Вера у процесу оздрављења болесника

На нас утичу многи фактори који убрзавају наш ум јер се наша веровања формирају, еволуирају и на крају могу променити. Тај процес промена веровања код болесне особе је још израженији.

Вера у процесу оздрављења болесника је сложен однос између религиозног пацијент и Бога, који молећи се Богу, постиже одређени индиректни облик контроле над својом болешћу. Такви болесници верују да нису сами у својој борби и да је Бог лично заинтересован за њих, и да жели да им помогне у процесу оздрављења. У прилог овоме иду истраживаwа по којима је код религиозних болесника далеко већа вероватноћа и сигурност да ће се стриктно придржавати прописане терапије, исхране и вежбања, или ако медицинску науку комбинују с молитвом која бодри и истовремено пружа утеху пацијентима, исход лечења је бољи.

Воља болесника да оздрави игра и те како значајну улогу у поступку лечења. Иако речи „лечење” и „лек” често замењујемо једну са другом, они нису синоними. Понекад „никакав лек” не постоји за одређену болест, па ипак се људи осећају „излеченим, а то се дешава онда када се људи помире са самим собом и прихвате да живе са својом болешћу, као у случајевима астме, дечје парализе и других болести. А у том помирењу медицинска наука комбинована с молитвом која бодри и истовремено пружа утеху помаже пацијентима, да се осећају боље или осећају „излеченим”.

Духовност даје смисао значењу живота. Духовна питања која могу бити неразвијена већ дуги низ година често су екстеријерирана према крају човековог постојања. Опасност и агонија утичу на целу особу и често су повезани са значењем које пацијент повезује са својим симптомима. Дуготрајност и благостање су новији изазови са којима се савремена медицина мора бавити. Духовност, квалитет живота, ментално здравље и животна филозофија морају бити адекватно наглашени у медицинском образовању и обуци ради побољшања постојећих стандарда у клиничкој неги.

Општа разматрања о вери и излечењу

Болест не лишава човека слободе да бира између вере и неверја, већ му само помаже да направи тај избор свесније и одговорније од здравог човека. I пред болесним човеком се са свом јасношћу појављује питање: због чега му је болест угрозила овоземаљаки живот са свим њеним радостима и страдањима? Свако ће очигледно имати свој сопстевни одговор. Али ако тешка болест не приводи увек ка Богу, онда она у сваком случају даје повод за размишљање о Њему, ствара се духовна атмосфера, у којој мисли о Богу постају актуелне чак и за оне који су пре болести били потпуно раводушни према религиозниом питањима. I можда се ипак нешто мења у њиховом срцу., однсоно вери.

Постоје болесници, чије исцељење захтева најкомпликованије операције, тешко лечење, али ни то не гарантује позитиван резултат. I поред свега, то је шанса, коју треба болесник да искористи, како год мизерно она изгледала. А има и болесника код којих је болест тек у зачетку, када је лекар 90% убеђен у успешан исход лечења. Али он је у сваком случају обавезан да донесе одлуку да ли да се болесник лечи или не. А то значи да лекар преузима на себе веома велику одговорност за последице.

У научној медицини не постоји статистика о већем преживљавању верујућих болесника. Али већина лекара се слаже да верујући људи подносе болест с већим трпљењем. I можда управо религиозно искуство помаже верујућим људима да се с поверењем односе према лекару који их лећи, јер је и у Библији речено:

подај лекару част која му припада, јер га је Господ створио, и од Вишњега је – исцељење

. А такви поврељиви, лични односи лекара и болесника су јако важан фактор у процесу лечења. Јер код оних болесника, који се скептично односе према напорима лекара који их лече и самој операцији, и постоперативни период протиче теже, и има више компликација. I лекарима је психолошки теже да раде с таквим пацијентима. Верујући болесници сами направе у соби кутак са иконама, свећама, и у њој налазе спас за унутарпсихичке тегобе везане за болест.

Али и неверујући људи када додју код лекара и сазнају за своју болест, такође веома често почињу да преосмишљавају свој живот у религиозним категоријама. Много је случајеве, када је болесник добивши дијагнозу рака, почињао да тражи узрочно-последичне везе своје болести с начином живота који је водио пре болести. I на крају би закључио – болест ми је дата ради тога и тога, или је везана за неке конкретне грехе. Сличне речи могу се чути и од људи који су себе пре болести сматрали потпуно неверујућима.

Неки људи прилазе вери када сазнају за своју болест. Други – у постоперативном периоду или после тога, у периоду контроле, када с времена на време долазе код лекара на преглед. Болесниици полако почињу да схватају да их је рукама лекара спасао Сам Господ, почињу да одлазе у цркву, да се мол а има и оних које болест не приводи к Богу. Прошавши болест, операцију, тешко лечење, они и даље остају неверујући и таквих људи има много.

Верујући човек зна, да се његово лично постојање не завршава физичком смрћу тела и да ће после смрти морати да одговара пред Богом за то како је проживео свој овоземаљски живот. Ти људи који схватају да им није остало још много од живота, труде се да преостало време испуне добрим делима, покајањем, и да колико је могуце очисте своју душу од греха, који су их можда и привели на болесничку постељу.

Неверујући људи сазнавши да ће ускоро можда умрети, реагују на то сасвим другачије. За њих је период после операције остатак живота, за којим следи потпуно непостојање. I у својој тежњи да се максимално науживају у том остатку они понекад почињу да живе толико безобразно, да о томе не треба причати.

Однос науке и вере према здрављу и болести

Вера и наука су осавно одвојене и постављају међусобно сасвим другачија схватања људске природе. Њихова презентација у заједничком контексту доводи до погрешног схватања и научне теорије и верских схватањима. Инсистирање на одвајању науке и вере, повезано је са Фрејдовим крајње негативним виђењем вере и његовим директним утицајем на психијатрију – дијагностичку класификацију, теорију истраживања и праксу, што је довело до игнорисања или патологизиологизације верске и духовне димензије живота.

Борба против болести ужива највећу предност. У свим се високоразвијеним земљама енормно се повећавају издатци за здравствене услуге. У складу са највећом вриједности која се придаје здрављу, лекари и медицинска сестра уживају као звање највећи престиж. Све је данас подвргнуто профиту, а здравље као највећа вреднота још више стимулише фармацеутску индустрију, осигуравајуће куће, велике медицинске центре и све остале који су уско везани уз здравље људи, да увере човечанство како им једино њихови производи и услуге могу помоћи да ту вредноту у своме животу остваре. Посете салонима за фитнесс доживљава свој бум; и исказује највеће стопе повећања у погледу понашања у слободно време. “Здрави стил живота” највише се пропагира кроз медије. Више од 60% немачког становништва међу своје особне вриједносне оријентације убрајају „одржавање телесне кондиције у старости”. Идеал постаје уживати свој живот до смрти, по могућности без икакве болести и патње. Потиснута наведеним религија, која је раније била највећа вреднота, у данашњем се друштву налази на дну лествице вреднота, јер се све се врти око здравља и његовог очувања по сваку цену.

У овим изразито кризним временима слабљење па чак и губитак глобалног хоризонта смисла у животима великог броја људи чине да брига за здравље и тражење нових путева лечења постају многима све више и више средишња животна вредност. Бити здрав, осећати се добро, моћи се излечити, моћи дуго живети, за многе је наше савременике, пуно важније од проблема како одвојити истину од лажи, добро од зла.

Духовност се односи на физичко и ментално здравље. Побољшана и делотворна међуљудска комуникација између лекара и пацијената, користећи окружење засновано на верујућим особама, од суштинског је значаја за оптималну клиничку негу. Како у овој области наука наставља да истражује овај сложени однос између духовности, религије и медицине, треба га подстицати мултидициплинарним приступима који укључују веру, неуробиологију и психологију.

Холистички приступ науке

Човек је увек жудио за вишим осећањима у свом животу. Од античких доба, људска бића су покушала да истраже и оцене однос између духовности, религије и медицине. Духовност, квалитет живота и ментално здравље увек су биле за човека фасцинантне и узвишене. Религија и духовност играју суштинску улогу у пружању помоћи пацијентима са терминалним болестима и хроничним здравственим стањима. У том смислу потребе, жеље и перспективе пацијента у области религије и духовности треба решавати и у стандардној клиничкој нези.

Имајући у виду да постоје структурирани и поуздани инструменти за процену односа духовности, религије и здравља, у том смислу потребне су нове научне студије у области духовности и савремене медицине, чија истраживања би требала бити усмерена ка томе да савремена медицина ђто више буде холистична.

Промене у гледању медицинске науке на веру

У складу са савреманим догађањима у свету, Европи, па и на Балканском попуострву, последњих десет година дошло је до позитивних промена у смислу правилног постављања улоге вере у процесу оздрављења болесника. На то је утицала чињеницу како се у појединим околностима не може располагати са здрављем, болешћу и смрћу, безобзира на све тековине савремене медицине.

Закључак СЗО о спрези ума и тела До недавно су здравствени радници претежито пратили медицински модел по коме се пацијенти лечи углавном терапијом лековима и хируршким методама, док се мања важност придавала духовности и вери у изљечењу те односу доктор-пацијент. Ово редукционистичко и механицистичко схватање пацијента више није задовољавајуће. Пацијенти и лекари почели су увиђати вредности фактора као што су духовност, вера и саосећања у процесу излечења. Вредност ових духовних фактора у здрављу и квалитету живљења довело је до научних истраживања на овом пољу како би се дошло до целовитијег разумевања људског здравља, а које укључује и нематеријалну димензију (спрегу ума и тела)”.

Светске здравствена организација (СЗО) здравље дефиниша као

Стање потпуног физичког, менталног и друштвеног благостања, а не само као једноставну одсутност болести ли немоћи.

На основу стручног - западног гледања на медицину здравље се дефиншеа као

благостање читавог организма, односно његово добро и успешно функционисање на телесној, емоционалној, друштвеној и духовној основи особности.

А ово гледиште проистекло је задњих десети година, након спроведених многих научних и стручних истраживања, у којима је заједнички закључак био да постоји повезаност нивоа духовности с побољшање симптома различитих психичких (депресија, напетост, зависност, шизофренија, превенција самоубистава) и органских поремећаја (кардиоваскуларна обољења, дијабетес, реуматоидни артритис, мултипла склероза, малигне болести и др.)

Веома често уз традиционалну конфесионалност иде и сујеверје „као начин прихватања света" и као „Стил живота", али и као израз и плод социјалне зависности у датом временском одређењу. А човек, као људска и интелектуална јединка, веома често без обзира на временску дистанцу тражи Бога. То је веома честа појава у бити људске врсте, без обзира на степен религиозности или праг атеизације. Људски ум је веома често склон свесном одбацивању Бога и истовремено његовом несвесном призивању. Димензија овог раскорака у сваком случају зависи од тренутног психичког и физичког стања у организму. То значи да је у великој мери дозивање Бога условљено здравственим стањем човека, тим пре што сви добро знамо ону народну пословицу, по којој је „здравље највеће богатство”.

Стил живота данашњег постмодерног друштва донело је све више ширење схватања здравља као „овостране религије”, а то је резултовало сакрализацијом здравља и људског „Ја” што је у сукобу са неизбежним сазнањем о коначности људске егзистенције. Јављају се неоствариве фантазије о свемоћности које човека мотивишу да посегне за магичним средствима контроле „Себе” и света. Захтев за неограниченом контролом, аутономијом и слободом, води човека у нове зависности: ствара зависност од медицине која човеку „обећава вечни живот”, о аскетском спортском програму, о конзумирању лекова, здравог стила живота и о непрестаним медицинским захватима за побољшање здравља итд.

Хришћанство и друге историјски признате и доказане религије пружају мугућност да се медицинско лечење уклопи и интегрише у свеукупну концепцију сретног и оствареног живота. Значајни елемен модерног друштва је да се лечење и духовно спасење опет на известан начин приближавају. Тако се човек лакше носи са чињеницом да у сваком периоду свога живота не може увек располагати здрављем и болешћу премда вера доприноси процесима оздрављења.

У српској националној традицији у зависности од духовног и телесног стања јединке религија веома често нуди надрационално веровање и објашњење колективног ритуала у циљу очишћења човека. Религија, односно цркве, овога пута, нуде низ награда и казни у зависности од доброг или лошег понашања и врсте људских дела. Српска православна црква, као домаћин и посредник између човека и Бога одређена је одговарајућим конфесионалним сличностима.

Значај вере у процесу оздрављења

Међурелигијски дијалог хришћана са припадницима „верификованихдуховних традиција” човечанства у указује како у средишту вишевековног искустава са здрављем, болешћу и лечењем стоји увек једна интегрална спаситељска визија, вера у Бога. У том смисли само целовита антропологија може допринети разбијању данашње у свему веома раширене али ништа мање отуђујуће митолошке опседнутости нужношћу досезања и очувања „савршеног здравља”.

Учење и вишевековна искуства других религија, посебно оних источних, нпр. хршћанима су указале (а они то прихватили) на врло корисне савете и конкретне начине успостављања склада духовног и телесног, менталног и емотивног у човеку.

Важно је нагласити да је данас непотпуни, тржишно потенцирани холизам нових религијских покрета, с њиховом мешавином елемената научне медицине, алтернативних медицина и терапијских молитава и обреда, за многе хришчане веома привлачна понуда која на дужи рок може довести до растакања библијског реализма традиционалног хршћанског начина опхођења с феноменом здравља и болести.

Духовна анамнеза као медицинска вештина од лекара захтева; добро знање, доста времена и стрпљења, а учи се кроз практичан рад. Анамнеза мора да буде потпуна и зато се сва питања постављају по тачно одређеном редоследу. Дужина разговора зависи од стручности испитивача и природе обољења. Током разговора испитивач мора разликовати битне од безначајних података, а постављена питања и прикупљени подаци не смеју нарушавати ауторитет болесника. Зато је за квалитетну духовну анамнезу, неопходно да испитивач стекне поврење код болесника, и на тај начин избегне испуштање значајних података о садашњој болести.

Медицина комбинована с молитвом

Милитва доприноси бржем излечењу

На Јејл универзитету у студији са 2.812 старијих људи који нису никад или су ретко ишли на мису у цркву, код готово двоструко више испитаника утврђена је већа учесталост можданог удара него код они који су само недељом одлазили у цркву.

Професор Херберт Бенсон с харвардског Медицинског факултета, који је укључио веру и проце лечења утврдио је да је она доприноси излечењу. Ако се узме у обзир да је 60 до 90% посета лекару због неког обољења повезан са стресом (висок крвни притисак, неплодност, несаница и срчане болести) Бенсон је показао да опуштена стања која иду уз молитву и медитацију, смањују утицај стрес-хормона, као што су норадреналин и адреналин. По њему

...понављање молитве успорава ритам срчаних откуцаја и дисања, смањује крвни притисак и чак успорава мождане електричне таласе, све без лекова или хируршког захвата.

Стрес такође оштећује имуни одбрамбени систем,изазива лућење упалног агенса интерлеукин-6, који је повезан с чешћом појавом хроничних болести, дијабетесом, ракоми срчаних обољења. Др Кенинг је нашао високе концентрацију интерлеукина-6 у крви код људи који ретко одлазе у цркву. Они, пак, који нису редовно одлазили на мисе, имали су знатно мање нивое интерлеукина-6 у крви. За очекивати је да ће се верници боље носити са свакодневним стресовима,и то се објашњава њиховим јачим имуним систем.

Докторка Ирис Киз, интернисткиња, након сппроведених истраживања у државној болници у Балтимору, каже

...да је током низа година свог рада увидела да је код религиозних пацијената далеко већа вероватноћа и сигурност да ће се стриктно придржавати прописане терапије, исхране и вежбања, ако медицинску науку комбинују с молитвом која бодри и истовремено пружа утеху пацијентима...

да истрају понекад у дуготрајним медицинским поступцима лечења нпр. код малигних и тешких хроничних болести.

Одлазак у цркву и лечење?

Редовни одлазак у цркву смањује учесталост психосоматских болести

Одговор на ово питање дала су бројна истраживања између којих су и ова: У једном испитивању спроведеном на 455 старијих болничких пацијената, на пример, др Кенинг је нашао:

да су они који су одлазили у цркву више од једном недељно, боравили у болници на лечењу просечно четири дана. Они, пак, који нису никад или ретко одлазили у цркву, били су хоспитализовани око 10 до 12 дана.

У студији спроведеној на Медицинском факултету у Дартмуту, утврђено је

...да су срчани болесници имали 14 пута већу вероватноћу да ће умрети након хируршког захвата, ако се нису укључили у групне активности и ако нису нашли утеху и осећај олакшања у религији.

Испитивачи у Израелу који су обавили истраживање са 3.900 испитаника који су живели у кибуцима и које је трајало шеснаест година установили су да су:

...религиозни људи имали 40 одсто мању смртност од срчаних болести и рака, него остали суграђани.

Уназад десетак година након што су научници све више почели да извештавају о сличним налазима, као резултат тога, све више болесника почиње да прихвата улогу коју вера има у процесу излечења.

Литература

• Гролеау D, Wхитлеy Р, Леспéранце Ф, Кирмаyер Љ. Спиритуал рецонфигуратионс оф селф афтер а мyоцардиал инфарцтион: Инфлуенце оф цултуре анд плаце. Хеалтх Плаце. 2010;16:853–60.
• Wиллиамс ЈА, Мелтзер D, Арора V, Цхунг Г, Цурлин ФА. Аттентион то инпатиентс' религиоус анд спиритуал цонцернс: Предицторс анд ассоциатион wитх патиент сатисфацтион. Ј Ген Интерн Мед. 2011;26:1265–71.
• Лундер У, Фурлан M, Симонич А. Спиритуал неедс ассессментс анд меасурементс. Цурр Опин Суппорт Паллиат Царе. 2011;5:273–8.
• Расински КА, Калад YГ, Yоон ЈД, Цурлин ФА. Ан ассессмент оф УС пхyсицианс' траининг ин религион, спиритуалитy, анд медицине. Мед Теацх. 2011;33:944–5.
• Форд ДW, Доwнеy L, Енгелберг Р, Бацк АЛ, Цуртис ЈР. Дисцуссинг религион анд спиритуалитy ис ан адванцед цоммуницатион скилл: Ан еxплораторy струцтурал еqуатион модел оф пхyсициан траинее селф-ратингс. Ј Паллиат Мед. 2012;15:63–70.
• Вермандере M, Де Лепелеире Ј, Смеетс L, Ханнес К, Ван Мецхелен W, Wарменховен Ф, ет ал. Спиритуалитy ин генерал працтице: А qуалитативе евиденце сyнтхесис. Бр Ј Ген Працт. 2011;61:е749–60.
• Козак L, Боyнтон L, Бентлеy Ј, Безy Е. Интродуцинг спиритуалитy, религион анд цултуре цуррицула ин тхе псyцхиатрy ресиденцy программе. Мед Хуманит. 2010;36:48–51.
• Монод С, Бреннан M, Роцхат Е, Мартин Е, Роцхат С, Бüла ЦЈ. Инструментс меасуринг спиритуалитy ин цлиницал ресеарцх: А сyстематиц ревиеw. Ј Ген Интерн Мед. 2011;26:1345–57.
• Петер C, Мüллер Р, Циеза А, Геyх С. Псyцхологицал ресоурцес ин спинал цорд ињурy: А сyстематиц литературе ревиеw. Спинал Цорд. 2012;50:188–201.