Specijalno obrazovanje
Specijalno obrazovanje je poseban vid obrazovanja u ustanovama za obuku invalidne i hendikepirane dece sa bihevioralnim, zdravstvenim i drugim posebnim potrebama. Savremeni inkluzivni koncept obrazovanja promoviše povratak osoba sa posebnim potrebama u redovne škole, kada god je to moguće, i prilagođavanje obrazovno-vaspitnog programa njihovim potrebama.
Problemi[uredi | uredi izvor]
Učenici u riziku (oni čije posebne potrebe u obrazovanju nisu u vezi sa smetnjama u razvoju) su često u odeljenjima sa učenicima sa posebnim potrebama. Kritičari tvrde da će napredak u obrazovanju kod učenika sa posebnim potrebama verovatno biti usporen, ukoliko budu u istom odeljenju sa učenicima u riziku. Kritike tako organizovanih posebnih odeljenja već postoje, na račun manje zahtevnog nastavnog plana.
Inkluzija kao praksa (u odeljenjima sa redovnom nastavom) je takođe kritikovana od strane zagovornika kao i roditelja dece sa posebnim potrebama, zato što je kod nekih učenika sa posebnim potrebama neophodno primeniti obrazovne metode koje se dramatično razlikuju od tipičnih nastavnih metoda. Kritičari tvrde da je nemoguće efikasno primeniti dve ili više obrazovnih metoda u istoj učionici. Kao rezultat toga, javlja se velika razlika u napredovanju u obrazovanju, između učenika kojima je potreban poseban obrazovni pristup, i njihovih vršnjaka.
Roditelj prosečnog deteta ponekad strahuje da će posebne potrebe ”potpuno inkluzivnog” učenika oduzeti veliki deo pažnje i energije nauštrb ostalih u razredu i samim tim umanjiti njihovo akademsko postignuće.
S tim u vezi se vodi i rasprava oko nivoa do kog učenici sa posebnim potrebama, bilo u redovnoj ili u posebnoj nastavi, iziskuju poseban pedagoški pristup, koji je zasnovan na naučnim studijama pojedinačnih dijagnostikovanih kategorija, ili je opšteobrazovni pristup odgovarajući za sve učenike , uključujući i one sa posebnim potrebama.
Neki roditelji, zagovornici i učenici izražavaju bojazan u vezi sa održivošću kriterijuma i njihovom primenom. U nekim slučajevima dolazi do protivljenja roditelja i učenika pri njihovom svrstavanju u poseban obrazovni program. Na primer, učenik može da bude raspoređen u poseban obrazovni program zbog stanja određenih mentalnih poremećaja,kao što su opsesivno kompulzivni poremećaj, depresija, anksioznost, napadi panike ili ADHD (Poremećaj hiperaktivnosti i deficita pažnje), dok sa druge strane učenik i njegovi roditelji smatraju da je navedeno stanje adekvatno zbrinuto lekovima i spoljnom terapijom. U ostalim slučajevima, učenicima, čiji roditelji veruju da je njihovoj deci neophodna podrška posebnog obrazovanja, se uskraćuje učestvovanje u programu na osnovu primenljivih kriteriuma.
Postavlja se pitanje, da li je svrsishodno ulagati napor u pokušaju obrazovanja dece sa teškim poremećajima, na primer ona koja su u perzistentnom vegetativnom stanju. Dok neka deca sa teškim poremećajima mogu da savladaju jednostavne zadatke, kao što je pritiskanje zujalice kada žele da skrenu pažnju, neka to nisu u stanju. Neki roditelji i zagovornici ističu, da bi za tu decu bilo primerenije da bilo koji akademski program zamene boljom fizikalnom negom. U drugim slučajevima, postavlja se pitanje, da li je učenje takvih ne-školskih predmeta, kao što je pritiskanje zujalice, posao školskog sistema, a ne zdravstvenih službi.
Drugo veliko pitanje je manjak sredstava koja bi omoućila pojedincima sa posebnim potrebama da steknu obrazovanje u zemljama u razvoju. Kao posledica toga, javlja se to da 98% dece sa posebnim potrebama u zemljama u razvoju, nema pristup obrazovanju.
Problemi u matematici
1) Kognitivni razvoj
- Deklarativno znanje - Predstavlja matematičke činjenice koje deca grade svakim novim predavanjem nastavnika.
- Proceduralno znanje - Podrazumeva teškoće koje učenici imaju u pamćenju procedure ili koraka u različitim operacijama. Primer toga bio bio Redosled operacija. Većina učenika je u stanju da zapamti redosled: zagrade, eksponenti, množenje, deljenje, sabiranje i potom oduzimanje. Deca ovo upamte kroz recitacije i rime. Međutim, deca sa posebnim potrebama imaju poteškoće u shvatanju preceduralnog znanja.
- Konceptualno znanje - To je sveobuhvatna slika. Neka deca sa posebnim potrebama imaju poteškoće u shvatanju odnosa i svrhe matematičkog koncepta i društva.
2) Problemi sa performansama
- Ispravno pisanje brojeva i drugih matematičkih simbola - Neka deca sa disleksijom i disgrafijom će sa ovim imati velikih poteškoća.
- Prisećanje značenja simbola i odgovaranje na osnovne zadatke - Ovo je tesno povezano sa kognicijom. Neka deca mogu da prepoznaju simbole ili osnovne matematičke zadatke, ipak ona nisu u stanju da se sete značenja simbola i da odgovore na matematički zadatak.
- Brojanje - Pojedina deca mogu da zaborave koji je broj prvi, koji poslednji, itd.
- Praćenje redosleda postupka - Tekstualni zadaci mogu da dovedu do problema u postupku. Deca sa posebnim potrebama mogu da zaborave redosled, kako da koriste kontekstualne smernice, itd.
3) Performanse u osnovnoj aritmetici
- Greške u računanju - Dete je sposobno da shvati osnovni matematički problem i način na koji će ga rešiti. Ipak se mogu javiti greške pri rešavanju zadataka sa više koraka.
- Teškoće u obradi podataka - Svako dete mora da poznaje osnovne činjenice i da bude u stanju da ih obradi. Ako to ne uspe, javlja se problem sa matematikom.
4) Teškoće sa tekstualnim zadacima
- Odbacivanje irelevantnih podataka - Učenici sa posebnim potrebama imaju poteškoća u prepoznavanju informacija koje nisu od važnosti.
- Složena struktura rečenice - Kod ove dece se mogu javiti poteškoće u samom čitanju zadatog matematičkog problema zbog složene rečeničke strukture.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Ovaj članak ili njegov deo izvorno je preuzet iz Rečnika socijalnog rada Ivana Vidanovića uz odobrenje autora.
