Korisnik:Panić Dušan
Stanoje Panić-Surep (1785. Glogovac – 1845. Glogovac)
"...Ovo ti je cela istina, ka' što je Bog na nebu, i ka' što ja i ti ovde stojimo...Njega, istoga Surepa, ni se ko seti, ni ispisa u knjige; a to je, bolan, gre'ota!..." *
Ovaj hrabri ustanik, koji je, između ostalih, opisan i u čuvenom romanu "Hajduk Stanko" pisca Janka Veselinovića i kome je posvećena pripovetka "Surep" istog autora, bio je učesnik oba srpska Ustanka i dao je nemerljiv doprinos borbi za slobodu svoga naroda.
Rodio se 1785. u mačvanskom selu Glogovac. Otac mu se zvao Pana, a majka Jevdokija. Već kao veoma mlad pokazao je da ne trpi nepravdu i turski zulum i da je od onih koji se zlu suprotstavljaju po svaku cenu. Surep je oženio Anicu.
„Mladoženja Surep beše plećata momčina, namrgođena pogleda, velikih crnih brkova, crne kose upletene u perčin, srednje visine rastom, očiju žutozelene boje koje su sevale i koje se nisu dale gledati.“ **
Bilo je vreme Kočine krajine u kojoj su Mačvani i Lozničani učestvovali na strani Austrije u borbi protiv Turaka. Kako je Austrija ove Srbe ostavila na cedilu, te su Turci pojačali zulum nad Mačvanima i Lozničanima. Surep koji je tada stasao nosio je u sebi želju da se bori kao frajkor protiv Turaka pod komandom ljudi poput Stevana Jovanovića, arhimandrita manastira Tronoše. Surep nije podnosio da mu „Švaba“ bude komandant. Po završetku Kočine Krajine, a četiri godine pre izbijanja Prvog srpskog ustanka, u akciji sa komšijom Krajčinom, presreću i ubijaju Turčina koji je upao u porodičnu kuću Panića. Iako dobro ugošćen, Turčin se zagledao u Surepovu Anicu. Turčin je ubrzo napustio kuću ne bi li izbegao Surepov bes. Stigavši prečicom, Surep i Krajčin uspeli su da se sakriju kod otoke Žurave ispod mosta kuda će proći Turčin, sačekali su ga, usmrtili, uzeli mu dukate, oružje i ostali espap, a leš zakopali i otišli putem Parašnice u hajdučku četu harambaše Srećka. Nadimak SUREP je dobio u prvim danima hajdukovanja: naime, vuk predvodnik je nazivan surep, suprotan od repa. Surep je poznavao sve puteve i prečice po mačvanskim kaljugama i mrtvajama i bio predvodnik hajdučkih četa. U stalnom strahu od turskog zuluma većih razmera počeo je da sa svojim komšijom Krajčinom pribavlja oružje i džebanu za odbranu od Turaka. Hajdukovali su po šumama Parašnice, prostoru na ušću Drine u Savu, presretali i pljačkali bogate Turke na navozu skelama na Drini i Savi. Pljačka je bila uobičajena za ove družine, trebao im je novac za oružje, džebanu i druga sredstva za borbu, za napad na skelu i slično. U Srećkovoj četi bilo je tri hajduka iz Glogovca: Zavrzan, Krajčin i Surep. Bili su tu i Stanko Crnobarac sa svojim Crnobarcima, Nogić iz Sovljaka, Čonjaga iz Crnobarskog Salaša sa svojima i drugi. Tako se ovih 10-12 stalnih hajduka odlučilo da formira četu. Za harambašu su odabrali Stanka Crnobarca.
„Međutim, brojnost i masovnost hajdučkih družina i bunt naroda koji se rađao malo je ublažio turske prepade na srpske kuće. Blizina granice Austrije i Bosne omogućila je trgovinu i razvila neku vrstu malograničnog prometa, što je dovelo do bogaćenja jednog sloja stanovništva. U hajdučkoj družini Surep se isticao poštenjem, strogošću, hrabrošću i ćutljivošću, bavio se po završetku borbi lečenjem ranjenih hajduka, previjanjem mahovine sa starih hrastova. Mahovina sadrži antibiotike širokog spektra to je danas poznato kao i da je najkavalitetnija mahovina sa balkanskih hrastova.“ **
Surep i Sima Katić sa još nekoliko hajduka ukradoše crkvu sa Crkvina (polje pored reke Drine u Crnoj Bari ) i preseliše je u Glogovac. To je bila crkva za sedam sela, stara crkva brvnara koju je bilo lako podtkopati i na volovskim kolima preneti do Glogovca. Prenešena crkva je postavljena na mesto današnje crkve u Glogovcu. Tadašnji Glogovac nije imao crkvu iako je bio veće selo od Crne Bare. U tišini noći crkva je ukopana, zemlja zalivena i sve urađeno da bi izgledalo kao da je oduvek tu bila. Kad je izjutra verni narod krenuo na liturgiju u Crnu Baru ostao je ispred "nove crkve" u kojoj su gorele sveće i širio se miris tamjana. Sveštenik je dotrčao sav zajapuren i prekrstio se. Neko iz okupljenog naroda reče “Božija volja” i sve se prihvati. Od tada su Crnobarci dolazili u Glogovac na crkvene službe. Legenda poznata kao Crkva Preletela, se još uvek prepričava po prelima i slavama mačvanskog kraja. Mesto u Crnoj Bari se i dalje zove Crkvine ali tu nema crkve.
Učestvuje na Boju na Salašu u martu 1806. godine. Velika pobeda ustanika podigla je moral veoma visoko i raspalila ambicije i svest o potrebi borbe do konačnog oslobađanja tako da se Surep sa bratijom spremao za buduće podvige. Čim je izbila Karađorđeva buna priključio se ustanicima da ne bi izostao sa nekog kreševa ili džumbusanja, pa je ostalo zabeleženo da je učestvovao u bojevima na Mišaru, u boju kod Novog Sela, Ravnju, Dublja, verovatno i u mnogim drugim.
„Kulin kapetan je imao oklop i odličnu sablju, bio je poznat kao najbolji junak na sablji, snažan, lep i hrabar ratnik, veoma otmen i gospodskog izgleda. Susret između njega i Stojana bio je ravnopravan, oba kršni vrsni mačevalci, no sablja Stojanova loša, brzo je isečena sabljom Kulina. Ali je Stojan hrabar i vrstan mačevalac pa se brani parčetom sablje i ne beži sa megdana, a Kulin ne uspeva da ga rani. Surep koji je bio u neposrednoj blizini posmatrao je sve to i u jednom trenutku trgao je kuburu iza pasa, a važio je za najbržeg i najboljeg strelca među hajducima i pogodio Kulina u vrat. Klonula je ruka Kulinova ali još drži sablju i uspravan je u sedlu još neki trenutak, hitar zamah parčeta Stojanove sablje odrubio mu je glavu, a Stojan je Kulinovu sablju munjevito zgrabio i produži zajedno sa hajducima da seče glave Turaka pratilaca Kulin kapetana." **
Posebno se istakao 1813. u boju na Ravnju (Zasavica), gde se borio pod komandom čuvenog Zeke Buljubaše. Surep je jedan od retkih junaka koji je preživeo to veliko stradanje srpskih boraca. Naime, Surepa su poslali sa još jednim hajdukom po džebanu, jer su bili jedini koji su znali da plivaju. Trebalo je preplivati Savu, preći u Austriju, nabaviti džebanu i vratiti se u šanac kod Ravnja. Nisu stigli na vreme, što ih je spasilo.
Učestvovao je i u Drugom srpskom ustanku, gde je takođe pokazao više puta veliku hrabrost, podizanjem naroda i skupljanjem boraca za boj na Dublju u kojem je i sam učestvovao.
Posle golemih političkih razmirica i likvidacija, kojima je kumovao Miloš Obrenović, mačvanski hajduci na skupu u selu Ribari, prave zaveru protiv Miloševe vlasti. Dogovor je pao da se smaknu glavešine te iste noći. Surepu je dopalo da smakne Jevrema Obrenovića, gospodara šabačke nahije. Bivaju izdani i pohvatani, presudom smaknuti. Nekolicina ih beži u Austriju. Surep ostaje u Glogovcu. Od Surepa je zazirao i čuveni "pandur" kneza Miloša, Marko Štitarac i njegovi momci. Surep je bio izuzetno vešt u rukovanju puškom koju je zvao "Ikonija". Raspisana je nagrada za Surepovu glavu. Da ne bi ginuli nevini Srbi, Surep odlazi sam u Šabac da se preda ober knezu Jevremu Obrenoviću i biva pošteđen. Posle ovih događaja Surep se povlači u svoj rodni Glogovac. Sa svojim ratnim drugom vojvodom Simom Katićem grade školu koja i danas stoji na istom mestu ukrašena mermernom tablom, spomen na ova dva junaka.
Marko Štitarac, jedan od golaća Zekeu Buljubaše i saborac Surepov, na jednom posluženju je Surepu i proti Nikoli Smiljanoviću nasuo u kafu samleveno seme tatule, otrov koji deluje posle nekoliko sati. Vrativši se u delirijumu od otrova, pred kućom, sa handžarom u ruci sekao je grane šljivama i vikao: „'Ajte Turci, 'ajte".
„Dijete... Svašta ima na ovoj zemlji!... ima dobričina, ima šaljivčina, ima nesrećnika, ali malo je junaka!...Surep je bio pravi junak, iako mu ime nije u knjige ispisano!... junak nad junacima!... Jes' onog mi Božijeg pokrova!" Ovo je poslednji pasus pripovetke SUREP, Janka Veselinovića objavljene po prvi put 1891. godine.
- *Citat iz pripovetke Janka Veselinovića „Surep“
- ** Citat iz dela Milovana Panića Surepa „Hronologija jednog vremena kroz istoriju plemena“