Сквотирање у Републици Ирској
Сквотирање у Ирској се јавља 1970-их година, иницирано најпре од младих породица и парова који су тражили кров над главом. 1976. године је Даблин Корпорација била приморана да да смештај стотинама сквотера. Пар деценија касније, јавља се и сквотирање као контракултурни покрет, из потребе за аутономних јавним простором.
1970-те[уреди | уреди извор]
1976. је било неколико стотина породица бесправно усељених у општинске станове. Листа чекања на друштвене станове је била подугачка и расла је из дана у дан, и све је више људи самоиницијативно налазило смештај за себе, путем директне акције. Исељења су била честа, и људи су обично истеривани након неколико месеци, али нико није ухапшен нити осуђиван по Закону о насилном уласку и заузимању (Форцибле Ентрy анд Оццупатион Ацт), који је постојао, јер би то смањило популарност локалних власти. Али за усељење у станове у приватом власништву се ишло и у затвор. Људи су обично, након исељења прелазилу у други празан општински стан, и тај процес се непрестано понављао.
Породица Вилијамс у која је живела у великом комплеску, дому Делфин (Dolphin House) у Даблину, је добила наређење за исељење. Стамбено је пунудило привремени смештај у хостелу за жену и дете, а мужа на улицу. Породица је одлучила да пружи отпор. Они су кренули од врата до врата по дому Делфин, који је имао 400 станова, тражећи подршку од осталих станара. На јутро исељења, када је полиција са избацивачима стигла, дочекало их је 400 људи са мегафоном, који су блокирали улаз, степенице и двориште зграде. Покушај исељења је пропао, као и наредна два пута. Породици Вилијамс је затим понуђен стан у згради преко пута, а све што се дешавало, новине су преносиле на насловним странама.
После ове сквотерске победе, контактирали су их људи из других места који су тражили помоћ и савет. Основали су Даблинско удружење сквотера (Дублин Сqуаттерс Ассоциатион), са око 40 сквотера који су се редовно састајали у Киларни улици, а чланство је убрзо порасло на преко сто људи. Један од организатора покрета је био Алан Мексајмон (Алан МацСимон). Њихов први циљ је био да бране усељење као легитимну опцију, за човека који нема кров над главом. Објашњавали су осталим сквотерима да је то најефикаснији начин да приморају Даблинску Корпорацију да повећају градњу друштвених станова, уместо вишегодишњег чекања или прављења још деце да би повећали број поена на листи чекања.
Следећа директна акција је организована поводом исељења станова у улици Шериф. Подршку је пружило већина станара, па када је полиција дошла, затекли су блокиран прилаз за кола и гомилу жена и тинејџера испред. Евикција је пропала. Приликом следећег исељења, близу Џејмсове улице, полиција је требало да избаци млади пар и бебу (мајка је била болесна), а понудили су само привремен смештај у хостелу. Опет се окупило стотинак људи који су дочекали око 60-70 полицајаца, који су успели да потисну људе до врата. Принудни извршилац, који је секиром кренуо да разваљује врата, није знао да се у њима налазе металне шипке кроз које је пуштена струја, па је већ при првом ударцу одлетео на другу страну дворишта, погођен струјним ударом. Био је угруван али прошао је неозлеђено. Истовремено, младој мајци је позлило, дошла је хитна помоћ, изнели су је кроз прозор и ставили на носила. Иако је то била превентива у случају да се стање погорша, комшије су то схватиле доста озбиљније и веома бесна гомила је потиснула полицајце назад. Један од полицајаца је чак стргао свој чин, изјавивши да он неће никога да исељева, и онда мирно одшетао док је инспектор беспомоћно урлао на њега. Догађај је освануо на насловној страни новина, још то вече, и све се више људи прикључивало Даблинском удружењу сквотера. Власти су у паници чак разматрали довођење војске да помогне при исељењима.
Корпорација је одговорила амнестијом, а свим сквотерима је обезбеђен пристојан смештај.
2000-те[уреди | уреди извор]
У даншње време је, као последица џентрификације, много Даблинаца потиснуто на периферију града и приморано да проведе сате у превозу и саобраћаној гужви, да би стигли до центра (на посао, школу, провод, итд.), где су све услуга сконцентрисане.
Као последица неравномерног развоја, у Даблину се, с једне стране, јавља мањак простора за становање, јавног простора и паркова за најмљађе, а с друге стране, мноштво празних зграда, станова и пословних простора. Сквотирање се јавило, као један од начина изласка из такве ситуације. Како каже један Даблинац: “То је проста идеја – градови треба да буду вођени од људи и за људе који у њима живе.”
8. августа 2003. у Даблину је група сквотера заузела напуштену кућу и намерило да је учини својим новим домом. Кућа, која је била напуштена између 8 и 10 година, је била у јадном стању, прозори су били отворени и прљавштина је годинама улазила унутра, а двориште је било потпуно зарасло, а није било ни струје ни воде. Ипак, за осам месеци, колико је кућа била сквотирана, претворена је у пристојан дом за људе који у њој живе и за много оних који су долазили. Кућа је служила као аутономни простор за организовање састанака, радионица и дискусија. У кратком постојању, сквот је пружио простор многим групама, попут Повратимо улице, Храна не оружје, Глуаисеацхт, разним мировним и женским групама, многим уметницима и уличном театру, наравно бесплатно. Постојала је и библиотека Лоше књиге, а некада запуштено двориште је претворено у органску башту. Ипак, након осам месеци, кућа је исељена, па и дан данас стоји празна.
