Sukno

Vertikalni razboj na kome se u domaćoj radinosti tkalo sukno (muzejski eksponat)

Sukno je jedna od najstarijih odevnih tkanina, izrađivana od vune, na području današnje Srbije, koja je u prošlosti bila stočarska zemlja bogata u vinu. Surova zimska klima koja je vladana u ranijim decenijama 19. i prvoj polovini 20 veka, izobilje vune i nerazvijena industrijska proizvodnja tkanina, uticala je na pojavu ovakve vrste tkanine, koja se u pojedinim krajevima Srbije sa bogatom stočarskom proizvodnjom zadržala i do današnjih dana. U njima se i danas u domaćoj radinosti izrađuju čakšire i grudnjaci od sukna za starije ukućane.

Opšte informacije

Čakšire kao deo muške narodne nošnje u Srbiji izrađivane su od sukna

Sukno je nastajalo tako što se prvo vuneno platno tkalo na starinskim razbojima a zatim valjalo u vodenicama valjaricama. Od takvog platna nastajali su raznovrsni odevni predmeti od sukna, koje su majstorski izrađivale srpske abadžije i terzije. Ove predmete koje danas uglavnom možemo videti u muzejima, nastajali su ispod veštih ruku srpskih abadžija i terzija. Među tim predmetima najzančajniji su: gunjevi, čakšire, zubuni, ćurdije, jeleci, tozluci, nošnje za neveste, ukrašavane vezom i gajtanima. Jednostavniji zimski haljeci od sukna nastajali su i domaćoj radinosti, ispod veštih ruku saoskih domaćica, koje su ovu veštinu nasleđivale od svijih majki s kolena na koleno.

Okvirno početkom 20. veka, počelo se u poijedinim delovima Srbije i sa izrađivanjem tanje vrste sukna, zvanog šajak, koja je bila slična industrijskoj tkanini — vrsti čoje.

Način izrade

Sukno se prvobitno izrađivalo od vune prirodnih boja, pre svega bele boje. Zatim je izrađivano sigavo sukno, od ovaca prirodno sivkaste (melirane) vune, ali i vrano od vune crnih ovaca. U sjeničko-peštarskom kraju npr. negde so 1912. godine dominiralo je sukno bele boje, da bi potom sve više počelo da se koristi sukno u boji.

Pređa za osnovu predena je od najboljeg dela vuna na vretenu, a potka na velikom vretnu — maljki ili štigelji. Sukno namenjeno za odeću muškaraca bilo je od nešto punije pređe, a sukno za dečje i momačke odevne predmete bilo je od tanje pređe. Sukno je tkano u četiri nita, a potom je bojeno.

Posle bojenja sukno je utezano, da bi se ispravilo, na vratilu, po principu uvijanja osnove. Tako ispravljeno sukno nošeno je potom na valjanje (stupanje) u valjavicu.

Valjanje sukna vršeno je u valjaricama, valjavicama ili stupama, drvenim napravma za valjanje vunene tkanine, čiji je mehanizam uglavnom pokretala voda.

Maketa valjarice (levo) i način valjanje sukna (desno). Tokom valjanja sukno se polagalo u drveno koriti od hrastovog drveta, i neprestano kvasilo vodom i rastvorom ceđi iz zagrejanog kazana, dok su po njemu naizmenično udarali (gnječilili ga) jedan pa drugi malj.

Spoljašnje veze

• Priča o suknu — RTS Beograd, mart 2011.