Пређи на садржај

Перипатетици

С Википедије, слободне енциклопедије
Густав Адолф Шпангенберг, Аристотелова школа; детаљ фреске (1883—1888)

Перипатетици су били ученици и чланови филозофске школе у старој Грчкој. Учење се темељило на дјелу грчког филозофа Аристотела, а израз перипатетик (грч. περιπατητικός)[1] име је које су носили његови сљедбеници. Назив се односи на чин ходања, а као партицип перипатетик се често преводи као „ходајући”, „шетајући” или „лутајући”.[1] Школа је име добила по перипатоима (колонадама) лицеја у Атини гдје су се чланови сретали,[2][3][4] иако су касније легенде назив приписивале Аристотеловој наводној склоности да предаје ходајући.[1][5]

Школа датира од око 335. п. н. е., када је Аристотел почео предавати у лицеју. То је била неформална институција чији су се чланови бавили филозофским и научним промишљањима. Аристотелови насљедници Теофраст и Стратон наставили су традицију филозофских и научних теорија, али је од средине 3. вијека п. н. е. школа почела слабити и замирати, све до римске ере када је обновљена. Каснији су се чланови више бавили коментарисањем Аристотелових дјела него њиховом надоградњом, те је школа ишчезла у 3. вијеку н. е., иако су традицију коментарисања Аристотелових дјела наставили неоплатонисти. Након пада Римског царства дјела перипатетичке школе су изгубљена за Запад, али су на Истоку укључена у рану исламску филозофију, што ће с временом играти важну улогу у средњовјековној обнови Аристотелових доктрина у Европи.[6]

Перипатетичка школа је била позната једноставно као перипатос.[3][4]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в The entry peripatêtikos Архивирано на сајту Wayback Machine (6. фебруар 2017) in: Liddell, Henry & Robert Scott, A Greek–English Lexicon.
  2. ^ Nussbaum (2003). стр. 166.
  3. ^ а б Furley (2003). стр. 1141.
  4. ^ а б Lynch (1997). стр. 311.
  5. ^ Furley (1970). стр. 801. citing Diogenes Laertius, Lives and Opinions of Eminent Philosophers, 5.2. Some modern scholars discredit the legend altogether; p. 229 & p. 229 n. 156; in Hegel (2006). стр. 229.
  6. ^ Grön, Arne; et al. (1988). Lübcke, Poul, ur. Filosofilexikonet. Stockholm: Forum förlag. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Barnes, Jonathan (2000). Aristotle: A Very Short Introduction. Oxford Paperbacks. ISBN 0-19-285408-9. 
  • Drozdek, Adam (2007). Greek Philosophers as Theologians: The Divine Arche. Ashgate publishing. ISBN 0-7546-6189-X. 
  • Furley, David (1970). „Peripatetic School”. Ur.: Hammond, N. G. L.; Scullard, H. H. The Oxford Classical Dictionary (2. izd.). Oxford University Press. 
  • Furley, David (2003). „Peripatetic School”. Ur.: Hornblower, Simon; Spawforth, Antony. The Oxford Classical Dictionary (3. izd.). Oxford University Press. ISBN 0-19-860641-9. 
  • Hegel, G. W. F. (2006). Brown, Robert F., ur. Lectures on the History of Philosophy 1825–1826: Greek Philosophy. 2. Oxford University Press. ISBN 0-19-927906-3. 
  • Irwin, T. (2003). „Aristotle”. Ur.: Craig, Edward. Routledge Encyclopedia of Philosophy. Routledge. 
  • Lieber, Francis; Wigglesworth, Edward; Bradford, T. G. (1832). Encyclopedia Americana. 10. 
  • Lynch, J. (1997). „Lyceum”. Ur.: Zeyl, Donald J.; Devereux, Daniel; Mitsis, Phillip. Encyclopedia of Classical Philosophy. Greenwood Press. ISBN 0-313-28775-9. 
  • Nussbaum, M. (2003). „Aristotle”. Ur.: Hornblower, Simon; Spawforth, Antony. The Oxford Classical Dictionary (3. izd.). Oxford University Press. ISBN 0-19-860641-9. 
  • Ostwald, M.; Lynch, J. (1982). „The Growth of Schools & the Advance of Knowledge”. Ur.: Lewis, D. M.; Boardman, John; Hornblower, Simon; et al. The Cambridge Ancient History Volume 6: The Fourth Century BCE. Cambridge University Press. 
  • Ross, David; Ackrill, John L. (1995). Aristotle. Routledge. ISBN 0-415-12068-3. 
  • Seyffert, Oskar (1895). A Dictionary of Classical Antiquities. 
  • Sharples, Robert W. (2003). „The Peripatetic school”. Ur.: Furley, David. From Aristotle to Augustine: Routledge History of Philosophy. Routledge. ISBN 0-415-30874-7. 
  • Wehrli, Fritz (ur.), Die Schule des Aristoteles. Texte und Kommentare. 10 volumes and 2 Supplements. Basel 1944–1959, 2. Edition 1967–1969.
    • I. Dikaiarchos (1944); II. Aristoxenos (1945); III. Klearchos (1948); IV. Demetrios von Phaleron (1949); V. Straton von Lampsakos (1950); VI. Lykon und Ariston von Keos (1952); VII: Herakleides Pontikos (1953); VIII. Eudemos von Rhodos (1955); IX. Phainias von Eresos, Chamaileon, Praxiphanes (1957); X. Hieronymos von Rhodos, Kritolaos und seine Schuler, Rückblick: Der Peripatos in vorchlisticher Zeit; Register (1959); Supplement I: Hermippos der Kallimacheer (1974); Supplement II: Sotio (1978)

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Медији везани за чланак Перипатетици на Викимедијиној остави

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Peripatetici&oldid=23533944”