Кретање без вида у простору града

Током кретања кроз град особа са инвалидитетом преко белог штапа добијаја тактилне информације из околине, посебно током самосталног ходања градским улицама

Кретање без вида у простору града за особе са овом врстом инвалидности има одређене предности али и одређена правила, а носи и одређене проблеме због живота у измењеном простору, који су особе које су изгубиле вид, у прошлости виделе, и доживљавале на сасвим другојачији начин.

Опште информације

Након губитка вида особа са инвалидитетом из широког подручја које се пре могла обухватити видом сада живи у суженом перцептивном простору слепој особи ограничава спознају на подручје уз тело (око тела). Управо информација о том најужем простору слепо особи осигуравају оријентацију и сигурно кретање. Зато је пажња слепе особе усмерена управо на информацију о том најужем простору, па тако кључнима за кретање слепих особа постају објекти на које је та особа пре обраћала мало пажње, попут:

Неке од баријера у граду, као облик несхватања потреба кретања по граду особама са инвалидитетом

• рупа на плочнику,
• стубова,
• дрвећа и другог растиња,
• паркираних аутомобила или бицикала,
• привремено постављених скела и ограда и сл.

Слепим особама такођа јако битним постају ситни детаљи непосредне околине, односно околине уз тело:

Примери ситних детаља непосредне околине, који су јако битни слепој особи: ивичњак уз тротоар, ивица зграде, прелази преко саобраћајнице, стуб саобраћајног знака, паркирано возило

• ивичњаци уз тротоар,
• ивице зграде,
• прелази преко саобраћајнице,
• расветни стуб,
• канта за смеће,
• избочена тезга киоска,
• реклама у висини главе,
• шахт,
• улегнуће или степениште на улазу у зграду и сл.

За овакве објекте и препрепе слепе особе морају да добију информацију о њиховој локацији од других особа, како би збегле ударце и падове.

Недостатак вида слепа особа покушава надокнадити другим чулима, пре свега:

• чулом додира,
• чулом слуха,
• чулом мириса.

Упркос бројним предрасудама о развијености појединих чула код слепих особа, то није тачно јер слепе особе немају у односу на друге (здраве) особе бољи слух, осечај додира или осочај мириса. Ове особе су само у стању да своје осећаје у пракси без вида једноставно боље ангажују – како би надокнадили недостатак видне информације.

Ако је обезбеђена одговарајућа приступачност вредна тактилна информација слепа особа добија и додиром стопала.

Слепе особе у првоме реду се користе тактилном информацијом (једана слепа особа је своје руке назвала својим очима). јер се многи објекти могу непосредно осетити рукама, а вредна тактилна информација добија се и додиром стопала.

Међу тактилним информацијама за слепу особу су најзначајније:

• информација о структури тла (трава, шљунак, асфалт)
• дисконтинуитету тла (удубљења, рупе, трамвајске шине),
• врсти подлоге (камен, паркет, тепих).
• особинама подлоге (влажно, клизаво, снег, хладно или топло).

Сви напрд наведени елементи заједно могу слепој особи употпунити слику о непосредној околини.

Бели штап

Главни чланак: Бели штап

Примена белог штапа са такозваном техником клатна (у којој се штапом маше са једне на другу страну), штап слепој особи пружа информације о разликама у нивоу пута, материјалу површине и могућим препрекама

У кретању градом за већину слепих особа кључну улогу има тактилна информација до које се долази кориштењем белога штапа. Бели штап, као стандардно механичко помагало слепих, проширује хаптички простор, односно простор који се истражује додиром као контактним осећајем.

За разлику од вида који може генерисати дистално знање, непосредним се додиром и штапом генерише знање које је проксимално, и односи се на простор близу тела. Штап омогућава преглед тла око 1 метар испред тела и простор до нивоа струка тако да су те информације и упозорења довољне за сигуран ход.

Белим штапом се на глобалном нивоу користе многи слепи јер је то једноставан, поуздан и релативно јефтино помагало које даје кориснику тактилну, а делом и слушну информацију о непосредној околини и на тај начин му помаже како у оријентацији тако и у идентификацији оријентира и препрека.

Штап слепој особи током кретања у граду осигурава самосталност и осећај сигурности у простору, и зато га многе спепе особе: третирају као алат којем се „највише верује“, који „даје сигурност“ и „даје неку психичку потпору“, без које се „не може из дворишта“, без којега се не може бити „газда у простору“.

Контакт са подлогом

Контакт са подлогом возила у којем се слепа особа у некон тренутку налази, може му дати безброј информација.

Одређене информације слепој особи може дати и контакт са подлогом тлом или подом.

Контакт са подлогом возила у којем се слепа особа у некон тренутку налази, може му дати безброј информација. Па тако пролажење трамваја шинама служи као оријентир на основи којег се може слепа особа одредити тренутну локацију. Такође преко контакта са подлогом слепа особа може донети закључке о карактеристикама знатно ширег простора него што то може када се креће пешице.

Слух, важно чуло за слепе

Преко звукова слепа особа одређује сопствено понашање у простору.

Слух је за слепе друго најважније чуло. Праксом слепа особа развија способност пажљивијег слушања и бољега кориштења слуха при кретању у појединим деловима града. Преко саобраћајних звукова слепа особа одређује сопствено понашање у простору (када треба стати, а када кренути), а по звуку мотора процењује има ли довољно времена за прелазак преко улице.

Звук саобраћаја служи и као средство за сопствено лоцирање у простору. Звук трамваја у даљини може сигнализирати правац према одговарајућој улици, звук аутомобила може упозорити на локацију раскрнице, кривине или ивичњака. Звук може упозорити на установу која служи као оријентир (нпр жамор дечјих гласова упозорава слепу особу да је испред школе за коју зна да се налази на његовом правцу кретања)

Поред јасно изражених звукова града слепе особе у свој звуковни пејзаж укључују и звукове који се одбијају од статичних објеката. Та се пракса описује као „слушање зида“ или као „слушање простора“. Тако се у затвореним просторима могу одредити димензије простора – на основу тога како се звук говора или ударца длана о длан одбија од зидова собе или хаустора.

На отвореним просторима у условима без буке слепе особе, према њиховим сведочењима, по звуку могу осетити отвор у зиду, пролаз, хаустор, камени блок (нпр празну фонтану).

Управо због количине информације коју слепи могу добити слухом – губитак слуха, чак и незнатан или привремен, за њих је велик проблем за кретање у граду. Зато је највећи страх о којем су говорили многи слепи у анкетама био је страх од губитка слуха.

Ухо заглушено приликом роњења или уши зачепљене услед прехладе по правилу знатно отежавају кретање слепој особи и појачавају осећај несигурности. Зими слепе особе избјегавају ношење капа које покривају уши како се не би смањила могућност оријентације чулом слуха.

Вииди још

• Слепило
• Оријентација и самостално кретање слепих особа