Воларова мапа
Воларова мапа је колекција графика штампаних на основу 100 оригиналних цртежа Пабла Пикаса које је он урадио између 13. септембра 1930. и марта 1937. године. Мапа је настала тако што Пикасо цртеже специјално радио за ову мапу, на подстицај Амброаза Волара (Амброисе Воллард), великог колекционара, Пикасовог блиског пријатеља и великог љубитеља његових дела, који их је прреточио у колекције од по 100 слика штампаних у 250 примерака.
Прва серија представљена је јавности и пуштена у продају са Пикасовим потписом тек 1950. године (20 година након што је Пикасо кренуо и израду цртежа). Наиме иако је Пико већину посла обавио у пуном креативним заносу током пролећа 1933. године, требало му је још седам година да доврши пројекат. Потом је мајстору графике Рожеу Лакуријеру (Рогер Лацоуриèре) требало две године да доврши штампање 230 комплета. Како је у међувремену Волар изненада погинуо у саобраћајној несрећи 1939, а убрзо је избио Други светски рат, комплети сетова појавлили су се на тржишту тек 1950-их.[1]
Историја[уреди | уреди извор]
Колекција је настала на иницијативу Амброаза Волара, једног од највећих колекционара и мецене из прве половине 20. века, стручњака са врхунским осећајем да одабере најбоље од најбољег и вешто ради са уметницима. Након што је објавио две Пикасове илустроване књиге Волард је, охрабрен успехом тих пројеката, 1930. године предложио Пикасу да од његових цртежа, радирунга и осталих техника, одаберу 100 комада које ће пренети у графичке технике. Тако је настала Воллард Суите, група од 100 графика која је постала Пикасова најславнија серија.
Пикасо је почео да ствара ове графике 1933. године, а 1937. године допунио је серију са три Волардова портрета, којим је Волард нарцисоидно осигурао да сваки од његових уметника створи његов портрет.
Пабло Пикасо је за овај Воларов приојект начинио око 400 цртежа, на основу којих су урађене графичке плоче, од којих је Волар изабрао 97, и њима прикључио и три своја портрета. Тако је настрал Воларова мапа Пикасових дела од сто листова.[2]
Мапа са 100 графика појавила се 1938. године у два различита формата, један велики (760 x 500 мм) на веллум папиру, које је уметник потписао црвеном или црном оловком и 50 копија по плочи. Друга, мања верзија (445 x 340 мм) начињена је на постављеном Монтвал папиру, са воденим жигом „Воллард” или „Пицассо”, а произведена је у 250 примерака. Док је мали формат пронађен као појединачни делови, у различитим приватним и јавним збиркама, а само неке од тих мапа, сачуване су у целости.[2]
Волар је планирао да поред ове уради још једну мапу од 100 листова, али га је у томе спречила погибија у саобраћајној несрећи 1939. године. После Волардове смрти продавац штампе Анри Петије купио је са Волардовог имања целокупно издање са изузетком три Волардова портрета, који можда нису били достављени Воларду у исто време као и остали, и, више случајно него намерно, нису били укључени у Петиетову куповину. Потом је Петије убедио Пикаса да почне да потписује цртеже током 1950-их, што је Пикасо радио спорадично дуги низ година , вероватно до 1969. године.[2]
Сложена историја и начин рада, разноврсне теме и различите коришћене технике, као што су грубљи потези, јеткање, акватинта, испирање у боји и дрyпоинт, па чак и њихове комбинације, чине колекцију специфичном.[3]
Имајучи у виду дисперзију појединачних графика по свету и само неколико комплетних збирки, Воларова мапа чини данас, једно од најважнијих историјско-уметничких сведочанстава 20. века.[4]
Опис колекције[уреди | уреди извор]
Воларова мапа обухвата 27 листова са различитиим мотивима (укључујућии и три портрета Амброаза Волара), и 73 листа подељена у пет тематских целина.
- „Љубавна битка или силовања” — која се састоји од пет плоча насталих 1933. године.
- „Скулпторов атеље” — коју чини 46 плоча (40 насталих између 20. марта и 5. маја 1933. и 6 између јануара и марта 1934)
- „Рембрант” — колекцију чине 4 плоче настала од 27 до 31. јула 1934.
- „Минотаур” — колекција различитих композиција на 27 плоча.
- „Слепи Минотаур” — ову целину чини 15 плоча насталих 17—27. маја и 22. августа—22. октобра 1933.
Минотаура, као митолошко створење Пикасо је сматрао идеалном везом човека и животиње и често га је користио као свој „алтер его”.
Неколико радова приказује и теме које су у Пикасовом графичком стваралаштву чест лајтмотив: борбе бикова, циркуске теме, жене које се облаче, сцене силовања.
Читаву колекцију, одликује примена неокласичних елемента и теме (купачи, жонглери и циркузанти, купачи), које делује као кохерентна целина, и без делова који се могу посебно издвојити. Како је Пикасо често говорио „да је сликарство само други начин вођења дневника”, на приказаним графикама истовремено су одсликавни; његов тренутни љубавни живот, али и дијалектика која се мења између реда и насиља, класицизма и разочарења, спокојства и хаоса, и све то под утицајем медитеранске културе.
| „ | У тренутку када је почео да ради на графикама, 1930, Пикасо је имао 49 година и био је у браку са првом супругом, руском балерином Олгом Кокловом (венчали су се 1918) са којом је имао сина Пола (рођен 1921), али је већ три године одржавао и ванбрачну везу са тада 20-годишњом Мари-Терез Валтер. Када је Мари-Терез затруднела, 1935, Пикасо се растаје од Олге. Развод се одлаже због проблема са наследством. Пикасо пише да је то најгори период у његовом животу. Петог октобра добио је друго дете, ћерку Мају...У години када је настала последња графика из Воларове мапе, 1937, Пикасо је насликао и чувену „Гернику”.[5] | ” |
Вредност колекције[уреди | уреди извор]
Цена појединачних листова од којих су рађене мапе графика на тржишту је од 800 до 2.800 евра, у зависности од мотива. Комплетирана мапа последњи пут је понуђена на аукцији 2004. и тада је достигла цену од 240.000 евра. Нагађа се да је њена вредност данас између 350.000 и 500.000 евра.
Власници колекције у свету[уреди | уреди извор]
- Галерије и установе у којима се налази комплетна колекција
- Бритисх Мусеум
- Цолбy Цоллеге Мусеум оф Арт[6]
- Фундациóн МАПФРЕ, Мадрид[7]
- Харрy Рансом Центер
- Хоод Мусеум оф Арт, Хановер, Неw Хампсхире[8]
- Модерн Арт Мусеум оф Форт Wортх[9]
- Мусеум Лудwиг, Цологне[10]
- Мусео де Арте Цонтемпорáнео де Царацас (МАЦЦ)
- Натионал Галлерy оф Аустралиа
- Натионал Галлерy оф Цанада
- Пхиладелпхиа Мусеум оф Арт[11]
- Власници појединачних графика
- Ериц Кандел[12]
- Галерија Кос, Словенија (ова галерија до сада је откупила 80 графика).[5]
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ Рицхард Дормент, Пицассо, Пицассо, Тхе Воллард Суите, Бритисх Мусеум, ревиеw, Тхе Телеграпх, 8. мај 2012. , Приступљено 1.8.2017.
- ^ а б в г „Цхаптер 6: А Сурвеy оф Пицассо’с Принтс: 1930-1944, Тхе Воллард Суите тхроугх Дора Маар”. Ледор Фине Арт - Оригинал принтс, драwингс, анд паинтингс бy Пицассо (на језику: енглески). Приступљено 2022-11-01.
- ^ Мyтх анд Метаморпхосис: Пицассо’с Цлассицал Принтс оф тхе 1930с. Цамбридге: Массацхусеттс Институте оф Тецхнологy Пресс, 2000, 128-39.
- ^ „Пабло Пицассо - Суите Воллард бy Пицассо, Пабло; Ханс Боллингер (Интродуцтион): г Хардцовер (1956) Фирст едитион. | ЕРИЦ ЦХАИМ КЛИНЕ, БООКСЕЛЛЕР (АБАА ИЛАБ)”. www.абебоокс.цом (на језику: енглески). Приступљено 2022-11-01.
- ^ а б Миона Ковачевић, Графике чувеног сликара изложене у Београду: Мапа Пикасовог љубавног живота, Блиц новине, 23.1.2017. Приступљено: 2.8.2017.
- ^ Пицассо Суите оф 100 Етцхингс Гивен то Цолбy Мусеум’с Перманент Цоллецтион то Бе Хигхлигхтед ин Суммер Еxхибит Приступљено: 31. 7. 2017.
- ^ Метрополитан Мусеум оф Манила Архивирано на сајту Wayback Machine (1. август 2017), Приступљено 31. 7. 2017.
- ^ Принтс Архивирано на сајту Wayback Machine (8. септембар 2015), Хоод Мусеум оф Арт, Дартмоутх Цоллеге, Приступљено 31. 7. 2017.
- ^ Модерн Арт Мусеум оф Форт Wортх wеб паге
- ^ Тхе Грапхиц Цоллецтион ат Мусеум Лудwиг Архивирано на сајту Wayback Machine (10. мај 2012), Приступљено: 31. 7. 2017.
- ^ Пицассо: Тхе Воллард Суите Приступљено: 31. 7. 2017.
- ^ Кандел, Ериц Р. (2007). Ин Сеарцх оф Меморy: Тхе Емергенце оф а Неw Сциенце оф Минд. W. W. Нортон & Цомпанy. стр. 173. ИСБН 978-0-393-32937-7. Приступљено 31. 7. 2017.
