Nominoe

Nominoe Pobednik: Otac otadžbine, ilustracija Žane Malivel

Nominoe ili Nomenoe (franc. Nominoë, bretonski: Nevenoe; umro 7. marta 851) bio je prvi vojvoda Bretanje koji je vladao od 846. do svoje smrti. Bretonci ga smatraju ocem otadžbine (pater patriae, Tad ar Vro).

Dolazak na presto

Posle raspada Karolinškog carstva, u Ingelhajmu je maja 831. održana opšta skupština. Verovatno je tamo Nominoe dobio od cara Ludviga Pobožnog vlast nad Bretoncima, drugim rečima nad „gotovo celom“ Bretanjom. Regino iz Prima u svojoj čuvenoj hronici piše pod netačnom godinom 837:

Murmanus rex Brittonum moritur et Numenoio apud Ingelheim ab imperator ducatus ipsius gentis traditur.

Murman kralj Britonaca je umro, a Numenojo je u Ingelhajmu dobio od cara vlast nad istim narodom.

Nominoe je bio odan saveznik Ludviga Pobožnog do njegove smrti 840. Pomagao ga je u nekoliko građanskih ratova 30-ih godina. Darovao je manastir opatije Redon i naredio monasima da se mole za Ludviga s obzirom na njegovu pobožnost. Njegovo sedište nalazlo se u Vanteu. Dve povelje nazivaju ga grofom Vana, ali nije poznato kada je nosio ovu titulu, da li već 819. ili tek 834. Možda nije imao nikakav posed izvan Vana, a njegova mogućnost da skuplja prihode u krajevima gde se priča bretonski verovatno nije bila veća nego bilo drugog aristokrate tih krajeva. Nakon što je raskinuo sa svojim vrhovnim gospodarom Glavni izvor njegovih prihoda bio je plen zadobijen u prepadima franačkih krajeva i pljačkanjem crkava. Bio je dovoljno moćan da iznudi isplatu (vergild) u vidu zemlje od čoveka koji je ubio njegovog sledbenika Katvorea.

Titulatura

Titula vojvoda od Bretanje je prvenstveno izum hroničara 10. veka. Nominoe nikada nije dobio titulu od cara. Car ga je u svojim poveljama nazivao samo odanim slugom, fidelis, ili carskim predstavnikom, missus imperatoris, što je verovatno titula koju je dobio u Ingelhajmu. U bretonskim poveljama od februara 833. pa nadalje, pominju se opisni izrazi, ne i tačan naziv položaja.

• Nominoe magistro in Britanniam ("Nomonoe, gospodar u Bretanji")
• Nominoe possidente Brittanniam ("Nominoe, koji poseduje Bretanju")
• gubernante Nominoe totam Brittanniam ("Nominoje, koji upravlja celom Bretanjom")
• Nominoe principe in Brittannia ("Nominoe, vladar u Bretanji")
• regnante Nominoe in Brittannia ("Nominoe, koji vlada u Bretanji")
• Nominoe duce in Britannia ("Nominoe, vojvoda u Bretanji")
• Nomenoius dux ("vojvoda Nominoe")
• Nominoius princeps ("vladar Nominoe")
• Nomenogius Britto ("Bretonac Nominoe")

Lojalnost i razlaz sa Ludvigom Ćelavim

Nominoe se zaklinje da će se osvetiti Francima za ubistvo bretonskog poslanika. Ilustracija iz zbirke bretonskih pesama Barzaz Breiz iz 19. veka.

Nominoe je u početku imao prijateljske odnose sa Karlom Ćelavim, koji je nasledio Ludviga 840. Usred pobune u Neustriji, Karlo je poslao izaslanstvo iz Le Mansa, „želeći da zna da li je spreman da se potčini njegovoj vlasti“. Nominoe je pristao i zakleo se Karlu na vernost. Iz Nithardovih reči jasno proizlazi da je Nominoe bio isuviše moćan da se pokori. Kasnije 841. odbio je da učini ovaj gest novom caru Lotaru I, koji je polagao pravo na Neustriju. Nominoe je ostao veran Karlu i tokom naredne godine. Čak je darovao opatiju Redon milostinjom koju je namenio kralju 25. januara 842. Izvesno je da su Bretonci, kao i Gaskonci, prisustvovali davanju zakletvi u Strazburu.

U leto 843. Lotar ili verovatno njegov pristalica Lambert II od Nanta uspeo je da ubedi Nominoa da napusti Karla i pređe na carevu stranu. Nominoe je od tada Karlov stalni neprijatelj i njegovoj vlasti u Neustriji. Često je radio u saglasnosti sa Lotarom, Lambertom i Pepinom II Akvitanskim. Bretonci su se borili pod Lambertom u Neustriji. Kada je juna 844. Karlo opsedao Tuluz, Nominoe je prodro u Men i opljačkao ga. Novembra 843. Karlo je krenuo na Ren da primora Bretonce na predaju, ali mu to nije uspelo poći za rukom.

Na sinodu u Jicu oktobra 844. kojim je predsedavao Karlov stric Drogo iz Meca, episkopi su Nimonou, Lambertu i Peopinu ponudili izbor: ili da se ponovo zakunu na vernost Karlu ili u suprotnom mogu da računaju na napad. Lambert i Pepip su se povinovali naređenjima franačkih episkopa, ali ne i Nominoe. Međutim, neki Bretonci su bili u dosluhu sa Karlom protiv njega. Kralj je pokušao da uđe u Bretanju i pomogne Nominoevim neistomišljenicima, ali bezuspešno. Poražen je u bici kod Balona, severno od Redona preko Vilena 22. novembra 845. Verovatno je u Vanteu Nominoeva vlast oslabljena posle raskida sa Karlom 843. Lupus iz Ferijera izveštava o nemiru u Bretanji u ovo vreme.

Prema Bertinskim analima, Nominoe je ratovao s Vikinzima 844. i 847.

Obnavljanje zakletve vernosti i ponovna pobuna

U leto 846. Karlo je krenuo na Bretanju. Ponovo nije preduzeo nikakva vojna dejstva. Naprotiv, sklopio je mir sa Nominoem i izmenio zakletve. Pojedinosti mirovnog sporazuma su nepoznate, ali Prudencije iz Troja upotrebljava titulu vojvoda (dux) prvi put u ovom kontekstu. To ukazuje da je Nominoe imenovan za vojvodu Bretonaca u zamenu za priznavanje Karlove vlasti. Osim toga, Karlo je uklonio Lamberta iz Nanta i tako omogućio Nominou vlast u Sansu.

Do Božića, Nominoevi Bretonci su ponovo harali Neustrijom, ovaj put u blizini Bajea. Na to ih je verovatno podsticao Lotar. Naime Lotar, Karlo i njihov brat Ludvig Nemački sastali su se u Mersenu februara 847. i dogovorili se da Nominou i Pepinu II narede da prestanu ratovati protiv Karla. Nominoe, koga je verovatno Lotar platio, nije prestajao s pljačkanjem, niti je Pepin. U dvama pohodima u proleće i jesen 849. Karlo je bio u Akvitaniji, a Nominoe je iskoristio priliku da opljačka Neustriju. Karlo je vratio Lamberta u Nantu nakon što je Nominoe napao Anžu.

Godine 850. Lambert i njegov brat Varnar obnovili su prijateljstvo sa Nominoem, pa su zajedno pljačkali Men. Prema Fontenelskoj hronici, u tome su pokazali „neopisivu revnost“. U avgustu Karlo je krenuo u Ren, opet izbegavši sukob. Postavio je posadu u Renu i Nantu. Čim je napustio Nant, Lambert i Nominoe savladali su posade i zarobili novog grofa Nanta, Amalrika. Dana 7. marta 851. Nominoe je umro u blizini Vendoma, dok je pustošio Nante i Anžu. Sahranjen je u opatiji Redon. Nasledio ga je sin Erispoe, koga je dobio u braku sa Argentelom. Nominoe je bio začetnik političke tradicije u Bretanji koja do tada nije postojala. Mada njegove povelje nisu podražavale karolinške, njegovi naslednici će u svojim poveljama imitirati karolinški jezik kao izraz legitimizacije svoje vlast.

Literatura

• Smith, Julia M. H. (1992). Province and Empire: Brittany and the Carolingians.