Pređi na sadržaj

Kulturna antropologija

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Kulturna antropologija je disciplina unutar antropologije čiji je predmet kulturna i društvena sredina ljudi i njen uticaj na čovekovo ponašanje i mišljenje. Ona posebno proučava kulturne i društvene institucije, norme i obrasce ponašanja, načine života, stilove podizanja dece, zatim magijske i religiozne običaje i obrede, kao i norme, vrednosti, mišljenja i verovanja koji su tipični za datu kulturu.[1] Naziva se još i socio-kulturna antropologija, koja kulturnu varijaciju doživljava kao podskup postavljene antropološke konstante. Analogan termin sociokulturna antropologija uključuje kulturne i društvene antropološke tradicije.[2]

Edvard Bernet Tejlor, osnivač kulturne antropologije

Antropolozi su istakli da se kroz kulturu ljudi mogu prilagoditi svom okruženju na negenetski način, tako da će ljudi koji žive u različitim sredinama često imati različite kulture. Veliki deo antropološke teorije nastao je u uvažavanju i interesovanju za napetost između lokalnog (posebnih kultura) i globalnog (univerzalna ljudska priroda, ili mreža veza između ljudi na različitim mestima/okolnostima).[3]

Kulturna antropologija ima bogatu metodologiju, uključujući posmatranje učesnika (često se naziva terenskim radom jer zahteva da antropolog provede duži vremenski period na lokaciji istraživanja), intervjue i ankete.[4]

Istorijat[uredi | uredi izvor]

Antropologija je institucionalizovana krajem XIX veka u zapadno-evropskim zemljama. Na svom početku, podrazumevala je istraživanje „egzotičnih“, udaljenih, ne-evropskih zajednica i njihovog celokupnog načina života.[5] Krajem prve polovine 20. veka, antropologija se usmerava ka društvima u kojima je nastala. U istom periodu se javljaju brojne poddiscipline (antropologija politike, urbana antropologija, antropologija organizacija...).

Metodologija[uredi | uredi izvor]

Klasični antropološki metod je posmatranje sa učestvovanjem (naziva se i terenski rad ili etnografski rad). Takozvana opservacija sa participacijom najčešće podrazumeva antropologov jednogodišnji boravak među ljudima koje proučava i deljenje njihovog načina života. Nakon terena, antropolog/antropološkinja piše studiju u kojoj opisuje način života zajednice sa kojom je živela/živeo.

Teorijski i analitički, antropologija je danas jako razvijena nauka, koja deli probleme, krize i metodološki aparat sa mnogim drugim društvenim disciplinama, poput sociologije, psihologije, studija kulture, postkolonijalnih studija, studija roda, i tako dalje.

Teorijske osnove[uredi | uredi izvor]

Koncept kulture[uredi | uredi izvor]

Jedna od najranijih artikulacija antropološkog značenja pojma „kultura“ potiče od ser Edvarda Tajlora koji na prvoj stranici svoje knjige iz 1871. piše: „Kultura, ili civilizacija, uzeta u njenom širokom, etnografskom smislu, je ona složena celina koja uključuje znanje, verovanje, umetnost, moral, zakon, običaje i bilo koje druge sposobnosti i navike koje je čovek stekao kao član društva.“[6] Termin „civilizacija“ je kasnije ustupio mesto definicijama koje je dao V. Gordon Čajld, pri čemu kultura formira termin okrilja, a termin „civilizacija“ postaje posebna vrsta kulture.[7]

Prema Kej Miltonu, bivšem direktoru antropoloških istraživanja na Univerzitetu Kvins u Belfastu, kultura može biti opšta ili specifična. To znači da kultura može biti nešto primenjeno na sva ljudska bića ili može biti specifična za određenu grupu ljudi kao što je afroamerička kultura ili kultura Irske Amerike. Specifične kulture su strukturirani sistemi što znači da su organizovane veoma specifično i dodavanje ili oduzimanje bilo kog elementa iz tog sistema može ga poremetiti.[8]

Kritika evolucionizma[uredi | uredi izvor]

Antropologija se bavi životima ljudi u različitim delovima sveta, posebno u vezi sa diskursom verovanja i praksi. U rešavanju ovog pitanja, etnolozi su se u 19. veku podelili na dve škole mišljenja. Neki, poput Graftona Eliota Smita, tvrdili su da su različite grupe morale na neki način učiti jedna od druge, koliko god indirektno; drugim rečima, tvrdili su da se kulturne osobine šire sa jednog mesta na drugo, ili „difunduju”.

U modelu unilinealne evolucije sa leve strane, sve kulture napreduju kroz postavljene faze, dok se u modelu višelinijske evolucije desno naglašavaju karakteristične istorije kulture.

Drugi etnolozi su tvrdili da različite grupe imaju sposobnost da nezavisno stvaraju slična verovanja i prakse. Neki od onih koji su zagovarali „nezavisni pronalazak“, poput Luisa Henrija Morgana, dodatno su pretpostavili da sličnosti znače da su različite grupe prošle kroz iste faze kulturne evolucije (vidi i klasični društveni evolucionizam). Morgan je, posebno, priznao da određeni oblici društva i kulture nikako nisu mogli nastati pre drugih. Na primer, industrijska poljoprivreda nije mogla biti izmišljena pre jednostavne poljoprivrede, a metalurgija se ne bi mogla razviti bez prethodnih procesa netopljenja koji su uključivali metale (kao što je jednostavno terensko sakupljanje ili rudarstvo). Morgan je, kao i drugi društveni evolucionisti iz 19. veka, verovao da postoji više ili manje uredan napredak od primitivnog ka civilizovanom.

Antropolozi 20. veka uglavnom odbacuju ideju da sva ljudska društva moraju proći kroz iste faze u istom redosledu, na osnovu toga što se takav pojam ne uklapa u empirijske činjenice. Neki etnolozi 20. veka, poput Džulijana Stjuarda, umesto toga su tvrdili da takve sličnosti odražavaju slične adaptacije na slična okruženja. Iako su etnolozi iz 19. veka videli „difuziju“ i „nezavisni pronalazak“ kao međusobno isključive i konkurentske teorije, većina etnografa je brzo postigla konsenzus da se oba procesa dešavaju i da oba mogu verovatno objasniti međukulturalne sličnosti. Ali i ovi etnografi su ukazivali na površnost mnogih takvih sličnosti. Oni su primetili da su čak i osobine koje se šire putem difuzije često dobijale različita značenja i funkcije od jednog društva do drugog. Analize velikih ljudskih koncentracija u velikim gradovima, u multidisciplinarnim studijama Ronalda Dausa, pokazuju kako se nove metode mogu primeniti na razumevanje čoveka koji živi u globalnom svetu i kako je to izazvano delovanjem vanevropskih nacija, tako da ističu ulogu etike u savremenoj antropologiji.

Shodno tome, većina ovih antropologa pokazala je manje interesovanja za upoređivanje kultura, uopštavanje o ljudskoj prirodi ili otkrivanje univerzalnih zakona kulturnog razvoja, nego za razumevanje pojedinih kultura u sopstvenim terminima tih kultura. Takvi etnografi i njihovi studenti promovisali su ideju „kulturnog relativizma“, gledište da se verovanja i ponašanja druge osobe mogu razumeti samo u kontekstu kulture u kojoj je živela ili živi.

Drugi, kao što je Klod Levi-Štraus (na koga je uticala i američka kulturna antropologija i francuska Dirkemovska sociologija), tvrdili su da naizgled slični obrasci razvoja odražavaju fundamentalne sličnosti u strukturi ljudske misli (vidi strukturalizam). Do sredine 20. veka, broj primera ljudi koji preskaču faze, kao što je prelazak od lovaca-sakupljača do postindustrijskih uslužnih zanimanja u jednoj generaciji, bio je toliko veliki da je evolucionizam 19. veka bio efektivno opovrgnut.[9]

Kulturni relativizam[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Kulturni relativizam

Kulturni relativizam je princip koji je kao aksiomatičan u antropološkim istraživanjima uspostavio Franc Boas, i koji su kasnije popularizovali njegovi studenti. Boas je prvi put artikulisao tu ideju 1887. godine: „...civilizacija nije nešto apsolutno, već je... relativna, i... naše ideje i koncepcije su istinite samo u meri u kojoj je naša civilizacija.”[10] Iako Boas nije skovao termin, postalo je uobičajeno među antropolozima nakon Boasove smrti 1942. da izraze njihovu sintezu brojnih ideja koje je Boas razvio. Boas je verovao da je raspon kultura, koji se može naći u vezi sa bilo kojom podvrstom, toliko ogroman i prodoran da ne može postojati odnos između kulture i rase.[11] Kulturni relativizam uključuje specifične epistemološke i metodološke tvrdnje. Pitanje je da li ove tvrdnje zahtevaju specifičan etički stav ili ne. Ovaj princip ne treba mešati sa moralnim relativizmom.

Kulturni relativizam je delimično bio odgovor na zapadni etnocentrizam. Etnocentrizam može poprimiti očigledne oblike, u kojima se svesno veruje da je data narodna umetnost najlepša, da se najvrlije vrednuje, i da su ta verovanja najistinitija. Boas, koji je prvobitno bio obučen u polju fizike i geografije, i pod jakim uticajem misli Kanta, Herdera i fon Humbolta, tvrdio je da nečija kultura može posredovati i tako ograničiti nečiju percepciju na manje očigledne načine. Ovo razumevanje kulture antropologe suočava sa dva problema: prvo, kako izbeći nesvesne spone sopstvene kulture, koje neizbežno čine pristrasnim naše percepcije sveta i reakcije na svet, i drugo, kako dati smisao nepoznatoj kulturi. Princip kulturnog relativizma je tako primorao antropologe da razviju inovativne metode i heurističke strategije.

Boas i njegovi učenici su shvatili da će, ako žele da sprovode naučna istraživanja u drugim kulturama, morati da koriste metode koje će im pomoći da pobegnu od granica sopstvenog etnocentrizma. Jedan takav metod je etnografski: u osnovi, oni su se zalagali za život sa ljudima druge kulture u dužem vremenskom periodu, kako bi mogli da nauče lokalni jezik i da se barem delimično kultivišu u toj kulturi. U ovom kontekstu, kulturni relativizam je od fundamentalne metodološke važnosti, jer skreće pažnju na značaj lokalnog konteksta u razumevanju značenja pojedinih ljudskih verovanja i aktivnosti. Tako je 1948. Virdžinija Hejer napisala: „Kulturna relativnost, da to izrazim najstrožom apstrakcijom, navodi relativnost dela prema celini. Deo dobija svoj kulturni značaj svojim mestom u celini i ne može zadržati svoj integritet u drugačijoj situaciji“.[12]

Poznati predstavnici[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Ovaj članak ili njegov deo izvorno je preuzet iz Rečnika socijalnog rada Ivana Vidanovića uz odobrenje autora.
  2. ^ Fisher, William F. (1997). „1997”. Annual Review of Anthropology. 26: 439—64. S2CID 56375779. doi:10.1146/annurev.anthro.26.1.439. 
  3. ^ Cunha, Manuela (2014). „The Ethnography of Prisons and Penal Confinement” (PDF). Annual Review of Anthropology. 43: 217—33. doi:10.1146/annurev-anthro-102313-030349. hdl:1822/32800 Slobodan pristup. Arhivirano iz originala (PDF) 09. 10. 2022. g. Pristupljeno 18. 07. 2022. 
  4. ^ "In his earlier work, like many anthropologists of this generation, Levi-Strauss draws attention to the necessary and urgent task of maintaining and extending the empirical foundations of anthropology in the practice of fieldwork.": In Christopher Johnson, Claude Levi-Strauss: the formative years, Cambridge University Press, 2003, p. 31
  5. ^ Rhodes, Lorna A. (2001). „Toward an Anthropology of Prisons”. Annual Review of Anthropology. 30: 65—83. S2CID 53974202. doi:10.1146/annurev.anthro.30.1.65. 
  6. ^ Tylor, Edward. 1920 [1871]. Primitive Culture. Vol 1. New York: J.P. Putnam's Sons.
  7. ^ Magolda, Peter M. (mart 2000). „The Campus Tour: Ritual and Community in Higher Education”. Anthropology & Education Quarterly. 31: 24—46. doi:10.1525/aeq.2000.31.1.24. 
  8. ^ Milton, Kay (1996). Environmentalism and Cultural Theory: Exploring the role of anthropology in environmental discourse (na jeziku: engleski). New York: Routledge Press. str. 8–37. ISBN 0415115302. 
  9. ^ Diamond, Jared. Guns, Germs and Steel.
  10. ^ Levitsky, Steven; Murillo, Maria (2009). „Variation in Institutional Strength”. Annual Review of Political Science. 12: 115—33. S2CID 55981325. doi:10.1146/annurev.polisci.11.091106.121756 Slobodan pristup. 
  11. ^ „Archived copy”. Arhivirano iz originala 2007-06-13. g. Pristupljeno 2007-06-13. 
  12. ^ Heyer, Virginia (1948). „In Reply to Elgin Williams”. American Anthropologist. 50 (1): 163—66. doi:10.1525/aa.1948.50.1.02a00290 Slobodan pristup. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Kulturna antropologija na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Културна_антропологија&oldid=27767764”