Корисник:NatasaMirkovic

ПРЕТКОМПЈУТЕРСКИ МЕДИЈИ

Новинарство пре појаве компјутера данас припада историји медија и медијске праксе. Овај развојни период новинарства завршен је процес у развијеним медијским срединама света. Сви остали медијски системи приморани су да егзистирају маргинализовани у глобалном компјутерском информацијско-комуникацијском систему. Преткомпјутерски медији, медији историјски настали пре компјутера - штампа, радио и телевизија - дуго су били доминантни медији у медијској култури. Сваки посебно и сви заједно, оставили су дубоке трагове у медијима и новинарству уопште. Новинарство и медиологија су у озбиљним фазама промена. Фидлер, истраживач друштвених медија, приметио је да је свака промена медија условљена не само степеном развоја техничке и информационо - комуникационе културе, већ и спремношћу људи да нову технологију медија прихвате и масовно примене. Он се позива на учење Еверета Роџерса и његову теорију дифузије. Роџерс је сматрао да је од посебне важности за усвајање и примену нове технологије да се на тржишту покажу неки елементи, одређујући за утврђивање друштвене корисности новог медија и технологије. Ти елементи су следећи:

• Компатибилност се односи на препознавање технолошке сличности с претходним медијем. Уколико је ова сличност већа, лакше ће се догодити прихватање новог медија, јер компатибилност ствара осећај познавања једног дела могућности новог медија, а тиме се и смањује страх од непознатог.
  

• Сложеност је потенцијал који се односи на специфичност и начин употребе медија. Једноставност употребе команди често је од пресудног значаја за масовно прихватање новог медија.
  

• Поузданост је особина новог медија и усмерена да осигура и заштити приватност, али се у крајњем односи и на поузданост у реализацији захтева корисника.
  

• Примећеност технологије, која "чека" друштвено признање и усвајање односи се на способност новитета да заинтересује будуће кориснике за властити потенцијал. Ова особина новог медија уско је у вези са такозваном релативном предности, за коју Роџерс сматра да може бити препознатљива за чланове друштва након подстицаја из сфере раних корисника.
  

Штампа

Штампа је током историје развоја показала посебну адаптибилност с намером да опстане на тржишту медија. У историји медија често се означава као преурањени медиј, с обзиром на то да су њена појава и ширење утицали на континуирано повећање писмености становништва. Прва рана штампана издања новина карактерисало је неколико елемената:

• Штампа је излазила нередовно у неправилним временским интервалима
  
• Стил писања и језик садржаја новина били су неуједначени
  
• Дистрибуција и достављање новина представљали су велики изазов за издавача. Иако се та временска диференцијација константно смањивала, она је дуго била проблем за издаваче и кориснике штампе.
  
• Стандарди форме новина нису постојали и били су различити од новина до новина, али често и код новина исте врсте.
  
• Новине нису имале сталне називе, често ни наслове садржаја текста.
  
• Нису постојале рубрике ни жанрови, у данашњем смислу речи.
  
• Новинарски посао обављали су издавачи, често и власници штампарија. Није постојала подела рада какву познајемо у савременој штампи и новинарству уопште.
  
• Теме које су привлачиле пажњу углавном су били догађаји из трговине, индустрије, саобраћаја, банкарства, теме о ратовима, војним походима, дипломатији, догађаји са дворова, теме из сакралног, црквеног живота, али и теме везане за спектакле, сплетке, сензације и разна чудеса.
  
• Новине из раног периода појављивања (17. век) сматране су формом непоузданог обавештавања, јер су се приче о догађајима битно разликовале од стварног догађаја.
  

Новине у данашњем смислу речи најпре су се појавиле на северозападу Европе. Претходила су им непериодична издања у форми листа, потом такозване нове новине (Кунцик / Зипфел, 2006: 72), штампане пред велики очекивани догађај, затим разни формати летака и памфлета, као доминантније форме штампаних јавних информација.
Постоје теоријске недоумице шта се може сматрати првим новинским издањем, у зависности од тога шта је критеријум за ово одређење. Према једним изворима, прве новине са редовним излажењем појавиле су се 1605. године у Немачкој, под именом Relatio Aller Furnemmen und gedenckwurdigen Historien,а према неким другим изворима то су Анверске или Антверпенске новине(Недељковић, 2001.)Реч је о истим новинама, а разлика у називу је у зависности од тога о ком временском периоду је реч и коме је град географски припадао у одређеном историјском времену - Белгији или Холандији. Једним од најстаријих новина сматрају се и Nouvelles ordinaires de divers endroits из 1631. године, које су штампане у Француској. Исте године у Паризу су се штампале и чувене Gazette de France, новине Теофраста Ренодоа. Прве новине у Шведској звале су се Ordinari Post Tijdender, штампане у истом веку, а 1661. године у Пољској и Шпанији. Прве новине у Енглеској штампане су 1620. године, а у Италији 1636. године. У Америци прве новине штампају се 1690. у Бостону, а 1703. у Москви се штампају ''Московске новости.

Историја штампе у Бањој Луци

Историја медија у Бањој Луци развија се почетком двадесетог века, тачније 1906. године, излажењем листа Наш живот. Лист је покренуо и уређивао Коста Мајкић, који је годину дана раније лист основао под истим именом и у Сарајеву, с намером да се промовише васпитање и образовање Срба у БиХ. Лист је имао карактер културно-политичко-социјалне ревије.
Лист је делио судбину других листова и новина у БиХ тог времена. Због јаке цензуре коју је спроводила аустроугарска власт у БиХ, у периоду од 1906. до 1941. године у Бањој Луци је изашло само шест новина. Све новине су биле српске или анационалне. Муслимани и Хрвати су своје новине покренули тек у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.
Опште карактеристике бањолучких листова тог времена биле су: директна повезаност са идеолошким и политичким странкама, мали тираж и несталност у излажењу. У истом периоду штампан је и велики број забавно-хумористичких листова. Године 1906. излази Ђачко коло, чија је уредница била Љуба Дубравац. У важна издања новина тог времена у Бањој Луци спада и политички лист Отаџбина и књижевно-научни часопис Развитак из 1910. године чији издавач је био Петар Кочић.

Радио

Радио као први аудио-медиј настаје у градовима и тако наставља традицију коју је започела штампа излазећи у лучким и сајамским насељима. Два велика трагична догађаја, потонуће Титаника и Први светски рат, показала су важну предност радија у односу на штампу - брзину обавештавања. Вести о овим догађајима емитоване путем радио-сигнала створиле су нову свест јавности, која препознаје значај новог медија. Као и код многих технологија, и у настајању радио-технологије учествовало је више аутора са својим претходним открићима. Технологија жичаног Морзеовог телеграфа и Белов изум телефона били су важни телематски изуми који су омогућили наставак развоја технологије преноса порука на даљину. Херц (Heinrich Rudolf Hertz) успјешно преноси електромагнетне таласе 1887. Пет година касније, Никола Тесла је експериментално испробао функционалност радио-сигнала који је дизајнирао преко патента контроле малог чамца. На даљи развој технологије радија утицало је и откриће Џона Флеминга (John Fleming). Он је открио технологију диодне цеви која је омогућила пренос гласова бежичним телеграфом слабог интензитета. Ли де Форест (Lee de Forest) 1906. године проналази такозвани аудион, којим појачава радио-сигнал у процесу преношења гласова.

Већ 1917. године у Америци постоји осам хиљада радио програма, а због великог броја аматера уводи се забрана за аматерски радио. Шест година касније у Великој Британији британска пошта издаје 80.000 дозвола за емитовање радио програма. Са све већом употребом и производњом радио-апарата настаје и потреба да се законски уреди овај нови информативни простор. У Америци се 1912. године доноси први такав закон, познат као Закон о радију.
Радио постаје медиј с двоструком намјеном: да забави путем различитих драмских и музичких програма и да емитује вести прилагођене технологији рада. Дизајн, величина и квалитет радио-апарата усавршавали су се брзо и прилагођавали новим друштвеним ситуацијама и потребама човека. Тако се од 1947. године развија технологија транзисторског радија. Овај радио је имао низ предности: трошио је мање енергије,био је преносив и знатно мањих димензија него фиксирани кућни радио.

Следећи важан период јесте конструкција ауто-радија. Ова техничка форма настаје 60-их година 20. века. Деведесетих година се развијају још флексибилније радио-технологије. Настају МР3 плејер и МР4 технологије, које се ослањају на основни потенцијал радија као медија - звук. Радио јесте медиј звука. Звук је на различите начине присутан на радију. Димензије звука на радију неки аутори виде у примени три врсте звука:

• Звучних ефеката;
• Акустике;
• Просторности
  

Под звучним ефектима аутори подразумевају природне и вештачки створене звукове. Ту спадају сви шумови, таласања, кретања ветра, шкрипе кочница, отварање боце, резања дрва, звоњење телефона, сирена хитне помоћи итд. Акустика на радију је заправо техничко средство подешавања интонације говора или неких звукова, што се постиже примјеном еха, јачином и врстом тона. Како је тон најмоћније средство надомештања слабости радија (спектар визуелних порука), радио примењује и посебне ефекте у производњи медијског садржаја. То се постиже применом просторности звука, финих звукова који имају функцију дочаравања атмосфере и садржаја неког догађаја. У просторне звукове у ствари спадају звукови који нам дају обавештење о квалитету димензије простора у којем се догађај одиграо.

Сличности с медијем претходником и медијем сљедбеником

Радио пријемник је по начину употребе у раним фазама подсећао на начин коришћења штампе. И један и други медиј се у почетку користио у групама људи, штампа услед високе стопе неписмености, радио због високе цене коштања и нестручности публике да се користи раном технологијом радија.
Радио таласи су се првобитно користили само као војна технологија преноса. Ова чињеница подсећа на рани развојни период интернета пола века касније, када се почео развијати као превасходно војна технологија.
Важна историјска фаза у развоју радија јесте настајање портабл радија. Осим што је био једна од првих технологија бежичног преноса енергије и порука (поред телеграфа), он је својом формом најавио могућност преноса медија ван простора где је медиј фиксиран. Основни медијски потенцијал радија - преношење медијских садржаја звуком - јесте аудио-потенцијал који се инсталирао, прилагођавао и који су касније преузимали медији након радија. Звучни филм, који представља форму уметничке експресије, пре радија није поседовао висококвалитетан звук. Радио је рано почео са применом ФМ таласа, који су знатно поправили квалитет звука. Зато може да се сматра да је радио унео звук као аутохтон потенцијал у породицу медија.

Телевизија

Нову медијску епоху остварио је медиј-слика, телевизија. Према Лоримеру, телевизија репрезентује друштвено кроз слике и изговорене речи, а због тога што је усмерена на визуелно, може се рећи да је медиј иконичан или сликовно усмерен. Електрична слика на даљину брзо се развија и осваја тржиште медија и присваја медијску публику.
Проналазак телевизора резултат је вишегодишњег рада неколико научника - Паула Нипковa (Paul Nipkow), Карла Брауна, Владимира Зворкина и Бориса Грабовског. Идеја о телевизору као техничком апарату много је старија од момента настајања телевизије као медијског канала, и јавила се још крајем 19. века. Сматра се да је први успешан покушај приказивања телевизијске слике остварио је Џон Логи Берд (John Logie Baird). Он је механички скенирао екран који је имао свега 25 линија.Он је успео да оствари пренос телевизијског програма из Лондона за Њујорк, који је означен као епохалан. Исте године, Берд је експериментално показао телевизију у боји, али званично није емитовао том технологијом због низа недостатака које је показала током преноса.
Телевизија постаје масовни медиј тек педесетих година 20. века. Један од великих светских догађаја које је телевизија тог времена преносила биле су Олимпијске игре у Берлину. Крунисање енглеске краљице Елизабете Друге 1953. године у Лондону такође је био спектакл у медијима. Иначе, први експериментални приказ рада телевизије на нашим просторима догодио се у Београду 1938. године. Средином осамдесетих година прошлог века неке земље у Европи и неке неевропске земље, као што је Јапан - удвостручују број скенираних линија по слици, што је побољшало квалитет слике, основног и оригиналног медијског потенцијала телевизора. Био је то увод у нове развојне фазе технологије телевизије.
Један од најзначајнијих пројеката индустрије медија који се пробија у последњој деценији 20. века јесте настанак кабловске телевизије. Само у Америци, данас више од 64% становништва поседује кабловску телевизију,а висок проценат корисника у Европи имају и Француска и земље Бенелукса. Појава кабловске телевизије значајно је угрозила постојање јавне телевизије. Док јавни емитери имају врло јасна упутства и конвенције о емитовању програма, кабловска телевизија нигде у свету нема таква ограничења. Општепопуларни програми, образовни програми, програми за децу и младе, уметнички програми и специјализоване емисије намењене ужој публици дио су садржаја који се могу пратити само на програмима јавних емитера. Ако их емитује, кабловска телевизија то чини нередовно, несистематично и често под утицајем маркетинга или рекламе.
Ова развојна фаза телевизије ипак се може схватити и као позитивно конкурентска. Она може да утиче на подизање стандарда телевизијских програма разних емитера, али и да се приближи личним потребама публике до сваког појединог њеног дела.
Савремено кретање иде према претплатној телевизији. Развој телевизора као технике телевизије као медијског канала довео је до појаве телевизије која у себи, уз кућну сателитску телевизију, има бежични дистрибутивни центар са више канала, али и отворени видео-систем. Овај систем телевизије неки аутори називају вишеканалном телевизијом (Фергусон, Истман, Клајн, 2004.) Бирт сматра да је у дигиталној ери од посебног значаја пут ка домовима, а телевизија овим кодним системима има шансе да продужи властито време трајања на тржишту медија и да се уклопи у општеразвојни налог медија - емитовање према жељи гледалаца.

Телевизија новог доба - дигитална телевизија - нови је изазов за глобалне медије и медијске системе. САД су још 2005. године законом одредиле обавезу преласка аналогног на дигитално емитовање телевизијског сигнала и тиме глобално одредиле будућност дигиталне телевизије. Савремена дигитална телевизија подразумева интерактивност, посебан потенцијал нових медија у дигиталној ери. Развијену интерактивност (однос емитер-публика), дигитална телевизија постиже помоћу мултимедијалних сервиса:

• Видео на захтев
  
• Телебанкинг ( комуникација са банкарским системима)
  
• Куповина путем интернета
  
• Учење на даљину
  
• Гласање путем интернета
  

Постоје и неки други, мање атрактивни, мултимедијални сервиси. Сви они заједно постају нове медијске технике у глобалном комуницирању, одлучивању и куповини, али и места за забаву и потрошњу слободног времена. Глобална примена расте упоредо са преласком на дигиталну телевизију.
Без обзира на начин емитовања и прихватања телевизијских сигнала, телевизија властитим преображајима влада као медиј и у првих пет година 21. века. Она сада бира између многих технолошких опција - телевизије широког екрана, дигиталне телевизије, вебкастинга, телевизије високе резолуције. Осим тога, телевизија је подстакла низ промена у сфери медијског стваралаштва, инспирисала настанак нових техника истраживања у медијима, али и једним делом утицала на настанак последњег медија до сада - интернета и онлајн новинарства на интернету.

Телетекст и видеотекст

Телетекст и видеотекст настају седамдесетих, односно осамдесетих година 20. века. Тих година Британска поштанска служба почела је с експериментисањем преноса текста на обичне телевизијске апарате, с циљем да текст буде доступан особама које имају оштећење слуха. Њен почетни пројекат брзо је прерастао у јефтину технологију названу телетекст. Принцип телетекста је био једноставан. Уз помоћ декодера и даљинског управљача телевизора, позивала би се тражена страна на екрану телевизора. Упркос великим напорима конструктора, телетекст је био ограничен из више разлога: При стандардној брзини емитовања од 30 кадрова у секунди, кружење више од неколико стотина страница довело би до неподношљиво дугих чекања. Ако би се секвентивно емитовало 500 страница, гледалац би морао да чека више од 15 секунди прије него што би му се приказала жељена страница.
Међутим, спорост није била једини недостатак. Телетекст ни графички није био импресиван. Страница телетекста могла је да садржи свега стотинак речи. Места за сложене графике или друге текстовне елементе није било. На екрану телевизије није постојала могућност убацивања информација у систем телетекста. То, дакле, значи да је овај сервис једносмеран, те да на примеру употребе телетекста не може бити говора о интерактивности у развијеном облику. Упркос ограничењима, практична примена била је јасна и неоспорна, а настајућу технологију само треба даље развијати. Бритиш телеком (British Telecom) је основао фирму која од 1978. године ради као комерцијални сервис уз помоћ мноштва провајдер информација из свих области друштва. Створена је видеотекст технологија, која је повезивала претплатнике и базе података телефоном уз помоћ специјалне декодер кутије. Видео текст је био замишљен као нека врста једноставно уређене веб странице данас. Имао је свој мени и по менијима се кретао до захтеване информације. Представљао је изазов за медијске компаније тог времена, а развијао се и ван европског континента.
Пројекат видеотекста у Америци пропао је због чињенице да је Ал Гилен, предсједник Viewdata Corporation of America - медијске агенције која је прва лансирала видеотекст у Америци, видеотекст сматрао развојном фазом телевизије, а не персоналних рачунара. У том периоду, телевизијски екран био је неподесна технолошка основа за квалитетан пренос видеотекст садржаја. Стандардни телевизори који су се тада употребљавали нису имали довољну резолуцију за пренос захтевних видеотекст слајдова. Графике су на сваком телевизору изгледале другачије. Уместо брзог отварања и прегледности приказа података, добијен је спор и нерационалан систем за масовну, кућну употребу. Медиј је оцењен као статичан, спор и уза све то скуп.
Оба корисничка телевизијска сервиса, телетекст и видеотекст, били су скромног графичког дизајна и углавном засновани на тексту приказаном на екрану телевизора. У раној фази развоја електронско издаваштво није имало форму новинске публикације, већ је пре личило на огласник или информатор. Телетекст и видеотекст технологије враћене су у лабораторије, као пројекти који захтевају надградњу. Предност првих облика електронског издаваштва, телетекста и видеотекста, у оквиру платформе неког другог медија није била спорна, али је технологија тражила начин да се пружи бољи приступ у преноснику. Ипак, и један и други облик електронског издаваштва стимулативно су деловали на идеју о медијским системима на интернету. Такође, појава ових медија је повезана са појавом и развојем компјутера и интернета,а не телевизије, без обзира на то о ком развојном периоду телевизије се ради.
Повратак телетекста и видеотекста у медијски и информацијско-комуникацијски простор догодио се већ крајем осамдесетих и на телевизији, усавршавањем технологије преноса и технологије ТВ апарата. Данас су они масовни сервиси на телевизији и са становишта употребе публике и становишта постојања у оквиру медијског канала.

Литература

1. Татјана Т. Дуроњић "Компјутерска култура и модерни медији", Бања Лука, 2008. године
   
2. Татјана Т. Дуроњић "Комуницирање у медијасфери", Београд, 2011. године

Споменице и захвалнице

100 измена

68%