрета. Претерано функционалистички и упрошћени облици и простори модернизма су замењени много богатијом естетиком: сукоб облика, обликовање ради обликовања, наглашавање боје, ново виђење и угледање на раније стилове у архитектури и богатство простора.

Постмодерна ретроспективна у архитектуру уводи симетрију, стубове, прозоре са луком, декорације и сл. Постмодерна прогресивна се труди да искористи савремене форме и сасвим другачије од класичне модерне.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ The Postmodern Turn, Essays in Postmodern Theory and Culture, Ohio University Press, 1987. pp. 12ff
  2. ^ Pannwitz: Die Krisis der europäischen Kultur, Nürnberg 1917
  3. ^ Taylor, Victor; Winquist, Charles (2001). „Binary Opposition”. Encyclopedia of Postmodernism. Routledge. ISBN 978-0-415-15294-5. 
  4. ^ Lewis, Barry. "Postmodernism and Literature." The Routledge Companion to Postmodernism NY: Routledge, 2002, pp. 123
  5. ^ „Српска постмодерна проза на крају 20. века, „Поља“, година XLVII, број 421, јул-август 2002, стр. 73-77”. Приступљено 23. 4. 2013.  Архивирано на сајту Wayback Machine (14. новембар 2012)
  6. ^ The Originality of the Avant Garde and Other Modernist Myths Rosalind E. Krauss, Publisher: The MIT Press; Reprint edition (July 9, 1986), Part I, Modernist Myths, pp. 8-171
  7. ^ After the End of Art: Contemporary Art and the Pale of History Arthur C. Danto
  8. ^ Jencks, Charles (2002). The New Paradigm in Architecture: the Language of Post-modernism (7th изд.). London: Yale University Press. ISBN 978-0-300-09512-8. 
  9. ^ Ghirardo, Diane (1996). Architecture after Modernism. London: Thames and Hudson. ISBN 978-0-500-20294-4. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • „Graphic Design in the Postmodern Era”. Emigre (47). 1998. 
  • Alexie, Sherman (2000). "The Toughest Indian in the World". ISBN 0-8021-3800-4.
  • Anderson, Perry (1998). The origins of postmodernity. London: Verso. 
  • Anderson, Walter Truett (1995). The Truth about the Truth (New Consciousness Reader). New York: Tarcher. ISBN 0-87477-801-8. 
  • Arena, Leonardo Vittorio (2015). On Nudity. An Introduction to Nonsense. , Mimesis International.
  • Ashley, Richard and Walker, R. B. J. (1990) "Speaking the Language of Exile." International Studies Quarterly v 34, no 3 259–68.
  • Bauman, Zygmunt (2000) Liquid Modernity. Cambridge: Polity Press.
  • Beck, Ulrich (1986). Risk Society: Towards a New Modernity. .
  • Benhabib, Seyla (1995) "Feminism and Postmodernism" in (ed. Nicholson) Feminism Contentions: A Philosophical Exchange. New York: Routledge.
  • Berman, Marshall (1982). All That Is Solid Melts into Air: The Experience of Modernity. Penguin. ISBN 0-14-010962-5. 
  • Bertens, Hans (1995). The Idea of the Postmodern: A History. London: Routledge. ISBN 978-0-415-06012-7. 
  • Best, Steven and Douglas Kellner (1991). Postmodern Theory. ISBN 0898624185. 
  • Best, Steven, and Douglas Kellner (1997). The Postmodern Turn. ISBN 1572302216.  excerpt and text search
  • Best, Steven; Kellner, Douglas (2001). The Postmodern Adventure: Science, Technology, and Cultural Studies at the Third Millennium. Guilford Press. ISBN 978-1-57230-665-3. 
  • Bielskis, Andrius (2005). Towards a Postmodern Understanding of the Political: From Genealogy to Hermeneutics.  (Palgrave Macmillan, 2005).
  • Brass, Tom (2000). Peasants, Populism and Postmodernism. London: Cass. .
  • Butler, Judith (1995) 'Contingent Foundations' in (ed. Nicholson) Feminist Contentions: A Philosophical Exchange. New York: Routledge.
  • Callinicos, Alex (1999). Against Postmodernism: A Marxist Critique. Cambridge: Polity. .
  • Dirlik, Arif; Zhang, Xudong, ур. (2000). Postmodernism & China. Durham, NC: Duke University Press. ISBN 0-8223-8022-6. OCLC 52341080. 
  • Drabble, M. The Oxford Companion to English Literature, 6 ed., article "Postmodernism".
  • Farrell, John. "Paranoia and Postmodernism," the epilogue to Paranoia and Modernity: Cervantes to Rousseau (Cornell University Press, 2006), 309–327.
  • Featherstone, M. (1991) Consumer culture and postmodernism, London; Newbury Park, Calif., Sage Publications.
  • Giddens, Anthony (1991) Modernity and Self Identity, Cambridge: Polity Press.
  • Gosselin, Paul (2012) Flight From the Absolute: Cynical Observations on the Postmodern West. volume I. Samizdat. Gosselin, Paul (март 2012). Flight From the Absolute: Cynical Observations on the Postmodern West. Volume I. Samizdat. ISBN 978-2-9807774-3-1. 
  • Goulimari, Pelagia (ed.) (2007) Postmodernism. What Moment? Manchester: Manchester University Press. ISBN 978-0-7190-7308-3.
  • Grebowicz, Margaret, ур. (2007). Gender After Lyotard. NY: Suny Press. ISBN 978-0-7914-6956-9. 
  • Greer, Robert C. (2003). Mapping Postmodernism. IL: Intervarsity Press. ISBN 0-8308-2733-1. 
  • Groothuis, Douglas (2000). Truth Decay. Downers Grove, Illinois: InterVarsity Press. 
  • Harvey, David (1989). The Condition of Postmodernity: An Enquiry into the Origins of Cultural Change. Wiley. ISBN 0-631-16294-1. 
  • Honderich, T., The Oxford Companion to Philosophy, article "Postmodernism".
  • Hutcheon, Linda (2002). The Politics of Postmodernism. 
  • Jameson, Fredric (1991). Postmodernism, or, the Cultural Logic of Late Capitalism. ISBN 0-8223-1090-2. 
  • Jarzombek, Mark (2016). Digital Stockholm Syndrome in the Post-Ontological Age. Minneapolis: University of Minnesota Press.
  • Kimball, Roger (2000). Experiments against Reality: the Fate of Culture in the Postmodern Age. Chicago: I.R. Dee. viii, 359 p. ISBN 1-56663-335-4.
  • Kirby, Alan (2009). Digimodernism. New York: Continuum. .
  • Lash, S (1990). The sociology of postmodernism.  London, Routledge.
  • Lucy, Niall. (2016). A dictionary of Postmodernism. John Wiley & Sons. ISBN 978-1-4051-5077-4. 
  • Lyotard, Jean-François (1984). The Postmodern Condition: A Report on Knowledge. U of Minnesota Press. ISBN 0-8166-1173-4. 
  • Lyotard, Jean-François (1988). The Postmodern Explained: Correspondence 1982–1985. Ed. Julian Pefanis and Morgan Thomas. ISBN 0-8166-2211-6.
  • Lyotard, Jean-François (1993), "Scriptures: Diffracted Traces." In: Theory, Culture and Society, Vol. 21(1), 2004.
  • Lyotard, Jean-François (1995), "Anamnesis: Of the Visible." In: Theory, Culture and Society, Vol. 21(1), 2004.
  • MacIntyre, Alasdair, After Virtue: A Study in Moral Theory (University of Notre Dame Press, 1984, 2nd edn.).
  • Magliola, Robert On Deconstructing Life-Worlds: Buddhism, Christianity, Culture (Atlanta: Scholars Press of American Academy of Religion, 1997; Oxford: Oxford University Press. 2000. ISBN 0-7885-0295-6., cloth. . ISBN 0-7885-0296-4.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ), pbk).
  • Magliola, Robert, Derrida on the Mend (Lafayette: Purdue University Press, 1984; 1986; pbk. 2000, ISBN I-55753-205-2).
  • Manuel, Peter. "Music as Symbol, Music as Simulacrum: Pre-Modern, Modern, and Postmodern Aesthetics in Subcultural Musics," Popular Music 1/2, 1995, pp. 227–239.
  • McHale, Brian (1992), Constructing Postmodernism. NY & London: Routledge.
  • McHale, Brian (2007), "What Was Postmodernism?" electronic book review, [1] Архивирано 18 јул 2018 на сајту Wayback Machine
  • McHale, Brian (2008), "1966 Nervous Breakdown, or, When Did Postmodernism Begin?" Modern Language Quarterly 69, 3:391–413.
  • McHale, Brian, (1987). Postmodernist Fiction. London: Routledge. .
  • Mura, Andrea (2012). „The Symbolic Function of Transmodernity” (PDF). Language and Psychoanalysis (1): 68—87. doi:10.7565/landp.2012.0005 Слободан приступ. Архивирано из оригинала (PDF) 8. 10. 2015. г. 
  • Murphy, Nancey, (1997). Anglo-American Postmodernity: Philosophical Perspectives on Science, Religion, and Ethics. Westview Press. .
  • Natoli, Joseph (1997). A Primer to Postmodernity. Wiley. ISBN 1-57718-061-5. 
  • Norris, Christopher (1990). What's Wrong with Postmodernism: Critical Theory and the Ends of Philosophy. ISBN 0-8018-4137-2. 
  • Pangle, Thomas L. (1991). The Ennobling of Democracy: The Challenge of the Postmodern Age. Baltimore, The Johns Hopkins University Press. ISBN 0-8018-4635-8. 
  • Park, Jin Y., ур. (2006). Buddhisms and Deconstructions. Lanham: Rowland & Littlefield. ISBN 978-0-7425-3418-6. }.
  • Pérez, Rolando. Ed. Agorapoetics: Poetics after Postmodernism. . Aurora: The Davies Group, Publishers. 2017. ISBN 978-1-934542-38-5. 
  • Meggs, Philip B.; Alston W. Purvis (2011). „22”. Meggs' History of Graphic Design (5 изд.). John Wiley & Sons, Incorporated. ISBN 978-0-470-16873-8. 
  • Powell, Jim (1998). "Postmodernism For Beginners". ISBN 978-1-934389-09-6.
  • Sim, Stuart. (1999). "The Routledge critical dictionary of postmodern thought". ISBN 0-415-92353-0.
  • Sokal, Alan; Jean Bricmont (1998). Fashionable Nonsense: Postmodern Intellectuals' Abuse of Science. Macmillan. ISBN 0-312-20407-8. 
  • Stephen, Hicks (2014). "Explaining Postmodernism: Skepticism and Socialism from Rousseau to Foucault (Expanded Edition)", Ockham's Razor Publishing
  • Vattimo, Gianni (1989). The Transparent Society. Johns Hopkins University Press. ISBN 0-8018-4528-9. 
  • Veith Jr., Gene Edward (1994). Postmodern Times: A Christian Guide to Contemporary Thought and Culture. Crossway. ISBN 0-89107-768-5. 
  • Windschuttle, Keith (1996). The Killing of History: How Literary Critics and Social Theorists are Murdering Our Past. New York: The Free Press. .
  • Woods, Tim, Beginning Postmodernism, Manchester: Manchester University Press, 1999, (Reprinted 2002)(. . ISBN 0-7190-5210-6.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ) Hardback. . ISBN 0-7190-5211-4.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ) Paperback).

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Постмодернизам на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Постмодернизам&oldid=27841626”