Корисник:Јаблановић

Топономастикa и Археологија -Антички локалитети код Пљеваља и Пријепоља и могући предсловенски остаци у тамошњој топонимији-

Комини код Пљеваља и Коловрат код Пријепоља су свакако два најбогатија римска налазшта у источном делу античке Далмације. На оба места ископаване су углавном некрополе, тако да је у налазима веома значајан удео епиграфских споменика ; из тих натписа дознајемо имена многих житеља двају места, али, нажалост, ниједан не даје пуно име насеља.Са локације код Пљеваља имамо скраћен помен mun(icipium) S, који би се могао односити на тамошње античко насеље, али ниједна до сада предложена допуна овога топонима није опште прихваћена.На први поглед можемо се разочарати у својим очекивањима, јер не само да имена данашњих места , Пљевља и Пријепоље , звуче сасвим словенски, него ни у топонимско микро контексту двају локалитета не налазимо ништа што би било траг античких насеља која су ту пре више од хиљаду и по година цветала уз оближње руднике.Пљеваљски локалитет се у локалном говору не зове Комине, како се то махом пише већ Комини, што је, очито множина од назива Комин „огњиште, димњак“ ; реч је латинског порекла : < caminus , али као апелатив у јужнословенским говорима, док је као топоним на датом месту свакако познија словенска творба, настала можда стога, што су надземни остаци римског насеља подсећали наше претке на димљаке ( од опеке ?), као што су у коловратском локалитету Дворине видели рушевине дворова. Пљевља- Топоним Пљевља n. Pl. (gen. Пљеваља), поред тог званичног облика, који је прихваћен у књижевном језику чује се још и као Пљевља n. Pl. И уједнини средњег рода Пљевље или Плевље.Почетком овог века А.Пејатовић (П.Мркоњић) забележио је два народна тумачења имена, одбацивши прво и приклонивши се другом :“По причању једних, Пљевље је засновао некакав Осман паша дошав из Плевне из Бугарске, па је слично по имену Плевне ово место прозвао Пљевље.По другом истинитијем тумачењу : где је данас варош , биле су пљеваре - пљевара манастира Св. Тројце, те је од туда дошло име вароши“. Мркоњић-Пејатовић описујући помоћне зграде у сеоским домаћинствима средњег Полимља и Потарја наводи уз назив пљевара за малу, кад кад од прућа оплетену колибу где се оставља плева, и синоним пљевље.Прибој на Лиму, који се помиње од друге половине пљевље XV века, носи име које у говору овог подучија означава ограду сличну тору, у који се затварају говеда. Поставља се питање да ли је старији назив за Пљевља, до XV века, био Брезница.На ту предпоставку дошао је први Константин Јиричек, индентификоваши место Брезница из једног дубровачког писма прве половине XV века са потоњим Пљевљима, за чије је данашње име располагао само једном путописном потврдом с краја истог столећа.Два су помена где би се Брезница могла схватити као насељено место: један из 1430, на који се позива Јиричек у инструкцији дубровачким посланицима Амурату II, где се Брезница помиње упоредо са Пријепољем: in Bresnize over a Pripoglie други  ; који је обелоданио Храбак, у истој серији и књизи Дубровачког архива, где су најранији подаци о Пљевљама: ту за неког Радисава Радичевића назначено да је de Briesnize. Историјат имена реке, десне притоке Дрине у горњем току Ћехотина ( Ћеотина, Ћотина )не противи се таквој предпоставци. Оно се, колико знам, најраније помиње у два записа из 1598, који манастир Дубочицу лоцирају вђ подкрилие планини Корена, на рђцђ Оехотине: реч је о горњем, изворишном дели Ћехотине, узводно од Пљеваљског поља, у којем она мења основни смер тока са севера на запад , тако да је одатле и од ушћа водом богате брезнице некад заиста могло бити сматрана другом реком. Занимљиво је да се, по топографској карти, изворишни део Ћехотине зове Тјешен, јер се у том хидрониму крије опет један антропоним од основе Тђх-; чак би се име* Тђхота могло узети за хипокористик од Тђшен или Утђшен, па би оба имена река носила по истој личности. Како су епоним река и села свакако били старосрпска властела, стиче се утисак да су имена са Тђх- била својеврстан „амблем“ неке властеоске породице која је у давна времена владала тим крајевима. На основу предходних екскурса можемо закључити следеће : -Брезница није старији назив места Пљевља, већ у једнини старо име Ћехотине у току од Пљеваља, а у једнини и у множини име жупе око те реке . -Легенда да су Пљевља постала на месту пљевара манастира Св. Тројце не налази потврду у историским подацима.Овим сазнањима је дакле поколебано, премда не искључено, мишљење да је Пљевље, Пљевља релативно млад назив и по пореклу микротопоним у значењу „пљевара,пљеваре“. У сваком случају, чини се оправдано присутним поновном разматрању овог топонима са језичке тачке гледишта. Може се очекивати да је апелатив плђва нашао одраза у топонимији , првенствено кроз микротопониме, али нам се (макро) топоним Пљевља, на основу напред изнетих истраживања, чини исувише стар и значајан да би смо га тумачили плеварама, осим у смислу евентуално народно-етимолошког преображаја. Закључимо, да словенска етимологија овог топонима од плђва остаје као могућа, али се не намеће нити искључује друге могућности тумачења, па ни његово супстратно порекло. Могућност супстратног порекла за топоним Пљевља јесте веза са именом места (првобитно реке ?) у античкој Далмацији Plevа, потврђеним у Itinerarium Antonini 269,5 (позни III век) и кроз (допуњен) етник Pelv(ensium) на натпису из Шарића код Јајца, очуваним у словенском облику са ликвидном метатезом као име реке и некадашње старохрватске жупе: у Порфирогенита Плевах, у Дукљанина Pelvа ( у тим облицима одржава се још незамењен јат), данас икавски Плива, ијекавски Пљева. Ни истозвучно име села у средњем Полимљу, Пљева, за које, наравно, није потврђен антички облик, из горе наведених разлога не чини се словенско. Наш покушај да у околини двају значајних археолошких локалитета из римског доба откријемо античке остатке у топоними није нас, додуше, довео до неких поузданих открића, каква се, у осталом, у овој врсти посла једва могу очекивати, али нам је предочило две занимљиве могућности, да се топоном Пљевља (такође Пљева) и Думљани вежу се са античким географским именима Pelva и Delminium на западу Далмације. Те могућности треба сагледати у светлу неких ономастичких веза између западног и источног дела римске провинције Далмације. Те античке топономастичке везе чине вероватнијом предпотавку да и две сазвучности које смо ми размотрили одражавају предсловенско стање.То тим пре, што постоји и упадљива сличност у нелатинској антропонимији између Комина и Коловрата с једне стране и епиграфских споменика нађених у Ридеру (дан.Данило код шибеника) и у горњој долини Цетине с друге стране. Ако је у предримско доба на том простору живело сродно становништво, и топоним Пљевља, Пљева, Думљани могли би бити одраз древног сродства. Но Алфелди узима да су тек Римљани преселили Далмате са запада у насеља код данашњих Пљеваља и Пријепоља, ради рударских радова. Коловрат –римско насељеи некропола на ушћу Сељашнице у Лим код Пријепоља. Делимично је истражена римска некропола II- IV век,са гробовима инхумираних и спаљених покојника, као и гробницама типа area maceriae cincta. Откривен је и већи број надгробних плоча и ара са натписима. Предпоставља се да је град настао крајем II века а утврђено је да се у њему дуго живело, јер се у Коловрату откривене и палеохришћанске гробнице из V века као и средње вековни накит.

Комини – ( Municipijum S ) римски град у унутрашњости провинције Далмације, подигнут на терси изнад леве обале Везишнице, данас Комини код Пљеваља. Постао је Municipijum средином II века Д.Срејовић, А. Церемановић – Кузмановић и Ч. Марковић истражили су између 1967. И 1975. Године две некрополе : једну на Белом брегу (некропола I ) и на једној заравни према Везишници ( некропола II). На некрополи I откривено је 385 гробова спаљених покојника из I/II века . Сахрањивање на некрополи II објављено је од II до средине IV века . Истражено је 287 гробова дуж алеје дуге 130 м, са осам породичних гробница и 15 појединачних гробова са надгробним споменицима. Нетакнуте су две гробнице, које припадају Aureliji Maksimini и Pakoniji Montani, а које су грађене по узору на аквилејске породичне гробнице. На периферији некрополе II налазили су се гробови инхумираних покојника, од којих су неки сахрањени са коњима ; предпоставља се да су то гробови припадника неког варварског племена, можда Сармата, који су у другој половини IV века као римски најамници насељени у овај део провинције Далмације. Откривен је и гроб са оловним саркофагом , у коме је, поред инхумираног покојника и већег броја стаклених посуда , нађена и јединствена стаклена чаша с натписом – дијатрета , вероватно производ келнских радионица.На основу натписа могућно је закључити да су на некрополи II сахрањивани махом домороци и досељеници из приобалних градова Далмације , посебно Ризинијума.

топоним, - властито име насељеног места (насеља, села, града) и физичко-географских објеката (планина, река, мора и др). топонимија (топономастика) – 1. ономастичка дисциплина која проучава имена места односно топонима, топономастика. 2. укупан збир топонима једног подручија. топос – (грч.Топос место) 1. рет. уобичајени начин расуђивања, применљив на различите теме. 2. књиж.стално стилско место, типични мотив у књижевном делу. 3.утврђени, клиширани начин мишљења и изражавања; опште место. топоним Град – Институционална шароликост је једна од најважнијих одлика градских насеља у средњевековним земљама. Она се у неколико одражава и у треминологији означавања насеља : град( град) – подразумева постојање утврђења и административну примарну функцију ; трг. (трг) – првобитно свако место на коме се обавља трговина, затим део насеља, па коначно тип градског насеља у коме трговина представља примарну функцију ; варош (варош )највероватније од Мађарског вар,израз који се појљављује тек у XV веку,и чије су паралеле suburbium и подградине. Развитак градова, много раније од појаве поменуте типологије, већ је био кренуо различитим правцима. Гашењем богатог урбаног живота касне антике на Балкану исчезле су и предпоставке за јединственост тог развитка. У источним областима полуострва дошло је до релативно брзог оживљавања старих центара, поготову и углавном после византијске реокупације из 1018. Године, при чему се они јављају у новом руху и често под новим именом : Сингидунум/Београд , Виминацијум/Браничево, Наисус/Ниш, и сл. На западу, почев од терторије западне Србије, тај процес није наступио, тако да видљиве разлике у градском животу двају делова унутрашњости Балкана опадају до средине XIV века. Извесно уједначавање прилика у градовима доноси појава Caca (в.), као и ширење дубровачке трговине у унутрашњости. Почев од Брскова (1254), као првог њиховог упоришта, Саси-рудари постепено су проширили своју делатност на равно 30 градова.То је постигнуто знатним укључивањем домаћих људи у одговарајуће пословање, тако да израз Сас губи етнички смисао и означава људе са аутономним статусом , добијеним на основама тог пословања. Трговци из приморја првенствено су Дубровчани, од којих се многи стално настањују у унутрашњости, где уживају одређена аутономна права која штите пословање. Због ове заштите долази чак и до образовања мешовитих судова. Рударска и трговачка аутономност доноси одређену уједначеност, али само у сопственим, одвојеним доменима. Постојање различитих правни система и аутономија онемогућава стварање градске самоуправе јединственог типа за целу земљу. Овој слици треба додати велики број малих градова који нису повезани са рударством, а вероватно у знатној мери ни са трговином, чије је уздизање видљиво у XIV и XV веку, иза које је тешко рећи како изгледа њихово функционисање. Такође, у великом таласау освајања српска држава је обухватила знатан број византиских утврђених градова, са аристократским породицама као водећим слојем, градова који су остали неасимиловани, али и без аутономног статуса. У таквим околностима, приморским и рударским градовима управљају владарев делегат (кнез) и локални самоуправни орган (често се помињу 12 пургара). У приморским градовима развија се патрицијат и појављују градски статути (XIII/XIV век), појаве којих нема у рударским градовима окруженим подручијима са важећим правом српске државе. Ново освојеним византиским градовима управљају кефалије или кнежеви, при чему се установа кефалије постепено проширује и на градове у старим српским земљама. Градска управа је свуда била прилично једноставна, без неког значајнијег чиновничког апарата. Већину послова обављали су тзв.цариници, тј закупци градских прихода, што није погодовало развитку локалне управе. Потврђено је постојање градских печата, али не и градске куће као административног центра. У последњим деценијама пред пад државе у неким градовима (нпр.Ново Брдо) отварају се могућности да постану и културна жаришта. топоним Градац-место са остацима утврђења. Према топографским одликама и са лингвистичког становишта то је синоним за градиште (в.) или градина (в.). Као топоним на подручју Србије јавља се релативно често и готово по правилу означава локалитете са остацима античких или рановизантиских тврђава (Велики Градац код Доњег Милановца-античка Taliata, Градац у Калишту код Пожаревца и сл.) а само изузетно средњовековних, чије је име заборављено. У појединим случајевима овај топоним прелази и на ближу околину. Такав случај је са селом Градац и истоименим манастиром из XII века, који су добили име према остацима рановизантијске тврђавице на локалитету сада означеним топонимом Петров крш. У околини Вљева са остатака касно античког утврђења овај топоним је прешао на оближњу речцу, а таквих примера има још. топоним Градина – доминантан, теже приступачан вис, заравњенана врху са траговима утврђеног насеља или тврђаве. У појединим случајевима то је само топографска ознака за положај који својим обликом подсећа на остатке порушеног утврђења. Топоним је релативно чест у брдско –планинским подручијима централног и западног Балкана, где је до сада евидентирано преко 2000 градина. Најчешће су у питању пеисториски локалитети, а потом налазишта са остацима касно античких фортификација. Средњовековни локалитети под тим називом знатоно су ређи и то обично они са слабије очувним системом фортфокација, који готово по правилу припадају старијим епохама средњег века. У археолошкој науци овим термином означава се одређени тип преисториских насеобина са траговима земљано-палисадних, односно камених, сухозидних фортификација или природно заштићених одликама рељефа. Њихова основна одлика је доминација околином и постојање услова за лако организонање одбране. У хронолошком погледу градине су типичне за метално доба преисторије. Најстарије потичу из енеолита, односно раздобља насељавања индоевропљана на овим подручјима. Раст или опадање броја градинских насеља у појединим епохама у корелацији је са временима несигурности и мирним раздобљима. Најчешћи облици јесу: градине на платоу издвојеног брега са једноструким или вишеструким бедемом односно сухозидом ; градине на крају рељефне греде издвојене бедемом а у појединим случајевима и ровом ; градине на површи уз руб стрмих стена, брањене са приступачне стране полукружним земљано-палисадним сухоздним бедемом.

топоним Градиште-(рус.городишце)- остаци утврђене насеобине или тврђаве, најчешће на доминантном, природно брањеном вису. Према топографским одликама и лингвистички то је синоним за топоним . градина (в.), као црквина – црквиште, манастир- манастириште и сл. Али се јавља и као ознака за археолошке локалитете у равним пределима. За разлику од градине , градиште је чешће у областима источног Балкана,односно на подручију Македоније, Бугарске и Румуније. Код нас се јавља релативно ређе (Велико Градиште- антички Pincum, Градишта код Пирота и у околини Власинског језера). У археолошкој науци термином градиште означава се врста ранословенског утврђеног насеља , карактеристична за подручија ниских брегова или низиске мочварне пределе. Уобичајена су појава на подручијима која су насељавали Словени (Русија,Чешка са Моравском,Пољска и источне области Немачке) . На простору претходне Југославије, према данашњим сазнањима, рано словенска градишта су веома ретка. Углавном су евидентирана на подручију Посавине : у околини Дервенте, Босанске Градишке, у Маховљанима код Бања Луке и у Мрсуњском лугу код Славонског Брода, али нису систематски истраживана. Према налазима из осталих словенских земаља, где су градишта детаљније проучавана, постоји јасна слика о фортификацијама и уопште о архитектури ове врсте насеља. Најбоље сведочанство о изгледу рано словенског градишта забележио је, у другој половини X века, јеврејски путописац Ибрахим ибн Јакуб : Тако Словени граде највећи део својих градишта: потраже ниске лугове богате водом и рогозом и назначе тамо округло или четвртасто место,прематоме какав облик желе дати тврђави а ипрема пространству места.Око тога места ископају јарак ,а од избачене земље наслажу бедем тако да је дасклама и трупцима утврде и набију док зид недостигне одређену висину. Затим се на страни где им се чини најподесније одмере врата којима се прилази по дрвеном мосту .Поред оваквог равничарског типа окруженим воденим ровом постојала су градишта, слично грађена, и на бреговима изнад река. Уз основно брањено језгро код већих насеобина гређено је више одбранбених линија са земљаним бедемима и палисадама, а постојале су и унутрашње просторне поделе.

топоним Селиште –(селиште)- земљиште са кућом и окућницом, насеље, заселак, село, али најчешће напуштено насеље. Франц Миклошић наводи четири значења селишта: tentorium, habitatio, aula и htopos. Ђура Даничић је поистоветио село и селиште, a Стојан Новаковић је сматрао да је селиште означавало и насеље и напуштено насеље. Под старијим значењем села и селишта Ватрослав Јагић је подразумевао насеље једне породице. Према одредби Бањске хрисовуље, селиште је означавало део имања, а село цело имање: А сирота која има мала сина да си држи све село догде јој син порасте ;ако ли не има сина да си држи селиште и врт и најбољу главну њиву си. Овде је реч о имању једне породице , где се под селиштем подразумевао врт и главна њива, дакле настањена кућа са окућницом. Селишта су називна по имену господара или корисника; Манотино селиште, Маријино селиште,Трхаљево селиште. Цар Урош је манастиру Хиландар потврдио селиште на Струми, баштину Патрићеву. Селиштем се називало земљиште предвиђено за атар будућег села. Епископу Призренске митрополије, краљ Стефан Дечански показао је место где ће поставити селиште које ће да има као и остала села црквена .Доментијан пише о селишту у преносном смислу. Оно означава манастир, односно место становања- велико божије обитаније и селиште. Највише података из дипломатичке грађе сведочи о селиштима као бившим, напуштеним насељима. Пошто је нашао селиште пусто. Јован Оливер је послао свога човека Тодора, кои ми се преда из Грк, но руце да насели онози село . Краљ Душан је потврдио манастиру Хиландару селишта запустевша од века.-Брест, Сухогрло, Лесковица, Видче и Дренок - што си је населил от тугих земљ. Има места које дипломатички извори истовремено означавају као селиште и село. Цар Душан са сином, краљем Урошем, даровао је сремском митрополиту Јакову селиште Брус, и този да си имаи држи с мегјами и с всеми правина ми села тога. Манастиру Тресковцу код Прилепа припадало је селиште у Глубочанима са њивама, виноградима, планинама и са свим правинама села тога. Одердница селиште у наведеним примерима означава стварно , а одредница село озакоњује будуће жељено стање, односно насељено место. У условима кретања становништва и природног прираштаја, селиште је увек потенцијално село. Селиште и село двоји повеља цара Уроша манастиру Хиландар. Овај манастир добио је три села (Трсреник, Бежанићи, Тушило) и селишта из кога су житељи побегли. Поред бежања селишта настају пресељењем становника по жељи господара: Селиште Тагахинци иже јест истрошил челник Станислав да насели цркви. С друге стране, златарска селишта у складу са одредбама Душановог законика који златарима забрањује боравак у селу. Постоји извесна разлика изнеђу, пустихселишта и селишта. Пуста селишта никада се не помињу са виноградима и воденицама. Ове правине су резултат људског рада. Оне су неспоран показатељ недавно напуштених насеља, односно недавног присуства становника и живота насеља. На воденице као показатељ живота насеља указује шаљива народна песма коју је Вук Карађић објавио у првом издању Српског рјечника, где је је селиште превео као locus olim habitatus: Коренита! Село и ти ли си Да ти није руде од лонаца, Испод кућа чести воденица, Не б` се звала село, већ селиште. Слично селиштима, и места са наставком-иште означавала су напуштена насеља. То су трговишта, градишта, црквишта и кућишта као бивша насеља и пребивалишта, затим катуништа као бивша или привремена пребивалишта влаха сточара. Као имање, као место погодно за насеље, као кућа са окућницом, насељена или не, као напуштено село, селиште је увек могуће насеље. То објашњава упоредо постојање више супротних значења селишта. Отуда толика сличност, понекад истоветност, али и разлика између села и селишта. Само кад их настањује једна породица, када су још у почетној фази формирања, села и селишта била су истог значења. Као насеобине једне породице село и селиште су истоветни, док су села и селишта са правинама различити појмови. Стога се селиште, ма шта оно означавало, неможе поистоветити са селом Душановог законика. Више чланова Законика под селом подразумева веће, организовано насеље са правима али и обавезама које су изнад могућности насеобине од једне породице, звала се она село или селиште. Статус села је озакоњен, а селиште као пролазну појаву Законик и не помиње.

Топоним Црквиштe и Црквине –неми сведоци прошлости (прилог методологији историских истраживања)

Апстракт: Рад се бави црквинама и црквиштима као материјалним остацима из прошлости на основу којих се може доћи до сазнања о верским и друштвеним приликама на одређеном простору .На тај начин допуњавају се сазнања стечена на основу малог броја писаних извора. Кључне речи:црква, црквиште, археологија, историја. Када су упитању материјални остаци из прошлости, у шта свакако спадају црквине и црквишта, главни напор историчара је да овакав избор искористи. Методологија историских истраивања морала је да се развије и усаврши да би се уопште остаци, па и материјал, у већој мери искористи као истириски извор. Коришћење материјалних остатака тражи од истраживача специјалана знања и методе. Код ове врсте извора важни су форма, украси, техника зидања. Зато се они без помоћи археологије немогу у потпуности искористити као историски извор. Покретни налази (новац, печати, керамика, накит) од највеће су важности на овим објектима. Такође, микротопонимија око оваквих објеката може представити чињеницу од изворне вредности. Комбинациом ове две методе може се доћи до значајних сазнања и делимично испунити простор белих мрља у нашим историским сазнањима о одређеним питањима и просторима. Покушаћемо да у овом излагању, примењујући изложени метод, дођемо до сазнања о црквеним приликама у пљеваљском крају у средњем веку. Одмах на почетку морамо истаћи да само у овим напорима ограничени чињеницом да је простор који посматрамо археолошки слабо истражен. На већини црквина и црквишта практично није било никаквих археолошких истраживања. Анализу ће мо почети од самог термина. Црквина и црквиште означавају топоним на коме постоје, или не постоје видљиви остаци сакралног објекта . У срппском језику распрострањена је употреба суфикса- ина за ознаку нечег пропалог, срушеног или исчезлог (градина, кулина). Талкође, још у средњем веку места са наставком-иште означавала су напуштена насеља (селиште, трговиште, градиште, катуниште) и објекте (кућиште, црквиште). Термин црквиште у значењу пропалог, напуштеног сакралног објекта познат је и у средњем веку и сусрећемо га у писаним изворима, пре свега у повељама. У светостефанској хрисовуљи краља Милутина, издатој 1313-1316, у међама села Михаличино, Главотино и Стрелац, један од међника представља и црквиште поред Дмитрове цркве. У истој повељи између Прчева и светогораца (Хиландар) међник је старо црквиште Светог Петра. Ово је занимљив податак јер се још почетком 14. Века ово црквиште назива старим и посвећено је Светом Петру, што посредно упућује на могућност латинске хришћанске традиције на овом простору.Такође, у светоарханђеловској хрисовуљи црквиште се помиње у међама села Кучевишта (Скопска Црна гора), као и у међама катуна Драгољеваца. У равничкој повељи црквиште се помиње као међник у међама групе села крај Мораве и у међама села Радановици. У повељама се облик црквина не помиње, али га срећемо у Херцеговачком дефтеру, где се тако зове једна ливада код Гацка. Можемо закључити да су оба термина била у употреби у средњем веку, али је чешће употребљаван термин црквиште. И тада је означавало пропао, напуштени сакрални објекат. Један број црквишта која се помињу у средњем веку сигурно припада слоју раног хришћанства, посебно латинског. За ову тврдњу имамо доказе и у топонимији. Трагова латинског хришћанства има и у Полимљу, па и полимском крају. О томе сведочи и латински натпис из црквице у Дренови код пријепоља, као доказ о почетку христијанизације Срба из романских, далматинских градова. Већ је у науци примећено, нарочито у приморју, присуство топонима насталих сажињањем придева sanctus и имена светитеља. У Полимљу је такав топоним село Сутиван(Sanctus Elias) ниже Бјелог Поља. Како су показала археолошка истраживања, велики број средњевековних цркава подигнут је на темељима старих базилика. Добар пример за ово је црква Светог Илије у селу Грево код Пљеваља, где налази новца покривају период од Ираклија до Манојла Комина. Црква је обновљена на почетку немањићког периода. У зидове су уграђени антички споменици, па и један Јупитеров жртвеник . Ови материјални остаци и назив цркве сведоче о континуитету овог култног места од предсловенских времена. Предуслов је дуго претрајавање староседелачког становништва са латинским хришћанским традицијама у средини словенских дошљака. У њима су Срби имали првре хришћанске узоре, што се види из терминологије (на пример, реч олтар - од altare). Ово је добар пример како материјални остаци и топонимија могу пружити могућност за значајна историјска сазнања о једном историском процесу, који је у очуваним писаним изворима скоро неприметан. Трагове староседелачкиог хришћанства народно предање чува под називом црквине. У Пљеваљском крају има их тридесетак. Археологији тек предстоји њихово истраживање и утврђивање припадности. Када се црква постави у гробље, то сведочи о уједињавању Срба и староседелаца у истој вери. Такве примере имамо на Илијином брду код Пљеваља, као у селима Љутићи и Поблаће. Илијино брдо је иначе, свој назив добило по Светом Илији, као хришћанској интерпретацији Перуна. Народна традиција у пљеваљском крају прави разлику у називим сакралних, материјалних остатака. Тако у свим регијама овог краја постоје грчка гробља и цркве и српска гробља и цркве. Било би занимљиво испитати како је у свести народа дошло до супституције латинског порекла остатка грчким називом. На основу досадашњих истраживања, са доста сигурности може се тврдити да да грчка гробља и цркве сведоче о присуству хришћанског, предсловенског елемента. Далеко би нас одвело набрајање свих примера, посебно онох археолошки неиспитаних. Мислимо да овде теба скренути пажњу на једну занимљиву појаву, а то је чињењница да на више места срећемо следећи образац у педању, а и материјалним остацима : грчко гробље и црквина и у близини остаци српске цркве.Такав је већ споменут случај у Поблаћу. Да се предпоставити да овде нема континуитета и да је српска црква подигнута тек по замирању претходне. И на овом примеру види се неопходност систематских археолошких истраживања како би било могуће до краја искористити материјалне остатке као историски извор. Иако, са доста сигурности, можемо закључити да су материјални остаци по називом грчка гробља и цркве старији по свом постојању од српских гробаља и цркава, било би неопходно сваки локалитет посебно испитати. Код српских цркава проблем је чак и компликованији. Према традицији оне су углавном из немањићког периода. У овом случају историчар мора бити опрезан, јер део оваквих остатака може потицати и из познијих времена. Већ је познато да је народна традиција много тога везивала за период Немањића. За стицање реалније слике о времену настанка ових цркава, неопходно је археолошко испитивање сваког од многобројних локалитета. Само систематским истраживањем материјалних остатака дошло би се до што тачније топографије сакралних објеката на простору пљеваљског краја у различитим хронолошким размацима. Сазнања би била драгоцена јер су писани извори о овом питању веома оскудни, чак и у регијама где је писани материјал далеко очуванији, на пример на Косову и Метохији, где је могуће доћи до одређених сазнања о овим питањима кроз дипломатичку грађу. Применом ове методе попунио би се један број белих мрља у српској историји, посебно црквеној.

На основу сазнања до којих смо дошли, на основу материјалних остатака и топонимије, можемо закључити да је у пљеваљском крају изражено присуство ранохришћанских,  латинских елемената. То значи да је део хришћанског, романског становништва претрајао и по доласку Словена,  и опстао у дужем времену. Топонимија пљеваљског краја инспиративна је у том погледу (Кричи, Матаруге), а поткрепљена је и материјалним остацима. На овом простору јака је традиција и о периоду Немањића. Део црквина и црквишта сигурно потиче из тог периода . У Хоћевини постоји топоним Немања, на дну кога се,  код Златног (Царевог ) врела, налази црква Светог Спаса, а локалитет се у народу зове Немањића црквине. Осим за Стефана Немању, рашког великог жупана, овај топоним, па и црква, може се везати и за властеоску породицу Немања из овога краја, која се одселила у Дубровник. Ово је добар пример за могућности повезивањаи тумачења писаних извора, материјалних остатака и топонимије, чиме се добија пуније историско сазнање. Нажалост, за један број црквина и црквишта немамо овакву могућности зато су неопходна археолошка истраживања ових објеката.

Према једном веома исцрпном попису, у пљеваљском крају постоје материјални остаци 16 грчких гробаља и 37 црквина и црквишта, која народна традиција везује за Немањићки период. Списак није коначан. Занимљиво је овде упозорити на један налаз у Маочу остаци манастира, у Мојковићима, где се налазе остаци старе цркве, а у Маочу остаци манастира, где је касније на око 1 км од манастира подигнута дрвена црква. Очито да је црква подигнута касније, када је манастир већ био запуштен, што посредно сведчи о старини локалитета. Присуство великог броја сакралних материјалних остатака сведочи о јакој хришћанској традицији у прошлости. Почев од пред словенског периода, па настављајући се током читавог средњег века. Велики број сакралних објеката посредно сведочи и о доброј насељености простора. У већим случајевима топоним Црквина или Црквиште односес се на мање објекте, мада има и грађевинских комплекса под овим називом. На основу тога можемо закључити да је углавном реч о парохијским, сеоским црквама, које се иначе ретко сусрећу у писаним изворима. Овим смо, надамо се , показали да је значај материјалних остатака, као извора, велики и да се помоћу њих може утврдити мрежа црквене организације на одређеном простору. Значај ове врсте извора тиме је већи на просторима где других врста извора( пре свега писаних ) нема или су веома ретки. Уз правилно тумачење археолошких налаза са црквина и црквишта, могућа је њихова хронолошка идентификација и потврда, или оспоравање народне традиције.Тиме би се дошло до нових сазнања и стекла реалнија слика о мрежи цркава у пљеваљском крају.

Топографија - Топографска карта је основно средство за оријентацију. У новије време користи се више различитих уређаја и система за оријентацију помоћу којих се може постићи врло висока тачност. Први планови икарте Земљине површине рађени су још у најранијим временијм антике. Из тог доба (око 1500 пре наше ере) пронађен је цртеж на папирусу који показује план неког рудника злата у Египту и глинена плочица са уцртаним планом града Нипур у Месопотамији. Величину Земље први је покушао да одреди познати геодета Ератостен из Александрије ( 276 – 195 год. п.н.е.) тако што је за време летње дугодневнице измерио угао који у Александрији Сунце чини са вертикалом. У исто време у Асуану, у јужном Египту, Сунце допире до дна неког вертикалног бунара, дакле тачно је у вертикали. Дужину Асуан – Александрија проценио је на 5000 стадија, а измерени угао је износио 1/50 пуног круга, из чега је израчунао да Земљин обим износи 250 000 стадија. Земља је као планета сунчевог система обло тело ; при приказивању њене површи на плану или карти постављају се два проблема : први, каквог је облика и величине Земља и други, како ће се њена површ приказати на равни карте. Сваки корисник карте мора знати решење ова два проблема како би могао потпуно и ефикасно да схвати и искористи све могућности које карта пружа. Реч топографија настала је од грчких речи топо- место графеии – цртањем бележити. У ширем смислу то значи опис земљишта. У ужем смислу то је део геодезије који се бави детаљним изучавањем копненог дела Земљине површине у геометриском и садржајном погледу и њеним представљањем на плановима и картама крупнијег размера. Основни задатак топографије је израда карте одређеног земљишта. Овај задатак извршавају посебно обучени геодетски стручњаци. Искуство је показало да карту у потпуности може разумети само онај који је практично вршио снимање земљишта, односно цртао оргинал топографске карте.