Аксиологија
Аксиологија (грч. ἄξιος аксиос — вредан; грч. λόγος логос — наука) јесте грана филозофије која проучава теорију вредности, или вредности у најширем смислу и одређењу тог појма.[1] Као наука о вредностима, или општа теорија вредности или филозофија вредности, она проучава феномен вредности свести, испитује шта је вредност уопште, тражи основно и опште у свим облицима вредности свести; моралу, уметности, праву, политици итд. Такође испитује и узајамне односе свих видова друштвене свести и врши психолошку, логичку, социолошку и историјско-генетичку анализу настанка и функције вредности у друштвеном животу.[2][3][4]
Значај[уреди | уреди извор]
Значај ове филозофска дисциплине, која је настала крајем 1. века у оквиру филозофије новокантовског правца, лежи у великом проширењу које је дала значењу појма вредности и у синтези којом је омогућила проучавање различитих питања као што су : економска, правна, морална, естетска, итд. Под аксолошком методом у праву подразумевамо укупност вредносних принципа и поступака (судова) вредновања којима се позитивно или негативно оцењују правни односи, правне норме и само правно вредновање односно правни поредак у целини.[5]
Историјска разматрања о аксиологији[уреди | уреди извор]
- Почев од Платона и Аристотела до Ф. Ничеа целокупно мишљење запада може се сматрати као битно вредносно мишљење.
- Новокантовска баденска школа тврдила је да решење аксиолошких питања треба пре свега тражити у заснивању тзв. трећег царства вредности независних од материјалног света и људске субјективности. I историја, по њима, може бити наука само ако је повезана са појмом вредности, јер се само тако може створити начело одабира у мноштву историјских података. Целокупна филозофија, доследна томе, заправо је наука о општим вредностима, наука о нормативној свести.
- M. Шилер покушао је да изгради априорну материјалну етику вредности, у којој је централно место заузимала наука о личности, емоцијама и хијерархији вредности, а она, по његову мишљењу, као и код Платона, може опстати независно од њихове реализације у добрима.[6]
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ Рандом Хоусе Унабридгед Дицтионарy Ентрy он Аxиологy
- ^ Lapie, Paul (1902). Logique de la volonté. Paris: F. Alcan.
- ^ von Hartmann, Eduard (1908). Grundriss der Axiologie. Hermann Haacke.
- ^ Харт, Самуел L. (1971). „Аxиологy--Тхеорy оф Валуес”. Пхилосопхy анд Пхеноменологицал Ресеарцх. 32 (1): 29—41. ЈСТОР 2105883. дои:10.2307/2105883.
- ^ Ильин В. В. Аксиология. — М.: Изд-во МГУ. (2005). стр. 216.
- ^ Арнесон, П. (2009). Аxиологy. Ин С. Литтлејохн, & К. Фосс (Едс.), Енцyцлопедиа оф цоммуницатион тхеорy. (пп. 70-74). Тхоусанд Оакс, ЦА: САГЕ Публицатионс, Инц.
Литература[уреди | уреди извор]
- Lapie, Paul (1902). Logique de la volonté. Paris: F. Alcan.
- Folke Werner: Vom Wert der Werte - die Tauglichkeit des Wertbegriffs als Orientierung gebende Kategorie menschlicher Lebensführung. Eine Studie aus evangelischer Perspektive. Münster: Lit. 2002. ISBN 978-3-8258-5594-9.
- Hermann T. Krobath: Werte. Ein Streifzug durch Philosophie und Wissenschaften. Mit einem Vorwort von Hans Albert. Würzburg: Königshausen und Neumann. 2009. ISBN 978-3-8260-4088-7.
- Вайпин, Сунь. Современное состояние и тенденции изучения аксиологии в Китае, Вестник Российского философского общества. (2007). — № 4(44); 89-95.
- Armin G. Wildfeuer: Art. "Wert", in: Neues Handbuch philosophischer Grundbegriffe, Bd. 3, hg. v. Petra Kolmer und Armin G. Wildfeuer, Freiburg i. Br.: Verlag Karl Alber. 2011. ISBN 978-3-495-48222-3. str. 2484-2504.
- Friederike Wapler: Werte und das Recht. Individualistische und kollektivistische Deutungen des Wertbegriffs im Neukantianismus. Baden-Baden: Nomos, (= Studien zur Rechtsphilosophie und Rechtstheorie; 48.). 2008. ISBN 978-3-8329-3509-2.
- Barbara Merker (Hrsg.): Leben mit Gefühlen. Emotionen, Werte und ihre Kritik. Paderborn: Mentis 2009.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
Медији везани за чланак Аксиологија на Викимедијиној остави
| Државне | |
|---|---|
| Остале | |
