Бонтон у контексту инвалидитета
Бонтон у контексту инвалидитета је скуп смерница које се посебно баве начином приступа особи са инвалидитетом. Не постоји консензус о томе када је ова фраза први пут ушла у употребу иако се верује да је настала из Покрета за права особа са дисабилитетом који је започео раних 1970-их.
Смернице[уреди | уреди извор]
Већина смерница је засновано на принципу „Не претпостављајте” са циљем да се надограде стварни и уочени недостаци у начину на који друштво у целини третира особе са инвалидитетом. Могу се поделити у неколико општих категорија:
- „Не претпостављајте да”
- „особа са инвалидитетом жели или јој је потребна помоћ”[1]
- „је одбијање помоћи лична увреда”
- „по прихватању ваше помоћи знате, а да вам није речено, коју услугу да извршите”
- „особа за коју се чини да има једну врсту инвалидитета има и друге”
- „је особа са инвалидитетом незадовољна својим квалитетом живота, па стога тражи сажаљење”
- „се особа са инвалидитетом лако може увредити”
- „да особа која не изгледа инвалидно или која користи помоћне уређаје повремено уместо стално глуми или замишља свој инвалидитет”
- „сапутници који прате особу са инвалидитетом су ту искључиво да пруже услугу”
- „особа са инвалидитетом ће бити пријемчива за лична питања, посебно у јавном окружењу”
- „када је особа са инвалидитетом на јавном месту да је у пратњи чувара уместо да путује сама”
Свака категорија обухвата специфична „правила”. На пример, последња два би укључивала смернице као што су:
- „Постављајте питања особи са инвалидитетом, а не њеним сапутницима”.
- „Предајте намирнице или рачуне особи која их плаћа”.
- „Постављајте питања о инвалидитету особи само ако је познајете”.
Људи који пишу о специфичном инвалидитету су изнели своје смернице. Корисници инвалидских колица могу, на пример, укључити правило „не хватајте ручке инвалидских колица без дозволе”.[2] Особе са оштећеним видом често наводе захтев да се „представите када уђете у собу”.
Језик[уреди | уреди извор]
Као и многе друге мањинске групе, особе са инвалидитетом се не слажу увек око тога шта је политички коректан језик, а многи могу имати супротстављене ставове о томе шта више воле. Некима ће можда више пријати да се о њима говори као о „особи са сметњама у развоју” или „особи са посебним потребама”, а не као о „особи са инвалидитетом”. Из језика којим неко говори о свом инвалидитету може се препознати да ли припада и верује медицинском или социјалном моделу инвалидитета.[3]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ „Wheelchair Etiquette”. WheelchairNet. 2006. Архивирано из оригинала 15. 12. 2018. г.
- ^ „Wheelchair Etiquette”. WheelchairNet. 2006. Архивирано из оригинала 15. 12. 2018. г.
- ^ „What are person- and identity- first language?”. DisabilityStudies101. 12. 12. 2018. Архивирано из оригинала 10. 12. 2022. г. Приступљено 21. 5. 2021.