Sargon Akadski

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Sargon od Akada
Takozvana Sargonova maska - danas se smatra verovatno predstavlja njegovog unuka Naram-sina.
Lični podaci
Mesto rođenjaKiš
Datum smrti2.314. p. n. e.[a]
Mesto smrtiAkadsko carstvo
Porodica
PotomstvoRimuš od Akada
Maništušu od Akada
DinastijaSargonova dinastija
Car Akada
Period2.369 — 2.314. p. n. e.[1][b]
PrethodnikUr-Zababa od Kiša
NaslednikRimuš od Akada

Sargon Akadski ili Sargon Veliki je bio kralj Akada, poznat po osvajanjima sumerskih gradova država u 24. i 23. veku pre Hrista. Osnivač je akadske dinastije. Osnovao je prvo poznato carstvo zvano Akadsko carstvo, a vladao je od 2334. do 2279. p. n. e.[v] Njegovo carstvo se prostiralo od Elama do Mediterana, uključujući Mesopotamiju, delove Irana i Sirije i moguće delove Anadolije i Arapskog poluostrva. Vladao je iz grada Akada, koga je sagradio na levoj obali Eufrata. Sargon je jedan od prvih u istoriji, koji je stvorio multietničko carstvo, kojim je upravljano iz jednog centra. Njegova dinastija je vladala Mesopotamijom oko jednog veka.[1]

Poreklo i dolazak na vlast[uredi | uredi izvor]

Legenda o Sargonu je jedan nekompletan sumerski tekst, koji opisuje Sargonov život. Postoje mnogi nekompletni delovi. Iz teksta se saznaje ime Sargonova oca. Kralj Kiša je Sargona unapredio da bude nosilac pehara. Jedan san je strašno preplašio kralja Kiša. Sargon je sanjao da božica Inanu utapa kralja Kiša Ur-Zababu. Ur-Zababa je nastojao da ubije Sargona, ali je navodno božica Inana to sprečila. Posle toga poslao ga je u Uruk sa glinenom pločicom, na kojoj je pisao kralju Uruka da ubije Sargona. Dalji delovi legende nedostaju, a tu verovatno piše kako je Sargon postao kralj. Sumerski tekst kaže da je Sargon vladao 56 godina. Asirijski tekst iz 7. veka pre Hrista, koji je navodno Sargonova autobiografija ima deo u kome se tvrdi da je Sargon bio nezakonit sin sveštenice. Njegovo rođenje i detinjstvo su tu opisani.[1]

Sargonovo carstvo, kasni 24. vek pre Hrista

Moja majka je bila visoka sveštenica, a za oca nisam znao. Braća moga oca volela su brda. Moj grad je Azupiranu, koji se nalazi na obalama Eufrata. Moja me majka začela i u tajnosti rodila. Stavila me u košaru od trske, a bitumenom je zatvorila poklopac. Bacila me u reku, koja me poklopila. Reka me nosila do Akija, nosača vode. Aki me uzeo kao svoga sina. Kasnije me postavio kao svoga vrtlara. Dok sam bio vrtlar Ištar mi je bila blagonaklona i za četiri godine .... ja sam postao kralj.

[1]

Stvaranje Akadskog carstva[uredi | uredi izvor]

Kada je došao na vlast u Kišu Sargon je ubrzo napao Uruk, kojim je vladao Lugal-Zage-Si od Ume. Osvojio je Uruk i srušio je čuvene zidine Uruka. Branioci su napustili grad i pridružili se vojsci provincija. Još su se odigrale dve žestoke bitke, u kojima je Sargon pobedio snage Sumera. Kralja Uruka Lugal-Zage-Sija je zarobio. Neprijatelje je ganjao do Ura, a zatim se vratio na istok do Lagaša i do Persijskog zaliva, gde je simbolički oprao ruke da pokaže da je potpuno osvojio Sumer.[1]

Da bi smanjio mogućnost pojave pobune u Sumeru postavio je 5.400 svojih ljudi da upravljaju Sumerom. Moguće je da je tih 5.400 pripadalo Sargonovoj vojsci.[1] Sargon je kao guvernere sumerskih gradova država odabrao Akade, a ne Sumere. Semitski akadski jezik postao je službeni jezik na svim zapisima iz Mesopotamije. Sargonovo carstvo je održavalo trgovačke i diplomatske kontakte sa kraljevinama oko Arabljanskog mora i drugde na Bliskom istoku. Poštovale su se prethodne religiozne institucije, koje su uspostavljene u Sumeru. Sumerski jezik je ostao jezik religije. Sargonovi naslednici su podržavali sumerske kultove. Sargonova ćerka je bila sveštenica Nane, božice meseca u Uru.

Ratovi na severozapadu i istoku[uredi | uredi izvor]

Kratko nakon osvajanja Sumera, Sargon je preduzeo seriju pohoda. Sargon je zauzeo Mari, Jarmati, Eblu i čak i šumu kedrova u današnjem Libanu. Osvojio je i srebrenu planinu (Taurus). Akadsko carstvo je dodatnim osvajanjima osiguralo trgovačke puteve, tako da se snabdevanje drvom i dragocenim metalima moglo sigurno obavljati plovidbom niz Eufrat do Akada.[1]

Na istoku Sargon je pobedio četvoricu vođa Elama, koji su predvođeni kraljem Avanom napali Akadsko carstvo. Posle toga Sargon Veliki je opljačkao gradove Elama. Guverneri i potkraljevi Suze, Barhaše i drugih oblasti postali su vazali Akada, a akadski jezik je postao službeni jezik međunarodnoga značaja.[1]

Kasnija vlast[uredi | uredi izvor]

U tekstu poznatom kao „Kraljev ep i bitka“ opisuje se Sargon kako prodire duboko u srce Male Azije da bi zaštitio trgovce od danka kralja Burušande. Spominje se da je Sargon Veliki prešao preko mora i stigao do Kupara (Kipra).[1]

Tokom kasnijeg perioda njegove vlasti glad i rat su ugrozili Akadsko carstvo. Hronika ranih kraljeva spominje da su izbile pobune širom Akadskog carstva:[1]

Kasnije u njegovoj starosti sve zemlje su ustale protiv njega, i opsedali su ga u Akadu. Sargon ih je pobedio u bici. Odbio ih je i uništio njihovu veliku vojsku i utočišta. Kasnije je napao Subartu svom silom, oni su se pokorili, a Sargon je okončao pobunu i pobedio ih, svrgao ih, uništio im utočišta, a njihovu imovinu odvukao u Akad.

Smrt i zasluge[uredi | uredi izvor]

Sargon je prema jednoj hronologiji umro 2279. p. n. e.[g] Na vest o njegovoj smrti izbile su pobune u carstvu. Većinu pobuna je ugušio njegov sin i naslednik Rimuš, koji je vladao devet godina, a posle njega je petnaest godina vladao drugi Sargonov sin Maništušu.[1] Sargon je bio uzor za druge mesopotamske kraljeve puna dva milenijuma. Kraljevi Asirije i Vavilona su sebe smatrali naslednicima Sargonovog carstva. Moguće je da su bili inspirisani njegovim osvajanjima

Jedan tekst, koji se pripisuje Sargonu kaže

sada, bilo koji kralj koji želi da se zove meni jednakim, neka osvoji sve što sam ja osvojio.

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Srednja hronologija.
  2. ^ Srednja hronologija.
  3. ^ Kratka hronologija.
  4. ^ Kratka hronologija.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g d đ e ž z i j Avdijev, V.I. (2007). Istorija starog istoka. Beograd: Logos Art. str. 48—50. ISBN 978-86-7360-086-4. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Alotte De La Fuye, M. Documents présargoniques, Paris, 1908-20.
  • Biggs, R.D. Inscriptions from Tell Abu Salabikh, Chicago, 1974.
  • Botsforth, George W., ed. "The Reign of Sargon". A Source-Book of Ancient History. New York: Macmillan, 1912.
  • Cooper, Jerrold S. and Wolfgang Heimpel. "The Sumerian Sargon Legend." Journal of the American Oriental Society, Vol. 103, No. 1, (Jan.-Mar. 1983).
  • Deimel, A. Die Inschriften von Fara, Leipzig, 1922-24.
  • Igor Diakonov, 'On the area and population of the Sumerian city-State', VDI (1950), 2. pp. 77-93.
  • Frankfort, H. 'Town planning in ancient Mesopotamia', Town Planning Review, 21 (1950). pp. 104.
  • Frayne, Douglas R. "Sargonic and Gutian Period." The Royal Inscriptions of Mesopotamia, Vol. 2. Univ. of Toronto Press, 1993
  • Hallo, W. and J. J. A. Van Dijk. The Exaltation of Inanna. Yale Univ. Press, 1968.
  • Jestin, R. Tablettes Sumériennes de Shuruppak, Paris, 1937.
  • L. W. King, Chronicles Concerning Early Babylonian Kings, II, London, 1907. pp. 3ff; 87-96.
  • Kramer, S. Noah. History Begins at Sumer: Thirty-Nine "Firsts" in Recorded History. Univ. of Pennsylvania Press, 1981.
  • Kramer, S. Noah. The Sumerians: Their History, Culture and Character, Chicago, 1963.
  • Levin, Yigal. "Nimrod the Mighty, King of Kish, King of Sumer and Akkad." Vetus Testementum 52 (2002).
  • Lewis, Brian. The Sargon Legend: A Study of the Akkadian Text and the Tale of the Hero Who Was Exposed at Birth. American Schools of Oriental Research Dissertation Series, No. 4. Cambridge, MA: American Schools of Oriental Research, 1984.
  • MacKenzie, Donald A. Myths of Babylonia and Assyria. Gresham, 1900.
  • Nougayrol, J. Revue Archeologique, XLV (1951). pp. 169 ff.
  • Parrot, A. Mari, Capitale Fabuleuse, Paris, 1974.
  • Parrot, A. Le temple d'Ishtar, Paris, 1956.
  • Parrot, A. Les temples d'Ishtarat et de Ninni-zaza, Paris, 1967.
  • Poplicha, Joseph. "The Biblical Nimrod and the Kingdom of Eanna." Journal of the American Oriental Society Vol. 49 (1929). pp. 303-317.
  • Rank, Otto. The Myth of the Birth of the Hero. Vintage Books: New York, 1932.
  • Roux, G. Ancient Iraq, London, 1980.
  • Schomp, Virginia. Ancient Mesopotamia. Franklin Watts, 2005.
  • Strange, John. "Caphtor/Keftiu: A New Investigation." Journal of the American Oriental Society, Vol. 102, No. 2 (Apr. - Jun., 1982). pp. 395-396
  • Solllberger, E. Corpus des Inscriptions 'Royales' Présargoniques de Lagash, Paris, 1956.
  • Van der Mieroop, Marc. A History of the Ancient Near East: ca. 3000-323 BC. Blackwell, 2006
  • Vandersleyen, Claude. "Keftiu: A Cautionary Note." Oxford Journal of Archaeology. Vol. 22 Issue 2 Page 209 (ay 2003)
  • Wainright, G.A. "Asiatic Keftiu." American Journal of Archaeology. Vol. 56, No. 4 (Oct., 1952). pp. 196-212.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Sargon Akadski na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Саргон_Акадски&oldid=27720812”