Википедија:Википедисти/школа/Миди курс/Трећи део

За сами почетак кликните на музичку најаву.

Била је мало гласнија, али ваљда таква најава треба да буде. За увођење у једну пасторалну слику изабрао за почетак једну веселу мелодију. Кликните па да почнемо.

Све је до имагинације. Да покушамо заједно.

Летњи сунчан дан. Између благо брежуљкастих ливада вијуга сеоски неасфалтирани и прашњви пут. Топли ваздух се таласасто диже над земљом. Путем иде девојка. Боље рећи поскакује плешући, весело машући рукама. Прћастог носа, црвених образа, напућених крупних усана. Две плетенице, боје златног класја, подижу се и падају како девојка поскакује, преко уске мајице која једва обуздава бујне груди, које такође прате тај дивни ритам. Плаво бела карирана кратка и широка сукњица се надува као падобран па се спусти на те кукове. Ах... Бутине голе, јаче изражене, листови такође, назиру се испод полудокољенки у гуменим сандалама које су у покрету.

За њом сеоски бећар. Руке прекштене на леђима љуљајући се. Тешко би било рећи да прати неки правилан ритам. На лицу осмех. Танки, издужени и шпицасти бркови. Десни више искривљен. На крају усана сламчица. Очи са мало стиснутим капцима, од блештавог сунца, посматрају призор који је испред њега. Тешко је назвати врсту његовог хода. Нешто као успорени троскок. Положај руку на леђима би требао да симболизује неагресивност намере. По његовој процени, узимајући у обзир релативну брзину девојке и њега, могао би да је уз овај ритам, таман стигне код оног гаја где пут нагло скреће. Гај идеалан за предах. Ладовина, славуји певају, заклоница.

И док се они одмарају уз доњу мелодију Плетерса, лагани поветарац проноси мирис коре дрвећа и испаравања лишћа. Бећарева два прста (кажипрст и стредњи) лагано трчкарају по мајци на леђима девојке која се стомаком према земљи опружила по трави широм раширених руку, још дубоко дишући од пређашњег поскакивања и трчкарања.

Како ја овде нисам плаћен да причам приче ипак је овде тема музика, па би било ред да о њој бар нешто кажемо овом приликом. Ако сте забринути шта се дешава у горњој ситуацији, не морате се секирати. Узимам на себе да вас обавештавам о свим променама које би вас могле занимати, јер ја то веома пажљиво пратим.

Настављамо са музиком, јер је и ово досад била музика.

Постоје инструменти из најстаријег доба и њихови ликовни прикази, постоје остаци аутентичних инструмената тако да је могућа њихова реконструкција, али и називи инструмената који се не могу увек са сигурношћу приписати правом инструменту. Постоје и примерци нечег што је сасвим сигурно музички запис, а за шта научници понекад тврде, никад довољно убедљиво, да су у стању да га дешифрују. Знамо како су се професионални музичари обучавали.

Знамо да су Вавилонци и Кинези веома рано поставили научне теорије о музици. Културе и империје се уздижу, потом их друге смењују. Сумер, Вавилон, Египат, Асир, Халдеја, Персија, Крит, Атина, Рим. Пролази тридесет египатских династија. Падају Троја и Картагина. Александар осваја. Рим доминира западним светом. И упркос свем нашем знању о инструментима и музичкој пракси ових људи, о томе како су примењивали музику и шта су о њој мислили, сама срж једнако нам измиче. Нас не дотичу ни описи инструмената и саопштења из теорије. Ништа ту не помаже, јер постаје бесмислено читати о емотивном узбуђењу које би изазвао звук грчког аулоса, о томе како је Сакадас из Аргоса 586. године пне. на Делфима успео да прикаже Аполонову битку са змајем у једној композицији за аулос у неколико „ставова", или читати о томе како је Давидово свирање на инструменту званом кинор истерало Саулове „зле духове". Те звуке не можемо реконструисати и не можемо осетити емотивно узбуђење или макар само магловито замислити како је звучао Сакадасов комад или Давидово свирање на харфи.

Замислите у каквој сте ви предности! До јуче су уџбеници из музике или историје музике, били само оловна боја на папиру, а сада имате прилику да вам о музици првенствено говрим - музиком. Само, можда то неки још не схватају.

Брејк. Окренути су лицем у лице, озбиљних израза, очи се покрећу лево десно региструјући детаље на лицу. Једна веверица је са гране бацила кестен који је бећара погодио у главу. Он се за трнутак намршти па одмах након тога покуша да врати претходни озбиљни израз. Девојка се лагано насмеши.

Сама прича о музици у прошлости веома је замршена. Само се њен главни ток може скицирати, следећи - јасноће и концизности ради - ону нит која води, мада слепо и с променљивим степеном одређености, од Сумера (3000 година пне.) и месопотамских култура које су га наследиле, преко Египта до источномедитеранских земаља. О неким типовима инструмената и неким елементима музичке праксе - лире и харфе, двоструке свирале, о респонзоријалном и антифоном певању, постоје сведочанства из најранијег историјског доба. Лире, харфе и двоструке свирале биле су познате у Сумеру, Египту од доба Старог царства надаље, на Криту и вероватно у Микени, у ствари у Грчкој уопште и то вековима пре Хомера, у Асиру и Вавилону. (Римљани су изгледа преузели двоструке свирале од Етрураца.)

Брејк. Држе се за руке, али се и даље гледају. Значи, ништа занимљиво. А ви појачајте мало снагу звучника за следећу, завршну мелодију.

Ударачки инструменти, разних врста, мада претежно бубањ и чегртаљке, били су, наравно, универзални, али трубе су биле пре сигнални него прави музички инструменти. Ширење инструмената из породице лаута слабије је документовано, али их је Месопотамија - тачније Ларса - имала око 2000. године пне, а Египат неколико векова касније.

Сумерци су у храмовима практиковали респонзоријално и антифоно певање; оно је познато и у Египту и вероватно се само незнатно променило кад су га Јевреји увели у певање псалама. Необично је што су се панове свирале прилично касно појавиле на источномедитеранској сцени; о њима се ништа не чује све док Хомер не помене сирингои у Илијади, мада су их Кинези имали много раније - можда су оне и стигле преко Пацифика до Перуа у првом миленијуму пне.

Брејк. О-хо-хо. Љубе се. Ко би рекао.

Међутим, након првих механичких преправки дувачких инструмената - проналажењем мехова и спремишта за ваздух - панове свирале биле су претходник оргуља, док су двоструке свирале условиле настанак много скромнијег инструмента - гајди, једног од најпопуларнијих и најраспрострањенијих фолклорних инструмената, али с могућностима ни налик оргуљским.

Брејк. Остало је још мало до краја предавања. Они се тамо ваљда још љубе. Баш су досадни.

Ово је фундаментална дистинкција. Музика о којој имамо историјске доказе дуго је била углавном музика краљева и свештеника, песника и филозофа; о музици обичног народа једва да имамо трага у било ком раздобљу. За оргуље постоји обимна литература, за гајде не. Најранија музика за коју знамо, месопотамска и египатска, била је музика храма и двора - а ове две се и нису много разликовале у време кад су краљеви били и богови или свештеници. Касније сазнајемо и за музику забављача, музику грчке драме и римског циркуса, за свадбене и жетвене песме, о пастирима који дувају у свирале својим стадима или једни другима, али све је то некакав „шум са стране". Први важан прилив популарне музике у главни ток била је хришћанска песма.

О музици за ову прилику довољно. Биће прилике да о њој још говоримо. Да ли на обичан или необичан начин, видеће се. Гле, гле. Они излазе из гаја. Нешто се дотерују, поправљају, отресају шрашину. Одлазе путем загрљени. Па се све нешто питам, ко је овде хватао, а ко био ухваћен у чврсту (љубавну) мрежу?

Крај предавања. Ваш доматриос. (26. мај 2005)

За историјске податке користио сам књигу: Оксфордска историја музике.

Редовни посетиоци курса:

Горан Анђелковић

Саша Стефановић

Ђорђе Стакић

Непотписани, који је дао подршку

Захваљујем им се на посети и подршци.