Алголагнија
Алголагнија (од грчког: αλγος, алгос, „бол“ и грчког: λαγνεια, лагнеја, „пожуда“) је сексуална склоност која се дефинише добијањем сексуалног задовољства у често физичком болу,[1] стимулацијом ерогених зона. Спроведене студије указују на разлике у томе како мозак оних са алголагнијом тумачи нервни унос.[1]
Истраживања[уреди | уреди извор]
Од 1992. године, алголагнија је описана као физички феномен у коме мозак сигнале бола тумачи као пријатне што доводи до психолошких ефеката.[2] Долф Зилман је написао да:
| „ | ...већина алголагнијака своје поступке види као активну пожуду, а не као мотивацију. Пацијенти са алголагнијом могли су да воде нормалне животе, уживају у нормалним секвенцама узбуђења и препуштају се прилично нормалним сексуалним односима, али када су били изложени сексуалном болу, нису били у стању да контролишу своју реакцију. Једна жена је то описала као немогућност да спречи своје узбуђење или каснији оргазам због бола, чак и ако није била узбуђена када је почело. | ” |
Ово и друга истраживања[3] повезују алголагнију са агресијом, хиперсексуалношћу или другим контролним психозама.
Истраживања помоћу МРИ и компјутерских модела образаца покретања неурона показала су да већина алголагнијака доживљава бол другачије од других. Алголагњаци могу имати ДНК грешке као што је СЦН9А, што доводи до нетачне ноцицепције.[4]
Термин алголагнија је ушао у ретку употребу и не постоји унос за њега у ДСМ 4-ТР Америчког психијатријског удружења.[5] Наношење бола другима је названо „активна алголагнија“ и изједначено са патолошким обликом садизма у Мосбијевом медицинском речнику, који такође изједначава патолошки облик мазохизма са „пасивном алголагнијом“,[6] али не може бити патолошки (опасан) парафилија облик садизма или мазохизма осим ако не укључује бол нанет особама „без пристанка“ или „изазива(ју) изражену невољу или међуљудску потешкоћу“. И коришћење алголагније и као патолошког и непатолошког термина, неки у модерна истраживачка заједница то још увек повезује са неким, али не са свим БДСМ активностима.[2]
Мало је истраживања у току, а већина неурофизиолога се концентрише на неуропатолошке разлоге за такве реакције.[7]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б None (1986). Alternative approaches to the study of sexual behavior. Internet Archive. Hillsdale, N.J. : L. Erlbaum Associates. ISBN 978-0-89859-677-9.
- ^ а б Sullivan, Harry Stack (1973). Clinical studies in psychiatry. Internet Archive. New York, Norton. ISBN 978-0-393-00688-9.
- ^ Bancroft, John D. (1989). Human Sexuality and Its Problems. Elsevier Health Sciences. ISBN 978-0-443-03455-8.
- ^ Bloch, Iwan (2006). The Sexual Life of Our Time: In Its Relations to Modern Civilization. Kessinger Publishing. ISBN 978-1-4286-1543-4.
- ^ „Disorders | Behavenet”. www.behavenet.com. Приступљено 2022-01-14.
- ^ Masochism, Приступљено 2022-01-14
- ^ VON KRAFFT-EBING, RICHARD (1939), SPECIAL PATHOLOGY, Elsevier, стр. 462—497, Приступљено 2022-01-14
