Reaktor sa ključalom vodom

Reaktor koji koristi običnu vodu za hlađenje dizajnirala je kompanija Dženeral elektrik, sredinom pedesetih godina dvadesetog veka.

Opis[uredi | uredi izvor]

Reaktor je karakterizovan sa dve faze u gornjem delu jezgra reaktora. Dolazi do cirkulacije, kako vode, tako i vodene pare. Obična voda, često destilovana, je fluid koji odvodi toplotu sa nuklearnog goriva. Ista ta voda se koristi i sa hlađenje, odnosno usporavanje neutrona u srdici, kako bi se povećala verovatnoća da dođe do fisije na uranijumu, odnosno do nuklearne lančane reakcije.

Poređenje sa ostalim tipovima reaktora[uredi | uredi izvor]

Laka voda je obična voda. Na primer, reaktori tipa CANDU koriste takođe vodu za hlađenje, s tim što je u pitanju teška voda. U poređenju sa reaktorima sa vodom pod pritiskom, koji imaju dva kola odnosno prstena, reaktori sa ključalom vodom imaju samo jedan prsten. Ovde, voda ključa direktno u reaktoru, u samom jezgru, na temperaturi od oko 285 °C. Reaktor je dizajniran tako da može da radi sa vodenom parom.

Princip[uredi | uredi izvor]

Zasićena para, koja se nalazi iznad separatora, je odvedena na turbinu gde vrši rad i pokreće generator električne energije. Preostala voda, odvojena u separatoru, se pomoću sistema za hlađenje ohladi, a zatim opet dovodi do jezgra reaktora gde je zagrevana.

Nedostatak ovih reaktora je pre svega mogućnost prenošenja radioaktivnosti iz jezgra reaktora na parnu turbinu. Zbog toga, turbina mora da bude veoma dobro zaštićena pomoću materijala koji su otporni na velike količine zračenja. Većina radionuklida koji su proizvedeni u vodi, a zatim preneseni na turbinu, imaju kratko vreme poluraspada, stoga turbina može nakon kratkog vremenskog intervala opet da bude uvedena u rad.

Princip rada nuklearne elektrane sa reaktorom u kome voda ključa

Veličina[uredi | uredi izvor]

Moderni reaktori sa ključalom vodom koriste od 74 do 100 gorivnih elemenata, koji su čine 800 gorivnih šipki. Ukupno, to daje oko 140 tona uranijuma u aktivnoj zoni reaktora. Naravno, količina goriva i broj gorivnih elemenata zavisi od energije koja se želi proizvesti i od veličine jezgra reaktora.

Lista reaktora opisanog tipa[uredi | uredi izvor]

U Americi[uredi | uredi izvor]

Big rok point, Mičigen
BONUS, Portoriko
Nuklearna elektrana Brauns Feri (reaktori 1, 2 i 3)
Atina, Alabama
Nuklearna generatorska stanica Branzvik, Severna Karolina
Nuklearna generatorska stanica Klinton, Ilinois
Nuklearna generatorska stanica Kolumbija, Vašington (poznata i kao WNP-2, Hanford-2, WPPSS-2)
Nuklearna stanica Kuper, Nebraska
Nuklearna elektrana Drezden, Ilinois
Energetski centar Duejn Arnold, Ajova
Stanica Elk river, Minesota
Enriko Fermi jedinica 2, Mičigen
Nuklearna generatorska stanica Ficpatrik, Njujork
Nuklearna generatorska stanica Grend galf, Misisipi
Nuklearna generatorska stanica Heč (Edvin Heč), Džordžija
Nuklearna generatorska stanica Houp krik, Nju Džerzi
Zaliv Hambolt, Kalifornija
Reaktor sa ključalom vodom La Kros, Viskonsin
Nuklearna generatorska stanica Okrug Lasal, Ilinois
Nuklearna elektrana Limerik, Pensilvanija
Nuklearna elektrana Milstoun (samo reaktor broj 1), Konektikat
Nuklearna elektrana Montičelo, Minesota
Nuklearna generatorska stanica Najn majl point, Njujork
Nuklearna generatorska stanica Ojster krik, Nju Džerzi
Nuklearna generatorska stanica Pič botom, Pensilvanija
Nuklearna generatorska stanica Peri, Ohajo
Nuklearna generatorska stanica Pilgrim, Masačusets
Nuklearna generatorska stanica Kvad sitiz, Ilinois
Nuklearna generatorska stanica River bend, Luizijana
Nuklearna generatorska stanica Šorhem, Njujork
Parna električna stanica Saskvehana, Pensilvanija
Nuklearni centar Valesitos, Kalifornija
Vermont Jenki, Vermont