Целулитис

Целулитис од (лат. речи – celulitis) је акутна бактеријска инфекција коже и поткожног ткива узрокована бактеријама, најчешће из рода стрептокока или стафилокока. Клиничку слику карактерише, бол, оток и брзо ширећи еритем и едем у оболелом делу тела, повишена телесна температура и у већини случајева оток регионалних лимфних чворова. Дијагноза се поставља на основу анаменезе, инспекције и палпације; микробиолошких и лабораториских анализа. Уз правовремено и адекватно лечење антибиотицима прогноза целулитиса је добра.

Епидемиологија

Према подацима из 2013. на глобалном нивоу регистровано је 30.000 случајева целулитиса, што је повећање за више од 10 % у односу на 1990. годину, када је регистровано 27.000.

Етиологија

Болест најчешће узрокују β-хемолитичне стрептококе групе А (нпр. стрептококус пиогенес) и стафилококус ауреус. Стрептококе продукују ензими (стрептокиназа, ДНК-аза, хијалуронидаза) који разграђују ћелијске компоненте (које би у супротном задржале и ограничиле запаљење) што има за последицу дифузну инфекцију која се брзо шири. Стафилококни целулитис је у начелу боље локализован и најчешће се развија код отворене ране или апсцеса коже.

Ређи узрочници целулитис су:

• Стрептококе групе Б (нпр. стрептококус агалакције) који се развија у старијих особа са шећерном болешћу.
• Грам-негативне клице (нпр. хемофилус инфлунце) у деце и псеудомонас аеругиноза у болесника са шећерном болешћу или неутропенијом, посјетилаца топлица и особа које воле вруће купке те хоспитализованих пацијената.
• Пастурела мултоцида може изазвати целулитис након угриза животиња нпр. код угриза мачке или код уједа паса
• Аеромонас хидрофила могу изазвати имерзијске повреде у слаткој води, а вибрио вулнификус у топлој сланој води што последично може довести до појаве целулитиса.

Предиспонирајући фактори

Мада често на месту уласка узрочника нема очигледног предиспонирајућег стања, као могући фактори ризика за појаву целулитиса наводе се:

• Болести коже, нпр. поврђне повреде, улцерације, гљивичне инфекције, поремећаји одбрамбених функција коже настали услед претходних кожних болести. Ови ризици су чешћи код болесника са хроничном венском инсуфицијенцијом или лимфедемом.
• Узрочници честих рецидивирајућиха целулитиса, као што су ожиљци након операције вене сафене, оперативни захвати на срцу и крвним судовима (посебно ако је особа инфицирана тинеом педис).

Клиничка слика

Инфекција је најчешћ локализована у пределу једне или обе ноге. Главни знаци болести су:

• локално црвенило и бол,
• чест лимфангитис и регионална лимфаденопатијом.
• топла, црвена и едематозна кожа, чија површина често изгледа као кора наранџе, обично нејасних ивица, осим код еризипела (облика целулитиса са оштро назначеним ивицама).
• петехије, које су честе, док су велика подручја екхимозе ретка.
• везикуле и буле, које се не развијају увек. Оне могу да пукну, понекад уз некрозу захваћене коже.
• леукоцитоза, која је чест знак болести.

Целулитис може опонашати дубоку венску тромбозу, али се од ње диференцијално дијагностички разликовати по једној или више функција.

Кожним променама након неколико сати могу претходити повишена температура, дрхтавица, тахикардија, главобоља, хипотензија и делиријум, али већина болесника је без ових симптома.

Дијагноза

Поставља се на основу анамнезе и физичког прегледа. Културе узрочника са коже и (када постоји) рана у начелу нису индиковане јер се у њима узрочник ретко може открити.

Хемокултуре су корисне код имунодефицијентних болесника са целулитисом, за откривање или искључивање бактериемије. Уколико не одговарају на емпиријско лечење, или се хемокултура није успео изоловати узрочника, у имунодефицијентних болесника може бити неопходно гајење узрочника у култури захваћеног ткива.