Вилијам IV

Из Википедије, слободне енциклопедије
Вилијам IV
William.IV.of.Great.Britain.JPG

десно
Датум рођења 21. август 1765.
Место рођења Лондон (Велика Британија)
Датум смрти 20. јун 1837.
Место смрти Виндзор (Велика Британија|)
Титула Краљ Уједињениг Краљевства Велике Британије и Ирске

Краљ Хановера

Период 26. јун 183020. јун 1837.
Претходник/ци Џорџ IV
Наследник/ци Викторија
Порекло и породица
Династија Хановер
Отац Џорџ III
Мајка Шарлота од Мекленбург-Штрелица
Супружник/ци Аделаида од Саксе-Мајнингена

Вилијам IV (Вилијам Хенри) (21. август 176520. јун 1837), краљ Уједињеног Краљевства и Хановера од 26. јуна 1830. до своје смрти. Он је трећи син краља Џорџа III и млађи брат и наследник Џорџа IV.

Са тринаест година је ушао у Краљевску морнарицу, због чега је касније добио надимак “Краљ морепловац”.

Оженио се 13. јула 1818. принцезом Аделаидом, кћерком војводе од Сакс-Менингена са којом је имао две ћерке које су врло рано умрле.

Краљ Џорџ IV, који је упорно остајао при том да не прима никакву промену, бејаше умро 1830 године. Виговци, здружени с незадовољним торијевцима, имали су већину и затражише измене. Председник торијевскога министарства био је стари ђенерал, победилац на Ватерлу, војвода Велинктон. Он се попе на говорницу и изјави: да он није ништа запазио, што би доказивало да треба мењати систем представљања; он иде још и даље, па вели, кад би се њему поверило да напише закон за какву земљу, он не би нашао бољега облика од овог данашњега, јер је људска природа неспособна да достигне до такве изврсности. — После такве изјаве скупштина се гласањем изјасни против министарства, које даде оставку. Виговском министарству, које га наследи, требале су две године, док је добило ту измену; три пута ју је предлагало.

Измена од 1832, године била је дело компромиса (споразума); нису хтели завести један правилан систем, заснован једино на броју становника.

Задржа се јавно гласање, само се реши да гласање не може трајати дуже од два дана.

Задржа се и исти број (658), и две врсте посланика, за грофовине и за бургове; задовољише се тим да бурговима одузму један део њихових посланичких места, па да их даду грофовинама: 56 расељених бургова (pourris), с мање од 2000 душа, изгубише својих 111 представника, 30 бургова, с мање од 4000 становника, сад су имали само по једнога уместо два посланика, и 2 бурга добише само по 3 посланика. На тај се начин добише 143 посланичка места која бише по ново распоређена: 56 дадоше се грофовинама (које су сад уместо 94 имале 159 места), 44 распоредише се на 22 велика града који су били без својих представника, 20 на 20 осредњих градова, а остало се расподели на Ирску и Скотску.

Бирачко право остаде као нека повластица (franchise) само за оне, који имају доходака од непокретних добара; повластица се прошири само у толико, што се право гласа у грофовинама даде свима власницима имања с приходом од 40 шилинга (50 динара) и свима закупцима с дохотком од50 фуната, а у бурговима сваком закупцу који плаћа закупну цену од 10 фуната (250 динара).

Овом се поправком умножио број бирача са 50 на 100; уместо пређашњега једнога бирача на 32 становника сад је долазио по 1 на 22. Нови су бирачи били поглавито закупци пољских добара и дућанџије. Радници су још остали лишени бирачкога права.

Многи су радници били незадовољни, те образоваше велико Радничко Удружење. Још 1816. и 1819. године једна је странка, названа радикална, изјављивала да тражи опште право гласа. Године 1837. незадовољни радници прихватише програм радикалне странке и саставише једну петицију (молбу) парламенту, у којој изложише захтеве своје странке и назваше је Народним Уставом (Charte du peuple). Ту се тражило: да сви становници имају право гласа и да могу бити изабрани за чланове парламента, да се посланицима да, плата (за време рада), да се земља подели на једнаке изборне округе и да се гласање врши тајно, предавањем бирачкога листа (ballot), уместо да се гласови уписују у општи списак. — Картисти (уставовци) су се исто тако тужили и на бедно стање народа. Они су говорили: „Енглески устав (уређење) за нас не значи ништа друго до или претерани рад или умирање од глади". Држали су велике скупове ноћу, наоружани, и пролазили су улицама с буктињама; три пута су (1839., 1843. и 1848.) потписивали огромне петиције, на којима су прикупили скоро три милиона потписа. Али од парламента ништа не добише. Тек 1872. године Гледстоново је министарство израдило да се заведе тајно гласање са затвореним листићима.

Скупштине, које су биране после те измене, биле су много послушније према јавном мнењу, брижљивије према интересима масе становништва и много предузимљивије. Скупштински записници, који су од 1824. до 1832. године износили просечно по 31 књигу, износили су после 1832. год. просечно по 50 књига. Претресања појединих питања у парламенту постадоше народу боље позната; стари закон, који је заповедао да се претресања држе у тајности, није био укинут, али се одомаћио обичај да се новинама не забрањује објављивање стенографских извештаја и направљена је нарочита трибина за новинаре. Што се тиче посланичкога гласања, које је било забрањено износити на јавност, скупштина га је од 1836. године и сама објављивала.

У исто доба су и новине спустиле цену, пошто је укинута такса (tembre; — на 1 пени, тј. 10 пара); жељезницом и поштом оне су брзо могле свуда допрети, и свакога се дана зна по целој Енглеској шта је претходнога дана урађено у скупштини. Новине су остале у малом броју (у Лондону 7—8), али су се оне растурале у врло великом броју примерака, а то много увећава њихову моћ. Митинзи су постали много чешћи, удружења јача и уређенија.

Ништа није измењено по облику, никакав писани устав није израђен. Скупштине су и даље већале по старом обичају, радње се изражавале оним истим формулама којим и пре. Председник и даље носи власуљу (перику), прати га гласник који полаже буздован на његов сто; посланици и даље говоре са својега места. Али у колико је политички живот бивао живљи, у толико се и важност Доњега Дома повећавала, а лордови (Горњи Дом) су се све мање усуђивали опирати се посланицима, који су управо и представљали народ. Већина лордова и не сматра за потребно да присуствује седницама својега дома; често их и нема више од петнаест, и они обично без опирања усвајају законе које прими Доњи Дом. Краљ је сачувао своја права, свагда се све управне радње врше у његово име; он има права бирати себи министре и распустити скупштину. Али је то данас укорењен обичај да краљ треба да узима за министре вође скупштинске већине и да се сви министри заједно повлаче, чим један од њих изгуби већину. Краљица Виктораја, која је ступила на престо 1837. године, никад није одступила од тога обичаја, а сумњиво је да ли би у будуће који краљ и могао то учинити.

Од 1832. године власт је дакле увек зависила од скупштинске већине, то јест посредно од воље бирача, и она је при свакој промени јавнога мнења прелазила у друге руке. Од 1715. до 1832. године две су странке, виговска и торијевска, држале своје министарство свака по пола столећа, а између 1832. и 1896. године свака је од тих странака падала десет пута и десет пута се подизала. Обе су биле тако уређене, да и у опозицији остану онако исто целокупне, као и кад су на влади; свака је имала свога признатога вођа (leader), који је постајао први министар (премијер), кад странка дође на власт, и свака је имала своје сасвим готово министарство (После 1832. године торијевска се странка прозвала консервативном а виговска либералном (слободоумном)).

Тако се у Енглеској у XIX столећу допунио онај класички парламентарни облик владавине, којем су у XVIII столећу дате само главне црте; а тако су се увели и утврдили и сви они главни обичаји који се данас у Европи по навици сматрају као нераздвојни од тога облика владавине.

Ту је један, наследни владалац, у чије се име управља земљом, али он сам нема никакве власти. „Краљ влада, али не управља."

Парламенат је састављен из два дома, али онај дом чији се чланови не бирају (Горњи Дом) и нема друге власти осем да потврђује законе, а онај,дом чији се чланови бирају (Доњи Дом) сам одобрава буџет и надгледа рад министарства.

Министарство се бира из странке, која има већину у народној скупштини, и за првога министра има вођа странке (у Енглеској назив министарства није званичан; министарство се састоји из три државна великодостојника, пет државних секретара и председникâ извесних падлештава).

Министри заједно већају о том шта ваља радити, и кад већина министарскога савета донесе какво решење, сваки је министар дужан да извршење тога решења потпомаже, или да дâ оставку.

Министри су одговорни пред народном скупштином; и не само да их скупштина може оптужити, него и чим реши штогод противно оном што су они захтевали, они полажу оставку. Они су солидарно одговорни и сви треба у исти мах да даду оставку, чим један од њих изгуби већину у каквом питању.

Чим се скупштина састане, она саслуша престону беседу, у којој министарство у име краљево излаже скупштини стање у којем се земља налази и наглашује своју политику (то јест шта мисли радити). На то она одговара адресом, у којој исказује своје жеље. — Она сваке године одобрава буџет за идућу годину; никакав се порез не може купити, док се не одобри, и отказ пореза је једно оружје, које би скупштини дало моћи да насигурно обори мннистарство, ако би се узјогунило да и без своје већине остане. — При сваком предлагању закона, или каквога кредита, министарство може скупштини поставити питање о поверењу, то јест изјавити да ће дати оставку, ако му скупштина не би дала своју већину. Скупштина пак са своје стране може изјавити своје незадовољство каквим сумњивим преласком на дневни ред. За сваку се седницу у напред одређује дневним редом шта ће се претресати. Али, пре него што отпочне претресање, сваки посланик има права да интерпелише (тј. пита за што) министра; интерпелација се завршује гласањем скупштине, која изјављује да прелази на дневни ред. Но она често изражава своје мишљење о интерпелацији у некој реченици која претходи изразу: прелаз на дневни ред, и ако је то мишљење неповољно за министарство, оно треба да дâ оставку.

Министарство које изгуби већину има права захтевати од краља, да распусти скупштину; то је поступак којим се бирачи позивају, да као судије пресуде спор између посланика и владе. Министарство за време избора остаје на свом месту. Ако му ни нова скупштина не да већину, оно мора дати оставку; а распуштање по ново изабране скупштине сматрало би се као државни удар, пошто се народ већ изјаснио и пошто је он носилац највише власти. (У Енглеској је законом утврђено трајање парламента за седам година; али је уобичајено да се скупштина распушта пре тога рока. Ниједна скупштина није претурила шест година).

Обично министри подносе Скупштини законске предлоге. Али и сваки посланик има права поднети скупштини или предлог целога закона или само измене и допуне; то је парламентарна иницијатива (тј. право предлагања).

Сваки предмет пре претресања у јавној седници мора бити добро проучен у одбору (Често се и цела скупштина претвара у одбор, и у том се случају предмет претреса, али се о њему не решава). Други су одбори састављени из по неколико чланова које председник назначује (У европским земљама које су усвојиле парламентарну владавину одборе бира скупштина, подељена у одељке или секције).

Сваки се законски предлог мора по три пута претресати, у три читања, и сваки пут сваки члан посебице усвојити, осем ако га скупштина не огласи за хитан (тада је довољно једно читање).

Да какво решење или гласање има важности, треба седници да присуствује, или узме удела у гласању, извесан број посланика, кворум (quorum, прописани број за решавање).

Законски предлог који скупштина прими постаје закон тек онда, пошто га усвоји и Горњи Дом и краљ потпише. Али није обичај да краљ одрекне потпис.

Цео се овај механизам уредио у Енглеској под оном владавином политичкога клапуцања између две странке; а правилно је радио с тога, што су биле само две странке; што су обе биле пуне поштовања наспрам онога што је већ уобичајено, и готове да уступе место противничкој странци, чим се већина промени. Ове су странке као неке две уређене владе, и бирачи, немајући куд, морају бирати једну од њих двеју. Никаква изненадна промена није дакле могућна, а међутим ниједна од тих двеју странака не може за дуго злоупотребљавати власт, јер злоупотребе изазивају незадовољство у бирача и одбацује их у противну странку. На тај се начин та игра клапуцања између двеју странака сматрала као основна погодба парламентарне владавине.

Како није имао деце наследила га је осамнаестогодишња братаница Викторија, принцеза од Кента. Као жена није могла да наследи хановерски престо, тако да је он прешао на Вилијамовог брата Ернеста Августа.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]



Претходник:
Џорџ IV
краљ Уједињеног Краљевства
1830—1837
Наследник:
Викторија
Претходник:
{{{пре2}}}
{{{списак2}}} Наследник:
{{{после2}}}
Претходник:
{{{пре3}}}
{{{списак3}}} Наследник:
{{{после3}}}
Претходник:
{{{пре4}}}
{{{списак4}}} Наследник:
{{{после4}}}
Претходник:
{{{пре5}}}
{{{списак5}}} Наследник:
{{{после5}}}
Претходник:
{{{пре6}}}
{{{списак6}}} Наследник:
{{{после6}}}
Претходник:
{{{пре7}}}
{{{списак7}}} Наследник:
{{{после7}}}
Претходник:
{{{пре8}}}
{{{списак8}}} Наследник:
{{{после8}}}