Разговор:Пресократовци/Архива 1

Архива 1

Архива 2

Први поднаслов

KOLEVKA ZAPADNE MISLI — JONIJA

Rodno mesto grčke filozofije bila je obala Male Azije, a prvi grčki filozofi bili su Jonjani.Dok se Grčka, zbog invazija Dorana koji su u XI veku stare ere preplavili staru egejsku kulturu, nalazila u stanju prilvaičnog haosa i varvarstva, Jonija je sačuvala duh starije civilizacije dotičnog tla.Jonskom svetu pripadao je i Homer (Homeros), bez obzira na to što je svoje epove napisao pod patronatom nove ahajske aristokratije. Međutim, Homerovi epovi ne mogu se smatrati za filozofska dela (iako su oni, naravno, veoma značajni zbog otkrivanja određenih slojeva grčkog shvatanja sveta i načina života, a njihov vaspitni uticaj na Grke iz kasnijih vremena ne bi smeo da se potceni), jer izolovane filozofske ideje, koje nalazimo u ovim epovima, veoma su daleko od sistematičnosti [manje sistematične nego u epovima Hesioda (Hesiodos), epskog pesnika kopnene Grčke, koji izlaže svoje pesimističko shvatanje istorije, svoje ubeđenje u vladavinu zakona u životinjskom svetu i svoju moralnu odanost pravdi među ljudima]. Ipak, značajno je to da i najveći grčki pesnik i prvi počeci sistematske filozofije pripadaju Joniji. Ali te dve velike jonske tvorevine, Homerovi epovi i jonska kosmologija, ne javljaju se, naprosto, jedna za drugom. Bez obzira na to kakvo gledište imali o autorstvu, kompoziciji, datumu ili datumima nastanka Homerovih epova, jasno je bar to da društvo koje oni prikazuju nije društvo iz perioda jonske kosmologije, već društvo koje pripada znatno primitivnijem dobu. Slično tome, društvo koje slika Hesiod, mlađi od »dvojice« velikih epskih pesnika, daleko je od društva grčkog polisa, od onog društva koje je nastalo nakon sloma moći plemenske aristokratije, odnosno, nakon onog sloma koji je omogućio slobodan rast gradskog života u kopnenoj Grčkoj. Grčka filozofija nije izrasla u uslovima herojskog života naslikanog u Ilijadi, niti u onim uslovima kada je gospodarilo zemljišno plemstvo prikazano u Hesiodovim epovima. Rana grčka filozofija, iako je po prirodi delo pojedinaca, bila je, takođe, i tvorevina grada-države. Ona je, u određenoj meri, odslikavala vladavinu zakona i shvatanje zakona koja su predsokratovci u svojim kosmologijama proširili, na čitav univerzum. Zato u određenom smislu postoji kontinuitet između rane jonske kosmologije i homerskog shvatanja vrhovnog zakona, sudbine ili volje koja upravlja bogovima i ljudima, hesiodske slike sveta i pesnikovih moralnih zahteva. Kada su uredili društveni život, ljudi su mogli da se okrenu racionalnom razmišljanju, a u periodu detinjstva filozofije njihovu pažnju je, pre svega, zaokupljala priroda kao celina. Sa psihološkog stanovišta, to bi se moglo jedino i očekivati. Dakle, iako je nepobitno da je grčka filozofija nastala u narodu čija civilizacija potiče iz preistorijskih vremena, ono što nazivamo ranom grčkom filozofijom jeste »rano« samo u odnosu na potonju grčku filozofiju i procvat grčke misli i kulture na Kopnu. Međutim, kada je reč o prethodnim vekovima razvoja grčkog naroda, ona može da se smatra pre plodom zrele civilizacije, plodom koji, s jedne strane, obeležava kraj jonske blistavosti i, s druge, najavljuje sjaj helenske, posebno atinske kulture. Mi smo ranu grčku filozofsku misao predstavili kao završnu tvorevinu drevne jonske civilizacije. Međutim, mi moramo da se prisetimo da je Jonija bila, tako reći, mesto susreta Zapada i Istoka, pa može da se postavi pitanje da li je grčka filozofija nastala pod uticajem Istoka, da li je ona, na primer, preneta iz Vavilona ili Egipta. Neki su zastupali takvo gledište, ali je ono moralo da bude napušteno. Grčki filozofi i pisci ne znaju ništa o tome — čak ni Herodot(Herodotos), koji je toliko nestrpljiv da izloži svoju omiljenu teoriju o egipatskom poreklu grčke religije i civilizacije.Teorija o istočnom poreklu uglavnom potiče od aleksandrijskih pisaca, od kojih su je preuzelu hriščanski apologeti.Na primer, Egipčani iz helenističkog perioda tumačili su svoje mitove prema idejama grčke filozofije.Medutim, to tumačenje jeste samo jedan primer algorizovanje koje su činili aleksandrici; ono nema ništa objektivniju vrednost od mišljrnja Jevreja da je Platon svoju mudrost crpio iz Starog zaveta.Naravno, bilo bi veoma teško da se objasni kako je egipatska misao mogla da bude preneta Grcima (mi i ne očekujemo da su trgovci bili ti koji su prenosili filozofske ideje), ali kao što je to Barnet primetio, istraživati da li su filozofske ideje ovog ili onog istočnog naroda mogle da budu prenete Grcima praktično znači gubiti vreme, ukoliko se prethodno ne utvrdi da li je dotičan narod zaista imao filozofiju. Nikada nije dokazano da su Egipćani imali filozofiju koju bi mogli preneti, dok je neodrživa pretpostavka da je grčka filozofija došla iz Indije ili iz Kine. Postoji još jedno stanovište koje treba razmotriti. Grčka filozofija je bila prisno povezana sa matematikom, pa se tvrdilo da su Grci svoju matematiku preuzeli od Egipćana, a astronomiju od Vavilonaca. Više je nego verovatno da je matematika u Grka pretrpela uticaj Egipta a astronomija uticaj Vavilona, i to zbog toga što su grčka nauka i filozofija počele da se razvijaju upravo u onom području gde bi se mogla očekivati razmena s Istokom. Taj iskaz ne treba brkati s iskazom da Grci naučnu matematiku izvode iz Egipta, a svoju astronomiju iz Vavilona. Da ostavimo detaljne argumente po strani, neka bude dovoljno to što ćemo ukazati da su matematiku Egipćana sačinjavali empirijski, grubi i brzi metodi za postizanje praktičnih rezultata. Dakle, geometrija Egipćana se, uglavnom, sastojala od praktičnih metoda za ponovno omeđavanje polja posle izlivanja reke Nil. Naučnu geometriju nisu razvili Egipćani, nju su razvili Grci. Slično tome, i Vavilonci su astronomska proučavanja izvodili radi proricanja. Ta astronomija je, uglavnom, bila astrologija. Međutim, u Grka ona je postala naučna disciplina. Zato, čak i ako dopustimo da su praktična zemljomerska matematika Egipćana i astronomska posmatranja vavilonskih astrologa uticali na Grke i obezbedili im pripremnu građu, to uopšte nije bilo nauštrb originalnosti grčkog duha. Nauka i mišljenje, nešto sasvim različito od čisto praktičnog proračunavanja i astroloških pouka, bile su delo tog duha i ne duguju ništa Egipćanima niti Vaviloncima. Grci se, naime bespogovorno pojavljuju kao prvobitni mislioci i naučnici Evrope. Oni su, prvi, tragali za znanjem radi njega samog, i težili su ka saznanju u naučnom, slobodnom i bespredrasudnom duhu. Štaviše, zbog karaktera grčke religije, oni nisu imali nikakvu klasu sveštenika koja bi svojim jakim tradicijama i svojim vlastitim učenjima, tvrdoglavo održavanim i dostupnim samo malom broju pojedinaca, mogla da omete razvoj slobodne nauke. U svojoj istoriji filozofije Hegel prilično brzo odbacuje indijsku filozofiju, a kao razlog navodi da se ona ne razlikuje od indijske religije. Dopuštajući da u njoj ima filozofskih shvatanja, on tvrdi da ona nemaju formu misli. Ona su izražena u poetskoj i simboličkoj formi, pa im je, slično religiji, praktična svrha oslobađanje ljudi od životnih obmana i nesreća preča nego postizanje znanja radi samog znanja. Ne saglašavajući se u potpunosti sa Hegelovim shvatanjem indijske misli (koja je od Hegelovog vremena znatno jasnije prikazana zapadnom svetu i u svojim čisto filozofskim aspektima), sa njini možemo da se složiti u tome da je grčka filozofija od početka bila mišljenje koje je stremilo prema duhu slobodne nauke. Ona je, možda, ponekad težila ka tome da preuzme mesto religije, i sa stanovišta vere i sa stanovišta ponašanja. Ali to se dešavalo zbog nedovoljnosti grčke religije, a ne zbog nekog mitološkog ili mističkog karaktera grčke filozofije.(Niko i ne pomišlja, naravno, na to da umanji mesto i funkciju »mita« u grčkoj misli, a još manje tendenciju filozofije da u određenim vremenima pređe u religiju, kao što je slučaj sa Plotinom. Doista, kada je reč o mitovima, »u ranijim kosmologijama grčkih fizičara mitski i racionalni elementi se međusobno prožimaju u jednom još nerazlučenom jedinstvu«. Tako govori profesor verner Jeger u knjizi Aristotel, osnove istorije njegovog razvoja (Aristotel, Fundamentals of the History of His Development, p. 377). Profesor Celer (Zeller) naglašava nepristrasnog Grka prema svetu koji ih je okruživao, što im je, u spoju sa njihovim smislom za realnost i snagom apstrahovanje,»veoma rano omogučilo da svoje religiozne ideje sagledaju kao ono što su, zaprvo, bile - tvorevine umetničke uobrazilje «. (To, naravno, ne bi u potpunosti važilo za grćki narod u celini - za nefilozofsku većinu.)Od trenutka kada su poslovićni mudrost mudracai mitova pesnika zamenili upola naućna, upola filozofska razmišljanja i proučavanja jpnskih kosmologa, umetnost je, može se reči, bila zamenjena (sasvim logično) filozofijom.

 Njeni blistavi vrhunci biće Platon i Aristotel, a vremenom će,zajedno sa Plotinom, dostići visine u kojima se filozofija prevazilazi, ali ne mitologijom već misticizmom. Ipak, nije bilo naglog prelaza od »mita« ka filozofiji. Tako se može reći da je Hesiodova teogonija našla nastavljača u jonskoj kosmogonijskoj spekulaciji; mitski elementi se postepeno povlače pred rastućom racionalnošću, mada još ne iščezavaju. Doista, oni su prisutni u grčkoj filozofiji čak i u poslesokratskim vremenima.

Blistava ostvarenja grčke misli zametnula su se u Joniji. Ali ako je Jonija bila kolevka grčke filozofije, Milet je bio kolevka jonske filozofije. Jer u Miletu je Tales(Thales), najstariji jonski filozof, dostigao svoj vrhunac. Jonski filozofi su bili duboko impresionirani promenom, rađanjem i rašćenjem, propadanjem i smrću. Proleće i jesen u spoljašnjem svetu, mladost i starost u životu čoveka, nastajanje i propadanje — to su bile očevidne i neizbežne činjenice univerzuma. Velika pogreška je zamišljati Grke kao srećnu i bezbrižnu decu sunca, koja samo besciljno dangube po tremovima grada i zure u veličanstvena umetnička dela ili postignuća svojih atleta. Grci su bili veoma svesni mračne strane naše egzistencije na ovoj planeti, jer su u pozadini, sa druge strane sunca i radosti, uočavali neizvesnost i nesigurnost ljudskog života, neizbežnost smrti i tamnu budućnost. Teognidova izjava — »Najbolje je čoveku da se nije morao roditi i da nije morao ugledati svetlost sunca; ali ako se jednom rodio (drugo najbolje), za njega jeste da prođe kroz kapije smrti što je moguće brže« — podseća nas na Kalderonove (Calderon) reči (tako drage Šopenhaueru): »El mayor delito del humbre, Es haber nacido«.**. Teognidove reči ponovo odjekuju u Sofoklovom Edipu Kolonskom: ».. . Ne biti rođen — svaki pobeđuje govor«.

Međutim, iako su Grci imali svoj ideal umerenosti, od tog ideala neprestano ih je odvlačila volja za moć. Neprekidno međusobno trvenje grčkih gradova, čak i na vrhuncu grčke kulture, čak i onda kada im je u očiglednom interesu bilo da se skupa ujedine protiv zajedničkog neprijatelja, neprestane pobune u samim gradovima, bez obzira na to da li ih predvodi slavoljubiv oligarh ili demokrata demagog, podmitljivost javnih ličnosti u grčkom političkom životu — pa i onda kada je u pitanju bila bezbednost i čast njihovog grada — sve to pokazuje da je volja za moć bila vrlo jaka kod starih Grka. Grk se divio uspešnosti, divio se idealu jakog čoveka koji zna šta želi i ima snagu da to postigne; njegov pojam o vrlini znatnim delom je označavao sposobnost da se postigne uspeh. Kao što primećuje profesor De Berg (De Burgh): »Grci bi smatrali Napoleona za čoveka istaknute vrline.« Da bi se u to uverili, treba samo da pročitamo veoma iskreno i prilično razmetljivo priznanje bezobzirne zelje za vladanjem koje Tukidid daje u izveštaju o pregovorima između predstavnika Atine i Melosa. Atinjani izjavljuju: »ali i mi i vi treba da kažemo šta uistinu mislimo, i da težimo samo ka onom što je moguće, jer i mi i vi jednako dobro znamo da se u raspravi ljudi ono pravedno pojavljuje samo tamo gde je nužda prisile jednaka na obadve strane, a da moćni čine ono što mogu, dok slabi uzimaju ono što moraju.«* Slično se kaže i u slavnim rečenicama: »Jer za bogove verujemo, a za ljude znamo, da po nuždi prirode vladaju gde god mogu. Ovaj zakon nismo mi doneli, niti smo se prvi njime koristili; mi smo ga samo zatekli i preuzeli i za sva vremena ga ostavljamo potomstvu, a mi znamo da biste i vi i svi drugi, kada bi bili tako jaki kao što smo mi, činili ono što i mi činimo.«Jedva da bi se moglo naći besramnije iskazivanje volje za moć, a Tukidid uopšte ne daje nikakve nagoveštaje da on sam osuduje držanje Atinjana. Treba se podsetiti na to da su Atinjani, kada su Meljani konačno morali da se predaju, pobili sve muškarce koji su prispeli za vojsku, porobili žene i decu, i kolonizovali ostrvo a sve to u zenitu atinskog sjaja i umetničkih ostvarenja. Želja za viadanjem prisno je povezana sa grčkim shvatanjem o hibris. Čovek koji ide predaleko, koji nastoji da bude i da dobije više nego što mu sudbina određuje, neizbežno će, prema shvatanju Grka, izazvati božansku ljubomoru i sopstvenu propast. Čovek ili narod kojima vlada razuzdana žudnja za samoisticanjem strmoglavce padaju u pogibeljno samopouzdanje, a time se i uništavaju. Slepa strast uzgaja samopouzdanje, a uobraženo samopouzdanje vodi u propast.

Dobro je da se shvati ta strana grčkog karaktera. Platonova osuda teorije da »moć jeste pravo« postaje utoliko značajnija. lako se, dakako, ne slažemo sa Ničeovim ocenama, ne možemo a da se ne divimo njegovoj oštroumnosti u uvidanju odnosa imeđu grčke kulture i volje za moć. Naravno, ne u smislu da je tamna strana grčke kulture jedina strana njihovog duha daleko od toga. Kao što je delovanje volje za moć u grka činjenica, tako jeste činjenica i grčki ideal umerenosti i harmonije. Mi moramo da shvatimo da postoje dve strane grčkog karaktera i kulture: postoji strana umerenosti, umetnosti, Apolona i olimpiskih božanstava, i postoji strana razuzdanosti, bezobzirnog samoisticanja, dioniska pomama koju je Huripid naslikao u Bakhama. Kao što ispod blistavih ostvarenja grčke kulture može da se vidi kal ropstva, tako se i ispod sveta snova olimpske religije i olimpske umetnosti vidi ponor dioniskog besnila, pesimizma i svih oblika nedostatka umerenosti. Na kraju krajeva, nije sasvim fantastična pretpostavka, nadahnuta Ničeovom mišlju, da se znatan deo olimpske religije može smatrati za uzdu koju su namaknuli sami sebi dioniski grci. Gonjen voljom za moći do samouništenja, grk stvara olmpski svet snova, bogove koji ga ljubomorno nadziru da ne prekorači granice postavljene čoveku. Na taj način, grk izražava svoje predosećanje o tome da bi uzburkane sile njegove duše mogle na kraju da postanu razorne i za njega samog. Ovo tumačenje, naravno, nije naučan prikaz jednog istoričara religije o poreklu grčke olimpske religije; želimo samo da ukažemo na psihološke činioce na propise »prirode«, ako hoćete koji su možda, makar i nesvesno, delovali u duši Grka.

Ali napustimo tu digresiju. Uprkos melanholičnoj spram grčkog duha, činjenica da su Grci opažali neprekidan tok promene, prelazak živog u mrtvo i mrtvog u živo, pomogla im je da preko jonskih filozofa dopru do početka filozofije. Ti mudri Jonjani uvideli su da, uprkos svih promena i prelaza, može postojati nešto postojano. Zašto? Zato što se nešto menja u nešto drugo. Mora da postoji nešto sto je prvobitno, nešto Sto traje, nešto što poprima različite oblike i trpi promene. Pro-mena ne može da bude puki sukob suprotnosti. Razmišljajući, oni su zaključili da postoji nešto iza tih suprotnosti, nešto prvobitno. Stoga, jonska filozofija ili kosmologija uglavnom jeste pokušaj da se odredi šta jeste taj prvobitan element ili (Urstoff) svih stvari, pri čemu se jedan filozof odlučivao za ovaj, a drugi za onaj element. Šta je svaki filozof odredio za svoj Urstoff nije toliko bitno koliko činjenica da je ta ideja jedinstva svima bila zajednička. Činjenica promene, kretanja u aristotelskom smislu, sugerisala im je pojam o jedinstvu, iako, kao što Aristotel kaže oni  nisu objašnjavali  kretanje.

Jonjani su se međusobno razlikovali prema tome kako su odredivali svoju pratvar (Urstoff), ali im je bilo zajedničko to što su je smatrali materijalnom. Tales se odlučio za vodu, Anaksimen (Anaximenes)za vazduh, Heraklit za vatru. Suprotnost između duha i materije još nije bila shvaćena. Otuda, lako su de facto bili materijalisti - po tome što su jedan oblik materije nazivali načelom jedinstva i prvobitnom tvari svih stvari - oni, ipak, teško mogu da se smatrati materijalistima u našem smislu reči. Oni nisu jasno shvatali razliku između duha i materije. koju bi zatim odbacivali. Oni je nisu bili potpuno svesni, ili bar nisu uočavali njene implikacije. Stroga se može reči da jonski mislioci nisu bili toliko filozofi koliko prvobitni naučnici koji su pokušavali da objasne materijalni i spoljašnji svet. Ali moramo da se podsetimo na to da se oni nisu zaustavili na onom čulnom, nego su nadišli pojave dospevši do mišljenja. Bez obzira na to da li je voda, vazduh ili vatra odredivana kao pratvar (Urstoff), sigurno da se nijedna od tih tvari ne pojavja kao takva , to jest kao krajnji element. Da bi se bilo koja od njih shvatila kao krajnji element svih stvari, nužno je bilo da se ode preko pojava i čula. A oni do svojih zaključaka i nisu dolazili naučnim, eksperimentalni postupkom, ve== Први поднаслов == KOLEVKA ZAPADNE MISLI — JONIJA

Rodno mesto grčke filozofije bila je obala Male Azije, a prvi grčki filozofi bili su Jonjani.Dok se Grčka, zbog invazija Dorana koji su u XI veku stare ere preplavili staru egejsku kulturu, nalazila u stanju prilvaičnog haosa i varvarstva, Jonija je sačuvala duh starije civilizacije dotičnog tla.Jonskom svetu pripadao je i Homer (Homeros), bez obzira na to što je svoje epove napisao pod patronatom nove ahajske aristokratije. Međutim, Homerovi epovi ne mogu se smatrati za filozofska dela (iako su oni, naravno, veoma značajni zbog otkrivanja određenih slojeva grčkog shvatanja sveta i načina života, a njihov vaspitni uticaj na Grke iz kasnijih vremena ne bi smeo da se potceni), jer izolovane filozofske ideje, koje nalazimo u ovim epovima, veoma su daleko od sistematičnosti [manje sistematične nego u epovima Hesioda (Hesiodos), epskog pesnika kopnene Grčke, koji izlaže svoje pesimističko shvatanje istorije, svoje ubeđenje u vladavinu zakona u životinjskom svetu i svoju moralnu odanost pravdi među ljudima]. Ipak, značajno je to da i najveći grčki pesnik i prvi počeci sistematske filozofije pripadaju Joniji. Ali te dve velike jonske tvorevine, Homerovi epovi i jonska kosmologija, ne javljaju se, naprosto, jedna za drugom. Bez obzira na to kakvo gledište imali o autorstvu, kompoziciji, datumu ili datumima nastanka Homerovih epova, jasno je bar to da društvo koje oni prikazuju nije društvo iz perioda jonske kosmologije, već društvo koje pripada znatno primitivnijem dobu. Slično tome, društvo koje slika Hesiod, mlađi od »dvojice« velikih epskih pesnika, daleko je od društva grčkog polisa, od onog društva koje je nastalo nakon sloma moći plemenske aristokratije, odnosno, nakon onog sloma koji je omogućio slobodan rast gradskog života u kopnenoj Grčkoj. Grčka filozofija nije izrasla u uslovima herojskog života naslikanog u Ilijadi, niti u onim uslovima kada je gospodarilo zemljišno plemstvo prikazano u Hesiodovim epovima. Rana grčka filozofija, iako je po prirodi delo pojedinaca, bila je, takođe, i tvorevina grada-države. Ona je, u određenoj meri, odslikavala vladavinu zakona i shvatanje zakona koja su predsokratovci u svojim kosmologijama proširili, na čitav univerzum. Zato u određenom smislu postoji kontinuitet između rane jonske kosmologije i homerskog shvatanja vrhovnog zakona, sudbine ili volje koja upravlja bogovima i ljudima, hesiodske slike sveta i pesnikovih moralnih zahteva. Kada su uredili društveni život, ljudi su mogli da se okrenu racionalnom razmišljanju, a u periodu detinjstva filozofije njihovu pažnju je, pre svega, zaokupljala priroda kao celina. Sa psihološkog stanovišta, to bi se moglo jedino i očekivati. Dakle, iako je nepobitno da je grčka filozofija nastala u narodu čija civilizacija potiče iz preistorijskih vremena, ono što nazivamo ranom grčkom filozofijom jeste »rano« samo u odnosu na potonju grčku filozofiju i procvat grčke misli i kulture na Kopnu. Međutim, kada je reč o prethodnim vekovima razvoja grčkog naroda, ona može da se smatra pre plodom zrele civilizacije, plodom koji, s jedne strane, obeležava kraj jonske blistavosti i, s druge, najavljuje sjaj helenske, posebno atinske kulture. Mi smo ranu grčku filozofsku misao predstavili kao završnu tvorevinu drevne jonske civilizacije. Međutim, mi moramo da se prisetimo da je Jonija bila, tako reći, mesto susreta Zapada i Istoka, pa može da se postavi pitanje da li je grčka filozofija nastala pod uticajem Istoka, da li je ona, na primer, preneta iz Vavilona ili Egipta. Neki su zastupali takvo gledište, ali je ono moralo da bude napušteno. Grčki filozofi i pisci ne znaju ništa o tome — čak ni Herodot(Herodotos), koji je toliko nestrpljiv da izloži svoju omiljenu teoriju o egipatskom poreklu grčke religije i civilizacije.Teorija o istočnom poreklu uglavnom potiče od aleksandrijskih pisaca, od kojih su je preuzelu hriščanski apologeti.Na primer, Egipčani iz helenističkog perioda tumačili su svoje mitove prema idejama grčke filozofije.Medutim, to tumačenje jeste samo jedan primer algorizovanje koje su činili aleksandrici; ono nema ništa objektivniju vrednost od mišljrnja Jevreja da je Platon svoju mudrost crpio iz Starog zaveta.Naravno, bilo bi veoma teško da se objasni kako je egipatska misao mogla da bude preneta Grcima (mi i ne očekujemo da su trgovci bili ti koji su prenosili filozofske ideje), ali kao što je to Barnet primetio, istraživati da li su filozofske ideje ovog ili onog istočnog naroda mogle da budu prenete Grcima praktično znači gubiti vreme, ukoliko se prethodno ne utvrdi da li je dotičan narod zaista imao filozofiju. Nikada nije dokazano da su Egipćani imali filozofiju koju bi mogli preneti, dok je neodrživa pretpostavka da je grčka filozofija došla iz Indije ili iz Kine. Postoji još jedno stanovište koje treba razmotriti. Grčka filozofija je bila prisno povezana sa matematikom, pa se tvrdilo da su Grci svoju matematiku preuzeli od Egipćana, a astronomiju od Vavilonaca. Više je nego verovatno da je matematika u Grka pretrpela uticaj Egipta a astronomija uticaj Vavilona, i to zbog toga što su grčka nauka i filozofija počele da se razvijaju upravo u onom području gde bi se mogla očekivati razmena s Istokom. Taj iskaz ne treba brkati s iskazom da Grci naučnu matematiku izvode iz Egipta, a svoju astronomiju iz Vavilona. Da ostavimo detaljne argumente po strani, neka bude dovoljno to što ćemo ukazati da su matematiku Egipćana sačinjavali empirijski, grubi i brzi metodi za postizanje praktičnih rezultata. Dakle, geometrija Egipćana se, uglavnom, sastojala od praktičnih metoda za ponovno omeđavanje polja posle izlivanja reke Nil. Naučnu geometriju nisu razvili Egipćani, nju su razvili Grci. Slično tome, i Vavilonci su astronomska proučavanja izvodili radi proricanja. Ta astronomija je, uglavnom, bila astrologija. Međutim, u Grka ona je postala naučna disciplina. Zato, čak i ako dopustimo da su praktična zemljomerska matematika Egipćana i astronomska posmatranja vavilonskih astrologa uticali na Grke i obezbedili im pripremnu građu, to uopšte nije bilo nauštrb originalnosti grčkog duha. Nauka i mišljenje, nešto sasvim različito od čisto praktičnog proračunavanja i astroloških pouka, bile su delo tog duha i ne duguju ništa Egipćanima niti Vaviloncima. Grci se, naime bespogovorno pojavljuju kao prvobitni mislioci i naučnici Evrope. Oni su, prvi, tragali za znanjem radi njega samog, i težili su ka saznanju u naučnom, slobodnom i bespredrasudnom duhu. Štaviše, zbog karaktera grčke religije, oni nisu imali nikakvu klasu sveštenika koja bi svojim jakim tradicijama i svojim vlastitim učenjima, tvrdoglavo održavanim i dostupnim samo malom broju pojedinaca, mogla da omete razvoj slobodne nauke. U svojoj istoriji filozofije Hegel prilično brzo odbacuje indijsku filozofiju, a kao razlog navodi da se ona ne razlikuje od indijske religije. Dopuštajući da u njoj ima filozofskih shvatanja, on tvrdi da ona nemaju formu misli. Ona su izražena u poetskoj i simboličkoj formi, pa im je, slično religiji, praktična svrha oslobađanje ljudi od životnih obmana i nesreća preča nego postizanje znanja radi samog znanja. Ne saglašavajući se u potpunosti sa Hegelovim shvatanjem indijske misli (koja je od Hegelovog vremena znatno jasnije prikazana zapadnom svetu i u svojim čisto filozofskim aspektima), sa njini možemo da se složiti u tome da je grčka filozofija od početka bila mišljenje koje je stremilo prema duhu slobodne nauke. Ona je, možda, ponekad težila ka tome da preuzme mesto religije, i sa stanovišta vere i sa stanovišta ponašanja. Ali to se dešavalo zbog nedovoljnosti grčke religije, a ne zbog nekog mitološkog ili mističkog karaktera grčke filozofije.(Niko i ne pomišlja, naravno, na to da umanji mesto i funkciju »mita« u grčkoj misli, a još manje tendenciju filozofije da u određenim vremenima pređe u religiju, kao što je slučaj sa Plotinom. Doista, kada je reč o mitovima, »u ranijim kosmologijama grčkih fizičara mitski i racionalni elementi se međusobno prožimaju u jednom još nerazlučenom jedinstvu«. Tako govori profesor verner Jeger u knjizi Aristotel, osnove istorije njegovog razvoja (Aristotel, Fundamentals of the History of His Development, p. 377). Profesor Celer (Zeller) naglašava nepristrasnog Grka prema svetu koji ih je okruživao, što im je, u spoju sa njihovim smislom za realnost i snagom apstrahovanje,»veoma rano omogučilo da svoje religiozne ideje sagledaju kao ono što su, zaprvo, bile - tvorevine umetničke uobrazilje «. (To, naravno, ne bi u potpunosti važilo za grćki narod u celini - za nefilozofsku većinu.)Od trenutka kada su poslovićni mudrost mudracai mitova pesnika zamenili upola naućna, upola filozofska razmišljanja i proučavanja jpnskih kosmologa, umetnost je, može se reči, bila zamenjena (sasvim logično) filozofijom.

 Njeni blistavi vrhunci biće Platon i Aristotel, a vremenom će,zajedno sa Plotinom, dostići visine u kojima se filozofija prevazilazi, ali ne mitologijom već misticizmom. Ipak, nije bilo naglog prelaza od »mita« ka filozofiji. Tako se može reći da je Hesiodova teogonija našla nastavljača u jonskoj kosmogonijskoj spekulaciji; mitski elementi se postepeno povlače pred rastućom racionalnošću, mada još ne iščezavaju. Doista, oni su prisutni u grčkoj filozofiji čak i u poslesokratskim vremenima.

Blistava ostvarenja grčke misli zametnula su se u Joniji. Ali ako je Jonija bila kolevka grčke filozofije, Milet je bio kolevka jonske filozofije. Jer u Miletu je Tales(Thales), najstariji jonski filozof, dostigao svoj vrhunac. Jonski filozofi su bili duboko impresionirani promenom, rađanjem i rašćenjem, propadanjem i smrću. Proleće i jesen u spoljašnjem svetu, mladost i starost u životu čoveka, nastajanje i propadanje — to su bile očevidne i neizbežne činjenice univerzuma. Velika pogreška je zamišljati Grke kao srećnu i bezbrižnu decu sunca, koja samo besciljno dangube po tremovima grada i zure u veličanstvena umetnička dela ili postignuća svojih atleta. Grci su bili veoma svesni mračne strane naše egzistencije na ovoj planeti, jer su u pozadini, sa druge strane sunca i radosti, uočavali neizvesnost i nesigurnost ljudskog života, neizbežnost smrti i tamnu budućnost. Teognidova izjava — »Najbolje je čoveku da se nije morao roditi i da nije morao ugledati svetlost sunca; ali ako se jednom rodio (drugo najbolje), za njega jeste da prođe kroz kapije smrti što je moguće brže« — podseća nas na Kalderonove (Calderon) reči (tako drage Šopenhaueru): »El mayor delito del humbre, Es haber nacido«.**. Teognidove reči ponovo odjekuju u Sofoklovom Edipu Kolonskom: ».. . Ne biti rođen — svaki pobeđuje govor«.

Međutim, iako su Grci imali svoj ideal umerenosti, od tog ideala neprestano ih je odvlačila volja za moć. Neprekidno međusobno trvenje grčkih gradova, čak i na vrhuncu grčke kulture, čak i onda kada im je u očiglednom interesu bilo da se skupa ujedine protiv zajedničkog neprijatelja, neprestane pobune u samim gradovima, bez obzira na to da li ih predvodi slavoljubiv oligarh ili demokrata demagog, podmitljivost javnih ličnosti u grčkom političkom životu — pa i onda kada je u pitanju bila bezbednost i čast njihovog grada — sve to pokazuje da je volja za moć bila vrlo jaka kod starih Grka. Grk se divio uspešnosti, divio se idealu jakog čoveka koji zna šta želi i ima snagu da to postigne; njegov pojam o vrlini znatnim delom je označavao sposobnost da se postigne uspeh. Kao što primećuje profesor De Berg (De Burgh): »Grci bi smatrali Napoleona za čoveka istaknute vrline.« Da bi se u to uverili, treba samo da pročitamo veoma iskreno i prilično razmetljivo priznanje bezobzirne zelje za vladanjem koje Tukidid daje u izveštaju o pregovorima između predstavnika Atine i Melosa. Atinjani izjavljuju: »ali i mi i vi treba da kažemo šta uistinu mislimo, i da težimo samo ka onom što je moguće, jer i mi i vi jednako dobro znamo da se u raspravi ljudi ono pravedno pojavljuje samo tamo gde je nužda prisile jednaka na obadve strane, a da moćni čine ono što mogu, dok slabi uzimaju ono što moraju.«* Slično se kaže i u slavnim rečenicama: »Jer za bogove verujemo, a za ljude znamo, da po nuždi prirode vladaju gde god mogu. Ovaj zakon nismo mi doneli, niti smo se prvi njime koristili; mi smo ga samo zatekli i preuzeli i za sva vremena ga ostavljamo potomstvu, a mi znamo da biste i vi i svi drugi, kada bi bili tako jaki kao što smo mi, činili ono što i mi činimo.«Jedva da bi se moglo naći besramnije iskazivanje volje za moć, a Tukidid uopšte ne daje nikakve nagoveštaje da on sam osuduje držanje Atinjana. Treba se podsetiti na to da su Atinjani, kada su Meljani konačno morali da se predaju, pobili sve muškarce koji su prispeli za vojsku, porobili žene i decu, i kolonizovali ostrvo a sve to u zenitu atinskog sjaja i umetničkih ostvarenja. Želja za viadanjem prisno je povezana sa grčkim shvatanjem o hibris. Čovek koji ide predaleko, koji nastoji da bude i da dobije više nego što mu sudbina određuje, neizbežno će, prema shvatanju Grka, izazvati božansku ljubomoru i sopstvenu propast. Čovek ili narod kojima vlada razuzdana žudnja za samoisticanjem strmoglavce padaju u pogibeljno samopouzdanje, a time se i uništavaju. Slepa strast uzgaja samopouzdanje, a uobraženo samopouzdanje vodi u propast.

Dobro je da se shvati ta strana grčkog karaktera. Platonova osuda teorije da »moć jeste pravo« postaje utoliko značajnija. lako se, dakako, ne slažemo sa Ničeovim ocenama, ne možemo a da se ne divimo njegovoj oštroumnosti u uvidanju odnosa imeđu grčke kulture i volje za moć. Naravno, ne u smislu da je tamna strana grčke kulture jedina strana njihovog duha daleko od toga. Kao što je delovanje volje za moć u grka činjenica, tako jeste činjenica i grčki ideal umerenosti i harmonije. Mi moramo da shvatimo da postoje dve strane grčkog karaktera i kulture: postoji strana umerenosti, umetnosti, Apolona i olimpiskih božanstava, i postoji strana razuzdanosti, bezobzirnog samoisticanja, dioniska pomama koju je Huripid naslikao u Bakhama. Kao što ispod blistavih ostvarenja grčke kulture može da se vidi kal ropstva, tako se i ispod sveta snova olimpske religije i olimpske umetnosti vidi ponor dioniskog besnila, pesimizma i svih oblika nedostatka umerenosti. Na kraju krajeva, nije sasvim fantastična pretpostavka, nadahnuta Ničeovom mišlju, da se znatan deo olimpske religije može smatrati za uzdu koju su namaknuli sami sebi dioniski grci. Gonjen voljom za moći do samouništenja, grk stvara olmpski svet snova, bogove koji ga ljubomorno nadziru da ne prekorači granice postavljene čoveku. Na taj način, grk izražava svoje predosećanje o tome da bi uzburkane sile njegove duše mogle na kraju da postanu razorne i za njega samog. Ovo tumačenje, naravno, nije naučan prikaz jednog istoričara religije o poreklu grčke olimpske religije; želimo samo da ukažemo na psihološke činioce na propise »prirode«, ako hoćete koji su možda, makar i nesvesno, delovali u duši Grka.

Ali napustimo tu digresiju. Uprkos melanholičnoj spram grčkog duha, činjenica da su Grci opažali neprekidan tok promene, prelazak živog u mrtvo i mrtvog u živo, pomogla im je da preko jonskih filozofa dopru do početka filozofije. Ti mudri Jonjani uvideli su da, uprkos svih promena i prelaza, može postojati nešto postojano. Zašto? Zato što se nešto menja u nešto drugo. Mora da postoji nešto sto je prvobitno, nešto Sto traje, nešto što poprima različite oblike i trpi promene. Pro-mena ne može da bude puki sukob suprotnosti. Razmišljajući, oni su zaključili da postoji nešto iza tih suprotnosti, nešto prvobitno. Stoga, jonska filozofija ili kosmologija uglavnom jeste pokušaj da se odredi šta jeste taj prvobitan element ili (Urstoff) svih stvari, pri čemu se jedan filozof odlučivao za ovaj, a drugi za onaj element. Šta je svaki filozof odredio za svoj Urstoff nije toliko bitno koliko činjenica da je ta ideja jedinstva svima bila zajednička. Činjenica promene, kretanja u aristotelskom smislu, sugerisala im je pojam o jedinstvu, iako, kao što Aristotel kaže oni  nisu objašnjavali  kretanje.

Jonjani su se međusobno razlikovali prema tome kako su odredivali svoju pratvar (Urstoff), ali im je bilo zajedničko to što su je smatrali materijalnom. Tales se odlučio za vodu, Anaksimen (Anaximenes)za vazduh, Heraklit za vatru. Suprotnost između duha i materije još nije bila shvaćena. Otuda, lako su de facto bili materijalisti - po tome što su jedan oblik materije nazivali načelom jedinstva i prvobitnom tvari svih stvari - oni, ipak, teško mogu da se smatrati materijalistima u našem smislu reči. Oni nisu jasno shvatali razliku između duha i materije. koju bi zatim odbacivali. Oni je nisu bili potpuno svesni, ili bar nisu uočavali njene implikacije. Stroga se može reči da jonski mislioci nisu bili toliko filozofi koliko prvobitni naučnici koji su pokušavali da objasne materijalni i spoljašnji svet. Ali moramo da se podsetimo na to da se oni nisu zaustavili na onom čulnom, nego su nadišli pojave dospevši do mišljenja. Bez obzira na to da li je voda, vazduh ili vatra odredivana kao pratvar (Urstoff), sigurno da se nijedna od tih tvari ne pojavja kao takva , to jest kao krajnji element. Da bi se bilo koja od njih shvatila kao krajnji element svih stvari, nužno je bilo da se ode preko pojava i čula. A oni do svojih zaključaka i nisu dolazili naučnim, eksperimentalni postupkom, ve== Први поднаслов == KOLEVKA ZAPADNE MISLI — JONIJA

Rodno mesto grčke filozofije bila je obala Male Azije, a prvi grčki filozofi bili su Jonjani.Dok se Grčka, zbog invazija Dorana koji su u XI veku stare ere preplavili staru egejsku kulturu, nalazila u stanju prilvaičnog haosa i varvarstva, Jonija je sačuvala duh starije civilizacije dotičnog tla.Jonskom svetu pripadao je i Homer (Homeros), bez obzira na to što je svoje epove napisao pod patronatom nove ahajske aristokratije. Međutim, Homerovi epovi ne mogu se smatrati za filozofska dela (iako su oni, naravno, veoma značajni zbog otkrivanja određenih slojeva grčkog shvatanja sveta i načina života, a njihov vaspitni uticaj na Grke iz kasnijih vremena ne bi smeo da se potceni), jer izolovane filozofske ideje, koje nalazimo u ovim epovima, veoma su daleko od sistematičnosti [manje sistematične nego u epovima Hesioda (Hesiodos), epskog pesnika kopnene Grčke, koji izlaže svoje pesimističko shvatanje istorije, svoje ubeđenje u vladavinu zakona u životinjskom svetu i svoju moralnu odanost pravdi među ljudima]. Ipak, značajno je to da i najveći grčki pesnik i prvi počeci sistematske filozofije pripadaju Joniji. Ali te dve velike jonske tvorevine, Homerovi epovi i jonska kosmologija, ne javljaju se, naprosto, jedna za drugom. Bez obzira na to kakvo gledište imali o autorstvu, kompoziciji, datumu ili datumima nastanka Homerovih epova, jasno je bar to da društvo koje oni prikazuju nije društvo iz perioda jonske kosmologije, već društvo koje pripada znatno primitivnijem dobu. Slično tome, društvo koje slika Hesiod, mlađi od »dvojice« velikih epskih pesnika, daleko je od društva grčkog polisa, od onog društva koje je nastalo nakon sloma moći plemenske aristokratije, odnosno, nakon onog sloma koji je omogućio slobodan rast gradskog života u kopnenoj Grčkoj. Grčka filozofija nije izrasla u uslovima herojskog života naslikanog u Ilijadi, niti u onim uslovima kada je gospodarilo zemljišno plemstvo prikazano u Hesiodovim epovima. Rana grčka filozofija, iako je po prirodi delo pojedinaca, bila je, takođe, i tvorevina grada-države. Ona je, u određenoj meri, odslikavala vladavinu zakona i shvatanje zakona koja su predsokratovci u svojim kosmologijama proširili, na čitav univerzum. Zato u određenom smislu postoji kontinuitet između rane jonske kosmologije i homerskog shvatanja vrhovnog zakona, sudbine ili volje koja upravlja bogovima i ljudima, hesiodske slike sveta i pesnikovih moralnih zahteva. Kada su uredili društveni život, ljudi su mogli da se okrenu racionalnom razmišljanju, a u periodu detinjstva filozofije njihovu pažnju je, pre svega, zaokupljala priroda kao celina. Sa psihološkog stanovišta, to bi se moglo jedino i očekivati. Dakle, iako je nepobitno da je grčka filozofija nastala u narodu čija civilizacija potiče iz preistorijskih vremena, ono što nazivamo ranom grčkom filozofijom jeste »rano« samo u odnosu na potonju grčku filozofiju i procvat grčke misli i kulture na Kopnu. Međutim, kada je reč o prethodnim vekovima razvoja grčkog naroda, ona može da se smatra pre plodom zrele civilizacije, plodom koji, s jedne strane, obeležava kraj jonske blistavosti i, s druge, najavljuje sjaj helenske, posebno atinske kulture. Mi smo ranu grčku filozofsku misao predstavili kao završnu tvorevinu drevne jonske civilizacije. Međutim, mi moramo da se prisetimo da je Jonija bila, tako reći, mesto susreta Zapada i Istoka, pa može da se postavi pitanje da li je grčka filozofija nastala pod uticajem Istoka, da li je ona, na primer, preneta iz Vavilona ili Egipta. Neki su zastupali takvo gledište, ali je ono moralo da bude napušteno. Grčki filozofi i pisci ne znaju ništa o tome — čak ni Herodot(Herodotos), koji je toliko nestrpljiv da izloži svoju omiljenu teoriju o egipatskom poreklu grčke religije i civilizacije.Teorija o istočnom poreklu uglavnom potiče od aleksandrijskih pisaca, od kojih su je preuzelu hriščanski apologeti.Na primer, Egipčani iz helenističkog perioda tumačili su svoje mitove prema idejama grčke filozofije.Medutim, to tumačenje jeste samo jedan primer algorizovanje koje su činili aleksandrici; ono nema ništa objektivniju vrednost od mišljrnja Jevreja da je Platon svoju mudrost crpio iz Starog zaveta.Naravno, bilo bi veoma teško da se objasni kako je egipatska misao mogla da bude preneta Grcima (mi i ne očekujemo da su trgovci bili ti koji su prenosili filozofske ideje), ali kao što je to Barnet primetio, istraživati da li su filozofske ideje ovog ili onog istočnog naroda mogle da budu prenete Grcima praktično znači gubiti vreme, ukoliko se prethodno ne utvrdi da li je dotičan narod zaista imao filozofiju. Nikada nije dokazano da su Egipćani imali filozofiju koju bi mogli preneti, dok je neodrživa pretpostavka da je grčka filozofija došla iz Indije ili iz Kine. Postoji još jedno stanovište koje treba razmotriti. Grčka filozofija je bila prisno povezana sa matematikom, pa se tvrdilo da su Grci svoju matematiku preuzeli od Egipćana, a astronomiju od Vavilonaca. Više je nego verovatno da je matematika u Grka pretrpela uticaj Egipta a astronomija uticaj Vavilona, i to zbog toga što su grčka nauka i filozofija počele da se razvijaju upravo u onom području gde bi se mogla očekivati razmena s Istokom. Taj iskaz ne treba brkati s iskazom da Grci naučnu matematiku izvode iz Egipta, a svoju astronomiju iz Vavilona. Da ostavimo detaljne argumente po strani, neka bude dovoljno to što ćemo ukazati da su matematiku Egipćana sačinjavali empirijski, grubi i brzi metodi za postizanje praktičnih rezultata. Dakle, geometrija Egipćana se, uglavnom, sastojala od praktičnih metoda za ponovno omeđavanje polja posle izlivanja reke Nil. Naučnu geometriju nisu razvili Egipćani, nju su razvili Grci. Slično tome, i Vavilonci su astronomska proučavanja izvodili radi proricanja. Ta astronomija je, uglavnom, bila astrologija. Međutim, u Grka ona je postala naučna disciplina. Zato, čak i ako dopustimo da su praktična zemljomerska matematika Egipćana i astronomska posmatranja vavilonskih astrologa uticali na Grke i obezbedili im pripremnu građu, to uopšte nije bilo nauštrb originalnosti grčkog duha. Nauka i mišljenje, nešto sasvim različito od čisto praktičnog proračunavanja i astroloških pouka, bile su delo tog duha i ne duguju ništa Egipćanima niti Vaviloncima. Grci se, naime bespogovorno pojavljuju kao prvobitni mislioci i naučnici Evrope. Oni su, prvi, tragali za znanjem radi njega samog, i težili su ka saznanju u naučnom, slobodnom i bespredrasudnom duhu. Štaviše, zbog karaktera grčke religije, oni nisu imali nikakvu klasu sveštenika koja bi svojim jakim tradicijama i svojim vlastitim učenjima, tvrdoglavo održavanim i dostupnim samo malom broju pojedinaca, mogla da omete razvoj slobodne nauke. U svojoj istoriji filozofije Hegel prilično brzo odbacuje indijsku filozofiju, a kao razlog navodi da se ona ne razlikuje od indijske religije. Dopuštajući da u njoj ima filozofskih shvatanja, on tvrdi da ona nemaju formu misli. Ona su izražena u poetskoj i simboličkoj formi, pa im je, slično religiji, praktična svrha oslobađanje ljudi od životnih obmana i nesreća preča nego postizanje znanja radi samog znanja. Ne saglašavajući se u potpunosti sa Hegelovim shvatanjem indijske misli (koja je od Hegelovog vremena znatno jasnije prikazana zapadnom svetu i u svojim čisto filozofskim aspektima), sa njini možemo da se složiti u tome da je grčka filozofija od početka bila mišljenje koje je stremilo prema duhu slobodne nauke. Ona je, možda, ponekad težila ka tome da preuzme mesto religije, i sa stanovišta vere i sa stanovišta ponašanja. Ali to se dešavalo zbog nedovoljnosti grčke religije, a ne zbog nekog mitološkog ili mističkog karaktera grčke filozofije.(Niko i ne pomišlja, naravno, na to da umanji mesto i funkciju »mita« u grčkoj misli, a još manje tendenciju filozofije da u određenim vremenima pređe u religiju, kao što je slučaj sa Plotinom. Doista, kada je reč o mitovima, »u ranijim kosmologijama grčkih fizičara mitski i racionalni elementi se međusobno prožimaju u jednom još nerazlučenom jedinstvu«. Tako govori profesor verner Jeger u knjizi Aristotel, osnove istorije njegovog razvoja (Aristotel, Fundamentals of the History of His Development, p. 377). Profesor Celer (Zeller) naglašava nepristrasnog Grka prema svetu koji ih je okruživao, što im je, u spoju sa njihovim smislom za realnost i snagom apstrahovanje,»veoma rano omogučilo da svoje religiozne ideje sagledaju kao ono što su, zaprvo, bile - tvorevine umetničke uobrazilje «. (To, naravno, ne bi u potpunosti važilo za grćki narod u celini - za nefilozofsku većinu.)Od trenutka kada su poslovićni mudrost mudracai mitova pesnika zamenili upola naućna, upola filozofska razmišljanja i proučavanja jpnskih kosmologa, umetnost je, može se reči, bila zamenjena (sasvim logično) filozofijom.

 Njeni blistavi vrhunci biće Platon i Aristotel, a vremenom će,zajedno sa Plotinom, dostići visine u kojima se filozofija prevazilazi, ali ne mitologijom već misticizmom. Ipak, nije bilo naglog prelaza od »mita« ka filozofiji. Tako se može reći da je Hesiodova teogonija našla nastavljača u jonskoj kosmogonijskoj spekulaciji; mitski elementi se postepeno povlače pred rastućom racionalnošću, mada još ne iščezavaju. Doista, oni su prisutni u grčkoj filozofiji čak i u poslesokratskim vremenima.

Blistava ostvarenja grčke misli zametnula su se u Joniji. Ali ako je Jonija bila kolevka grčke filozofije, Milet je bio kolevka jonske filozofije. Jer u Miletu je Tales(Thales), najstariji jonski filozof, dostigao svoj vrhunac. Jonski filozofi su bili duboko impresionirani promenom, rađanjem i rašćenjem, propadanjem i smrću. Proleće i jesen u spoljašnjem svetu, mladost i starost u životu čoveka, nastajanje i propadanje — to su bile očevidne i neizbežne činjenice univerzuma. Velika pogreška je zamišljati Grke kao srećnu i bezbrižnu decu sunca, koja samo besciljno dangube po tremovima grada i zure u veličanstvena umetnička dela ili postignuća svojih atleta. Grci su bili veoma svesni mračne strane naše egzistencije na ovoj planeti, jer su u pozadini, sa druge strane sunca i radosti, uočavali neizvesnost i nesigurnost ljudskog života, neizbežnost smrti i tamnu budućnost. Teognidova izjava — »Najbolje je čoveku da se nije morao roditi i da nije morao ugledati svetlost sunca; ali ako se jednom rodio (drugo najbolje), za njega jeste da prođe kroz kapije smrti što je moguće brže« — podseća nas na Kalderonove (Calderon) reči (tako drage Šopenhaueru): »El mayor delito del humbre, Es haber nacido«.**. Teognidove reči ponovo odjekuju u Sofoklovom Edipu Kolonskom: ».. . Ne biti rođen — svaki pobeđuje govor«.

Međutim, iako su Grci imali svoj ideal umerenosti, od tog ideala neprestano ih je odvlačila volja za moć. Neprekidno međusobno trvenje grčkih gradova, čak i na vrhuncu grčke kulture, čak i onda kada im je u očiglednom interesu bilo da se skupa ujedine protiv zajedničkog neprijatelja, neprestane pobune u samim gradovima, bez obzira na to da li ih predvodi slavoljubiv oligarh ili demokrata demagog, podmitljivost javnih ličnosti u grčkom političkom životu — pa i onda kada je u pitanju bila bezbednost i čast njihovog grada — sve to pokazuje da je volja za moć bila vrlo jaka kod starih Grka. Grk se divio uspešnosti, divio se idealu jakog čoveka koji zna šta želi i ima snagu da to postigne; njegov pojam o vrlini znatnim delom je označavao sposobnost da se postigne uspeh. Kao što primećuje profesor De Berg (De Burgh): »Grci bi smatrali Napoleona za čoveka istaknute vrline.« Da bi se u to uverili, treba samo da pročitamo veoma iskreno i prilično razmetljivo priznanje bezobzirne zelje za vladanjem koje Tukidid daje u izveštaju o pregovorima između predstavnika Atine i Melosa. Atinjani izjavljuju: »ali i mi i vi treba da kažemo šta uistinu mislimo, i da težimo samo ka onom što je moguće, jer i mi i vi jednako dobro znamo da se u raspravi ljudi ono pravedno pojavljuje samo tamo gde je nužda prisile jednaka na obadve strane, a da moćni čine ono što mogu, dok slabi uzimaju ono što moraju.«* Slično se kaže i u slavnim rečenicama: »Jer za bogove verujemo, a za ljude znamo, da po nuždi prirode vladaju gde god mogu. Ovaj zakon nismo mi doneli, niti smo se prvi njime koristili; mi smo ga samo zatekli i preuzeli i za sva vremena ga ostavljamo potomstvu, a mi znamo da biste i vi i svi drugi, kada bi bili tako jaki kao što smo mi, činili ono što i mi činimo.«Jedva da bi se moglo naći besramnije iskazivanje volje za moć, a Tukidid uopšte ne daje nikakve nagoveštaje da on sam osuduje držanje Atinjana. Treba se podsetiti na to da su Atinjani, kada su Meljani konačno morali da se predaju, pobili sve muškarce koji su prispeli za vojsku, porobili žene i decu, i kolonizovali ostrvo a sve to u zenitu atinskog sjaja i umetničkih ostvarenja. Želja za viadanjem prisno je povezana sa grčkim shvatanjem o hibris. Čovek koji ide predaleko, koji nastoji da bude i da dobije više nego što mu sudbina određuje, neizbežno će, prema shvatanju Grka, izazvati božansku ljubomoru i sopstvenu propast. Čovek ili narod kojima vlada razuzdana žudnja za samoisticanjem strmoglavce padaju u pogibeljno samopouzdanje, a time se i uništavaju. Slepa strast uzgaja samopouzdanje, a uobraženo samopouzdanje vodi u propast.

Dobro je da se shvati ta strana grčkog karaktera. Platonova osuda teorije da »moć jeste pravo« postaje utoliko značajnija. lako se, dakako, ne slažemo sa Ničeovim ocenama, ne možemo a da se ne divimo njegovoj oštroumnosti u uvidanju odnosa imeđu grčke kulture i volje za moć. Naravno, ne u smislu da je tamna strana grčke kulture jedina strana njihovog duha daleko od toga. Kao što je delovanje volje za moć u grka činjenica, tako jeste činjenica i grčki ideal umerenosti i harmonije. Mi moramo da shvatimo da postoje dve strane grčkog karaktera i kulture: postoji strana umerenosti, umetnosti, Apolona i olimpiskih božanstava, i postoji strana razuzdanosti, bezobzirnog samoisticanja, dioniska pomama koju je Huripid naslikao u Bakhama. Kao što ispod blistavih ostvarenja grčke kulture može da se vidi kal ropstva, tako se i ispod sveta snova olimpske religije i olimpske umetnosti vidi ponor dioniskog besnila, pesimizma i svih oblika nedostatka umerenosti. Na kraju krajeva, nije sasvim fantastična pretpostavka, nadahnuta Ničeovom mišlju, da se znatan deo olimpske religije može smatrati za uzdu koju su namaknuli sami sebi dioniski grci. Gonjen voljom za moći do samouništenja, grk stvara olmpski svet snova, bogove koji ga ljubomorno nadziru da ne prekorači granice postavljene čoveku. Na taj način, grk izražava svoje predosećanje o tome da bi uzburkane sile njegove duše mogle na kraju da postanu razorne i za njega samog. Ovo tumačenje, naravno, nije naučan prikaz jednog istoričara religije o poreklu grčke olimpske religije; želimo samo da ukažemo na psihološke činioce na propise »prirode«, ako hoćete koji su možda, makar i nesvesno, delovali u duši Grka.

Ali napustimo tu digresiju. Uprkos melanholičnoj spram grčkog duha, činjenica da su Grci opažali neprekidan tok promene, prelazak živog u mrtvo i mrtvog u živo, pomogla im je da preko jonskih filozofa dopru do početka filozofije. Ti mudri Jonjani uvideli su da, uprkos svih promena i prelaza, može postojati nešto postojano. Zašto? Zato što se nešto menja u nešto drugo. Mora da postoji nešto sto je prvobitno, nešto Sto traje, nešto što poprima različite oblike i trpi promene. Pro-mena ne može da bude puki sukob suprotnosti. Razmišljajući, oni su zaključili da postoji nešto iza tih suprotnosti, nešto prvobitno. Stoga, jonska filozofija ili kosmologija uglavnom jeste pokušaj da se odredi šta jeste taj prvobitan element ili (Urstoff) svih stvari, pri čemu se jedan filozof odlučivao za ovaj, a drugi za onaj element. Šta je svaki filozof odredio za svoj Urstoff nije toliko bitno koliko činjenica da je ta ideja jedinstva svima bila zajednička. Činjenica promene, kretanja u aristotelskom smislu, sugerisala im je pojam o jedinstvu, iako, kao što Aristotel kaže oni  nisu objašnjavali  kretanje.

Jonjani su se međusobno razlikovali prema tome kako su odredivali svoju pratvar (Urstoff), ali im je bilo zajedničko to što su je smatrali materijalnom. Tales se odlučio za vodu, Anaksimen (Anaximenes)za vazduh, Heraklit za vatru. Suprotnost između duha i materije još nije bila shvaćena. Otuda, lako su de facto bili materijalisti - po tome što su jedan oblik materije nazivali načelom jedinstva i prvobitnom tvari svih stvari - oni, ipak, teško mogu da se smatrati materijalistima u našem smislu reči. Oni nisu jasno shvatali razliku između duha i materije. koju bi zatim odbacivali. Oni je nisu bili potpuno svesni, ili bar nisu uočavali njene implikacije. Stroga se može reči da jonski mislioci nisu bili toliko filozofi koliko prvobitni naučnici koji su pokušavali da objasne materijalni i spoljašnji svet. Ali moramo da se podsetimo na to da se oni nisu zaustavili na onom čulnom, nego su nadišli pojave dospevši do mišljenja. Bez obzira na to da li je voda, vazduh ili vatra odredivana kao pratvar (Urstoff), sigurno da se nijedna od tih tvari ne pojavja kao takva , to jest kao krajnji element. Da bi se bilo koja od njih shvatila kao krajnji element svih stvari, nužno je bilo da se ode preko pojava i čula. A oni do svojih zaključaka i nisu dolazili nau== Први поднаслов == KOLEVKA ZAPADNE MISLI — JONIJA

Rodno mesto grčke filozofije bila je obala Male Azije, a prvi grčki filozofi bili su Jonjani.Dok se Grčka, zbog invazija Dorana koji su u XI veku stare ere preplavili staru egejsku kulturu, nalazila u stanju prilvaičnog haosa i varvarstva, Jonija je sačuvala duh starije civilizacije dotičnog tla.Jonskom svetu pripadao je i Homer (Homeros), bez obzira na to što je svoje epove napisao pod patronatom nove ahajske aristokratije. Međutim, Homerovi epovi ne mogu se smatrati za filozofska dela (iako su oni, naravno, veoma značajni zbog otkrivanja određenih slojeva grčkog shvatanja sveta i načina života, a njihov vaspitni uticaj na Grke iz kasnijih vremena ne bi smeo da se potceni), jer izolovane filozofske ideje, koje nalazimo u ovim epovima, veoma su daleko od sistematičnosti [manje sistematične nego u epovima Hesioda (Hesiodos), epskog pesnika kopnene Grčke, koji izlaže svoje pesimističko shvatanje istorije, svoje ubeđenje u vladavinu zakona u životinjskom svetu i svoju moralnu odanost pravdi među ljudima]. Ipak, značajno je to da i najveći grčki pesnik i prvi počeci sistematske filozofije pripadaju Joniji. Ali te dve velike jonske tvorevine, Homerovi epovi i jonska kosmologija, ne javljaju se, naprosto, jedna za drugom. Bez obzira na to kakvo gledište imali o autorstvu, kompoziciji, datumu ili datumima nastanka Homerovih epova, jasno je bar to da društvo koje oni prikazuju nije društvo iz perioda jonske kosmologije, već društvo koje pripada znatno primitivnijem dobu. Slično tome, društvo koje slika Hesiod, mlađi od »dvojice« velikih epskih pesnika, daleko je od društva grčkog polisa, od onog društva koje je nastalo nakon sloma moći plemenske aristokratije, odnosno, nakon onog sloma koji je omogućio slobodan rast gradskog života u kopnenoj Grčkoj. Grčka filozofija nije izrasla u uslovima herojskog života naslikanog u Ilijadi, niti u onim uslovima kada je gospodarilo zemljišno plemstvo prikazano u Hesiodovim epovima. Rana grčka filozofija, iako je po prirodi delo pojedinaca, bila je, takođe, i tvorevina grada-države. Ona je, u određenoj meri, odslikavala vladavinu zakona i shvatanje zakona koja su predsokratovci u svojim kosmologijama proširili, na čitav univerzum. Zato u određenom smislu postoji kontinuitet između rane jonske kosmologije i homerskog shvatanja vrhovnog zakona, sudbine ili volje koja upravlja bogovima i ljudima, hesiodske slike sveta i pesnikovih moralnih zahteva. Kada su uredili društveni život, ljudi su mogli da se okrenu racionalnom razmišljanju, a u periodu detinjstva filozofije njihovu pažnju je, pre svega, zaokupljala priroda kao celina. Sa psihološkog stanovišta, to bi se moglo jedino i očekivati. Dakle, iako je nepobitno da je grčka filozofija nastala u narodu čija civilizacija potiče iz preistorijskih vremena, ono što nazivamo ranom grčkom filozofijom jeste »rano« samo u odnosu na potonju grčku filozofiju i procvat grčke misli i kulture na Kopnu. Međutim, kada je reč o prethodnim vekovima razvoja grčkog naroda, ona može da se smatra pre plodom zrele civilizacije, plodom koji, s jedne strane, obeležava kraj jonske blistavosti i, s druge, najavljuje sjaj helenske, posebno atinske kulture. Mi smo ranu grčku filozofsku misao predstavili kao završnu tvorevinu drevne jonske civilizacije. Međutim, mi moramo da se prisetimo da je Jonija bila, tako reći, mesto susreta Zapada i Istoka, pa može da se postavi pitanje da li je grčka filozofija nastala pod uticajem Istoka, da li je ona, na primer, preneta iz Vavilona ili Egipta. Neki su zastupali takvo gledište, ali je ono moralo da bude napušteno. Grčki filozofi i pisci ne znaju ništa o tome — čak ni Herodot(Herodotos), koji je toliko nestrpljiv da izloži svoju omiljenu teoriju o egipatskom poreklu grčke religije i civilizacije.Teorija o istočnom poreklu uglavnom potiče od aleksandrijskih pisaca, od kojih su je preuzelu hriščanski apologeti.Na primer, Egipčani iz helenističkog perioda tumačili su svoje mitove prema idejama grčke filozofije.Medutim, to tumačenje jeste samo jedan primer algorizovanje koje su činili aleksandrici; ono nema ništa objektivniju vrednost od mišljrnja Jevreja da je Platon svoju mudrost crpio iz Starog zaveta.Naravno, bilo bi veoma teško da se objasni kako je egipatska misao mogla da bude preneta Grcima (mi i ne očekujemo da su trgovci bili ti koji su prenosili filozofske ideje), ali kao što je to Barnet primetio, istraživati da li su filozofske ideje ovog ili onog istočnog naroda mogle da budu prenete Grcima praktično znači gubiti vreme, ukoliko se prethodno ne utvrdi da li je dotičan narod zaista imao filozofiju. Nikada nije dokazano da su Egipćani imali filozofiju koju bi mogli preneti, dok je neodrživa pretpostavka da je grčka filozofija došla iz Indije ili iz Kine. Postoji još jedno stanovište koje treba razmotriti. Grčka filozofija je bila prisno povezana sa matematikom, pa se tvrdilo da su Grci svoju matematiku preuzeli od Egipćana, a astronomiju od Vavilonaca. Više je nego verovatno da je matematika u Grka pretrpela uticaj Egipta a astronomija uticaj Vavilona, i to zbog toga što su grčka nauka i filozofija počele da se razvijaju upravo u onom području gde bi se mogla očekivati razmena s Istokom. Taj iskaz ne treba brkati s iskazom da Grci naučnu matematiku izvode iz Egipta, a svoju astronomiju iz Vavilona. Da ostavimo detaljne argumente po strani, neka bude dovoljno to što ćemo ukazati da su matematiku Egipćana sačinjavali empirijski, grubi i brzi metodi za postizanje praktičnih rezultata. Dakle, geometrija Egipćana se, uglavnom, sastojala od praktičnih metoda za ponovno omeđavanje polja posle izlivanja reke Nil. Naučnu geometriju nisu razvili Egipćani, nju su razvili Grci. Slično tome, i Vavilonci su astronomska proučavanja izvodili radi proricanja. Ta astronomija je, uglavnom, bila astrologija. Međutim, u Grka ona je postala naučna disciplina. Zato, čak i ako dopustimo da su praktična zemljomerska matematika Egipćana i astronomska posmatranja vavilonskih astrologa uticali na Grke i obezbedili im pripremnu građu, to uopšte nije bilo nauštrb originalnosti grčkog duha. Nauka i mišljenje, nešto sasvim različito od čisto praktičnog proračunavanja i astroloških pouka, bile su delo tog duha i ne duguju ništa Egipćanima niti Vaviloncima. Grci se, naime bespogovorno pojavljuju kao prvobitni mislioci i naučnici Evrope. Oni su, prvi, tragali za znanjem radi njega samog, i težili su ka saznanju u naučnom, slobodnom i bespredrasudnom duhu. Štaviše, zbog karaktera grčke religije, oni nisu imali nikakvu klasu sveštenika koja bi svojim jakim tradicijama i svojim vlastitim učenjima, tvrdoglavo održavanim i dostupnim samo malom broju pojedinaca, mogla da omete razvoj slobodne nauke. U svojoj istoriji filozofije Hegel prilično brzo odbacuje indijsku filozofiju, a kao razlog navodi da se ona ne razlikuje od indijske religije. Dopuštajući da u njoj ima filozofskih shvatanja, on tvrdi da ona nemaju formu misli. Ona su izražena u poetskoj i simboličkoj formi, pa im je, slično religiji, praktična svrha oslobađanje ljudi od životnih obmana i nesreća preča nego postizanje znanja radi samog znanja. Ne saglašavajući se u potpunosti sa Hegelovim shvatanjem indijske misli (koja je od Hegelovog vremena znatno jasnije prikazana zapadnom svetu i u svojim čisto filozofskim aspektima), sa njini možemo da se složiti u tome da je grčka filozofija od početka bila mišljenje koje je stremilo prema duhu slobodne nauke. Ona je, možda, ponekad težila ka tome da preuzme mesto religije, i sa stanovišta vere i sa stanovišta ponašanja. Ali to se dešavalo zbog nedovoljnosti grčke religije, a ne zbog nekog mitološkog ili mističkog karaktera grčke filozofije.(Niko i ne pomišlja, naravno, na to da umanji mesto i funkciju »mita« u grčkoj misli, a još manje tendenciju filozofije da u određenim vremenima pređe u religiju, kao što je slučaj sa Plotinom. Doista, kada je reč o mitovima, »u ranijim kosmologijama grčkih fizičara mitski i racionalni elementi se međusobno prožimaju u jednom još nerazlučenom jedinstvu«. Tako govori profesor verner Jeger u knjizi Aristotel, osnove istorije njegovog razvoja (Aristotel, Fundamentals of the History of His Development, p. 377). Profesor Celer (Zeller) naglašava nepristrasnog Grka prema svetu koji ih je okruživao, što im je, u spoju sa njihovim smislom za realnost i snagom apstrahovanje,»veoma rano omogučilo da svoje religiozne ideje sagledaju kao ono što su, zaprvo, bile - tvorevine umetničke uobrazilje «. (To, naravno, ne bi u potpunosti važilo za grćki narod u celini - za nefilozofsku većinu.)Od trenutka kada su poslovićni mudrost mudracai mitova pesnika zamenili upola naućna, upola filozofska razmišljanja i proučavanja jpnskih kosmologa, umetnost je, može se reči, bila zamenjena (sasvim logično) filozofijom.

 Njeni blistavi vrhunci biće Platon i Aristotel, a vremenom će,zajedno sa Plotinom, dostići visine u kojima se filozofija prevazilazi, ali ne mitologijom već misticizmom. Ipak, nije bilo naglog prelaza od »mita« ka filozofiji. Tako se može reći da je Hesiodova teogonija našla nastavljača u jonskoj kosmogonijskoj spekulaciji; mitski elementi se postepeno povlače pred rastućom racionalnošću, mada još ne iščezavaju. Doista, oni su prisutni u grčkoj filozofiji čak i u poslesokratskim vremenima.

Blistava ostvarenja grčke misli zametnula su se u Joniji. Ali ako je Jonija bila kolevka grčke filozofije, Milet je bio kolevka jonske filozofije. Jer u Miletu je Tales(Thales), najstariji jonski filozof, dostigao svoj vrhunac. Jonski filozofi su bili duboko impresionirani promenom, rađanjem i rašćenjem, propadanjem i smrću. Proleće i jesen u spoljašnjem svetu, mladost i starost u životu čoveka, nastajanje i propadanje — to su bile očevidne i neizbežne činjenice univerzuma. Velika pogreška je zamišljati Grke kao srećnu i bezbrižnu decu sunca, koja samo besciljno dangube po tremovima grada i zure u veličanstvena umetnička dela ili postignuća svojih atleta. Grci su bili veoma svesni mračne strane naše egzistencije na ovoj planeti, jer su u pozadini, sa druge strane sunca i radosti, uočavali neizvesnost i nesigurnost ljudskog života, neizbežnost smrti i tamnu budućnost. Teognidova izjava — »Najbolje je čoveku da se nije morao roditi i da nije morao ugledati svetlost sunca; ali ako se jednom rodio (drugo najbolje), za njega jeste da prođe kroz kapije smrti što je moguće brže« — podseća nas na Kalderonove (Calderon) reči (tako drage Šopenhaueru): »El mayor delito del humbre, Es haber nacido«.**. Teognidove reči ponovo odjekuju u Sofoklovom Edipu Kolonskom: ».. . Ne biti rođen — svaki pobeđuje govor«.

Međutim, iako su Grci imali svoj ideal umerenosti, od tog ideala neprestano ih je odvlačila volja za moć. Neprekidno međusobno trvenje grčkih gradova, čak i na vrhuncu grčke kulture, čak i onda kada im je u očiglednom interesu bilo da se skupa ujedine protiv zajedničkog neprijatelja, neprestane pobune u samim gradovima, bez obzira na to da li ih predvodi slavoljubiv oligarh ili demokrata demagog, podmitljivost javnih ličnosti u grčkom političkom životu — pa i onda kada je u pitanju bila bezbednost i čast njihovog grada — sve to pokazuje da je volja za moć bila vrlo jaka kod starih Grka. Grk se divio uspešnosti, divio se idealu jakog čoveka koji zna šta želi i ima snagu da to postigne; njegov pojam o vrlini znatnim delom je označavao sposobnost da se postigne uspeh. Kao što primećuje profesor De Berg (De Burgh): »Grci bi smatrali Napoleona za čoveka istaknute vrline.« Da bi se u to uverili, treba samo da pročitamo veoma iskreno i prilično razmetljivo priznanje bezobzirne zelje za vladanjem koje Tukidid daje u izveštaju o pregovorima između predstavnika Atine i Melosa. Atinjani izjavljuju: »ali i mi i vi treba da kažemo šta uistinu mislimo, i da težimo samo ka onom što je moguće, jer i mi i vi jednako dobro znamo da se u raspravi ljudi ono pravedno pojavljuje samo tamo gde je nužda prisile jednaka na obadve strane, a da moćni čine ono što mogu, dok slabi uzimaju ono što moraju.«* Slično se kaže i u slavnim rečenicama: »Jer za bogove verujemo, a za ljude znamo, da po nuždi prirode vladaju gde god mogu. Ovaj zakon nismo mi doneli, niti smo se prvi njime koristili; mi smo ga samo zatekli i preuzeli i za sva vremena ga ostavljamo potomstvu, a mi znamo da biste i vi i svi drugi, kada bi bili tako jaki kao što smo mi, činili ono što i mi činimo.«Jedva da bi se moglo naći besramnije iskazivanje volje za moć, a Tukidid uopšte ne daje nikakve nagoveštaje da on sam osuduje držanje Atinjana. Treba se podsetiti na to da su Atinjani, kada su Meljani konačno morali da se predaju, pobili sve muškarce koji su prispeli za vojsku, porobili žene i decu, i kolonizovali ostrvo a sve to u zenitu atinskog sjaja i umetničkih ostvarenja. Želja za viadanjem prisno je povezana sa grčkim shvatanjem o hibris. Čovek koji ide predaleko, koji nastoji da bude i da dobije više nego što mu sudbina određuje, neizbežno će, prema shvatanju Grka, izazvati božansku ljubomoru i sopstvenu propast. Čovek ili narod kojima vlada razuzdana žudnja za samoisticanjem strmoglavce padaju u pogibeljno samopouzdanje, a time se i uništavaju. Slepa strast uzgaja samopouzdanje, a uobraženo samopouzdanje vodi u propast.

Dobro je da se shvati ta strana grčkog karaktera. Platonova osuda teorije da »moć jeste pravo« postaje utoliko značajnija. lako se, dakako, ne slažemo sa Ničeovim ocenama, ne možemo a da se ne divimo njegovoj oštroumnosti u uvidanju odnosa imeđu grčke kulture i volje za moć. Naravno, ne u smislu da je tamna strana grčke kulture jedina strana njihovog duha daleko od toga. Kao što je delovanje volje za moć u grka činjenica, tako jeste činjenica i grčki ideal umerenosti i harmonije. Mi moramo da shvatimo da postoje dve strane grčkog karaktera i kulture: postoji strana umerenosti, umetnosti, Apolona i olimpiskih božanstava, i postoji strana razuzdanosti, bezobzirnog samoisticanja, dioniska pomama koju je Huripid naslikao u Bakhama. Kao što ispod blistavih ostvarenja grčke kulture može da se vidi kal ropstva, tako se i ispod sveta snova olimpske religije i olimpske umetnosti vidi ponor dioniskog besnila, pesimizma i svih oblika nedostatka umerenosti. Na kraju krajeva, nije sasvim fantastična pretpostavka, nadahnuta Ničeovom mišlju, da se znatan deo olimpske religije može smatrati za uzdu koju su namaknuli sami sebi dioniski grci. Gonjen voljom za moći do samouništenja, grk stvara olmpski svet snova, bogove koji ga ljubomorno nadziru da ne prekorači granice postavljene čoveku. Na taj način, grk izražava svoje predosećanje o tome da bi uzburkane sile njegove duše mogle na kraju da postanu razorne i za njega samog. Ovo tumačenje, naravno, nije naučan prikaz jednog istoričara religije o poreklu grčke olimpske religije; želimo samo da ukažemo na psihološke činioce na propise »prirode«, ako hoćete koji su možda, makar i nesvesno, delovali u duši Grka.

Ali napustimo tu digresiju. Uprkos melanholičnoj spram grčkog duha, činjenica da su Grci opažali neprekidan tok promene, prelazak živog u mrtvo i mrtvog u živo, pomogla im je da preko jonskih filozofa dopru do početka filozofije. Ti mudri Jonjani uvideli su da, uprkos svih promena i prelaza, može postojati nešto postojano. Zašto? Zato što se nešto menja u nešto drugo. Mora da postoji nešto sto je prvobitno, nešto Sto traje, nešto što poprima različite oblike i trpi promene. Pro-mena ne može da bude puki sukob suprotnosti. Razmišljajući, oni su zaključili da postoji nešto iza tih suprotnosti, nešto prvobitno. Stoga, jonska filozofija ili kosmologija uglavnom jeste pokušaj da se odredi šta jeste taj prvobitan element ili (Urstoff) svih stvari, pri čemu se jedan filozof odlučivao za ovaj, a drugi za onaj element. Šta je svaki filozof odredio za svoj Urstoff nije toliko bitno koliko činjenica da je ta ideja jedinstva svima bila zajednička. Činjenica promene, kretanja u aristotelskom smislu, sugerisala im je pojam o jedinstvu, iako, kao što Aristotel kaže oni  nisu objašnjavali  kretanje.

Jonjani su se međusobno razlikovali prema tome kako su odredivali svoju pratvar (Urstoff), ali im je bilo zajedničko to što su je smatrali materijalnom. Tales se odlučio za vodu, Anaksimen (Anaximenes)za vazduh, Heraklit za vatru. Suprotnost između duha i materije još nije bila shvaćena. Otuda, lako su de facto bili materijalisti - po tome što su jedan oblik materije nazivali načelom jedinstva i prvobitnom tvari svih stvari - oni, ipak, teško mogu da se smatrati materijalistima u našem smislu reči. Oni nisu jasno shvatali razliku između duha i materije. koju bi zatim odbacivali. Oni je nisu bili potpuno svesni, ili bar nisu uočavali njene implikacije. Stroga se može reči da jonski mislioci nisu bili toliko filozofi koliko prvobitni naučnici koji su pokušavali da objasne materijalni i spoljašnji svet. Ali moramo da se podsetimo na to da se oni nisu zaustavili na onom čulnom, nego su nadišli pojave dospevši do mišljenja. Bez obzira na to da li je voda, vazduh ili vatra odredivana kao pratvar (Urstoff), sigurno da se nijedna od tih tvari ne pojavja kao takva , to jest kao krajnji element. Da bi se bilo koja od njih shvatila kao krajnji element svih stvari, nužno je bilo da se ode preko pojava i čula. A oni do svojih zaključaka i nisu dolazili naučnim, eksperimentalnim postupkom, ve== Први поднаслов == KOLEVKA ZAPADNE MISLI — JONIJA

Rodno mesto grčke filozofije bila je obala Male Azije, a prvi grčki filozofi bili su Jonjani.Dok se Grčka, zbog invazija Dorana koji su u XI veku stare ere preplavili staru egejsku kulturu, nalazila u stanju prilvaičnog haosa i varvarstva, Jonija je sačuvala duh starije civilizacije dotičnog tla.Jonskom svetu pripadao je i Homer (Homeros), bez obzira na to što je svoje epove napisao pod patronatom nove ahajske aristokratije. Međutim, Homerovi epovi ne mogu se smatrati za filozofska dela (iako su oni, naravno, veoma značajni zbog otkrivanja određenih slojeva grčkog shvatanja sveta i načina života, a njihov vaspitni uticaj na Grke iz kasnijih vremena ne bi smeo da se potceni), jer izolovane filozofske ideje, koje nalazimo u ovim epovima, veoma su daleko od sistematičnosti [manje sistematične nego u epovima Hesioda (Hesiodos), epskog pesnika kopnene Grčke, koji izlaže svoje pesimističko shvatanje istorije, svoje ubeđenje u vladavinu zakona u životinjskom svetu i svoju moralnu odanost pravdi među ljudima]. Ipak, značajno je to da i najveći grčki pesnik i prvi počeci sistematske filozofije pripadaju Joniji. Ali te dve velike jonske tvorevine, Homerovi epovi i jonska kosmologija, ne javljaju se, naprosto, jedna za drugom. Bez obzira na to kakvo gledište imali o autorstvu, kompoziciji, datumu ili datumima nastanka Homerovih epova, jasno je bar to da društvo koje oni prikazuju nije društvo iz perioda jonske kosmologije, već društvo koje pripada znatno primitivnijem dobu. Slično tome, društvo koje slika Hesiod, mlađi od »dvojice« velikih epskih pesnika, daleko je od društva grčkog polisa, od onog društva koje je nastalo nakon sloma moći plemenske aristokratije, odnosno, nakon onog sloma koji je omogućio slobodan rast gradskog života u kopnenoj Grčkoj. Grčka filozofija nije izrasla u uslovima herojskog života naslikanog u Ilijadi, niti u onim uslovima kada je gospodarilo zemljišno plemstvo prikazano u Hesiodovim epovima. Rana grčka filozofija, iako je po prirodi delo pojedinaca, bila je, takođe, i tvorevina grada-države. Ona je, u određenoj meri, odslikavala vladavinu zakona i shvatanje zakona koja su predsokratovci u svojim kosmologijama proširili, na čitav univerzum. Zato u određenom smislu postoji kontinuitet između rane jonske kosmologije i homerskog shvatanja vrhovnog zakona, sudbine ili volje koja upravlja bogovima i ljudima, hesiodske slike sveta i pesnikovih moralnih zahteva. Kada su uredili društveni život, ljudi su mogli da se okrenu racionalnom razmišljanju, a u periodu detinjstva filozofije njihovu pažnju je, pre svega, zaokupljala priroda kao celina. Sa psihološkog stanovišta, to bi se moglo jedino i očekivati. Dakle, iako je nepobitno da je grčka filozofija nastala u narodu čija civilizacija potiče iz preistorijskih vremena, ono što nazivamo ranom grčkom filozofijom jeste »rano« samo u odnosu na potonju grčku filozofiju i procvat grčke misli i kulture na Kopnu. Međutim, kada je reč o prethodnim vekovima razvoja grčkog naroda, ona može da se smatra pre plodom zrele civilizacije, plodom koji, s jedne strane, obeležava kraj jonske blistavosti i, s druge, najavljuje sjaj helenske, posebno atinske kulture. Mi smo ranu grčku filozofsku misao predstavili kao završnu tvorevinu drevne jonske civilizacije. Međutim, mi moramo da se prisetimo da je Jonija bila, tako reći, mesto susreta Zapada i Istoka, pa može da se postavi pitanje da li je grčka filozofija nastala pod uticajem Istoka, da li je ona, na primer, preneta iz Vavilona ili Egipta. Neki su zastupali takvo gledište, ali je ono moralo da bude napušteno. Grčki filozofi i pisci ne znaju ništa o tome — čak ni Herodot(Herodotos), koji je toliko nestrpljiv da izloži svoju omiljenu teoriju o egipatskom poreklu grčke religije i civilizacije.Teorija o istočnom poreklu uglavnom potiče od aleksandrijskih pisaca, od kojih su je preuzelu hriščanski apologeti.Na primer, Egipčani iz helenističkog perioda tumačili su svoje mitove prema idejama grčke filozofije.Medutim, to tumačenje jeste samo jedan primer algorizovanje koje su činili aleksandrici; ono nema ništa objektivniju vrednost od mišljrnja Jevreja da je Platon svoju mudrost crpio iz Starog zaveta.Naravno, bilo bi veoma teško da se objasni kako je egipatska misao mogla da bude preneta Grcima (mi i ne očekujemo da su trgovci bili ti koji su prenosili filozofske ideje), ali kao što je to Barnet primetio, istraživati da li su filozofske ideje ovog ili onog istočnog naroda mogle da budu prenete Grcima praktično znači gubiti vreme, ukoliko se prethodno ne utvrdi da li je dotičan narod zaista imao filozofiju. Nikada nije dokazano da su Egipćani imali filozofiju koju bi mogli preneti, dok je neodrživa pretpostavka da je grčka filozofija došla iz Indije ili iz Kine. Postoji još jedno stanovište koje treba razmotriti. Grčka filozofija je bila prisno povezana sa matematikom, pa se tvrdilo da su Grci svoju matematiku preuzeli od Egipćana, a astronomiju od Vavilonaca. Više je nego verovatno da je matematika u Grka pretrpela uticaj Egipta a astronomija uticaj Vavilona, i to zbog toga što su grčka nauka i filozofija počele da se razvijaju upravo u onom području gde bi se mogla očekivati razmena s Istokom. Taj iskaz ne treba brkati s iskazom da Grci naučnu matematiku izvode iz Egipta, a svoju astronomiju iz Vavilona. Da ostavimo detaljne argumente po strani, neka bude dovoljno to što ćemo ukazati da su matematiku Egipćana sačinjavali empirijski, grubi i brzi metodi za postizanje praktičnih rezultata. Dakle, geometrija Egipćana se, uglavnom, sastojala od praktičnih metoda za ponovno omeđavanje polja posle izlivanja reke Nil. Naučnu geometriju nisu razvili Egipćani, nju su razvili Grci. Slično tome, i Vavilonci su astronomska proučavanja izvodili radi proricanja. Ta astronomija je, uglavnom, bila astrologija. Međutim, u Grka ona je postala naučna disciplina. Zato, čak i ako dopustimo da su praktična zemljomerska matematika Egipćana i astronomska posmatranja vavilonskih astrologa uticali na Grke i obezbedili im pripremnu građu, to uopšte nije bilo nauštrb originalnosti grčkog duha. Nauka i mišljenje, nešto sasvim različito od čisto praktičnog proračunavanja i astroloških pouka, bile su delo tog duha i ne duguju ništa Egipćanima niti Vaviloncima. Grci se, naime bespogovorno pojavljuju kao prvobitni mislioci i naučnici Evrope. Oni su, prvi, tragali za znanjem radi njega samog, i težili su ka saznanju u naučnom, slobodnom i bespredrasudnom duhu. Štaviše, zbog karaktera grčke religije, oni nisu imali nikakvu klasu sveštenika koja bi svojim jakim tradicijama i svojim vlastitim učenjima, tvrdoglavo održavanim i dostupnim samo malom broju pojedinaca, mogla da omete razvoj slobodne nauke. U svojoj istoriji filozofije Hegel prilično brzo odbacuje indijsku filozofiju, a kao razlog navodi da se ona ne razlikuje od indijske religije. Dopuštajući da u njoj ima filozofskih shvatanja, on tvrdi da ona nemaju formu misli. Ona su izražena u poetskoj i simboličkoj formi, pa im je, slično religiji, praktična svrha oslobađanje ljudi od životnih obmana i nesreća preča nego postizanje znanja radi samog znanja. Ne saglašavajući se u potpunosti sa Hegelovim shvatanjem indijske misli (koja je od Hegelovog vremena znatno jasnije prikazana zapadnom svetu i u svojim čisto filozofskim aspektima), sa njini možemo da se složiti u tome da je grčka filozofija od početka bila mišljenje koje je stremilo prema duhu slobodne nauke. Ona je, možda, ponekad težila ka tome da preuzme mesto religije, i sa stanovišta vere i sa stanovišta ponašanja. Ali to se dešavalo zbog nedovoljnosti grčke religije, a ne zbog nekog mitološkog ili mističkog karaktera grčke filozofije.(Niko i ne pomišlja, naravno, na to da umanji mesto i funkciju »mita« u grčkoj misli, a još manje tendenciju filozofije da u određenim vremenima pređe u religiju, kao što je slučaj sa Plotinom. Doista, kada je reč o mitovima, »u ranijim kosmologijama grčkih fizičara mitski i racionalni elementi se međusobno prožimaju u jednom još nerazlučenom jedinstvu«. Tako govori profesor verner Jeger u knjizi Aristotel, osnove istorije njegovog razvoja (Aristotel, Fundamentals of the History of His Development, p. 377). Profesor Celer (Zeller) naglašava nepristrasnog Grka prema svetu koji ih je okruživao, što im je, u spoju sa njihovim smislom za realnost i snagom apstrahovanje,»veoma rano omogučilo da svoje religiozne ideje sagledaju kao ono što su, zaprvo, bile - tvorevine umetničke uobrazilje «. (To, naravno, ne bi u potpunosti važilo za grćki narod u celini - za nefilozofsku većinu.)Od trenutka kada su poslovićni mudrost mudracai mitova pesnika zamenili upola naućna, upola filozofska razmišljanja i proučavanja jpnskih kosmologa, umetnost je, može se reči, bila zamenjena (sasvim logično) filozofijom.

 Njeni blistavi vrhunci biće Platon i Aristotel, a vremenom će,zajedno sa Plotinom, dostići visine u kojima se filozofija prevazilazi, ali ne mitologijom već misticizmom. Ipak, nije bilo naglog prelaza od »mita« ka filozofiji. Tako se može reći da je Hesiodova teogonija našla nastavljača u jonskoj kosmogonijskoj spekulaciji; mitski elementi se postepeno povlače pred rastućom racionalnošću, mada još ne iščezavaju. Doista, oni su prisutni u grčkoj filozofiji čak i u poslesokratskim vremenima.

Blistava ostvarenja grčke misli zametnula su se u Joniji. Ali ako je Jonija bila kolevka grčke filozofije, Milet je bio kolevka jonske filozofije. Jer u Miletu je Tales(Thales), najstariji jonski filozof, dostigao svoj vrhunac. Jonski filozofi su bili duboko impresionirani promenom, rađanjem i rašćenjem, propadanjem i smrću. Proleće i jesen u spoljašnjem svetu, mladost i starost u životu čoveka, nastajanje i propadanje — to su bile očevidne i neizbežne činjenice univerzuma. Velika pogreška je zamišljati Grke kao srećnu i bezbrižnu decu sunca, koja samo besciljno dangube po tremovima grada i zure u veličanstvena umetnička dela ili postignuća svojih atleta. Grci su bili veoma svesni mračne strane naše egzistencije na ovoj planeti, jer su u pozadini, sa druge strane sunca i radosti, uočavali neizvesnost i nesigurnost ljudskog života, neizbežnost smrti i tamnu budućnost. Teognidova izjava — »Najbolje je čoveku da se nije morao roditi i da nije morao ugledati svetlost sunca; ali ako se jednom rodio (drugo najbolje), za njega jeste da prođe kroz kapije smrti što je moguće brže« — podseća nas na Kalderonove (Calderon) reči (tako drage Šopenhaueru): »El mayor delito del humbre, Es haber nacido«.**. Teognidove reči ponovo odjekuju u Sofoklovom Edipu Kolonskom: ».. . Ne biti rođen — svaki pobeđuje govor«.

Međutim, iako su Grci imali svoj ideal umerenosti, od tog ideala neprestano ih je odvlačila volja za moć. Neprekidno međusobno trvenje grčkih gradova, čak i na vrhuncu grčke kulture, čak i onda kada im je u očiglednom interesu bilo da se skupa ujedine protiv zajedničkog neprijatelja, neprestane pobune u samim gradovima, bez obzira na to da li ih predvodi slavoljubiv oligarh ili demokrata demagog, podmitljivost javnih ličnosti u grčkom političkom životu — pa i onda kada je u pitanju bila bezbednost i čast njihovog grada — sve to pokazuje da je volja za moć bila vrlo jaka kod starih Grka. Grk se divio uspešnosti, divio se idealu jakog čoveka koji zna šta želi i ima snagu da to postigne; njegov pojam o vrlini znatnim delom je označavao sposobnost da se postigne uspeh. Kao što primećuje profesor De Berg (De Burgh): »Grci bi smatrali Napoleona za čoveka istaknute vrline.« Da bi se u to uverili, treba samo da pročitamo veoma iskreno i prilično razmetljivo priznanje bezobzirne zelje za vladanjem koje Tukidid daje u izveštaju o pregovorima između predstavnika Atine i Melosa. Atinjani izjavljuju: »ali i mi i vi treba da kažemo šta uistinu mislimo, i da težimo samo ka onom što je moguće, jer i mi i vi jednako dobro znamo da se u raspravi ljudi ono pravedno pojavljuje samo tamo gde je nužda prisile jednaka na obadve strane, a da moćni čine ono što mogu, dok slabi uzimaju ono što moraju.«* Slično se kaže i u slavnim rečenicama: »Jer za bogove verujemo, a za ljude znamo, da po nuždi prirode vladaju gde god mogu. Ovaj zakon nismo mi doneli, niti smo se prvi njime koristili; mi smo ga samo zatekli i preuzeli i za sva vremena ga ostavljamo potomstvu, a mi znamo da biste i vi i svi drugi, kada bi bili tako jaki kao što smo mi, činili ono što i mi činimo.«Jedva da bi se moglo naći besramnije iskazivanje volje za moć, a Tukidid uopšte ne daje nikakve nagoveštaje da on sam osuduje držanje Atinjana. Treba se podsetiti na to da su Atinjani, kada su Meljani konačno morali da se predaju, pobili sve muškarce koji su prispeli za vojsku, porobili žene i decu, i kolonizovali ostrvo a sve to u zenitu atinskog sjaja i umetničkih ostvarenja. Želja za viadanjem prisno je povezana sa grčkim shvatanjem o hibris. Čovek koji ide predaleko, koji nastoji da bude i da dobije više nego što mu sudbina određuje, neizbežno će, prema shvatanju Grka, izazvati božansku ljubomoru i sopstvenu propast. Čovek ili narod kojima vlada razuzdana žudnja za samoisticanjem strmoglavce padaju u pogibeljno samopouzdanje, a time se i uništavaju. Slepa strast uzgaja samopouzdanje, a uobraženo samopouzdanje vodi u propast.

Dobro je da se shvati ta strana grčkog karaktera. Platonova osuda teorije da »moć jeste pravo« postaje utoliko značajnija. lako se, dakako, ne slažemo sa Ničeovim ocenama, ne možemo a da se ne divimo njegovoj oštroumnosti u uvidanju odnosa imeđu grčke kulture i volje za moć. Naravno, ne u smislu da je tamna strana grčke kulture jedina strana njihovog duha daleko od toga. Kao što je delovanje volje za moć u grka činjenica, tako jeste činjenica i grčki ideal umerenosti i harmonije. Mi moramo da shvatimo da postoje dve strane grčkog karaktera i kulture: postoji strana umerenosti, umetnosti, Apolona i olimpiskih božanstava, i postoji strana razuzdanosti, bezobzirnog samoisticanja, dioniska pomama koju je Huripid naslikao u Bakhama. Kao što ispod blistavih ostvarenja grčke kulture može da se vidi kal ropstva, tako se i ispod sveta snova olimpske religije i olimpske umetnosti vidi ponor dioniskog besnila, pesimizma i svih oblika nedostatka umerenosti. Na kraju krajeva, nije sasvim fantastična pretpostavka, nadahnuta Ničeovom mišlju, da se znatan deo olimpske religije može smatrati za uzdu koju su namaknuli sami sebi dioniski grci. Gonjen voljom za moći do samouništenja, grk stvara olmpski svet snova, bogove koji ga ljubomorno nadziru da ne prekorači granice postavljene čoveku. Na taj način, grk izražava svoje predosećanje o tome da bi uzburkane sile njegove duše mogle na kraju da postanu razorne i za njega samog. Ovo tumačenje, naravno, nije naučan prikaz jednog istoričara religije o poreklu grčke olimpske religije; želimo samo da ukažemo na psihološke činioce na propise »prirode«, ako hoćete koji su možda, makar i nesvesno, delovali u duši Grka.

Ali napustimo tu digresiju. Uprkos melanholičnoj spram grčkog duha, činjenica da su Grci opažali neprekidan tok promene, prelazak živog u mrtvo i mrtvog u živo, pomogla im je da preko jonskih filozofa dopru do početka filozofije. Ti mudri Jonjani uvideli su da, uprkos svih promena i prelaza, može postojati nešto postojano. Zašto? Zato što se nešto menja u nešto drugo. Mora da postoji nešto sto je prvobitno, nešto Sto traje, nešto što poprima različite oblike i trpi promene. Pro-mena ne može da bude puki sukob suprotnosti. Razmišljajući, oni su zaključili da postoji nešto iza tih suprotnosti, nešto prvobitno. Stoga, jonska filozofija ili kosmologija uglavnom jeste pokušaj da se odredi šta jeste taj prvobitan element ili (Urstoff) svih stvari, pri čemu se jedan filozof odlučivao za ovaj, a drugi za onaj element. Šta je svaki filozof odredio za svoj Urstoff nije toliko bitno koliko činjenica da je ta ideja jedinstva svima bila zajednička. Činjenica promene, kretanja u aristotelskom smislu, sugerisala im je pojam o jedinstvu, iako, kao što Aristotel kaže oni  nisu objašnjavali  kretanje.

Jonjani su se međusobno razlikovali prema tome kako su odredivali svoju pratvar (Urstoff), ali im je bilo zajedničko to što su je smatrali materijalnom. Tales se odlučio za vodu, Anaksimen (Anaximenes)za vazduh, Heraklit za vatru. Suprotnost između duha i materije još nije bila shvaćena. Otuda, lako su de facto bili materijalisti - po tome što su jedan oblik materije nazivali načelom jedinstva i prvobitnom tvari svih stvari - oni, ipak, teško mogu da se smatrati materijalistima u našem smislu reči. Oni nisu jasno shvatali razliku između duha i materije. koju bi zatim odbacivali. Oni je nisu bili potpuno svesni, ili bar nisu uočavali njene implikacije. Stroga se može reči da jonski mislioci nisu bili toliko filozofi koliko prvobitni naučnici koji su pokušavali da objasne materijalni i spoljašnji svet. Ali moramo da se podsetimo na to da se oni nisu zaustavili na onom čulnom, nego su nadišli pojave dospevši do mišljenja. Bez obzira na to da li je voda, vazduh ili vatra odredivana kao pratvar (Urstoff), sigurno da se nijedna od tih tvari ne pojavja kao takva , to jest kao krajnji element. Da bi se bilo koja od njih shvatila kao krajnji element svih stvari, nužno je bilo da se ode preko pojava i čula.== Први поднаслов == KOLEVKA ZAPADNE MISLI — JONIJA

Rodno mesto grčke filozofije bila je obala Male Azije, a prvi grčki filozofi bili su Jonjani.Dok se Grčka, zbog invazija Dorana koji su u XI veku stare ere preplavili staru egejsku kulturu, nalazila u stanju prilvaičnog haosa i varvarstva, Jonija je sačuvala duh starije civilizacije dotičnog tla.Jonskom svetu pripadao je i Homer (Homeros), bez obzira na to što je svoje epove napisao pod patronatom nove ahajske aristokratije. Međutim, Homerovi epovi ne mogu se smatrati za filozofska dela (iako su oni, naravno, veoma značajni zbog otkrivanja određenih slojeva grčkog shvatanja sveta i načina života, a njihov vaspitni uticaj na Grke iz kasnijih vremena ne bi smeo da se potceni), jer izolovane filozofske ideje, koje nalazimo u ovim epovima, veoma su daleko od sistematičnosti [manje sistematične nego u epovima Hesioda (Hesiodos), epskog pesnika kopnene Grčke, koji izlaže svoje pesimističko shvatanje istorije, svoje ubeđenje u vladavinu zakona u životinjskom svetu i svoju moralnu odanost pravdi među ljudima]. Ipak, značajno je to da i najveći grčki pesnik i prvi počeci sistematske filozofije pripadaju Joniji. Ali te dve velike jonske tvorevine, Homerovi epovi i jonska kosmologija, ne javljaju se, naprosto, jedna za drugom. Bez obzira na to kakvo gledište imali o autorstvu, kompoziciji, datumu ili datumima nastanka Homerovih epova, jasno je bar to da društvo koje oni prikazuju nije društvo iz perioda jonske kosmologije, već društvo koje pripada znatno primitivnijem dobu. Slično tome, društvo koje slika Hesiod, mlađi od »dvojice« velikih epskih pesnika, daleko je od društva grčkog polisa, od onog društva koje je nastalo nakon sloma moći plemenske aristokratije, odnosno, nakon onog sloma koji je omogućio slobodan rast gradskog života u kopnenoj Grčkoj. Grčka filozofija nije izrasla u uslovima herojskog života naslikanog u Ilijadi, niti u onim uslovima kada je gospodarilo zemljišno plemstvo prikazano u Hesiodovim epovima. Rana grčka filozofija, iako je po prirodi delo pojedinaca, bila je, takođe, i tvorevina grada-države. Ona je, u određenoj meri, odslikavala vladavinu zakona i shvatanje zakona koja su predsokratovci u svojim kosmologijama proširili, na čitav univerzum. Zato u određenom smislu postoji kontinuitet između rane jonske kosmologije i homerskog shvatanja vrhovnog zakona, sudbine ili volje koja upravlja bogovima i ljudima, hesiodske slike sveta i pesnikovih moralnih zahteva. Kada su uredili društveni život, ljudi su mogli da se okrenu racionalnom razmišljanju, a u periodu detinjstva filozofije njihovu pažnju je, pre svega, zaokupljala priroda kao celina. Sa psihološkog stanovišta, to bi se moglo jedino i očekivati. Dakle, iako je nepobitno da je grčka filozofija nastala u narodu čija civilizacija potiče iz preistorijskih vremena, ono što nazivamo ranom grčkom filozofijom jeste »rano« samo u odnosu na potonju grčku filozofiju i procvat grčke misli i kulture na Kopnu. Međutim, kada je reč o prethodnim vekovima razvoja grčkog naroda, ona može da se smatra pre plodom zrele civilizacije, plodom koji, s jedne strane, obeležava kraj jonske blistavosti i, s druge, najavljuje sjaj helenske, posebno atinske kulture. Mi smo ranu grčku filozofsku misao predstavili kao završnu tvorevinu drevne jonske civilizacije. Međutim, mi moramo da se prisetimo da je Jonija bila, tako reći, mesto susreta Zapada i Istoka, pa može da se postavi pitanje da li je grčka filozofija nastala pod uticajem Istoka, da li je ona, na primer, preneta iz Vavilona ili Egipta. Neki su zastupali takvo gledište, ali je ono moralo da bude napušteno. Grčki filozofi i pisci ne znaju ništa o tome — čak ni Herodot(Herodotos), koji je toliko nestrpljiv da izloži svoju omiljenu teoriju o egipatskom poreklu grčke religije i civilizacije.Teorija o istočnom poreklu uglavnom potiče od aleksandrijskih pisaca, od kojih su je preuzelu hriščanski apologeti.Na primer, Egipčani iz helenističkog perioda tumačili su svoje mitove prema idejama grčke filozofije.Medutim, to tumačenje jeste samo jedan primer algorizovanje koje su činili aleksandrici; ono nema ništa objektivniju vrednost od mišljrnja Jevreja da je Platon svoju mudrost crpio iz Starog zaveta.Naravno, bilo bi veoma teško da se objasni kako je egipatska misao mogla da bude preneta Grcima (mi i ne očekujemo da su trgovci bili ti koji su prenosili filozofske ideje), ali kao što je to Barnet primetio, istraživati da li su filozofske ideje ovog ili onog istočnog naroda mogle da budu prenete Grcima praktično znači gubiti vreme, ukoliko se prethodno ne utvrdi da li je dotičan narod zaista imao filozofiju. Nikada nije dokazano da su Egipćani imali filozofiju koju bi mogli preneti, dok je neodrživa pretpostavka da je grčka filozofija došla iz Indije ili iz Kine. Postoji još jedno stanovište koje treba razmotriti. Grčka filozofija je bila prisno povezana sa matematikom, pa se tvrdilo da su Grci svoju matematiku preuzeli od Egipćana, a astronomiju od Vavilonaca. Više je nego verovatno da je matematika u Grka pretrpela uticaj Egipta a astronomija uticaj Vavilona, i to zbog toga što su grčka nauka i filozofija počele da se razvijaju upravo u onom području gde bi se mogla očekivati razmena s Istokom. Taj iskaz ne treba brkati s iskazom da Grci naučnu matematiku izvode iz Egipta, a svoju astronomiju iz Vavilona. Da ostavimo detaljne argumente po strani, neka bude dovoljno to što ćemo ukazati da su matematiku Egipćana sačinjavali empirijski, grubi i brzi metodi za postizanje praktičnih rezultata. Dakle, geometrija Egipćana se, uglavnom, sastojala od praktičnih metoda za ponovno omeđavanje polja posle izlivanja reke Nil. Naučnu geometriju nisu razvili Egipćani, nju su razvili Grci. Slično tome, i Vavilonci su astronomska proučavanja izvodili radi proricanja. Ta astronomija je, uglavnom, bila astrologija. Međutim, u Grka ona je postala naučna disciplina. Zato, čak i ako dopustimo da su praktična zemljomerska matematika Egipćana i astronomska posmatranja vavilonskih astrologa uticali na Grke i obezbedili im pripremnu građu, to uopšte nije bilo nauštrb originalnosti grčkog duha. Nauka i mišljenje, nešto sasvim različito od čisto praktičnog proračunavanja i astroloških pouka, bile su delo tog duha i ne duguju ništa Egipćanima niti Vaviloncima. Grci se, naime bespogovorno pojavljuju kao prvobitni mislioci i naučnici Evrope. Oni su, prvi, tragali za znanjem radi njega samog, i težili su ka saznanju u naučnom, slobodnom i bespredrasudnom duhu. Štaviše, zbog karaktera grčke religije, oni nisu imali nikakvu klasu sveštenika koja bi svojim jakim tradicijama i svojim vlastitim učenjima, tvrdoglavo održavanim i dostupnim samo malom broju pojedinaca, mogla da omete razvoj slobodne nauke. U svojoj istoriji filozofije Hegel prilično brzo odbacuje indijsku filozofiju, a kao razlog navodi da se ona ne razlikuje od indijske religije. Dopuštajući da u njoj ima filozofskih shvatanja, on tvrdi da ona nemaju formu misli. Ona su izražena u poetskoj i simboličkoj formi, pa im je, slično religiji, praktična svrha oslobađanje ljudi od životnih obmana i nesreća preča nego postizanje znanja radi samog znanja. Ne saglašavajući se u potpunosti sa Hegelovim shvatanjem indijske misli (koja je od Hegelovog vremena znatno jasnije prikazana zapadnom svetu i u svojim čisto filozofskim aspektima), sa njini možemo da se složiti u tome da je grčka filozofija od početka bila mišljenje koje je stremilo prema duhu slobodne nauke. Ona je, možda, ponekad težila ka tome da preuzme mesto religije, i sa stanovišta vere i sa stanovišta ponašanja. Ali to se dešavalo zbog nedovoljnosti grčke religije, a ne zbog nekog mitološkog ili mističkog karaktera grčke filozofije.(Niko i ne pomišlja, naravno, na to da umanji mesto i funkciju »mita« u grčkoj misli, a još manje tendenciju filozofije da u određenim vremenima pređe u religiju, kao što je slučaj sa Plotinom. Doista, kada je reč o mitovima, »u ranijim kosmologijama grčkih fizičara mitski i racionalni elementi se međusobno prožimaju u jednom još nerazlučenom jedinstvu«. Tako govori profesor verner Jeger u knjizi Aristotel, osnove istorije njegovog razvoja (Aristotel, Fundamentals of the History of His Development, p. 377). Profesor Celer (Zeller) naglašava nepristrasnog Grka prema svetu koji ih je okruživao, što im je, u spoju sa njihovim smislom za realnost i snagom apstrahovanje,»veoma rano omogučilo da svoje religiozne ideje sagledaju kao ono što su, zaprvo, bile - tvorevine umetničke uobrazilje «. (To, naravno, ne bi u potpunosti važilo za grćki narod u celini - za nefilozofsku većinu.)Od trenutka kada su poslovićni mudrost mudracai mitova pesnika zamenili upola naućna, upola filozofska razmišljanja i proučavanja jpnskih kosmologa, umetnost je, može se reči, bila zamenjena (sasvim logično) filozofijom.

 Njeni blistavi vrhunci biće Platon i Aristotel, a vremenom će,zajedno sa Plotinom, dostići visine u kojima se filozofija prevazilazi, ali ne mitologijom već misticizmom. Ipak, nije bilo naglog prelaza od »mita« ka filozofiji. Tako se može reći da je Hesiodova teogonija našla nastavljača u jonskoj kosmogonijskoj spekulaciji; mitski elementi se postepeno povlače pred rastućom racionalnošću, mada još ne iščezavaju. Doista, oni su prisutni u grčkoj filozofiji čak i u poslesokratskim vremenima.

Blistava ostvarenja grčke misli zametnula su se u Joniji. Ali ako je Jonija bila kolevka grčke filozofije, Milet je bio kolevka jonske filozofije. Jer u Miletu je Tales(Thales), najstariji jonski filozof, dostigao svoj vrhunac. Jonski filozofi su bili duboko impresionirani promenom, rađanjem i rašćenjem, propadanjem i smrću. Proleće i jesen u spoljašnjem svetu, mladost i starost u životu čoveka, nastajanje i propadanje — to su bile očevidne i neizbežne činjenice univerzuma. Velika pogreška je zamišljati Grke kao srećnu i bezbrižnu decu sunca, koja samo besciljno dangube po tremovima grada i zure u veličanstvena umetnička dela ili postignuća svojih atleta. Grci su bili veoma svesni mračne strane naše egzistencije na ovoj planeti, jer su u pozadini, sa druge strane sunca i radosti, uočavali neizvesnost i nesigurnost ljudskog života, neizbežnost smrti i tamnu budućnost. Teognidova izjava — »Najbolje je čoveku da se nije morao roditi i da nije morao ugledati svetlost sunca; ali ako se jednom rodio (drugo najbolje), za njega jeste da prođe kroz kapije smrti što je moguće brže« — podseća nas na Kalderonove (Calderon) reči (tako drage Šopenhaueru): »El mayor delito del humbre, Es haber nacido«.**. Teognidove reči ponovo odjekuju u Sofoklovom Edipu Kolonskom: ».. . Ne biti rođen — svaki pobeđuje govor«.

Međutim, iako su Grci imali svoj ideal umerenosti, od tog ideala neprestano ih je odvlačila volja za moć. Neprekidno međusobno trvenje grčkih gradova, čak i na vrhuncu grčke kulture, čak i onda kada im je u očiglednom interesu bilo da se skupa ujedine protiv zajedničkog neprijatelja, neprestane pobune u samim gradovima, bez obzira na to da li ih predvodi slavoljubiv oligarh ili demokrata demagog, podmitljivost javnih ličnosti u grčkom političkom životu — pa i onda kada je u pitanju bila bezbednost i čast njihovog grada — sve to pokazuje da je volja za moć bila vrlo jaka kod starih Grka. Grk se divio uspešnosti, divio se idealu jakog čoveka koji zna šta želi i ima snagu da to postigne; njegov pojam o vrlini znatnim delom je označavao sposobnost da se postigne uspeh. Kao što primećuje profesor De Berg (De Burgh): »Grci bi smatrali Napoleona za čoveka istaknute vrline.« Da bi se u to uverili, treba samo da pročitamo veoma iskreno i prilično razmetljivo priznanje bezobzirne zelje za vladanjem koje Tukidid daje u izveštaju o pregovorima između predstavnika Atine i Melosa. Atinjani izjavljuju: »ali i mi i vi treba da kažemo šta uistinu mislimo, i da težimo samo ka onom što je moguće, jer i mi i vi jednako dobro znamo da se u raspravi ljudi ono pravedno pojavljuje samo tamo gde je nužda prisile jednaka na obadve strane, a da moćni čine ono što mogu, dok slabi uzimaju ono što moraju.«* Slično se kaže i u slavnim rečenicama: »Jer za bogove verujemo, a za ljude znamo, da po nuždi prirode vladaju gde god mogu. Ovaj zakon nismo mi doneli, niti smo se prvi njime koristili; mi smo ga samo zatekli i preuzeli i za sva vremena ga ostavljamo potomstvu, a mi znamo da biste i vi i svi drugi, kada bi bili tako jaki kao što smo mi, činili ono što i mi činimo.«Jedva da bi se moglo naći besramnije iskazivanje volje za moć, a Tukidid uopšte ne daje nikakve nagoveštaje da on sam osuduje držanje Atinjana. Treba se podsetiti na to da su Atinjani, kada su Meljani konačno morali da se predaju, pobili sve muškarce koji su prispeli za vojsku, porobili žene i decu, i kolonizovali ostrvo a sve to u zenitu atinskog sjaja i umetničkih ostvarenja. Želja za viadanjem prisno je povezana sa grčkim shvatanjem o hibris. Čovek koji ide predaleko, koji nastoji da bude i da dobije više nego što mu sudbina određuje, neizbežno će, prema shvatanju Grka, izazvati božansku ljubomoru i sopstvenu propast. Čovek ili narod kojima vlada razuzdana žudnja za samoisticanjem strmoglavce padaju u pogibeljno samopouzdanje, a time se i uništavaju. Slepa strast uzgaja samopouzdanje, a uobraženo samopouzdanje vodi u propast.

Dobro je da se shvati ta strana grčkog karaktera. Platonova osuda teorije da »moć jeste pravo« postaje utoliko značajnija. lako se, dakako, ne slažemo sa Ničeovim ocenama, ne možemo a da se ne divimo njegovoj oštroumnosti u uvidanju odnosa imeđu grčke kulture i volje za moć. Naravno, ne u smislu da je tamna strana grčke kulture jedina strana njihovog duha daleko od toga. Kao što je delovanje volje za moć u grka činjenica, tako jeste činjenica i grčki ideal umerenosti i harmonije. Mi moramo da shvatimo da postoje dve strane grčkog karaktera i kulture: postoji strana umerenosti, umetnosti, Apolona i olimpiskih božanstava, i postoji strana razuzdanosti, bezobzirnog samoisticanja, dioniska pomama koju je Huripid naslikao u Bakhama. Kao što ispod blistavih ostvarenja grčke kulture može da se vidi kal ropstva, tako se i ispod sveta snova olimpske religije i olimpske umetnosti vidi ponor dioniskog besnila, pesimizma i svih oblika nedostatka umerenosti. Na kraju krajeva, nije sasvim fantastična pretpostavka, nadahnuta Ničeovom mišlju, da se znatan deo olimpske religije može smatrati za uzdu koju su namaknuli sami sebi dioniski grci. Gonjen voljom za moći do samouništenja, grk stvara olmpski svet snova, bogove koji ga ljubomorno nadziru da ne prekorači granice postavljene čoveku. Na taj način, grk izražava svoje predosećanje o tome da bi uzburkane sile njegove duše mogle na kraju da postanu razorne i za njega samog. Ovo tumačenje, naravno, nije naučan prikaz jednog istoričara religije o poreklu grčke olimpske religije; želimo samo da ukažemo na psihološke činioce na propise »prirode«, ako hoćete koji su možda, makar i nesvesno, delovali u duši Grka.

Ali napustimo tu digresiju. Uprkos melanholičnoj spram grčkog duha, činjenica da su Grci opažali neprekidan tok promene, prelazak živog u mrtvo i mrtvog u živo, pomogla im je da preko jonskih filozofa dopru do početka filozofije. Ti mudri Jonjani uvideli su da, uprkos svih promena i prelaza, može postojati nešto postojano. Zašto? Zato što se nešto menja u nešto drugo. Mora da postoji nešto sto je prvobitno, nešto Sto traje, nešto što poprima različite oblike i trpi promene. Pro-mena ne može da bude puki sukob suprotnosti. Razmišljajući, oni su zaključili da postoji nešto iza tih suprotnosti, nešto prvobitno. Stoga, jonska filozofija ili kosmologija uglavnom jeste pokušaj da se odredi šta jeste taj prvobitan element ili (Urstoff) svih stvari, pri čemu se jedan filozof odlučivao za ovaj, a drugi za onaj element. Šta je svaki filozof odredio za svoj Urstoff nije toliko bitno koliko činjenica da je ta ideja jedinstva svima bila zajednička. Činjenica promene, kretanja u aristotelskom smislu, sugerisala im je pojam o jedinstvu, iako, kao što Aristotel kaže oni  nisu objašnjavali  kretanje.

Jonjani su se međusobno razlikovali prema tome kako su odredivali svoju pratvar (Urstoff), ali im je bilo zajedničko to što su je smatrali materijalnom. Tales se odlučio za vodu, Anaksimen (Anaximenes)za vazduh, Heraklit za vatru. Suprotnost između duha i materije još nije bila shvaćena. Otuda, lako su de facto bili materijalisti - po tome što su jedan oblik materije nazivali načelom jedinstva i prvobitnom tvari svih stvari - oni, ipak, teško mogu da se smatrati materijalistima u našem smislu reči. Oni nisu jasno shvatali razliku između duha i materije. koju bi zatim odbacivali. Oni je nisu bili potpuno svesni, ili bar nisu uočavali njene implikacije. Stroga se može reči da jonski mislioci nisu bili toliko filozofi koliko prvobitni naučnici koji su pokušavali da objasne materijalni i spoljašnji svet. Ali moramo da se podsetimo na to da se oni nisu zaustavili na onom čulnom, nego su nadišli pojave dospevši do mišljenja. Bez obzira na to da li je voda, vazduh ili vatra odredivana kao pratvar (Urstoff), sigurno da se nijedna od tih tvari ne pojavja kao takva , to jest kao krajnji element. Da bi se bilo koja od njih shvatila kao krajnji element svih stvari, nužno je bilo da se ode preko pojava i čula. A oni do svojih zaključaka i nisu dolazili naučnim, eksperimentalnim postupkom, ve== Први поднаслов == KOLEVKA ZAPADNE MISLI — JONIJA

Rodno mesto grčke filozofije bila je obala Male Azije, a prvi grčki filozofi bili su Jonjani.Dok se Grčka, zbog invazija Dorana koji su u XI veku stare ere preplavili staru egejsku kulturu, nalazila u stanju prilvaičnog haosa i varvarstva, Jonija je sačuvala duh starije civilizacije dotičnog tla.Jonskom svetu pripadao je i Homer (Homeros), bez obzira na to što je svoje epove napisao pod patronatom nove ahajske aristokratije. Međutim, Homerovi epovi ne mogu se smatrati za filozofska dela (iako su oni, naravno, veoma značajni zbog otkrivanja određenih slojeva grčkog shvatanja sveta i načina života, a njihov vaspitni uticaj na Grke iz kasnijih vremena ne bi smeo da se potceni), jer izolovane filozofske ideje, koje nalazimo u ovim epovima, veoma su daleko od sistematičnosti [manje sistematične nego u epovima Hesioda (Hesiodos), epskog pesnika kopnene Grčke, koji izlaže svoje pesimističko shvatanje istorije, svoje ubeđenje u vladavinu zakona u životinjskom svetu i svoju moralnu odanost pravdi među ljudima]. Ipak, značajno je to da i najveći grčki pesnik i prvi počeci sistematske filozofije pripadaju Joniji. Ali te dve velike jonske tvorevine, Homerovi epovi i jonska kosmologija, ne javljaju se, naprosto, jedna za drugom. Bez obzira na to kakvo gledište imali o autorstvu, kompoziciji, datumu ili datumima nastanka Homerovih epova, jasno je bar to da društvo koje oni prikazuju nije društvo iz perioda jonske kosmologije, već društvo koje pripada znatno primitivnijem dobu. Slično tome, društvo koje slika Hesiod, mlađi od »dvojice« velikih epskih pesnika, daleko je od društva grčkog polisa, od onog društva koje je nastalo nakon sloma moći plemenske aristokratije, odnosno, nakon onog sloma koji je omogućio slobodan rast gradskog života u kopnenoj Grčkoj. Grčka filozofija nije izrasla u uslovima herojskog života naslikanog u Ilijadi, niti u onim uslovima kada je gospodarilo zemljišno plemstvo prikazano u Hesiodovim epovima. Rana grčka filozofija, iako je po prirodi delo pojedinaca, bila je, takođe, i tvorevina grada-države. Ona je, u određenoj meri, odslikavala vladavinu zakona i shvatanje zakona koja su predsokratovci u svojim kosmologijama proširili, na čitav univerzum. Zato u određenom smislu postoji kontinuitet između rane jonske kosmologije i homerskog shvatanja vrhovnog zakona, sudbine ili volje koja upravlja bogovima i ljudima, hesiodske slike sveta i pesnikovih moralnih zahteva. Kada su uredili društveni život, ljudi su mogli da se okrenu racionalnom razmišljanju, a u periodu detinjstva filozofije njihovu pažnju je, pre svega, zaokupljala priroda kao celina. Sa psihološkog stanovišta, to bi se moglo jedino i očekivati. Dakle, iako je nepobitno da je grčka filozofija nastala u narodu čija civilizacija potiče iz preistorijskih vremena, ono što nazivamo ranom grčkom filozofijom jeste »rano« samo u odnosu na potonju grčku filozofiju i procvat grčke misli i kulture na Kopnu. Međutim, kada je reč o prethodnim vekovima razvoja grčkog naroda, ona može da se smatra pre plodom zrele civilizacije, plodom koji, s jedne strane, obeležava kraj jonske blistavosti i, s druge, najavljuje sjaj helenske, posebno atinske kulture. Mi smo ranu grčku filozofsku misao predstavili kao završnu tvorevinu drevne jonske civilizacije. Međutim, mi moramo da se prisetimo da je Jonija bila, tako reći, mesto susreta Zapada i Istoka, pa može da se postavi pitanje da li je grčka filozofija nastala pod uticajem Istoka, da li je ona, na primer, preneta iz Vavilona ili Egipta. Neki su zastupali takvo gledište, ali je ono moralo da bude napušteno. Grčki filozofi i pisci ne znaju ništa o tome — čak ni Herodot(Herodotos), koji je toliko nestrpljiv da izloži svoju omiljenu teoriju o egipatskom poreklu grčke religije i civilizacije.Teorija o istočnom poreklu uglavnom potiče od aleksandrijskih pisaca, od kojih su je preuzelu hriščanski apologeti.Na primer, Egipčani iz helenističkog perioda tumačili su svoje mitove prema idejama grčke filozofije.Medutim, to tumačenje jeste samo jedan primer algorizovanje koje su činili aleksandrici; ono nema ništa objektivniju vrednost od mišljrnja Jevreja da je Platon svoju mudrost crpio iz Starog zaveta.Naravno, bilo bi veoma teško da se objasni kako je egipatska misao mogla da bude preneta Grcima (mi i ne očekujemo da su trgovci bili ti koji su prenosili filozofske ideje), ali kao što je to Barnet primetio, istraživati da li su filozofske ideje ovog ili onog istočnog naroda mogle da budu prenete Grcima praktično znači gubiti vreme, ukoliko se prethodno ne utvrdi da li je dotičan narod zaista imao filozofiju. Nikada nije dokazano da su Egipćani imali filozofiju koju bi mogli preneti, dok je neodrživa pretpostavka da je grčka filozofija došla iz Indije ili iz Kine. Postoji još jedno stanovište koje treba razmotriti. Grčka filozofija je bila prisno povezana sa matematikom, pa se tvrdilo da su Grci svoju matematiku preuzeli od Egipćana, a astronomiju od Vavilonaca. Više je nego verovatno da je matematika u Grka pretrpela uticaj Egipta a astronomija uticaj Vavilona, i to zbog toga što su grčka nauka i filozofija počele da se razvijaju upravo u onom području gde bi se mogla očekivati razmena s Istokom. Taj iskaz ne treba brkati s iskazom da Grci naučnu matematiku izvode iz Egipta, a svoju astronomiju iz Vavilona. Da ostavimo detaljne argumente po strani, neka bude dovoljno to što ćemo ukazati da su matematiku Egipćana sačinjavali empirijski, grubi i brzi metodi za postizanje praktičnih rezultata. Dakle, geometrija Egipćana se, uglavnom, sastojala od praktičnih metoda za ponovno omeđavanje polja posle izlivanja reke Nil. Naučnu geometriju nisu razvili Egipćani, nju su razvili Grci. Slično tome, i Vavilonci su astronomska proučavanja izvodili radi proricanja. Ta astronomija je, uglavnom, bila astrologija. Međutim, u Grka ona je postala naučna disciplina. Zato, čak i ako dopustimo da su praktična zemljomerska matematika Egipćana i astronomska posmatranja vavilonskih astrologa uticali na Grke i obezbedili im pripremnu građu, to uopšte nije bilo nauštrb originalnosti grčkog duha. Nauka i mišljenje, nešto sasvim različito od čisto praktičnog proračunavanja i astroloških pouka, bile su delo tog duha i ne duguju ništa Egipćanima niti Vaviloncima. Grci se, naime bespogovorno pojavljuju kao prvobitni mislioci i naučnici Evrope. Oni su, prvi, tragali za znanjem radi njega samog, i težili su ka saznanju u naučnom, slobodnom i bespredrasudnom duhu. Štaviše, zbog karaktera grčke religije, oni nisu imali nikakvu klasu sveštenika koja bi svojim jakim tradicijama i svojim vlastitim učenjima, tvrdoglavo održavanim i dostupnim samo malom broju pojedinaca, mogla da omete razvoj slobodne nauke. U svojoj istoriji filozofije Hegel prilično brzo odbacuje indijsku filozofiju, a kao razlog navodi da se ona ne razlikuje od indijske religije. Dopuštajući da u njoj ima filozofskih shvatanja, on tvrdi da ona nemaju formu misli. Ona su izražena u poetskoj i simboličkoj formi, pa im je, slično religiji, praktična svrha oslobađanje ljudi od životnih obmana i nesreća preča nego postizanje znanja radi samog znanja. Ne saglašavajući se u potpunosti sa Hegelovim shvatanjem indijske misli (koja je od Hegelovog vremena znatno jasnije prikazana zapadnom svetu i u svojim čisto filozofskim aspektima), sa njini možemo da se složiti u tome da je grčka filozofija od početka bila mišljenje koje je stremilo prema duhu slobodne nauke. Ona je, možda, ponekad težila ka tome da preuzme mesto religije, i sa stanovišta vere i sa stanovišta ponašanja. Ali to se dešavalo zbog nedovoljnosti grčke religije, a ne zbog nekog mitološkog ili mističkog karaktera grčke filozofije.(Niko i ne pomišlja, naravno, na to da umanji mesto i funkciju »mita« u grčkoj misli, a još manje tendenciju filozofije da u određenim vremenima pređe u religiju, kao što je slučaj sa Plotinom. Doista, kada je reč o mitovima, »u ranijim kosmologijama grčkih fizičara mitski i racionalni elementi se međusobno prožimaju u jednom još nerazlučenom jedinstvu«. Tako govori profesor verner Jeger u knjizi Aristotel, osnove istorije njegovog razvoja (Aristotel, Fundamentals of the History of His Development, p. 377). Profesor Celer (Zeller) naglašava nepristrasnog Grka prema svetu koji ih je okruživao, što im je, u spoju sa njihovim smislom za realnost i snagom apstrahovanje,»veoma rano omogučilo da svoje religiozne ideje sagledaju kao ono što su, zaprvo, bile - tvorevine umetničke uobrazilje «. (To, naravno, ne bi u potpunosti važilo za grćki narod u celini - za nefilozofsku većinu.)Od trenutka kada su poslovićni mudrost mudracai mitova pesnika zamenili upola naućna, upola filozofska razmišljanja i proučavanja jpnskih kosmologa, umetnost je, može se reči, bila zamenjena (sasvim logično) filozofijom.

 Njeni blistavi vrhunci biće Platon i Aristotel, a vremenom će,zajedno sa Plotinom, dostići visine u kojima se filozofija prevazilazi, ali ne mitologijom već misticizmom. Ipak, nije bilo naglog prelaza od »mita« ka filozofiji. Tako se može reći da je Hesiodova teogonija našla nastavljača u jonskoj kosmogonijskoj spekulaciji; mitski elementi se postepeno povlače pred rastućom racionalnošću, mada još ne iščezavaju. Doista, oni su prisutni u grčkoj filozofiji čak i u poslesokratskim vremenima.

Blistava ostvarenja grčke misli zametnula su se u Joniji. Ali ako je Jonija bila kolevka grčke filozofije, Milet je bio kolevka jonske filozofije. Jer u Miletu je Tales(Thales), najstariji jonski filozof, dostigao svoj vrhunac. Jonski filozofi su bili duboko impresionirani promenom, rađanjem i rašćenjem, propadanjem i smrću. Proleće i jesen u spoljašnjem svetu, mladost i starost u životu čoveka, nastajanje i propadanje — to su bile očevidne i neizbežne činjenice univerzuma. Velika pogreška je zamišljati Grke kao srećnu i bezbrižnu decu sunca, koja samo besciljno dangube po tremovima grada i zure u veličanstvena umetnička dela ili postignuća svojih atleta. Grci su bili veoma svesni mračne strane naše egzistencije na ovoj planeti, jer su u pozadini, sa druge strane sunca i radosti, uočavali neizvesnost i nesigurnost ljudskog života, neizbežnost smrti i tamnu budućnost. Teognidova izjava — »Najbolje je čoveku da se nije morao roditi i da nije morao ugledati svetlost sunca; ali ako se jednom rodio (drugo najbolje), za njega jeste da prođe kroz kapije smrti što je moguće brže« — podseća nas na Kalderonove (Calderon) reči (tako drage Šopenhaueru): »El mayor delito del humbre, Es haber nacido«.**. Teognidove reči ponovo odjekuju u Sofoklovom Edipu Kolonskom: ».. . Ne biti rođen — svaki pobeđuje govor«.

Međutim, iako su Grci imali svoj ideal umerenosti, od tog ideala neprestano ih je odvlačila volja za moć. Neprekidno međusobno trvenje grčkih gradova, čak i na vrhuncu grčke kulture, čak i onda kada im je u očiglednom interesu bilo da se skupa ujedine protiv zajedničkog neprijatelja, neprestane pobune u samim gradovima, bez obzira na to da li ih predvodi slavoljubiv oligarh ili demokrata demagog, podmitljivost javnih ličnosti u grčkom političkom životu — pa i onda kada je u pitanju bila bezbednost i čast njihovog grada — sve to pokazuje da je volja za moć bila vrlo jaka kod starih Grka. Grk se divio uspešnosti, divio se idealu jakog čoveka koji zna šta želi i ima snagu da to postigne; njegov pojam o vrlini znatnim delom je označavao sposobnost da se postigne uspeh. Kao što primećuje profesor De Berg (De Burgh): »Grci bi smatrali Napoleona za čoveka istaknute vrline.« Da bi se u to uverili, treba samo da pročitamo veoma iskreno i prilično razmetljivo priznanje bezobzirne zelje za vladanjem koje Tukidid daje u izveštaju o pregovorima između predstavnika Atine i Melosa. Atinjani izjavljuju: »ali i mi i vi treba da kažemo šta uistinu mislimo, i da težimo samo ka onom što je moguće, jer i mi i vi jednako dobro znamo da se u raspravi ljudi ono pravedno pojavljuje samo tamo gde je nužda prisile jednaka na obadve strane, a da moćni čine ono što mogu, dok slabi uzimaju ono što moraju.«* Slično se kaže i u slavnim rečenicama: »Jer za bogove verujemo, a za ljude znamo, da po nuždi prirode vladaju gde god mogu. Ovaj zakon nismo mi doneli, niti smo se prvi njime koristili; mi smo ga samo zatekli i preuzeli i za sva vremena ga ostavljamo potomstvu, a mi znamo da biste i vi i svi drugi, kada bi bili tako jaki kao što smo mi, činili ono što i mi činimo.«Jedva da bi se moglo naći besramnije iskazivanje volje za moć, a Tukidid uopšte ne daje nikakve nagoveštaje da on sam osuduje držanje Atinjana. Treba se podsetiti na to da su Atinjani, kada su Meljani konačno morali da se predaju, pobili sve muškarce koji su prispeli za vojsku, porobili žene i decu, i kolonizovali ostrvo a sve to u zenitu atinskog sjaja i umetničkih ostvarenja. Želja za viadanjem prisno je povezana sa grčkim shvatanjem o hibris. Čovek koji ide predaleko, koji nastoji da bude i da dobije više nego što mu sudbina određuje, neizbežno će, prema shvatanju Grka, izazvati božansku ljubomoru i sopstvenu propast. Čovek ili narod kojima vlada razuzdana žudnja za samoisticanjem strmoglavce padaju u pogibeljno samopouzdanje, a time se i uništavaju. Slepa strast uzgaja samopouzdanje, a uobraženo samopouzdanje vodi u propast.

Dobro je da se shvati ta strana grčkog karaktera. Platonova osuda teorije da »moć jeste pravo« postaje utoliko značajnija. lako se, dakako, ne slažemo sa Ničeovim ocenama, ne možemo a da se ne divimo njegovoj oštroumnosti u uvidanju odnosa imeđu grčke kulture i volje za moć. Naravno, ne u smislu da je tamna strana grčke kulture jedina strana njihovog duha daleko od toga. Kao što je delovanje volje za moć u grka činjenica, tako jeste činjenica i grčki ideal umerenosti i harmonije. Mi moramo da shvatimo da postoje dve strane grčkog karaktera i kulture: postoji strana umerenosti, umetnosti, Apolona i olimpiskih božanstava, i postoji strana razuzdanosti, bezobzirnog samoisticanja, dioniska pomama koju je Huripid naslikao u Bakhama. Kao što ispod blistavih ostvarenja grčke kulture može da se vidi kal ropstva, tako se i ispod sveta snova olimpske religije i olimpske umetnosti vidi ponor dioniskog besnila, pesimizma i svih oblika nedostatka umerenosti. Na kraju krajeva, nije sasvim fantastična pretpostavka, nadahnuta Ničeovom mišlju, da se znatan deo olimpske religije može smatrati za uzdu koju su namaknuli sami sebi dioniski grci. Gonjen voljom za moći do samouništenja, grk stvara olmpski svet snova, bogove koji ga ljubomorno nadziru da ne prekorači granice postavljene čoveku. Na taj način, grk izražava svoje predosećanje o tome da bi uzburkane sile njegove duše mogle na kraju da postanu razorne i za njega samog. Ovo tumačenje, naravno, nije naučan prikaz jednog istoričara religije o poreklu grčke olimpske religije; želimo samo da ukažemo na psihološke činioce na propise »prirode«, ako hoćete koji su možda, makar i nesvesno, delovali u duši Grka.

Ali napustimo tu digresiju. Uprkos melanholičnoj spram grčkog duha, činjenica da su Grci opažali neprekidan tok promene, prelazak živog u mrtvo i mrtvog u živo, pomogla im je da preko jonskih filozofa dopru do početka filozofije. Ti mudri Jonjani uvideli su da, uprkos svih promena i prelaza, može postojati nešto postojano. Zašto? Zato što se nešto menja u nešto drugo. Mora da postoji nešto sto je prvobitno, nešto Sto traje, nešto što poprima različite oblike i trpi promene. Pro-mena ne može da bude puki sukob suprotnosti. Razmišljajući, oni su zaključili da postoji nešto iza tih suprotnosti, nešto prvobitno. Stoga, jonska filozofija ili kosmologija uglavnom jeste pokušaj da se odredi šta jeste taj prvobitan element ili (Urstoff) svih stvari, pri čemu se jedan filozof odlučivao za ovaj, a drugi za onaj element. Šta je svaki filozof odredio za svoj Urstoff nije toliko bitno koliko činjenica da je ta ideja jedinstva svima bila zajednička. Činjenica promene, kretanja u aristotelskom smislu, sugerisala im je pojam o jedinstvu, iako, kao što Aristotel kaže oni  nisu objašnjavali  kretanje.

Jonjani su se međusobno razlikovali prema tome kako su odredivali svoju pratvar (Urstoff), ali im je bilo zajedničko to što su je smatrali materijalnom. Tales se odlučio za vodu, Anaksimen (Anaximenes)za vazduh, Heraklit za vatru. Suprotnost između duha i materije još nije bila shvaćena. Otuda, lako su de facto bili materijalisti - po tome što su jedan oblik materije nazivali načelom jedinstva i prvobitnom tvari svih stvari - oni, ipak, teško mogu da se smatrati materijalistima u našem smislu reči. Oni nisu jasno shvatali razliku između duha i materije. koju bi zatim odbacivali. Oni je nisu bili potpuno svesni, ili bar nisu uočavali njene implikacije. Stroga se može reči da jonski mislioci nisu bili toliko filozofi koliko prvobitni naučnici koji su pokušavali da objasne materijalni i spoljašnji svet. Ali moramo da se podsetimo na to da se oni nisu zaustavili na onom čulnom, nego su nadišli pojave dospevši do mišljenja. Bez obzira na to da li je voda, vazduh ili vatra odredivana kao pratvar (Urstoff), sigurno da se nijedna od tih tvari ne pojavja kao takva , to jest kao krajnji element. Da bi se bilo koja od njih shvatila kao krajnji element svih stvari, nužno je bilo da se ode preko pojava i čula. A oni do svojih zaključaka i nisu dolazili nauč== Први поднаслов == KOLEVKA ZAPADNE MISLI — JONIJA

Rodno mesto grčke filozofije bila je obala Male Azije, a prvi grčki filozofi bili su Jonjani.Dok se Grčka, zbog invazija Dorana koji su u XI veku stare ere preplavili staru egejsku kulturu, nalazila u stanju prilvaičnog haosa i varvarstva, Jonija je sačuvala duh starije civilizacije dotičnog tla.Jonskom svetu pripadao je i Homer (Homeros), bez obzira na to što je svoje epove napisao pod patronatom nove ahajske aristokratije. Međutim, Homerovi epovi ne mogu se smatrati za filozofska dela (iako su oni, naravno, veoma značajni zbog otkrivanja određenih slojeva grčkog shvatanja sveta i načina života, a njihov vaspitni uticaj na Grke iz kasnijih vremena ne bi smeo da se potceni), jer izolovane filozofske ideje, koje nalazimo u ovim epovima, veoma su daleko od sistematičnosti [manje sistematične nego u epovima Hesioda (Hesiodos), epskog pesnika kopnene Grčke, koji izlaže svoje pesimističko shvatanje istorije, svoje ubeđenje u vladavinu zakona u životinjskom svetu i svoju moralnu odanost pravdi među ljudima]. Ipak, značajno je to da i najveći grčki pesnik i prvi počeci sistematske filozofije pripadaju Joniji. Ali te dve velike jonske tvorevine, Homerovi epovi i jonska kosmologija, ne javljaju se, naprosto, jedna za drugom. Bez obzira na to kakvo gledište imali o autorstvu, kompoziciji, datumu ili datumima nastanka Homerovih epova, jasno je bar to da društvo koje oni prikazuju nije društvo iz perioda jonske kosmologije, već društvo koje pripada znatno primitivnijem dobu. Slično tome, društvo koje slika Hesiod, mlađi od »dvojice« velikih epskih pesnika, daleko je od društva grčkog polisa, od onog društva koje je nastalo nakon sloma moći plemenske aristokratije, odnosno, nakon onog sloma koji je omogućio slobodan rast gradskog života u kopnenoj Grčkoj. Grčka filozofija nije izrasla u uslovima herojskog života naslikanog u Ilijadi, niti u onim uslovima kada je gospodarilo zemljišno plemstvo prikazano u Hesiodovim epovima. Rana grčka filozofija, iako je po prirodi delo pojedinaca, bila je, takođe, i tvorevina grada-države. Ona je, u određenoj meri, odslikavala vladavinu zakona i shvatanje zakona koja su predsokratovci u svojim kosmologijama proširili, na čitav univerzum. Zato u određenom smislu postoji kontinuitet između rane jonske kosmologije i homerskog shvatanja vrhovnog zakona, sudbine ili volje koja upravlja bogovima i ljudima, hesiodske slike sveta i pesnikovih moralnih zahteva. Kada su uredili društveni život, ljudi su mogli da se okrenu racionalnom razmišljanju, a u periodu detinjstva filozofije njihovu pažnju je, pre svega, zaokupljala priroda kao celina. Sa psihološkog stanovišta, to bi se moglo jedino i očekivati. Dakle, iako je nepobitno da je grčka filozofija nastala u narodu čija civilizacija potiče iz preistorijskih vremena, ono što nazivamo ranom grčkom filozofijom jeste »rano« samo u odnosu na potonju grčku filozofiju i procvat grčke misli i kulture na Kopnu. Međutim, kada je reč o prethodnim vekovima razvoja grčkog naroda, ona može da se smatra pre plodom zrele civilizacije, plodom koji, s jedne strane, obeležava kraj jonske blistavosti i, s druge, najavljuje sjaj helenske, posebno atinske kulture. Mi smo ranu grčku filozofsku misao predstavili kao završnu tvorevinu drevne jonske civilizacije. Međutim, mi moramo da se prisetimo da je Jonija bila, tako reći, mesto susreta Zapada i Istoka, pa može da se postavi pitanje da li je grčka filozofija nastala pod uticajem Istoka, da li je ona, na primer, preneta iz Vavilona ili Egipta. Neki su zastupali takvo gledište, ali je ono moralo da bude napušteno. Grčki filozofi i pisci ne znaju ništa o tome — čak ni Herodot(Herodotos), koji je toliko nestrpljiv da izloži svoju omiljenu teoriju o egipatskom poreklu grčke religije i civilizacije.Teorija o istočnom poreklu uglavnom potiče od aleksandrijskih pisaca, od kojih su je preuzelu hriščanski apologeti.Na primer, Egipčani iz helenističkog perioda tumačili su svoje mitove prema idejama grčke filozofije.Medutim, to tumačenje jeste samo jedan primer algorizovanje koje su činili aleksandrici; ono nema ništa objektivniju vrednost od mišljrnja Jevreja da je Platon svoju mudrost crpio iz Starog zaveta.Naravno, bilo bi veoma teško da se objasni kako je egipatska misao mogla da bude preneta Grcima (mi i ne očekujemo da su trgovci bili ti koji su prenosili filozofske ideje), ali kao što je to Barnet primetio, istraživati da li su filozofske ideje ovog ili onog istočnog naroda mogle da budu prenete Grcima praktično znači gubiti vreme, ukoliko se prethodno ne utvrdi da li je dotičan narod zaista imao filozofiju. Nikada nije dokazano da su Egipćani imali filozofiju koju bi mogli preneti, dok je neodrživa pretpostavka da je grčka filozofija došla iz Indije ili iz Kine. Postoji još jedno stanovište koje treba razmotriti. Grčka filozofija je bila prisno povezana sa matematikom, pa se tvrdilo da su Grci svoju matematiku preuzeli od Egipćana, a astronomiju od Vavilonaca. Više je nego verovatno da je matematika u Grka pretrpela uticaj Egipta a astronomija uticaj Vavilona, i to zbog toga što su grčka nauka i filozofija počele da se razvijaju upravo u onom području gde bi se mogla očekivati razmena s Istokom. Taj iskaz ne treba brkati s iskazom da Grci naučnu matematiku izvode iz Egipta, a svoju astronomiju iz Vavilona. Da ostavimo detaljne argumente po strani, neka bude dovoljno to što ćemo ukazati da su matematiku Egipćana sačinjavali empirijski, grubi i brzi metodi za postizanje praktičnih rezultata. Dakle, geometrija Egipćana se, uglavnom, sastojala od praktičnih metoda za ponovno omeđavanje polja posle izlivanja reke Nil. Naučnu geometriju nisu razvili Egipćani, nju su razvili Grci. Slično tome, i Vavilonci su astronomska proučavanja izvodili radi proricanja. Ta astronomija je, uglavnom, bila astrologija. Međutim, u Grka ona je postala naučna disciplina. Zato, čak i ako dopustimo da su praktična zemljomerska matematika Egipćana i astronomska posmatranja vavilonskih astrologa uticali na Grke i obezbedili im pripremnu građu, to uopšte nije bilo nauštrb originalnosti grčkog duha. Nauka i mišljenje, nešto sasvim različito od čisto praktičnog proračunavanja i astroloških pouka, bile su delo tog duha i ne duguju ništa Egipćanima niti Vaviloncima. Grci se, naime bespogovorno pojavljuju kao prvobitni mislioci i naučnici Evrope. Oni su, prvi, tragali za znanjem radi njega samog, i težili su ka saznanju u naučnom, slobodnom i bespredrasudnom duhu. Štaviše, zbog karaktera grčke religije, oni nisu imali nikakvu klasu sveštenika koja bi svojim jakim tradicijama i svojim vlastitim učenjima, tvrdoglavo održavanim i dostupnim samo malom broju pojedinaca, mogla da omete razvoj slobodne nauke. U svojoj istoriji filozofije Hegel prilično brzo odbacuje indijsku filozofiju, a kao razlog navodi da se ona ne razlikuje od indijske religije. Dopuštajući da u njoj ima filozofskih shvatanja, on tvrdi da ona nemaju formu misli. Ona su izražena u poetskoj i simboličkoj formi, pa im je, slično religiji, praktična svrha oslobađanje ljudi od životnih obmana i nesreća preča nego postizanje znanja radi samog znanja. Ne saglašavajući se u potpunosti sa Hegelovim shvatanjem indijske misli (koja je od Hegelovog vremena znatno jasnije prikazana zapadnom svetu i u svojim čisto filozofskim aspektima), sa njini možemo da se složiti u tome da je grčka filozofija od početka bila mišljenje koje je stremilo prema duhu slobodne nauke. Ona je, možda, ponekad težila ka tome da preuzme mesto religije, i sa stanovišta vere i sa stanovišta ponašanja. Ali to se dešavalo zbog nedovoljnosti grčke religije, a ne zbog nekog mitološkog ili mističkog karaktera grčke filozofije.(Niko i ne pomišlja, naravno, na to da umanji mesto i funkciju »mita« u grčkoj misli, a još manje tendenciju filozofije da u određenim vremenima pređe u religiju, kao što je slučaj sa Plotinom. Doista, kada je reč o mitovima, »u ranijim kosmologijama grčkih fizičara mitski i racionalni elementi se međusobno prožimaju u jednom još nerazlučenom jedinstvu«. Tako govori profesor verner Jeger u knjizi Aristotel, osnove istorije njegovog razvoja (Aristotel, Fundamentals of the History of His Development, p. 377). Profesor Celer (Zeller) naglašava nepristrasnog Grka prema svetu koji ih je okruživao, što im je, u spoju sa njihovim smislom za realnost i snagom apstrahovanje,»veoma rano omogučilo da svoje religiozne ideje sagledaju kao ono što su, zaprvo, bile - tvorevine umetničke uobrazilje «. (To, naravno, ne bi u potpunosti važilo za grćki narod u celini - za nefilozofsku većinu.)Od trenutka kada su poslovićni mudrost mudracai mitova pesnika zamenili upola naućna, upola filozofska razmišljanja i proučavanja jpnskih kosmologa, umetnost je, može se reči, bila zamenjena (sasvim logično) filozofijom.

 Njeni blistavi vrhunci biće Platon i Aristotel, a vremenom će,zajedno sa Plotinom, dostići visine u kojima se filozofija prevazilazi, ali ne mitologijom već misticizmom. Ipak, nije bilo naglog prelaza od »mita« ka filozofiji. Tako se može reći da je Hesiodova teogonija našla nastavljača u jonskoj kosmogonijskoj spekulaciji; mitski elementi se postepeno povlače pred rastućom racionalnošću, mada još ne iščezavaju. Doista, oni su prisutni u grčkoj filozofiji čak i u poslesokratskim vremenima.

Blistava ostvarenja grčke misli zametnula su se u Joniji. Ali ako je Jonija bila kolevka grčke filozofije, Milet je bio kolevka jonske filozofije. Jer u Miletu je Tales(Thales), najstariji jonski filozof, dostigao svoj vrhunac. Jonski filozofi su bili duboko impresionirani promenom, rađanjem i rašćenjem, propadanjem i smrću. Proleće i jesen u spoljašnjem svetu, mladost i starost u životu čoveka, nastajanje i propadanje — to su bile očevidne i neizbežne činjenice univerzuma. Velika pogreška je zamišljati Grke kao srećnu i bezbrižnu decu sunca, koja samo besciljno dangube po tremovima grada i zure u veličanstvena umetnička dela ili postignuća svojih atleta. Grci su bili veoma svesni mračne strane naše egzistencije na ovoj planeti, jer su u pozadini, sa druge strane sunca i radosti, uočavali neizvesnost i nesigurnost ljudskog života, neizbežnost smrti i tamnu budućnost. Teognidova izjava — »Najbolje je čoveku da se nije morao roditi i da nije morao ugledati svetlost sunca; ali ako se jednom rodio (drugo najbolje), za njega jeste da prođe kroz kapije smrti što je moguće brže« — podseća nas na Kalderonove (Calderon) reči (tako drage Šopenhaueru): »El mayor delito del humbre, Es haber nacido«.**. Teognidove reči ponovo odjekuju u Sofoklovom Edipu Kolonskom: ».. . Ne biti rođen — svaki pobeđuje govor«.

Međutim, iako su Grci imali svoj ideal umerenosti, od tog ideala neprestano ih je odvlačila volja za moć. Neprekidno međusobno trvenje grčkih gradova, čak i na vrhuncu grčke kulture, čak i onda kada im je u očiglednom interesu bilo da se skupa ujedine protiv zajedničkog neprijatelja, neprestane pobune u samim gradovima, bez obzira na to da li ih predvodi slavoljubiv oligarh ili demokrata demagog, podmitljivost javnih ličnosti u grčkom političkom životu — pa i onda kada je u pitanju bila bezbednost i čast njihovog grada — sve to pokazuje da je volja za moć bila vrlo jaka kod starih Grka. Grk se divio uspešnosti, divio se idealu jakog čoveka koji zna šta želi i ima snagu da to postigne; njegov pojam o vrlini znatnim delom je označavao sposobnost da se postigne uspeh. Kao što primećuje profesor De Berg (De Burgh): »Grci bi smatrali Napoleona za čoveka istaknute vrline.« Da bi se u to uverili, treba samo da pročitamo veoma iskreno i prilično razmetljivo priznanje bezobzirne zelje za vladanjem koje Tukidid daje u izveštaju o pregovorima između predstavnika Atine i Melosa. Atinjani izjavljuju: »ali i mi i vi treba da kažemo šta uistinu mislimo, i da težimo samo ka onom što je moguće, jer i mi i vi jednako dobro znamo da se u raspravi ljudi ono pravedno pojavljuje samo tamo gde je nužda prisile jednaka na obadve strane, a da moćni čine ono što mogu, dok slabi uzimaju ono što moraju.«* Slično se kaže i u slavnim rečenicama: »Jer za bogove verujemo, a za ljude znamo, da po nuždi prirode vladaju gde god mogu. Ovaj zakon nismo mi doneli, niti smo se prvi njime koristili; mi smo ga samo zatekli i preuzeli i za sva vremena ga ostavljamo potomstvu, a mi znamo da biste i vi i svi drugi, kada bi bili tako jaki kao što smo mi, činili ono što i mi činimo.«Jedva da bi se moglo naći besramnije iskazivanje volje za moć, a Tukidid uopšte ne daje nikakve nagoveštaje da on sam osuduje držanje Atinjana. Treba se podsetiti na to da su Atinjani, kada su Meljani konačno morali da se predaju, pobili sve muškarce koji su prispeli za vojsku, porobili žene i decu, i kolonizovali ostrvo a sve to u zenitu atinskog sjaja i umetničkih ostvarenja. Želja za viadanjem prisno je povezana sa grčkim shvatanjem o hibris. Čovek koji ide predaleko, koji nastoji da bude i da dobije više nego što mu sudbina određuje, neizbežno će, prema shvatanju Grka, izazvati božansku ljubomoru i sopstvenu propast. Čovek ili narod kojima vlada razuzdana žudnja za samoisticanjem strmoglavce padaju u pogibeljno samopouzdanje, a time se i uništavaju. Slepa strast uzgaja samopouzdanje, a uobraženo samopouzdanje vodi u propast.

Dobro je da se shvati ta strana grčkog karaktera. Platonova osuda teorije da »moć jeste pravo« postaje utoliko značajnija. lako se, dakako, ne slažemo sa Ničeovim ocenama, ne možemo a da se ne divimo njegovoj oštroumnosti u uvidanju odnosa imeđu grčke kulture i volje za moć. Naravno, ne u smislu da je tamna strana grčke kulture jedina strana njihovog duha daleko od toga. Kao što je delovanje volje za moć u grka činjenica, tako jeste činjenica i grčki ideal umerenosti i harmonije. Mi moramo da shvatimo da postoje dve strane grčkog karaktera i kulture: postoji strana umerenosti, umetnosti, Apolona i olimpiskih božanstava, i postoji strana razuzdanosti, bezobzirnog samoisticanja, dioniska pomama koju je Huripid naslikao u Bakhama. Kao što ispod blistavih ostvarenja grčke kulture može da se vidi kal ropstva, tako se i ispod sveta snova olimpske religije i olimpske umetnosti vidi ponor dioniskog besnila, pesimizma i svih oblika nedostatka umerenosti. Na kraju krajeva, nije sasvim fantastična pretpostavka, nadahnuta Ničeovom mišlju, da se znatan deo olimpske religije može smatrati za uzdu koju su namaknuli sami sebi dioniski grci. Gonjen voljom za moći do samouništenja, grk stvara olmpski svet snova, bogove koji ga ljubomorno nadziru da ne prekorači granice postavljene čoveku. Na taj način, grk izražava svoje predosećanje o tome da bi uzburkane sile njegove duše mogle na kraju da postanu razorne i za njega samog. Ovo tumačenje, naravno, nije naučan prikaz jednog istoričara religije o poreklu grčke olimpske religije; želimo samo da ukažemo na psihološke činioce na propise »prirode«, ako hoćete koji su možda, makar i nesvesno, delovali u duši Grka.

Ali napustimo tu digresiju. Uprkos melanholičnoj spram grčkog duha, činjenica da su Grci opažali neprekidan tok promene, prelazak živog u mrtvo i mrtvog u živo, pomogla im je da preko jonskih filozofa dopru do početka filozofije. Ti mudri Jonjani uvideli su da, uprkos svih promena i prelaza, može postojati nešto postojano. Zašto? Zato što se nešto menja u nešto drugo. Mora da postoji nešto sto je prvobitno, nešto Sto traje, nešto što poprima različite oblike i trpi promene. Pro-mena ne može da bude puki sukob suprotnosti. Razmišljajući, oni su zaključili da postoji nešto iza tih suprotnosti, nešto prvobitno. Stoga, jonska filozofija ili kosmologija uglavnom jeste pokušaj da se odredi šta jeste taj prvobitan element ili (Urstoff) svih stvari, pri čemu se jedan filozof odlučivao za ovaj, a drugi za onaj element. Šta je svaki filozof odredio za svoj Urstoff nije toliko bitno koliko činjenica da je ta ideja jedinstva svima bila zajednička. Činjenica promene, kretanja u aristotelskom smislu, sugerisala im je pojam o jedinstvu, iako, kao što Aristotel kaže oni  nisu objašnjavali  kretanje.

Jonjani su se međusobno razlikovali prema tome kako su odredivali svoju pratvar (Urstoff), ali im je bilo zajedničko to što su je smatrali materijalnom. Tales se odlučio za vodu, Anaksimen (Anaximenes)za vazduh, Heraklit za vatru. Suprotnost između duha i materije još nije bila shvaćena. Otuda, lako su de facto bili materijalisti - po tome što su jedan oblik materije nazivali načelom jedinstva i prvobitnom tvari svih stvari - oni, ipak, teško mogu da se smatrati materijalistima u našem smislu reči. Oni nisu jasno shvatali razliku između duha i materije. koju bi zatim odbacivali. Oni je nisu bili potpuno svesni, ili bar nisu uočavali njene implikacije. Stroga se može reči da jonski mislioci nisu bili toliko filozofi koliko prvobitni naučnici koji su pokušavali da objasne materijalni i spoljašnji svet. Ali moramo da se podsetimo na to da se oni nisu zaustavili na onom čulnom, nego su nadišli pojave dospevši do mišljenja. Bez obzira na to da li je voda, vazduh ili vatra odredivana kao pratvar (Urstoff), sigurno da se nijedna od tih tvari ne pojavja kao takva , to jest kao krajnji element. Da bi se bilo koja od njih shvatila kao krajnji element svih stvari, nužno je bilo da se ode preko pojava i čula. A oni do svojih zaključaka i nisu dolazili nauč== Први поднаслов == KOLEVKA ZAPADNE MISLI — JONIJA

Rodno mesto grčke filozofije bila je obala Male Azije, a prvi grčki filozofi bili su Jonjani.Dok se Grčka, zbog invazija Dorana koji su u XI veku stare ere preplavili staru egejsku kulturu, nalazila u stanju prilvaičnog haosa i varvarstva, Jonija je sačuvala duh starije civilizacije dotičnog tla.Jonskom svetu pripadao je i Homer (Homeros), bez obzira na to što je svoje epove napisao pod patronatom nove ahajske aristokratije. Međutim, Homerovi epovi ne mogu se smatrati za filozofska dela (iako su oni, naravno, veoma značajni zbog otkrivanja određenih slojeva grčkog shvatanja sveta i načina života, a njihov vaspitni uticaj na Grke iz kasnijih vremena ne bi smeo da se potceni), jer izolovane filozofske ideje, koje nalazimo u ovim epovima, veoma su daleko od sistematičnosti [manje sistematične nego u epovima Hesioda (Hesiodos), epskog pesnika kopnene Grčke, koji izlaže svoje pesimističko shvatanje istorije, svoje ubeđenje u vladavinu zakona u životinjskom svetu i svoju moralnu odanost pravdi među ljudima]. Ipak, značajno je to da i najveći grčki pesnik i prvi počeci sistematske filozofije pripadaju Joniji. Ali te dve velike jonske tvorevine, Homerovi epovi i jonska kosmologija, ne javljaju se, naprosto, jedna za drugom. Bez obzira na to kakvo gledište imali o autorstvu, kompoziciji, datumu ili datumima nastanka Homerovih epova, jasno je bar to da društvo koje oni prikazuju nije društvo iz perioda jonske kosmologije, već društvo koje pripada znatno primitivnijem dobu. Slično tome, društvo koje slika Hesiod, mlađi od »dvojice« velikih epskih pesnika, daleko je od društva grčkog polisa, od onog društva koje je nastalo nakon sloma moći plemenske aristokratije, odnosno, nakon onog sloma koji je omogućio slobodan rast gradskog života u kopnenoj Grčkoj. Grčka filozofija nije izrasla u uslovima herojskog života naslikanog u Ilijadi, niti u onim uslovima kada je gospodarilo zemljišno plemstvo prikazano u Hesiodovim epovima. Rana grčka filozofija, iako je po prirodi delo pojedinaca, bila je, takođe, i tvorevina grada-države. Ona je, u određenoj meri, odslikavala vladavinu zakona i shvatanje zakona koja su predsokratovci u svojim kosmologijama proširili, na čitav univerzum. Zato u određenom smislu postoji kontinuitet između rane jonske kosmologije i homerskog shvatanja vrhovnog zakona, sudbine ili volje koja upravlja bogovima i ljudima, hesiodske slike sveta i pesnikovih moralnih zahteva. Kada su uredili društveni život, ljudi su mogli da se okrenu racionalnom razmišljanju, a u periodu detinjstva filozofije njihovu pažnju je, pre svega, zaokupljala priroda kao celina. Sa psihološkog stanovišta, to bi se moglo jedino i očekivati. Dakle, iako je nepobitno da je grčka filozofija nastala u narodu čija civilizacija potiče iz preistorijskih vremena, ono što nazivamo ranom grčkom filozofijom jeste »rano« samo u odnosu na potonju grčku filozofiju i procvat grčke misli i kulture na Kopnu. Međutim, kada je reč o prethodnim vekovima razvoja grčkog naroda, ona može da se smatra pre plodom zrele civilizacije, plodom koji, s jedne strane, obeležava kraj jonske blistavosti i, s druge, najavljuje sjaj helenske, posebno atinske kulture. Mi smo ranu grčku filozofsku misao predstavili kao završnu tvorevinu drevne jonske civilizacije. Međutim, mi moramo da se prisetimo da je Jonija bila, tako reći, mesto susreta Zapada i Istoka, pa može da se postavi pitanje da li je grčka filozofija nastala pod uticajem Istoka, da li je ona, na primer, preneta iz Vavilona ili Egipta. Neki su zastupali takvo gledište, ali je ono moralo da bude napušteno. Grčki filozofi i pisci ne znaju ništa o tome — čak ni Herodot(Herodotos), koji je toliko nestrpljiv da izloži svoju omiljenu teoriju o egipatskom poreklu grčke religije i civilizacije.Teorija o istočnom poreklu uglavnom potiče od aleksandrijskih pisaca, od kojih su je preuzelu hriščanski apologeti.Na primer, Egipčani iz helenističkog perioda tumačili su svoje mitove prema idejama grčke filozofije.Medutim, to tumačenje jeste samo jedan primer algorizovanje koje su činili aleksandrici; ono nema ništa objektivniju vrednost od mišljrnja Jevreja da je Platon svoju mudrost crpio iz Starog zaveta.Naravno, bilo bi veoma teško da se objasni kako je egipatska misao mogla da bude preneta Grcima (mi i ne očekujemo da su trgovci bili ti koji su prenosili filozofske ideje), ali kao što je to Barnet primetio, istraživati da li su filozofske ideje ovog ili onog istočnog naroda mogle da budu prenete Grcima praktično znači gubiti vreme, ukoliko se prethodno ne utvrdi da li je dotičan narod zaista imao filozofiju. Nikada nije dokazano da su Egipćani imali filozofiju koju bi mogli preneti, dok je neodrživa pretpostavka da je grčka filozofija došla iz Indije ili iz Kine. Postoji još jedno stanovište koje treba razmotriti. Grčka filozofija je bila prisno povezana sa matematikom, pa se tvrdilo da su Grci svoju matematiku preuzeli od Egipćana, a astronomiju od Vavilonaca. Više je nego verovatno da je matematika u Grka pretrpela uticaj Egipta a astronomija uticaj Vavilona, i to zbog toga što su grčka nauka i filozofija počele da se razvijaju upravo u onom području gde bi se mogla očekivati razmena s Istokom. Taj iskaz ne treba brkati s iskazom da Grci naučnu matematiku izvode iz Egipta, a svoju astronomiju iz Vavilona. Da ostavimo detaljne argumente po strani, neka bude dovoljno to što ćemo ukazati da su matematiku Egipćana sačinjavali empirijski, grubi i brzi metodi za postizanje praktičnih rezultata. Dakle, geometrija Egipćana se, uglavnom, sastojala od praktičnih metoda za ponovno omeđavanje polja posle izlivanja reke Nil. Naučnu geometriju nisu razvili Egipćani, nju su razvili Grci. Slično tome, i Vavilonci su astronomska proučavanja izvodili radi proricanja. Ta astronomija je, uglavnom, bila astrologija. Međutim, u Grka ona je postala naučna disciplina. Zato, čak i ako dopustimo da su praktična zemljomerska matematika Egipćana i astronomska posmatranja vavilonskih astrologa uticali na Grke i obezbedili im pripremnu građu, to uopšte nije bilo nauštrb originalnosti grčkog duha. Nauka i mišljenje, nešto sasvim različito od čisto praktičnog proračunavanja i astroloških pouka, bile su delo tog duha i ne duguju ništa Egipćanima niti Vaviloncima. Grci se, naime bespogovorno pojavljuju kao prvobitni mislioci i naučnici Evrope. Oni su, prvi, tragali za znanjem radi njega samog, i težili su ka saznanju u naučnom, slobodnom i bespredrasudnom duhu. Štaviše, zbog karaktera grčke religije, oni nisu imali nikakvu klasu sveštenika koja bi svojim jakim tradicijama i svojim vlastitim učenjima, tvrdoglavo održavanim i dostupnim samo malom broju pojedinaca, mogla da omete razvoj slobodne nauke. U svojoj istoriji filozofije Hegel prilično brzo odbacuje indijsku filozofiju, a kao razlog navodi da se ona ne razlikuje od indijske religije. Dopuštajući da u njoj ima filozofskih shvatanja, on tvrdi da ona nemaju formu misli. Ona su izražena u poetskoj i simboličkoj formi, pa im je, slično religiji, praktična svrha oslobađanje ljudi od životnih obmana i nesreća preča nego postizanje znanja radi samog znanja. Ne saglašavajući se u potpunosti sa Hegelovim shvatanjem indijske misli (koja je od Hegelovog vremena znatno jasnije prikazana zapadnom svetu i u svojim čisto filozofskim aspektima), sa njini možemo da se složiti u tome da je grčka filozofija od početka bila mišljenje koje je stremilo prema duhu slobodne nauke. Ona je, možda, ponekad težila ka tome da preuzme mesto religije, i sa stanovišta vere i sa stanovišta ponašanja. Ali to se dešavalo zbog nedovoljnosti grčke religije, a ne zbog nekog mitološkog ili mističkog karaktera grčke filozofije.(Niko i ne pomišlja, naravno, na to da umanji mesto i funkciju »mita« u grčkoj misli, a još manje tendenciju filozofije da u određenim vremenima pređe u religiju, kao što je slučaj sa Plotinom. Doista, kada je reč o mitovima, »u ranijim kosmologijama grčkih fizičara mitski i racionalni elementi se međusobno prožimaju u jednom još nerazlučenom jedinstvu«. Tako govori profesor verner Jeger u knjizi Aristotel, osnove istorije njegovog razvoja (Aristotel, Fundamentals of the History of His Development, p. 377). Profesor Celer (Zeller) naglašava nepristrasnog Grka prema svetu koji ih je okruživao, što im je, u spoju sa njihovim smislom za realnost i snagom apstrahovanje,»veoma rano omogučilo da svoje religiozne ideje sagledaju kao ono što su, zaprvo, bile - tvorevine umetničke uobrazilje «. (To, naravno, ne bi u potpunosti važilo za grćki narod u celini - za nefilozofsku većinu.)Od trenutka kada su poslovićni mudrost mudracai mitova pesnika zamenili upola naućna, upola filozofska razmišljanja i proučavanja jpnskih kosmologa, umetnost je, može se reči, bila zamenjena (sasvim logično) filozofijom.

 Njeni blistavi vrhunci biće Platon i Aristotel, a vremenom će,zajedno sa Plotinom, dostići visine u kojima se filozofija prevazilazi, ali ne mitologijom već misticizmom. Ipak, nije bilo naglog prelaza od »mita« ka filozofiji. Tako se može reći da je Hesiodova teogonija našla nastavljača u jonskoj kosmogonijskoj spekulaciji; mitski elementi se postepeno povlače pred rastućom racionalnošću, mada još ne iščezavaju. Doista, oni su prisutni u grčkoj filozofiji čak i u poslesokratskim vremenima.

Blistava ostvarenja grčke misli zametnula su se u Joniji. Ali ako je Jonija bila kolevka grčke filozofije, Milet je bio kolevka jonske filozofije. Jer u Miletu je Tales(Thales), najstariji jonski filozof, dostigao svoj vrhunac. Jonski filozofi su bili duboko impresionirani promenom, rađanjem i rašćenjem, propadanjem i smrću. Proleće i jesen u spoljašnjem svetu, mladost i starost u životu čoveka, nastajanje i propadanje — to su bile očevidne i neizbežne činjenice univerzuma. Velika pogreška je zamišljati Grke kao srećnu i bezbrižnu decu sunca, koja samo besciljno dangube po tremovima grada i zure u veličanstvena umetnička dela ili postignuća svojih atleta. Grci su bili veoma svesni mračne strane naše egzistencije na ovoj planeti, jer su u pozadini, sa druge strane sunca i radosti, uočavali neizvesnost i nesigurnost ljudskog života, neizbežnost smrti i tamnu budućnost. Teognidova izjava — »Najbolje je čoveku da se nije morao roditi i da nije morao ugledati svetlost sunca; ali ako se jednom rodio (drugo najbolje), za njega jeste da prođe kroz kapije smrti što je moguće brže« — podseća nas na Kalderonove (Calderon) reči (tako drage Šopenhaueru): »El mayor delito del humbre, Es haber nacido«.**. Teognidove reči ponovo odjekuju u Sofoklovom Edipu Kolonskom: ».. . Ne biti rođen — svaki pobeđuje govor«.

Međutim, iako su Grci imali svoj ideal umerenosti, od tog ideala neprestano ih je odvlačila volja za moć. Neprekidno međusobno trvenje grčkih gradova, čak i na vrhuncu grčke kulture, čak i onda kada im je u očiglednom interesu bilo da se skupa ujedine protiv zajedničkog neprijatelja, neprestane pobune u samim gradovima, bez obzira na to da li ih predvodi slavoljubiv oligarh ili demokrata demagog, podmitljivost javnih ličnosti u grčkom političkom životu — pa i onda kada je u pitanju bila bezbednost i čast njihovog grada — sve to pokazuje da je volja za moć bila vrlo jaka kod starih Grka. Grk se divio uspešnosti, divio se idealu jakog čoveka koji zna šta želi i ima snagu da to postigne; njegov pojam o vrlini znatnim delom je označavao sposobnost da se postigne uspeh. Kao što primećuje profesor De Berg (De Burgh): »Grci bi smatrali Napoleona za čoveka istaknute vrline.« Da bi se u to uverili, treba samo da pročitamo veoma iskreno i prilično razmetljivo priznanje bezobzirne zelje za vladanjem koje Tukidid daje u izveštaju o pregovorima između predstavnika Atine i Melosa. Atinjani izjavljuju: »ali i mi i vi treba da kažemo šta uistinu mislimo, i da težimo samo ka onom što je moguće, jer i mi i vi jednako dobro znamo da se u raspravi ljudi ono pravedno pojavljuje samo tamo gde je nužda prisile jednaka na obadve strane, a da moćni čine ono što mogu, dok slabi uzimaju ono što moraju.«* Slično se kaže i u slavnim rečenicama: »Jer za bogove verujemo, a za ljude znamo, da po nuždi prirode vladaju gde god mogu. Ovaj zakon nismo mi doneli, niti smo se prvi njime koristili; mi smo ga samo zatekli i preuzeli i za sva vremena ga ostavljamo potomstvu, a mi znamo da biste i vi i svi drugi, kada bi bili tako jaki kao što smo mi, činili ono što i mi činimo.«Jedva da bi se moglo naći besramnije iskazivanje volje za moć, a Tukidid uopšte ne daje nikakve nagoveštaje da on sam osuduje držanje Atinjana. Treba se podsetiti na to da su Atinjani, kada su Meljani konačno morali da se predaju, pobili sve muškarce koji su prispeli za vojsku, porobili žene i decu, i kolonizovali ostrvo a sve to u zenitu atinskog sjaja i umetničkih ostvarenja. Želja za viadanjem prisno je povezana sa grčkim shvatanjem o hibris. Čovek koji ide predaleko, koji nastoji da bude i da dobije više nego što mu sudbina određuje, neizbežno će, prema shvatanju Grka, izazvati božansku ljubomoru i sopstvenu propast. Čovek ili narod kojima vlada razuzdana žudnja za samoisticanjem strmoglavce padaju u pogibeljno samopouzdanje, a time se i uništavaju. Slepa strast uzgaja samopouzdanje, a uobraženo samopouzdanje vodi u propast.

Dobro je da se shvati ta strana grčkog karaktera. Platonova osuda teorije da »moć jeste pravo« postaje utoliko značajnija. lako se, dakako, ne slažemo sa Ničeovim ocenama, ne možemo a da se ne divimo njegovoj oštroumnosti u uvidanju odnosa imeđu grčke kulture i volje za moć. Naravno, ne u smislu da je tamna strana grčke kulture jedina strana njihovog duha daleko od toga. Kao što je delovanje volje za moć u grka činjenica, tako jeste činjenica i grčki ideal umerenosti i harmonije. Mi moramo da shvatimo da postoje dve strane grčkog karaktera i kulture: postoji strana umerenosti, umetnosti, Apolona i olimpiskih božanstava, i postoji strana razuzdanosti, bezobzirnog samoisticanja, dioniska pomama koju je Huripid naslikao u Bakhama. Kao što ispod blistavih ostvarenja grčke kulture može da se vidi kal ropstva, tako se i ispod sveta snova olimpske religije i olimpske umetnosti vidi ponor dioniskog besnila, pesimizma i svih oblika nedostatka umerenosti. Na kraju krajeva, nije sasvim fantastična pretpostavka, nadahnuta Ničeovom mišlju, da se znatan deo olimpske religije može smatrati za uzdu koju su namaknuli sami sebi dioniski grci. Gonjen voljom za moći do samouništenja, grk stvara olmpski svet snova, bogove koji ga ljubomorno nadziru da ne prekorači granice postavljene čoveku. Na taj način, grk izražava svoje predosećanje o tome da bi uzburkane sile njegove duše mogle na kraju da postanu razorne i za njega samog. Ovo tumačenje, naravno, nije naučan prikaz jednog istoričara religije o poreklu grčke olimpske religije; želimo samo da ukažemo na psihološke činioce na propise »prirode«, ako hoćete koji su možda, makar i nesvesno, delovali u duši Grka.

Ali napustimo tu digresiju. Uprkos melanholičnoj spram grčkog duha, činjenica da su Grci opažali neprekidan tok promene, prelazak živog u mrtvo i mrtvog u živo, pomogla im je da preko jonskih filozofa dopru do početka filozofije. Ti mudri Jonjani uvideli su da, uprkos svih promena i prelaza, može postojati nešto postojano. Zašto? Zato što se nešto menja u nešto drugo. Mora da postoji nešto sto je prvobitno, nešto Sto traje, nešto što poprima različite oblike i trpi promene. Pro-mena ne može da bude puki sukob suprotnosti. Razmišljajući, oni su zaključili da postoji nešto iza tih suprotnosti, nešto prvobitno. Stoga, jonska filozofija ili kosmologija uglavnom jeste pokušaj da se odredi šta jeste taj prvobitan element ili (Urstoff) svih stvari, pri čemu se jedan filozof odlučivao za ovaj, a drugi za onaj element. Šta je svaki filozof odredio za svoj Urstoff nije toliko bitno koliko činjenica da je ta ideja jedinstva svima bila zajednička. Činjenica promene, kretanja u aristotelskom smislu, sugerisala im je pojam o jedinstvu, iako, kao što Aristotel kaže oni  nisu objašnjavali  kretanje.

Jonjani su se međusobno razlikovali prema tome kako su odredivali svoju pratvar (Urstoff), ali im je bilo zajedničko to što su je smatrali materijalnom. Tales se odlučio za vodu, Anaksimen (Anaximenes)za vazduh, Heraklit za vatru. Suprotnost između duha i materije još nije bila shvaćena. Otuda, lako su de facto bili materijalisti - po tome što su jedan oblik materije nazivali načelom jedinstva i prvobitnom tvari svih stvari - oni, ipak, teško mogu da se smatrati materijalistima u našem smislu reči. Oni nisu jasno shvatali razliku između duha i materije. koju bi zatim odbacivali. Oni je nisu bili potpuno svesni, ili bar nisu uočavali njene implikacije. Stroga se može reči da jonski mislioci nisu bili toliko filozofi koliko prvobitni naučnici koji su pokušavali da objasne materijalni i spoljašnji svet. Ali moramo da se podsetimo na to da se oni nisu zaustavili na onom čulnom, nego su nadišli pojave dospevši do mišljenja. Bez obzira na to da li je voda, vazduh ili vatra odredivana kao pratvar (Urstoff), sigurno da se nijedna od tih tvari ne pojavja kao takva , to jest kao krajnji element. Da bi se bilo koja od njih shvatila kao krajnji element svih stvari, nužno je bilo da se ode preko pojava i čula. A oni do svojih zaključaka i nisu dolazili nauč== Први поднаслов == KOLEVKA ZAPADNE MISLI — JONIJA

Rodno mesto grčke filozofije bila je obala Male Azije, a prvi grčki filozofi bili su Jonjani.Dok se Grčka, zbog invazija Dorana koji su u XI veku stare ere preplavili staru egejsku kulturu, nalazila u stanju prilvaičnog haosa i varvarstva, Jonija je sačuvala duh starije civilizacije dotičnog tla.Jonskom svetu pripadao je i Homer (Homeros), bez obzira na to što je svoje epove napisao pod patronatom nove ahajske aristokratije. Međutim, Homerovi epovi ne mogu se smatrati za filozofska dela (iako su oni, naravno, veoma značajni zbog otkrivanja određenih slojeva grčkog shvatanja sveta i načina života, a njihov vaspitni uticaj na Grke iz kasnijih vremena ne bi smeo da se potceni), jer izolovane filozofske ideje, koje nalazimo u ovim epovima, veoma su daleko od sistematičnosti [manje sistematične nego u epovima Hesioda (Hesiodos), epskog pesnika kopnene Grčke, koji izlaže svoje pesimističko shvatanje istorije, svoje ubeđenje u vladavinu zakona u životinjskom svetu i svoju moralnu odanost pravdi među ljudima]. Ipak, značajno je to da i najveći grčki pesnik i prvi počeci sistematske filozofije pripadaju Joniji. Ali te dve velike jonske tvorevine, Homerovi epovi i jonska kosmologija, ne javljaju se, naprosto, jedna za drugom. Bez obzira na to kakvo gledište imali o autorstvu, kompoziciji, datumu ili datumima nastanka Homerovih epova, jasno je bar to da društvo koje oni prikazuju nije društvo iz perioda jonske kosmologije, već društvo koje pripada znatno primitivnijem dobu. Slično tome, društvo koje slika Hesiod, mlađi od »dvojice« velikih epskih pesnika, daleko je od društva grčkog polisa, od onog društva koje je nastalo nakon sloma moći plemenske aristokratije, odnosno, nakon onog sloma koji je omogućio slobodan rast gradskog života u kopnenoj Grčkoj. Grčka filozofija nije izrasla u uslovima herojskog života naslikanog u Ilijadi, niti u onim uslovima kada je gospodarilo zemljišno plemstvo prikazano u Hesiodovim epovima. Rana grčka filozofija, iako je po prirodi delo pojedinaca, bila je, takođe, i tvorevina grada-države. Ona je, u određenoj meri, odslikavala vladavinu zakona i shvatanje zakona koja su predsokratovci u svojim kosmologijama proširili, na čitav univerzum. Zato u određenom smislu postoji kontinuitet između rane jonske kosmologije i homerskog shvatanja vrhovnog zakona, sudbine ili volje koja upravlja bogovima i ljudima, hesiodske slike sveta i pesnikovih moralnih zahteva. Kada su uredili društveni život, ljudi su mogli da se okrenu racionalnom razmišljanju, a u periodu detinjstva filozofije njihovu pažnju je, pre svega, zaokupljala priroda kao celina. Sa psihološkog stanovišta, to bi se moglo jedino i očekivati. Dakle, iako je nepobitno da je grčka filozofija nastala u narodu čija civilizacija potiče iz preistorijskih vremena, ono što nazivamo ranom grčkom filozofijom jeste »rano« samo u odnosu na potonju grčku filozofiju i procvat grčke misli i kulture na Kopnu. Međutim, kada je reč o prethodnim vekovima razvoja grčkog naroda, ona može da se smatra pre plodom zrele civilizacije, plodom koji, s jedne strane, obeležava kraj jonske blistavosti i, s druge, najavljuje sjaj helenske, posebno atinske kulture. Mi smo ranu grčku filozofsku misao predstavili kao završnu tvorevinu drevne jonske civilizacije. Međutim, mi moramo da se prisetimo da je Jonija bila, tako reći, mesto susreta Zapada i Istoka, pa može da se postavi pitanje da li je grčka filozofija nastala pod uticajem Istoka, da li je ona, na primer, preneta iz Vavilona ili Egipta. Neki su zastupali takvo gledište, ali je ono moralo da bude napušteno. Grčki filozofi i pisci ne znaju ništa o tome — čak ni Herodot(Herodotos), koji je toliko nestrpljiv da izloži svoju omiljenu teoriju o egipatskom poreklu grčke religije i civilizacije.Teorija o istočnom poreklu uglavnom potiče od aleksandrijskih pisaca, od kojih su je preuzelu hriščanski apologeti.Na primer, Egipčani iz helenističkog perioda tumačili su svoje mitove prema idejama grčke filozofije.Medutim, to tumačenje jeste samo jedan primer algorizovanje koje su činili aleksandrici; ono nema ništa objektivniju vrednost od mišljrnja Jevreja da je Platon svoju mudrost crpio iz Starog zaveta.Naravno, bilo bi veoma teško da se objasni kako je egipatska misao mogla da bude preneta Grcima (mi i ne očekujemo da su trgovci bili ti koji su prenosili filozofske ideje), ali kao što je to Barnet primetio, istraživati da li su filozofske ideje ovog ili onog istočnog naroda mogle da budu prenete Grcima praktično znači gubiti vreme, ukoliko se prethodno ne utvrdi da li je dotičan narod zaista imao filozofiju. Nikada nije dokazano da su Egipćani imali filozofiju koju bi mogli preneti, dok je neodrživa pretpostavka da je grčka filozofija došla iz Indije ili iz Kine. Postoji još jedno stanovište koje treba razmotriti. Grčka filozofija je bila prisno povezana sa matematikom, pa se tvrdilo da su Grci svoju matematiku preuzeli od Egipćana, a astronomiju od Vavilonaca. Više je nego verovatno da je matematika u Grka pretrpela uticaj Egipta a astronomija uticaj Vavilona, i to zbog toga što su grčka nauka i filozofija počele da se razvijaju upravo u onom području gde bi se mogla očekivati razmena s Istokom. Taj iskaz ne treba brkati s iskazom da Grci naučnu matematiku izvode iz Egipta, a svoju astronomiju iz Vavilona. Da ostavimo detaljne argumente po strani, neka bude dovoljno to što ćemo ukazati da su matematiku Egipćana sačinjavali empirijski, grubi i brzi metodi za postizanje praktičnih rezultata. Dakle, geometrija Egipćana se, uglavnom, sastojala od praktičnih metoda za ponovno omeđavanje polja posle izlivanja reke Nil. Naučnu geometriju nisu razvili Egipćani, nju su razvili Grci. Slično tome, i Vavilonci su astronomska proučavanja izvodili radi proricanja. Ta astronomija je, uglavnom, bila astrologija. Međutim, u Grka ona je postala naučna disciplina. Zato, čak i ako dopustimo da su praktična zemljomerska matematika Egipćana i astronomska posmatranja vavilonskih astrologa uticali na Grke i obezbedili im pripremnu građu, to uopšte nije bilo nauštrb originalnosti grčkog duha. Nauka i mišljenje, nešto sasvim različito od čisto praktičnog proračunavanja i astroloških pouka, bile su delo tog duha i ne duguju ništa Egipćanima niti Vaviloncima. Grci se, naime bespogovorno pojavljuju kao prvobitni mislioci i naučnici Evrope. Oni su, prvi, tragali za znanjem radi njega samog, i težili su ka saznanju u naučnom, slobodnom i bespredrasudnom duhu. Štaviše, zbog karaktera grčke religije, oni nisu imali nikakvu klasu sveštenika koja bi svojim jakim tradicijama i svojim vlastitim učenjima, tvrdoglavo održavanim i dostupnim samo malom broju pojedinaca, mogla da omete razvoj slobodne nauke. U svojoj istoriji filozofije Hegel prilično brzo odbacuje indijsku filozofiju, a kao razlog navodi da se ona ne razlikuje od indijske religije. Dopuštajući da u njoj ima filozofskih shvatanja, on tvrdi da ona nemaju formu misli. Ona su izražena u poetskoj i simboličkoj formi, pa im je, slično religiji, praktična svrha oslobađanje ljudi od životnih obmana i nesreća preča nego postizanje znanja radi samog znanja. Ne saglašavajući se u potpunosti sa Hegelovim shvatanjem indijske misli (koja je od Hegelovog vremena znatno jasnije prikazana zapadnom svetu i u svojim čisto filozofskim aspektima), sa njini možemo da se složiti u tome da je grčka filozofija od početka bila mišljenje koje je stremilo prema duhu slobodne nauke. Ona je, možda, ponekad težila ka tome da preuzme mesto religije, i sa stanovišta vere i sa stanovišta ponašanja. Ali to se dešavalo zbog nedovoljnosti grčke religije, a ne zbog nekog mitološkog ili mističkog karaktera grčke filozofije.(Niko i ne pomišlja, naravno, na to da umanji mesto i funkciju »mita« u grčkoj misli, a još manje tendenciju filozofije da u određenim vremenima pređe u religiju, kao što je slučaj sa Plotinom. Doista, kada je reč o mitovima, »u ranijim kosmologijama grčkih fizičara mitski i racionalni elementi se međusobno prožimaju u jednom još nerazlučenom jedinstvu«. Tako govori profesor verner Jeger u knjizi Aristotel, osnove istorije njegovog razvoja (Aristotel, Fundamentals of the History of His Development, p. 377). Profesor Celer (Zeller) naglašava nepristrasnog Grka prema svetu koji ih je okruživao, što im je, u spoju sa njihovim smislom za realnost i snagom apstrahovanje,»veoma rano omogučilo da svoje religiozne ideje sagledaju kao ono što su, zaprvo, bile - tvorevine umetničke uobrazilje «. (To, naravno, ne bi u potpunosti važilo za grćki narod u celini - za nefilozofsku većinu.)Od trenutka kada su poslovićni mudrost mudracai mitova pesnika zamenili upola naućna, upola filozofska razmišljanja i proučavanja jpnskih kosmologa, umetnost je, može se reči, bila zamenjena (sasvim logično) filozofijom.

 Njeni blistavi vrhunci biće Platon i Aristotel, a vremenom će,zajedno sa Plotinom, dostići visine u kojima se filozofija prevazilazi, ali ne mitologijom već misticizmom. Ipak, nije bilo naglog prelaza od »mita« ka filozofiji. Tako se može reći da je Hesiodova teogonija našla nastavljača u jonskoj kosmogonijskoj spekulaciji; mitski elementi se postepeno povlače pred rastućom racionalnošću, mada još ne iščezavaju. Doista, oni su prisutni u grčkoj filozofiji čak i u poslesokratskim vremenima.

Blistava ostvarenja grčke misli zametnula su se u Joniji. Ali ako je Jonija bila kolevka grčke filozofije, Milet je bio kolevka jonske filozofije. Jer u Miletu je Tales(Thales), najstariji jonski filozof, dostigao svoj vrhunac. Jonski filozofi su bili duboko impresionirani promenom, rađanjem i rašćenjem, propadanjem i smrću. Proleće i jesen u spoljašnjem svetu, mladost i starost u životu čoveka, nastajanje i propadanje — to su bile očevidne i neizbežne činjenice univerzuma. Velika pogreška je zamišljati Grke kao srećnu i bezbrižnu decu sunca, koja samo besciljno dangube po tremovima grada i zure u veličanstvena umetnička dela ili postignuća svojih atleta. Grci su bili veoma svesni mračne strane naše egzistencije na ovoj planeti, jer su u pozadini, sa druge strane sunca i radosti, uočavali neizvesnost i nesigurnost ljudskog života, neizbežnost smrti i tamnu budućnost. Teognidova izjava — »Najbolje je čoveku da se nije morao roditi i da nije morao ugledati svetlost sunca; ali ako se jednom rodio (drugo najbolje), za njega jeste da prođe kroz kapije smrti što je moguće brže« — podseća nas na Kalderonove (Calderon) reči (tako drage Šopenhaueru): »El mayor delito del humbre, Es haber nacido«.**. Teognidove reči ponovo odjekuju u Sofoklovom Edipu Kolonskom: ».. . Ne biti rođen — svaki pobeđuje govor«.

Međutim, iako su Grci imali svoj ideal umerenosti, od tog ideala neprestano ih je odvlačila volja za moć. Neprekidno međusobno trvenje grčkih gradova, čak i na vrhuncu grčke kulture, čak i onda kada im je u očiglednom interesu bilo da se skupa ujedine protiv zajedničkog neprijatelja, neprestane pobune u samim gradovima, bez obzira na to da li ih predvodi slavoljubiv oligarh ili demokrata demagog, podmitljivost javnih ličnosti u grčkom političkom životu — pa i onda kada je u pitanju bila bezbednost i čast njihovog grada — sve to pokazuje da je volja za moć bila vrlo jaka kod starih Grka. Grk se divio uspešnosti, divio se idealu jakog čoveka koji zna šta želi i ima snagu da to postigne; njegov pojam o vrlini znatnim delom je označavao sposobnost da se postigne uspeh. Kao što primećuje profesor De Berg (De Burgh): »Grci bi smatrali Napoleona za čoveka istaknute vrline.« Da bi se u to uverili, treba samo da pročitamo veoma iskreno i prilično razmetljivo priznanje bezobzirne zelje za vladanjem koje Tukidid daje u izveštaju o pregovorima između predstavnika Atine i Melosa. Atinjani izjavljuju: »ali i mi i vi treba da kažemo šta uistinu mislimo, i da težimo samo ka onom što je moguće, jer i mi i vi jednako dobro znamo da se u raspravi ljudi ono pravedno pojavljuje samo tamo gde je nužda prisile jednaka na obadve strane, a da moćni čine ono što mogu, dok slabi uzimaju ono što moraju.«* Slično se kaže i u slavnim rečenicama: »Jer za bogove verujemo, a za ljude znamo, da po nuždi prirode vladaju gde god mogu. Ovaj zakon nismo mi doneli, niti smo se prvi njime koristili; mi smo ga samo zatekli i preuzeli i za sva vremena ga ostavljamo potomstvu, a mi znamo da biste i vi i svi drugi, kada bi bili tako jaki kao što smo mi, činili ono što i mi činimo.«Jedva da bi se moglo naći besramnije iskazivanje volje za moć, a Tukidid uopšte ne daje nikakve nagoveštaje da on sam osuduje držanje Atinjana. Treba se podsetiti na to da su Atinjani, kada su Meljani konačno morali da se predaju, pobili sve muškarce koji su prispeli za vojsku, porobili žene i decu, i kolonizovali ostrvo a sve to u zenitu atinskog sjaja i umetničkih ostvarenja. Želja za viadanjem prisno je povezana sa grčkim shvatanjem o hibris. Čovek koji ide predaleko, koji nastoji da bude i da dobije više nego što mu sudbina određuje, neizbežno će, prema shvatanju Grka, izazvati božansku ljubomoru i sopstvenu propast. Čovek ili narod kojima vlada razuzdana žudnja za samoisticanjem strmoglavce padaju u pogibeljno samopouzdanje, a time se i uništavaju. Slepa strast uzgaja samopouzdanje, a uobraženo samopouzdanje vodi u propast.

Dobro je da se shvati ta strana grčkog karaktera. Platonova osuda teorije da »moć jeste pravo« postaje utoliko značajnija. lako se, dakako, ne slažemo sa Ničeovim ocenama, ne možemo a da se ne divimo njegovoj oštroumnosti u uvidanju odnosa imeđu grčke kulture i volje za moć. Naravno, ne u smislu da je tamna strana grčke kulture jedina strana njihovog duha daleko od toga. Kao što je delovanje volje za moć u grka činjenica, tako jeste činjenica i grčki ideal umerenosti i harmonije. Mi moramo da shvatimo da postoje dve strane grčkog karaktera i kulture: postoji strana umerenosti, umetnosti, Apolona i olimpiskih božanstava, i postoji strana razuzdanosti, bezobzirnog samoisticanja, dioniska pomama koju je Huripid naslikao u Bakhama. Kao što ispod blistavih ostvarenja grčke kulture može da se vidi kal ropstva, tako se i ispod sveta snova olimpske religije i olimpske umetnosti vidi ponor dioniskog besnila, pesimizma i svih oblika nedostatka umerenosti. Na kraju krajeva, nije sasvim fantastična pretpostavka, nadahnuta Ničeovom mišlju, da se znatan deo olimpske religije može smatrati za uzdu koju su namaknuli sami sebi dioniski grci. Gonjen voljom za moći do samouništenja, grk stvara olmpski svet snova, bogove koji ga ljubomorno nadziru da ne prekorači granice postavljene čoveku. Na taj način, grk izražava svoje predosećanje o tome da bi uzburkane sile njegove duše mogle na kraju da postanu razorne i za njega samog. Ovo tumačenje, naravno, nije naučan prikaz jednog istoričara religije o poreklu grčke olimpske religije; želimo samo da ukažemo na psihološke činioce na propise »prirode«, ako hoćete koji su možda, makar i nesvesno, delovali u duši Grka.

Ali napustimo tu digresiju. Uprkos melanholičnoj spram grčkog duha, činjenica da su Grci opažali neprekidan tok promene, prelazak živog u mrtvo i mrtvog u živo, pomogla im je da preko jonskih filozofa dopru do početka filozofije. Ti mudri Jonjani uvideli su da, uprkos svih promena i prelaza, može postojati nešto postojano. Zašto? Zato što se nešto menja u nešto drugo. Mora da postoji nešto sto je prvobitno, nešto Sto traje, nešto što poprima različite oblike i trpi promene. Pro-mena ne može da bude puki sukob suprotnosti. Razmišljajući, oni su zaključili da postoji nešto iza tih suprotnosti, nešto prvobitno. Stoga, jonska filozofija ili kosmologija uglavnom jeste pokušaj da se odredi šta jeste taj prvobitan element ili (Urstoff) svih stvari, pri čemu se jedan filozof odlučivao za ovaj, a drugi za onaj element. Šta je svaki filozof odredio za svoj Urstoff nije toliko bitno koliko činjenica da je ta ideja jedinstva svima bila zajednička. Činjenica promene, kretanja u aristotelskom smislu, sugerisala im je pojam o jedinstvu, iako, kao što Aristotel kaže oni  nisu objašnjavali  kretanje.

Jonjani su se međusobno razlikovali prema tome kako su odredivali svoju pratvar (Urstoff), ali im je bilo zajedničko to što su je smatrali materijalnom. Tales se odlučio za vodu, Anaksimen (Anaximenes)za vazduh, Heraklit za vatru. Suprotnost između duha i materije još nije bila shvaćena. Otuda, lako su de facto bili materijalisti - po tome što su jedan oblik materije nazivali načelom jedinstva i prvobitnom tvari svih stvari - oni, ipak, teško mogu da se smatrati materijalistima u našem smislu reči. Oni nisu jasno shvatali razliku između duha i materije. koju bi zatim odbacivali. Oni je nisu bili potpuno svesni, ili bar nisu uočavali njene implikacije. Stroga se može reči da jonski mislioci nisu bili toliko filozofi koliko prvobitni naučnici koji su pokušavali da objasne materijalni i spoljašnji svet. Ali moramo da se podsetimo na to da se oni nisu zaustavili na onom čulnom, nego su nadišli pojave dospevši do mišljenja. Bez obzira na to da li je voda, vazduh ili vatra odredivana kao pratvar (Urstoff), sigurno da se nijedna od tih tvari ne pojavja kao takva , to jest kao krajnji element. Da bi se bilo koja od njih shvatila kao krajnji element svih stvari, nužno je bilo da se ode preko pojava i čula. A oni do svojih zaključaka i nisu dolazili nauč== Први поднаслов == KOLEVKA ZAPADNE MISLI — JONIJA

Rodno mesto grčke filozofije bila je obala Male Azije, a prvi grčki filozofi bili su Jonjani.Dok se Grčka, zbog invazija Dorana koji su u XI veku stare ere preplavili staru egejsku kulturu, nalazila u stanju prilvaičnog haosa i varvarstva, Jonija je sačuvala duh starije civilizacije dotičnog tla.Jonskom svetu pripadao je i Homer (Homeros), bez obzira na to što je svoje epove napisao pod patronatom nove ahajske aristokratije. Međutim, Homerovi epovi ne mogu se smatrati za filozofska dela (iako su oni, naravno, veoma značajni zbog otkrivanja određenih slojeva grčkog shvatanja sveta i načina života, a njihov vaspitni uticaj na Grke iz kasnijih vremena ne bi smeo da se potceni), jer izolovane filozofske ideje, koje nalazimo u ovim epovima, veoma su daleko od sistematičnosti [manje sistematične nego u epovima Hesioda (Hesiodos), epskog pesnika kopnene Grčke, koji izlaže svoje pesimističko shvatanje istorije, svoje ubeđenje u vladavinu zakona u životinjskom svetu i svoju moralnu odanost pravdi među ljudima]. Ipak, značajno je to da i najveći grčki pesnik i prvi počeci sistematske filozofije pripadaju Joniji. Ali te dve velike jonske tvorevine, Homerovi epovi i jonska kosmologija, ne javljaju se, naprosto, jedna za drugom. Bez obzira na to kakvo gledište imali o autorstvu, kompoziciji, datumu ili datumima nastanka Homerovih epova, jasno je bar to da društvo koje oni prikazuju nije društvo iz perioda jonske kosmologije, već društvo koje pripada znatno primitivnijem dobu. Slično tome, društvo koje slika Hesiod, mlađi od »dvojice« velikih epskih pesnika, daleko je od društva grčkog polisa, od onog društva koje je nastalo nakon sloma moći plemenske aristokratije, odnosno, nakon onog sloma koji je omogućio slobodan rast gradskog života u kopnenoj Grčkoj. Grčka filozofija nije izrasla u uslovima herojskog života naslikanog u Ilijadi, niti u onim uslovima kada je gospodarilo zemljišno plemstvo prikazano u Hesiodovim epovima. Rana grčka filozofija, iako je po prirodi delo pojedinaca, bila je, takođe, i tvorevina grada-države. Ona je, u određenoj meri, odslikavala vladavinu zakona i shvatanje zakona koja su predsokratovci u svojim kosmologijama proširili, na čitav univerzum. Zato u određenom smislu postoji kontinuitet između rane jonske kosmologije i homerskog shvatanja vrhovnog zakona, sudbine ili volje koja upravlja bogovima i ljudima, hesiodske slike sveta i pesnikovih moralnih zahteva. Kada su uredili društveni život, ljudi su mogli da se okrenu racionalnom razmišljanju, a u periodu detinjstva filozofije njihovu pažnju je, pre svega, zaokupljala priroda kao celina. Sa psihološkog stanovišta, to bi se moglo jedino i očekivati. Dakle, iako je nepobitno da je grčka filozofija nastala u narodu čija civilizacija potiče iz preistorijskih vremena, ono što nazivamo ranom grčkom filozofijom jeste »rano« samo u odnosu na potonju grčku filozofiju i procvat grčke misli i kulture na Kopnu. Međutim, kada je reč o prethodnim vekovima razvoja grčkog naroda, ona može da se smatra pre plodom zrele civilizacije, plodom koji, s jedne strane, obeležava kraj jonske blistavosti i, s druge, najavljuje sjaj helenske, posebno atinske kulture. Mi smo ranu grčku filozofsku misao predstavili kao završnu tvorevinu drevne jonske civilizacije. Međutim, mi moramo da se prisetimo da je Jonija bila, tako reći, mesto susreta Zapada i Istoka, pa može da se postavi pitanje da li je grčka filozofija nastala pod uticajem Istoka, da li je ona, na primer, preneta iz Vavilona ili Egipta. Neki su zastupali takvo gledište, ali je ono moralo da bude napušteno. Grčki filozofi i pisci ne znaju ništa o tome — čak ni Herodot(Herodotos), koji je toliko nestrpljiv da izloži svoju omiljenu teoriju o egipatskom poreklu grčke religije i civilizacije.Teorija o istočnom poreklu uglavnom potiče od aleksandrijskih pisaca, od kojih su je preuzelu hriščanski apologeti.Na primer, Egipčani iz helenističkog perioda tumačili su svoje mitove prema idejama grčke filozofije.Medutim, to tumačenje jeste samo jedan primer algorizovanje koje su činili aleksandrici; ono nema ništa objektivniju vrednost od mišljrnja Jevreja da je Platon svoju mudrost crpio iz Starog zaveta.Naravno, bilo bi veoma teško da se objasni kako je egipatska misao mogla da bude preneta Grcima (mi i ne očekujemo da su trgovci bili ti koji su prenosili filozofske ideje), ali kao što je to Barnet primetio, istraživati da li su filozofske ideje ovog ili onog istočnog naroda mogle da budu prenete Grcima praktično znači gubiti vreme, ukoliko se prethodno ne utvrdi da li je dotičan narod zaista imao filozofiju. Nikada nije dokazano da su Egipćani imali filozofiju koju bi mogli preneti, dok je neodrživa pretpostavka da je grčka filozofija došla iz Indije ili iz Kine. Postoji još jedno stanovište koje treba razmotriti. Grčka filozofija je bila prisno povezana sa matematikom, pa se tvrdilo da su Grci svoju matematiku preuzeli od Egipćana, a astronomiju od Vavilonaca. Više je nego verovatno da je matematika u Grka pretrpela uticaj Egipta a astronomija uticaj Vavilona, i to zbog toga što su grčka nauka i filozofija počele da se razvijaju upravo u onom području gde bi se mogla očekivati razmena s Istokom. Taj iskaz ne treba brkati s iskazom da Grci naučnu matematiku izvode iz Egipta, a svoju astronomiju iz Vavilona. Da ostavimo detaljne argumente po strani, neka bude dovoljno to što ćemo ukazati da su matematiku Egipćana sačinjavali empirijski, grubi i brzi metodi za postizanje praktičnih rezultata. Dakle, geometrija Egipćana se, uglavnom, sastojala od praktičnih metoda za ponovno omeđavanje polja posle izlivanja reke Nil. Naučnu geometriju nisu razvili Egipćani, nju su razvili Grci. Slično tome, i Vavilonci su astronomska proučavanja izvodili radi proricanja. Ta astronomija je, uglavnom, bila astrologija. Međutim, u Grka ona je postala naučna disciplina. Zato, čak i ako dopustimo da su praktična zemljomerska matematika Egipćana i astronomska posmatranja vavilonskih astrologa uticali na Grke i obezbedili im pripremnu građu, to uopšte nije bilo nauštrb originalnosti grčkog duha. Nauka i mišljenje, nešto sasvim različito od čisto praktičnog proračunavanja i astroloških pouka, bile su delo tog duha i ne duguju ništa Egipćanima niti Vaviloncima. Grci se, naime bespogovorno pojavljuju kao prvobitni mislioci i naučnici Evrope. Oni su, prvi, tragali za znanjem radi njega samog, i težili su ka saznanju u naučnom, slobodnom i bespredrasudnom duhu. Štaviše, zbog karaktera grčke religije, oni nisu imali nikakvu klasu sveštenika koja bi svojim jakim tradicijama i svojim vlastitim učenjima, tvrdoglavo održavanim i dostupnim samo malom broju pojedinaca, mogla da omete razvoj slobodne nauke. U svojoj istoriji filozofije Hegel prilično brzo odbacuje indijsku filozofiju, a kao razlog navodi da se ona ne razlikuje od indijske religije. Dopuštajući da u njoj ima filozofskih shvatanja, on tvrdi da ona nemaju formu misli. Ona su izražena u poetskoj i simboličkoj formi, pa im je, slično religiji, praktična svrha oslobađanje ljudi od životnih obmana i nesreća preča nego postizanje znanja radi samog znanja. Ne saglašavajući se u potpunosti sa Hegelovim shvatanjem indijske misli (koja je od Hegelovog vremena znatno jasnije prikazana zapadnom svetu i u svojim čisto filozofskim aspektima), sa njini možemo da se složiti u tome da je grčka filozofija od početka bila mišljenje koje je stremilo prema duhu slobodne nauke. Ona je, možda, ponekad težila ka tome da preuzme mesto religije, i sa stanovišta vere i sa stanovišta ponašanja. Ali to se dešavalo zbog nedovoljnosti grčke religije, a ne zbog nekog mitološkog ili mističkog karaktera grčke filozofije.(Niko i ne pomišlja, naravno, na to da umanji mesto i funkciju »mita« u grčkoj misli, a još manje tendenciju filozofije da u određenim vremenima pređe u religiju, kao što je slučaj sa Plotinom. Doista, kada je reč o mitovima, »u ranijim kosmologijama grčkih fizičara mitski i racionalni elementi se međusobno prožimaju u jednom još nerazlučenom jedinstvu«. Tako govori profesor verner Jeger u knjizi Aristotel, osnove istorije njegovog razvoja (Aristotel, Fundamentals of the History of His Development, p. 377). Profesor Celer (Zeller) naglašava nepristrasnog Grka prema svetu koji ih je okruživao, što im je, u spoju sa njihovim smislom za realnost i snagom apstrahovanje,»veoma rano omogučilo da svoje religiozne ideje sagledaju kao ono što su, zaprvo, bile - tvorevine umetničke uobrazilje «. (To, naravno, ne bi u potpunosti važilo za grćki narod u celini - za nefilozofsku većinu.)Od trenutka kada su poslovićni mudrost mudracai mitova pesnika zamenili upola naućna, upola filozofska razmišljanja i proučavanja jpnskih kosmologa, umetnost je, može se reči, bila zamenjena (sasvim logično) filozofijom.

 Njeni blistavi vrhunci biće Platon i Aristotel, a vremenom će,zajedno sa Plotinom, dostići visine u kojima se filozofija prevazilazi, ali ne mitologijom već misticizmom. Ipak, nije bilo naglog prelaza od »mita« ka filozofiji. Tako se može reći da je Hesiodova teogonija našla nastavljača u jonskoj kosmogonijskoj spekulaciji; mitski elementi se postepeno povlače pred rastućom racionalnošću, mada još ne iščezavaju. Doista, oni su prisutni u grčkoj filozofiji čak i u poslesokratskim vremenima.

Blistava ostvarenja grčke misli zametnula su se u Joniji. Ali ako je Jonija bila kolevka grčke filozofije, Milet je bio kolevka jonske filozofije. Jer u Miletu je Tales(Thales), najstariji jonski filozof, dostigao svoj vrhunac. Jonski filozofi su bili duboko impresionirani promenom, rađanjem i rašćenjem, propadanjem i smrću. Proleće i jesen u spoljašnjem svetu, mladost i starost u životu čoveka, nastajanje i propadanje — to su bile očevidne i neizbežne činjenice univerzuma. Velika pogreška je zamišljati Grke kao srećnu i bezbrižnu decu sunca, koja samo besciljno dangube po tremovima grada i zure u veličanstvena umetnička dela ili postignuća svojih atleta. Grci su bili veoma svesni mračne strane naše egzistencije na ovoj planeti, jer su u pozadini, sa druge strane sunca i radosti, uočavali neizvesnost i nesigurnost ljudskog života, neizbežnost smrti i tamnu budućnost. Teognidova izjava — »Najbolje je čoveku da se nije morao roditi i da nije morao ugledati svetlost sunca; ali ako se jednom rodio (drugo najbolje), za njega jeste da prođe kroz kapije smrti što je moguće brže« — podseća nas na Kalderonove (Calderon) reči (tako drage Šopenhaueru): »El mayor delito del humbre, Es haber nacido«.**. Teognidove reči ponovo odjekuju u Sofoklovom Edipu Kolonskom: ».. . Ne biti rođen — svaki pobeđuje govor«.

Međutim, iako su Grci imali svoj ideal umerenosti, od tog ideala neprestano ih je odvlačila volja za moć. Neprekidno međusobno trvenje grčkih gradova, čak i na vrhuncu grčke kulture, čak i onda kada im je u očiglednom interesu bilo da se skupa ujedine protiv zajedničkog neprijatelja, neprestane pobune u samim gradovima, bez obzira na to da li ih predvodi slavoljubiv oligarh ili demokrata demagog, podmitljivost javnih ličnosti u grčkom političkom životu — pa i onda kada je u pitanju bila bezbednost i čast njihovog grada — sve to pokazuje da je volja za moć bila vrlo jaka kod starih Grka. Grk se divio uspešnosti, divio se idealu jakog čoveka koji zna šta želi i ima snagu da to postigne; njegov pojam o vrlini znatnim delom je označavao sposobnost da se postigne uspeh. Kao što primećuje profesor De Berg (De Burgh): »Grci bi smatrali Napoleona za čoveka istaknute vrline.« Da bi se u to uverili, treba samo da pročitamo veoma iskreno i prilično razmetljivo priznanje bezobzirne zelje za vladanjem koje Tukidid daje u izveštaju o pregovorima između predstavnika Atine i Melosa. Atinjani izjavljuju: »ali i mi i vi treba da kažemo šta uistinu mislimo, i da težimo samo ka onom što je moguće, jer i mi i vi jednako dobro znamo da se u raspravi ljudi ono pravedno pojavljuje samo tamo gde je nužda prisile jednaka na obadve strane, a da moćni čine ono što mogu, dok slabi uzimaju ono što moraju.«* Slično se kaže i u slavnim rečenicama: »Jer za bogove verujemo, a za ljude znamo, da po nuždi prirode vladaju gde god mogu. Ovaj zakon nismo mi doneli, niti smo se prvi njime koristili; mi smo ga samo zatekli i preuzeli i za sva vremena ga ostavljamo potomstvu, a mi znamo da biste i vi i svi drugi, kada bi bili tako jaki kao što smo mi, činili ono što i mi činimo.«Jedva da bi se moglo naći besramnije iskazivanje volje za moć, a Tukidid uopšte ne daje nikakve nagoveštaje da on sam osuduje držanje Atinjana. Treba se podsetiti na to da su Atinjani, kada su Meljani konačno morali da se predaju, pobili sve muškarce koji su prispeli za vojsku, porobili žene i decu, i kolonizovali ostrvo a sve to u zenitu atinskog sjaja i umetničkih ostvarenja. Želja za viadanjem prisno je povezana sa grčkim shvatanjem o hibris. Čovek koji ide predaleko, koji nastoji da bude i da dobije više nego što mu sudbina određuje, neizbežno će, prema shvatanju Grka, izazvati božansku ljubomoru i sopstvenu propast. Čovek ili narod kojima vlada razuzdana žudnja za samoisticanjem strmoglavce padaju u pogibeljno samopouzdanje, a time se i uništavaju. Slepa strast uzgaja samopouzdanje, a uobraženo samopouzdanje vodi u propast.

Dobro je da se shvati ta strana grčkog karaktera. Platonova osuda teorije da »moć jeste pravo« postaje utoliko značajnija. lako se, dakako, ne slažemo sa Ničeovim ocenama, ne možemo a da se ne divimo njegovoj oštroumnosti u uvidanju odnosa imeđu grčke kulture i volje za moć. Naravno, ne u smislu da je tamna strana grčke kulture jedina strana njihovog duha daleko od toga. Kao što je delovanje volje za moć u grka činjenica, tako jeste činjenica i grčki ideal umerenosti i harmonije. Mi moramo da shvatimo da postoje dve strane grčkog karaktera i kulture: postoji strana umerenosti, umetnosti, Apolona i olimpiskih božanstava, i postoji strana razuzdanosti, bezobzirnog samoisticanja, dioniska pomama koju je Huripid naslikao u Bakhama. Kao što ispod blistavih ostvarenja grčke kulture može da se vidi kal ropstva, tako se i ispod sveta snova olimpske religije i olimpske umetnosti vidi ponor dioniskog besnila, pesimizma i svih oblika nedostatka umerenosti. Na kraju krajeva, nije sasvim fantastična pretpostavka, nadahnuta Ničeovom mišlju, da se znatan deo olimpske religije može smatrati za uzdu koju su namaknuli sami sebi dioniski grci. Gonjen voljom za moći do samouništenja, grk stvara olmpski svet snova, bogove koji ga ljubomorno nadziru da ne prekorači granice postavljene čoveku. Na taj način, grk izražava svoje predosećanje o tome da bi uzburkane sile njegove duše mogle na kraju da postanu razorne i za njega samog. Ovo tumačenje, naravno, nije naučan prikaz jednog istoričara religije o poreklu grčke olimpske religije; želimo samo da ukažemo na psihološke činioce na propise »prirode«, ako hoćete koji su možda, makar i nesvesno, delovali u duši Grka.

Ali napustimo tu digresiju. Uprkos melanholičnoj spram grčkog duha, činjenica da su Grci opažali neprekidan tok promene, prelazak živog u mrtvo i mrtvog u živo, pomogla im je da preko jonskih filozofa dopru do početka filozofije. Ti mudri Jonjani uvideli su da, uprkos svih promena i prelaza, može postojati nešto postojano. Zašto? Zato što se nešto menja u nešto drugo. Mora da postoji nešto sto je prvobitno, nešto Sto traje, nešto što poprima različite oblike i trpi promene. Pro-mena ne može da bude puki sukob suprotnosti. Razmišljajući, oni su zaključili da postoji nešto iza tih suprotnosti, nešto prvobitno. Stoga, jonska filozofija ili kosmologija uglavnom jeste pokušaj da se odredi šta jeste taj prvobitan element ili (Urstoff) svih stvari, pri čemu se jedan filozof odlučivao za ovaj, a drugi za onaj element. Šta je svaki filozof odredio za svoj Urstoff nije toliko bitno koliko činjenica da je ta ideja jedinstva svima bila zajednička. Činjenica promene, kretanja u aristotelskom smislu, sugerisala im je pojam o jedinstvu, iako, kao što Aristotel kaže oni  nisu objašnjavali  kretanje.

Jonjani su se međusobno razlikovali prema tome kako su odredivali svoju pratvar (Urstoff), ali im je bilo zajedničko to što su je smatrali materijalnom. Tales se odlučio za vodu, Anaksimen (Anaximenes)za vazduh, Heraklit za vatru. Suprotnost između duha i materije još nije bila shvaćena. Otuda, lako su de facto bili materijalisti - po tome što su jedan oblik materije nazivali načelom jedinstva i prvobitnom tvari svih stvari - oni, ipak, teško mogu da se smatrati materijalistima u našem smislu reči. Oni nisu jasno shvatali razliku između duha i materije. koju bi zatim odbacivali. Oni je nisu bili potpuno svesni, ili bar nisu uočavali njene implikacije. Stroga se može reči da jonski mislioci nisu bili toliko filozofi koliko prvobitni naučnici koji su pokušavali da objasne materijalni i spoljašnji svet. Ali moramo da se podsetimo na to da se oni nisu zaustavili na onom čulnom, nego su nadišli pojave dospevši do mišljenja. Bez obzira na to da li je voda, vazduh ili vatra odredivana kao pratvar (Urstoff), sigurno da se nijedna od tih tvari ne pojavja kao takva , to jest kao krajnji element. Da bi se bilo koja od njih shvatila kao krajnji element svih stvari, nužno je bilo da se ode preko pojava i čula. A oni do svojih zaključaka i nisu dolazili nauč== Први поднаслов == KOLEVKA ZAPADNE MISLI — JONIJA

Rodno mesto grčke filozofije bila je obala Male Azije, a prvi grčki filozofi bili su Jonjani.Dok se Grčka, zbog invazija Dorana koji su u XI veku stare ere preplavili staru egejsku kulturu, nalazila u stanju prilvaičnog haosa i varvarstva, Jonija je sačuvala duh starije civilizacije dotičnog tla.Jonskom svetu pripadao je i Homer (Homeros), bez obzira na to što je svoje epove napisao pod patronatom nove ahajske aristokratije. Međutim, Homerovi epovi ne mogu se smatrati za filozofska dela (iako su oni, naravno, veoma značajni zbog otkrivanja određenih slojeva grčkog shvatanja sveta i načina života, a njihov vaspitni uticaj na Grke iz kasnijih vremena ne bi smeo da se potceni), jer izolovane filozofske ideje, koje nalazimo u ovim epovima, veoma su daleko od sistematičnosti [manje sistematične nego u epovima Hesioda (Hesiodos), epskog pesnika kopnene Grčke, koji izlaže svoje pesimističko shvatanje istorije, svoje ubeđenje u vladavinu zakona u životinjskom svetu i svoju moralnu odanost pravdi među ljudima]. Ipak, značajno je to da i najveći grčki pesnik i prvi počeci sistematske filozofije pripadaju Joniji. Ali te dve velike jonske tvorevine, Homerovi epovi i jonska kosmologija, ne javljaju se, naprosto, jedna za drugom. Bez obzira na to kakvo gledište imali o autorstvu, kompoziciji, datumu ili datumima nastanka Homerovih epova, jasno je bar to da društvo koje oni prikazuju nije društvo iz perioda jonske kosmologije, već društvo koje pripada znatno primitivnijem dobu. Slično tome, društvo koje slika Hesiod, mlađi od »dvojice« velikih epskih pesnika, daleko je od društva grčkog polisa, od onog društva koje je nastalo nakon sloma moći plemenske aristokratije, odnosno, nakon onog sloma koji je omogućio slobodan rast gradskog života u kopnenoj Grčkoj. Grčka filozofija nije izrasla u uslovima herojskog života naslikanog u Ilijadi, niti u onim uslovima kada je gospodarilo zemljišno plemstvo prikazano u Hesiodovim epovima. Rana grčka filozofija, iako je po prirodi delo pojedinaca, bila je, takođe, i tvorevina grada-države. Ona je, u određenoj meri, odslikavala vladavinu zakona i shvatanje zakona koja su predsokratovci u svojim kosmologijama proširili, na čitav univerzum. Zato u određenom smislu postoji kontinuitet između rane jonske kosmologije i homerskog shvatanja vrhovnog zakona, sudbine ili volje koja upravlja bogovima i ljudima, hesiodske slike sveta i pesnikovih moralnih zahteva. Kada su uredili društveni život, ljudi su mogli da se okrenu racionalnom razmišljanju, a u periodu detinjstva filozofije njihovu pažnju je, pre svega, zaokupljala priroda kao celina. Sa psihološkog stanovišta, to bi se moglo jedino i očekivati. Dakle, iako je nepobitno da je grčka filozofija nastala u narodu čija civilizacija potiče iz preistorijskih vremena, ono što nazivamo ranom grčkom filozofijom jeste »rano« samo u odnosu na potonju grčku filozofiju i procvat grčke misli i kulture na Kopnu. Međutim, kada je reč o prethodnim vekovima razvoja grčkog naroda, ona može da se smatra pre plodom zrele civilizacije, plodom koji, s jedne strane, obeležava kraj jonske blistavosti i, s druge, najavljuje sjaj helenske, posebno atinske kulture. Mi smo ranu grčku filozofsku misao predstavili kao završnu tvorevinu drevne jonske civilizacije. Međutim, mi moramo da se prisetimo da je Jonija bila, tako reći, mesto susreta Zapada i Istoka, pa može da se postavi pitanje da li je grčka filozofija nastala pod uticajem Istoka, da li je ona, na primer, preneta iz Vavilona ili Egipta. Neki su zastupali takvo gledište, ali je ono moralo da bude napušteno. Grčki filozofi i pisci ne znaju ništa o tome — čak ni Herodot(Herodotos), koji je toliko nestrpljiv da izloži svoju omiljenu teoriju o egipatskom poreklu grčke religije i civilizacije.Teorija o istočnom poreklu uglavnom potiče od aleksandrijskih pisaca, od kojih su je preuzelu hriščanski apologeti.Na primer, Egipčani iz helenističkog perioda tumačili su svoje mitove prema idejama grčke filozofije.Medutim, to tumačenje jeste samo jedan primer algorizovanje koje su činili aleksandrici; ono nema ništa objektivniju vrednost od mišljrnja Jevreja da je Platon svoju mudrost crpio iz Starog zaveta.Naravno, bilo bi veoma teško da se objasni kako je egipatska misao mogla da bude preneta Grcima (mi i ne očekujemo da su trgovci bili ti koji su prenosili filozofske ideje), ali kao što je to Barnet primetio, istraživati da li su filozofske ideje ovog ili onog istočnog naroda mogle da budu prenete Grcima praktično znači gubiti vreme, ukoliko se prethodno ne utvrdi da li je dotičan narod zaista imao filozofiju. Nikada nije dokazano da su Egipćani imali filozofiju koju bi mogli preneti, dok je neodrživa pretpostavka da je grčka filozofija došla iz Indije ili iz Kine. Postoji još jedno stanovište koje treba razmotriti. Grčka filozofija je bila prisno povezana sa matematikom, pa se tvrdilo da su Grci svoju matematiku preuzeli od Egipćana, a astronomiju od Vavilonaca. Više je nego verovatno da je matematika u Grka pretrpela uticaj Egipta a astronomija uticaj Vavilona, i to zbog toga što su grčka nauka i filozofija počele da se razvijaju upravo u onom području gde bi se mogla očekivati razmena s Istokom. Taj iskaz ne treba brkati s iskazom da Grci naučnu matematiku izvode iz Egipta, a svoju astronomiju iz Vavilona. Da ostavimo detaljne argumente po strani, neka bude dovoljno to što ćemo ukazati da su matematiku Egipćana sačinjavali empirijski, grubi i brzi metodi za postizanje praktičnih rezultata. Dakle, geometrija Egipćana se, uglavnom, sastojala od praktičnih metoda za ponovno omeđavanje polja posle izlivanja reke Nil. Naučnu geometriju nisu razvili Egipćani, nju su razvili Grci. Slično tome, i Vavilonci su astronomska proučavanja izvodili radi proricanja. Ta astronomija je, uglavnom, bila astrologija. Međutim, u Grka ona je postala naučna disciplina. Zato, čak i ako dopustimo da su praktična zemljomerska matematika Egipćana i astronomska posmatranja vavilonskih astrologa uticali na Grke i obezbedili im pripremnu građu, to uopšte nije bilo nauštrb originalnosti grčkog duha. Nauka i mišljenje, nešto sasvim različito od čisto praktičnog proračunavanja i astroloških pouka, bile su delo tog duha i ne duguju ništa Egipćanima niti Vaviloncima. Grci se, naime bespogovorno pojavljuju kao prvobitni mislioci i naučnici Evrope. Oni su, prvi, tragali za znanjem radi njega samog, i težili su ka saznanju u naučnom, slobodnom i bespredrasudnom duhu. Štaviše, zbog karaktera grčke religije, oni nisu imali nikakvu klasu sveštenika koja bi svojim jakim tradicijama i svojim vlastitim učenjima, tvrdoglavo održavanim i dostupnim samo malom broju pojedinaca, mogla da omete razvoj slobodne nauke. U svojoj istoriji filozofije Hegel prilično brzo odbacuje indijsku filozofiju, a kao razlog navodi da se ona ne razlikuje od indijske religije. Dopuštajući da u njoj ima filozofskih shvatanja, on tvrdi da ona nemaju formu misli. Ona su izražena u poetskoj i simboličkoj formi, pa im je, slično religiji, praktična svrha oslobađanje ljudi od životnih obmana i nesreća preča nego postizanje znanja radi samog znanja. Ne saglašavajući se u potpunosti sa Hegelovim shvatanjem indijske misli (koja je od Hegelovog vremena znatno jasnije prikazana zapadnom svetu i u svojim čisto filozofskim aspektima), sa njini možemo da se složiti u tome da je grčka filozofija od početka bila mišljenje koje je stremilo prema duhu slobodne nauke. Ona je, možda, ponekad težila ka tome da preuzme mesto religije, i sa stanovišta vere i sa stanovišta ponašanja. Ali to se dešavalo zbog nedovoljnosti grčke religije, a ne zbog nekog mitološkog ili mističkog karaktera grčke filozofije.(Niko i ne pomišlja, naravno, na to da umanji mesto i funkciju »mita« u grčkoj misli, a još manje tendenciju filozofije da u određenim vremenima pređe u religiju, kao što je slučaj sa Plotinom. Doista, kada je reč o mitovima, »u ranijim kosmologijama grčkih fizičara mitski i racionalni elementi se međusobno prožimaju u jednom još nerazlučenom jedinstvu«. Tako govori profesor verner Jeger u knjizi Aristotel, osnove istorije njegovog razvoja (Aristotel, Fundamentals of the History of His Development, p. 377). Profesor Celer (Zeller) naglašava nepristrasnog Grka prema svetu koji ih je okruživao, što im je, u spoju sa njihovim smislom za realnost i snagom apstrahovanje,»veoma rano omogučilo da svoje religiozne ideje sagledaju kao ono što su, zaprvo, bile - tvorevine umetničke uobrazilje «. (To, naravno, ne bi u potpunosti važilo za grćki narod u celini - za nefilozofsku većinu.)Od trenutka kada su poslovićni mudrost mudracai mitova pesnika zamenili upola naućna, upola filozofska razmišljanja i proučavanja jpnskih kosmologa, umetnost je, može se reči, bila zamenjena (sasvim logično) filozofijom.

 Njeni blistavi vrhunci biće Platon i Aristotel, a vremenom će,zajedno sa Plotinom, dostići visine u kojima se filozofija prevazilazi, ali ne mitologijom već misticizmom. Ipak, nije bilo naglog prelaza od »mita« ka filozofiji. Tako se može reći da je Hesiodova teogonija našla nastavljača u jonskoj kosmogonijskoj spekulaciji; mitski elementi se postepeno povlače pred rastućom racionalnošću, mada još ne iščezavaju. Doista, oni su prisutni u grčkoj filozofiji čak i u poslesokratskim vremenima.

Blistava ostvarenja grčke misli zametnula su se u Joniji. Ali ako je Jonija bila kolevka grčke filozofije, Milet je bio kolevka jonske filozofije. Jer u Miletu je Tales(Thales), najstariji jonski filozof, dostigao svoj vrhunac. Jonski filozofi su bili duboko impresionirani promenom, rađanjem i rašćenjem, propadanjem i smrću. Proleće i jesen u spoljašnjem svetu, mladost i starost u životu čoveka, nastajanje i propadanje — to su bile očevidne i neizbežne činjenice univerzuma. Velika pogreška je zamišljati Grke kao srećnu i bezbrižnu decu sunca, koja samo besciljno dangube po tremovima grada i zure u veličanstvena umetnička dela ili postignuća svojih atleta. Grci su bili veoma svesni mračne strane naše egzistencije na ovoj planeti, jer su u pozadini, sa druge strane sunca i radosti, uočavali neizvesnost i nesigurnost ljudskog života, neizbežnost smrti i tamnu budućnost. Teognidova izjava — »Najbolje je čoveku da se nije morao roditi i da nije morao ugledati svetlost sunca; ali ako se jednom rodio (drugo najbolje), za njega jeste da prođe kroz kapije smrti što je moguće brže« — podseća nas na Kalderonove (Calderon) reči (tako drage Šopenhaueru): »El mayor delito del humbre, Es haber nacido«.**. Teognidove reči ponovo odjekuju u Sofoklovom Edipu Kolonskom: ».. . Ne biti rođen — svaki pobeđuje govor«.

Međutim, iako su Grci imali svoj ideal umerenosti, od tog ideala neprestano ih je odvlačila volja za moć. Neprekidno međusobno trvenje grčkih gradova, čak i na vrhuncu grčke kulture, čak i onda kada im je u očiglednom interesu bilo da se skupa ujedine protiv zajedničkog neprijatelja, neprestane pobune u samim gradovima, bez obzira na to da li ih predvodi slavoljubiv oligarh ili demokrata demagog, podmitljivost javnih ličnosti u grčkom političkom životu — pa i onda kada je u pitanju bila bezbednost i čast njihovog grada — sve to pokazuje da je volja za moć bila vrlo jaka kod starih Grka. Grk se divio uspešnosti, divio se idealu jakog čoveka koji zna šta želi i ima snagu da to postigne; njegov pojam o vrlini znatnim delom je označavao sposobnost da se postigne uspeh. Kao što primećuje profesor De Berg (De Burgh): »Grci bi smatrali Napoleona za čoveka istaknute vrline.« Da bi se u to uverili, treba samo da pročitamo veoma iskreno i prilično razmetljivo priznanje bezobzirne zelje za vladanjem koje Tukidid daje u izveštaju o pregovorima između predstavnika Atine i Melosa. Atinjani izjavljuju: »ali i mi i vi treba da kažemo šta uistinu mislimo, i da težimo samo ka onom što je moguće, jer i mi i vi jednako dobro znamo da se u raspravi ljudi ono pravedno pojavljuje samo tamo gde je nužda prisile jednaka na obadve strane, a da moćni čine ono što mogu, dok slabi uzimaju ono što moraju.«* Slično se kaže i u slavnim rečenicama: »Jer za bogove verujemo, a za ljude znamo, da po nuždi prirode vladaju gde god mogu. Ovaj zakon nismo mi doneli, niti smo se prvi njime koristili; mi smo ga samo zatekli i preuzeli i za sva vremena ga ostavljamo potomstvu, a mi znamo da biste i vi i svi drugi, kada bi bili tako jaki kao što smo mi, činili ono što i mi činimo.«Jedva da bi se moglo naći besramnije iskazivanje volje za moć, a Tukidid uopšte ne daje nikakve nagoveštaje da on sam osuduje držanje Atinjana. Treba se podsetiti na to da su Atinjani, kada su Meljani konačno morali da se predaju, pobili sve muškarce koji su prispeli za vojsku, porobili žene i decu, i kolonizovali ostrvo a sve to u zenitu atinskog sjaja i umetničkih ostvarenja. Želja za viadanjem prisno je povezana sa grčkim shvatanjem o hibris. Čovek koji ide predaleko, koji nastoji da bude i da dobije više nego što mu sudbina određuje, neizbežno će, prema shvatanju Grka, izazvati božansku ljubomoru i sopstvenu propast. Čovek ili narod kojima vlada razuzdana žudnja za samoisticanjem strmoglavce padaju u pogibeljno samopouzdanje, a time se i uništavaju. Slepa strast uzgaja samopouzdanje, a uobraženo samopouzdanje vodi u propast.

Dobro je da se shvati ta strana grčkog karaktera. Platonova osuda teorije da »moć jeste pravo« postaje utoliko značajnija. lako se, dakako, ne slažemo sa Ničeovim ocenama, ne možemo a da se ne divimo njegovoj oštroumnosti u uvidanju odnosa imeđu grčke kulture i volje za moć. Naravno, ne u smislu da je tamna strana grčke kulture jedina strana njihovog duha daleko od toga. Kao što je delovanje volje za moć u grka činjenica, tako jeste činjenica i grčki ideal umerenosti i harmonije. Mi moramo da shvatimo da postoje dve strane grčkog karaktera i kulture: postoji strana umerenosti, umetnosti, Apolona i olimpiskih božanstava, i postoji strana razuzdanosti, bezobzirnog samoisticanja, dioniska pomama koju je Huripid naslikao u Bakhama. Kao što ispod blistavih ostvarenja grčke kulture može da se vidi kal ropstva, tako se i ispod sveta snova olimpske religije i olimpske umetnosti vidi ponor dioniskog besnila, pesimizma i svih oblika nedostatka umerenosti. Na kraju krajeva, nije sasvim fantastična pretpostavka, nadahnuta Ničeovom mišlju, da se znatan deo olimpske religije može smatrati za uzdu koju su namaknuli sami sebi dioniski grci. Gonjen voljom za moći do samouništenja, grk stvara olmpski svet snova, bogove koji ga ljubomorno nadziru da ne prekorači granice postavljene čoveku. Na taj način, grk izražava svoje predosećanje o tome da bi uzburkane sile njegove duše mogle na kraju da postanu razorne i za njega samog. Ovo tumačenje, naravno, nije naučan prikaz jednog istoričara religije o poreklu grčke olimpske religije; želimo samo da ukažemo na psihološke činioce na propise »prirode«, ako hoćete koji su možda, makar i nesvesno, delovali u duši Grka.

Ali napustimo tu digresiju. Uprkos melanholičnoj spram grčkog duha, činjenica da su Grci opažali neprekidan tok promene, prelazak živog u mrtvo i mrtvog u živo, pomogla im je da preko jonskih filozofa dopru do početka filozofije. Ti mudri Jonjani uvideli su da, uprkos svih promena i prelaza, može postojati nešto postojano. Zašto? Zato što se nešto menja u nešto drugo. Mora da postoji nešto sto je prvobitno, nešto Sto traje, nešto što poprima različite oblike i trpi promene. Pro-mena ne može da bude puki sukob suprotnosti. Razmišljajući, oni su zaključili da postoji nešto iza tih suprotnosti, nešto prvobitno. Stoga, jonska filozofija ili kosmologija uglavnom jeste pokušaj da se odredi šta jeste taj prvobitan element ili (Urstoff) svih stvari, pri čemu se jedan filozof odlučivao za ovaj, a drugi za onaj element. Šta je svaki filozof odredio za svoj Urstoff nije toliko bitno koliko činjenica da je ta ideja jedinstva svima bila zajednička. Činjenica promene, kretanja u aristotelskom smislu, sugerisala im je pojam o jedinstvu, iako, kao što Aristotel kaže oni  nisu objašnjavali  kretanje.

Jonjani su se međusobno razlikovali prema tome kako su odredivali svoju pratvar (Urstoff), ali im je bilo zajedničko to što su je smatrali materijalnom. Tales se odlučio za vodu, Anaksimen (Anaximenes)za vazduh, Heraklit za vatru. Suprotnost između duha i materije još nije bila shvaćena. Otuda, lako su de facto bili materijalisti - po tome što su jedan oblik materije nazivali načelom jedinstva i prvobitnom tvari svih stvari - oni, ipak, teško mogu da se smatrati materijalistima u našem smislu reči. Oni nisu jasno shvatali razliku između duha i materije. koju bi zatim odbacivali. Oni je nisu bili potpuno svesni, ili bar nisu uočavali njene implikacije. Stroga se može reči da jonski mislioci nisu bili toliko filozofi koliko prvobitni naučnici koji su pokušavali da objasne materijalni i spoljašnji svet. Ali moramo da se podsetimo na to da se oni nisu zaustavili na onom čulnom, nego su nadišli pojave dospevši do mišljenja. Bez obzira na to da li je voda, vazduh ili vatra odredivana kao pratvar (Urstoff), sigurno da se nijedna od tih tvari ne pojavja kao takva , to jest kao krajnji element. Da bi se bilo koja od njih shvatila kao krajnji element svih stvari, nužno je bilo da se ode preko pojava i čula. A oni do svojih zaključaka i nisu dolazili naučnim, eksperimentalni postupkom, ve== Први поднаслов == KOLEVKA ZAPADNE MISLI — JONIJA

Rodno mesto grčke filozofije bila je obala Male Azije, a prvi grčki filozofi bili su Jonjani.Dok se Grčka, zbog invazija Dorana koji su u XI veku stare ere preplavili staru egejsku kulturu, nalazila u stanju prilvaičnog haosa i varvarstva, Jonija je sačuvala duh starije civilizacije dotičnog tla.Jonskom svetu pripadao je i Homer (Homeros), bez obzira na to što je svoje epove napisao pod patronatom nove ahajske aristokratije. Međutim, Homerovi epovi ne mogu se smatrati za filozofska dela (iako su oni, naravno, veoma značajni zbog otkrivanja određenih slojeva grčkog shvatanja sveta i načina života, a njihov vaspitni uticaj na Grke iz kasnijih vremena ne bi smeo da se potceni), jer izolovane filozofske ideje, koje nalazimo u ovim epovima, veoma su daleko od sistematičnosti [manje sistematične nego u epovima Hesioda (Hesiodos), epskog pesnika kopnene Grčke, koji izlaže svoje pesimističko shvatanje istorije, svoje ubeđenje u vladavinu zakona u životinjskom svetu i svoju moralnu odanost pravdi među ljudima]. Ipak, značajno je to da i najveći grčki pesnik i prvi počeci sistematske filozofije pripadaju Joniji. Ali te dve velike jonske tvorevine, Homerovi epovi i jonska kosmologija, ne javljaju se, naprosto, jedna za drugom. Bez obzira na to kakvo gledište imali o autorstvu, kompoziciji, datumu ili datumima nastanka Homerovih epova, jasno je bar to da društvo koje oni prikazuju nije društvo iz perioda jonske kosmologije, već društvo koje pripada znatno primitivnijem dobu. Slično tome, društvo koje slika Hesiod, mlađi od »dvojice« velikih epskih pesnika, daleko je od društva grčkog polisa, od onog društva koje je nastalo nakon sloma moći plemenske aristokratije, odnosno, nakon onog sloma koji je omogućio slobodan rast gradskog života u kopnenoj Grčkoj. Grčka filozofija nije izrasla u uslovima herojskog života naslikanog u Ilijadi, niti u onim uslovima kada je gospodarilo zemljišno plemstvo prikazano u Hesiodovim epovima. Rana grčka filozofija, iako je po prirodi delo pojedinaca, bila je, takođe, i tvorevina grada-države. Ona je, u određenoj meri, odslikavala vladavinu zakona i shvatanje zakona koja su predsokratovci u svojim kosmologijama proširili, na čitav univerzum. Zato u određenom smislu postoji kontinuitet između rane jonske kosmologije i homerskog shvatanja vrhovnog zakona, sudbine ili volje koja upravlja bogovima i ljudima, hesiodske slike sveta i pesnikovih moralnih zahteva. Kada su uredili društveni život, ljudi su mogli da se okrenu racionalnom razmišljanju, a u periodu detinjstva filozofije njihovu pažnju je, pre svega, zaokupljala priroda kao celina. Sa psihološkog stanovišta, to bi se moglo jedino i očekivati. Dakle, iako je nepobitno da je grčka filozofija nastala u narodu čija civilizacija potiče iz preistorijskih vremena, ono što nazivamo ranom grčkom filozofijom jeste »rano« samo u odnosu na potonju grčku filozofiju i procvat grčke misli i kulture na Kopnu. Međutim, kada je reč o prethodnim vekovima razvoja grčkog naroda, ona može da se smatra pre plodom zrele civilizacije, plodom koji, s jedne strane, obeležava kraj jonske blistavosti i, s druge, najavljuje sjaj helenske, posebno atinske kulture. Mi smo ranu grčku filozofsku misao predstavili kao završnu tvorevinu drevne jonske civilizacije. Međutim, mi moramo da se prisetimo da je Jonija bila, tako reći, mesto susreta Zapada i Istoka, pa može da se postavi pitanje da li je grčka filozofija nastala pod uticajem Istoka, da li je ona, na primer, preneta iz Vavilona ili Egipta. Neki su zastupali takvo gledište, ali je ono moralo da bude napušteno. Grčki filozofi i pisci ne znaju ništa o tome — čak ni Herodot(Herodotos), koji je toliko nestrpljiv da izloži svoju omiljenu teoriju o egipatskom poreklu grčke religije i civilizacije.Teorija o istočnom poreklu uglavnom potiče od aleksandrijskih pisaca, od kojih su je preuzelu hriščanski apologeti.Na primer, Egipčani iz helenističkog perioda tumačili su svoje mitove prema idejama grčke filozofije.Medutim, to tumačenje jeste samo jedan primer algorizovanje koje su činili aleksandrici; ono nema ništa objektivniju vrednost od mišljrnja Jevreja da je Platon svoju mudrost crpio iz Starog zaveta.Naravno, bilo bi veoma teško da se objasni kako je egipatska misao mogla da bude preneta Grcima (mi i ne očekujemo da su trgovci bili ti koji su prenosili filozofske ideje), ali kao što je to Barnet primetio, istraživati da li su filozofske ideje ovog ili onog istočnog naroda mogle da budu prenete Grcima praktično znači gubiti vreme, ukoliko se prethodno ne utvrdi da li je dotičan narod zaista imao filozofiju. Nikada nije dokazano da su Egipćani imali filozofiju koju bi mogli preneti, dok je neodrživa pretpostavka da je grčka filozofija došla iz Indije ili iz Kine. Postoji još jedno stanovište koje treba razmotriti. Grčka filozofija je bila prisno povezana sa matematikom, pa se tvrdilo da su Grci svoju matematiku preuzeli od Egipćana, a astronomiju od Vavilonaca. Više je nego verovatno da je matematika u Grka pretrpela uticaj Egipta a astronomija uticaj Vavilona, i to zbog toga što su grčka nauka i filozofija počele da se razvijaju upravo u onom području gde bi se mogla očekivati razmena s Istokom. Taj iskaz ne treba brkati s iskazom da Grci naučnu matematiku izvode iz Egipta, a svoju astronomiju iz Vavilona. Da ostavimo detaljne argumente po strani, neka bude dovoljno to što ćemo ukazati da su matematiku Egipćana sačinjavali empirijski, grubi i brzi metodi za postizanje praktičnih rezultata. Dakle, geometrija Egipćana se, uglavnom, sastojala od praktičnih metoda za ponovno omeđavanje polja posle izlivanja reke Nil. Naučnu geometriju nisu razvili Egipćani, nju su razvili Grci. Slično tome, i Vavilonci su astronomska proučavanja izvodili radi proricanja. Ta astronomija je, uglavnom, bila astrologija. Međutim, u Grka ona je postala naučna disciplina. Zato, čak i ako dopustimo da su praktična zemljomerska matematika Egipćana i astronomska posmatranja vavilonskih astrologa uticali na Grke i obezbedili im pripremnu građu, to uopšte nije bilo nauštrb originalnosti grčkog duha. Nauka i mišljenje, nešto sasvim različito od čisto praktičnog proračunavanja i astroloških pouka, bile su delo tog duha i ne duguju ništa Egipćanima niti Vaviloncima. Grci se, naime bespogovorno pojavljuju kao prvobitni mislioci i naučnici Evrope. Oni su, prvi, tragali za znanjem radi njega samog, i težili su ka saznanju u naučnom, slobodnom i bespredrasudnom duhu. Štaviše, zbog karaktera grčke religije, oni nisu imali nikakvu klasu sveštenika koja bi svojim jakim tradicijama i svojim vlastitim učenjima, tvrdoglavo održavanim i dostupnim samo malom broju pojedinaca, mogla da omete razvoj slobodne nauke. U svojoj istoriji filozofije Hegel prilično brzo odbacuje indijsku filozofiju, a kao razlog navodi da se ona ne razlikuje od indijske religije. Dopuštajući da u njoj ima filozofskih shvatanja, on tvrdi da ona nemaju formu misli. Ona su izražena u poetskoj i simboličkoj formi, pa im je, slično religiji, praktična svrha oslobađanje ljudi od životnih obmana i nesreća preča nego postizanje znanja radi samog znanja. Ne saglašavajući se u potpunosti sa Hegelovim shvatanjem indijske misli (koja je od Hegelovog vremena znatno jasnije prikazana zapadnom svetu i u svojim čisto filozofskim aspektima), sa njini možemo da se složiti u tome da je grčka filozofija od početka bila mišljenje koje je stremilo prema duhu slobodne nauke. Ona je, možda, ponekad težila ka tome da preuzme mesto religije, i sa stanovišta vere i sa stanovišta ponašanja. Ali to se dešavalo zbog nedovoljnosti grčke religije, a ne zbog nekog mitološkog ili mističkog karaktera grčke filozofije.(Niko i ne pomišlja, naravno, na to da umanji mesto i funkciju »mita« u grčkoj misli, a još manje tendenciju filozofije da u određenim vremenima pređe u religiju, kao što je slučaj sa Plotinom. Doista, kada je reč o mitovima, »u ranijim kosmologijama grčkih fizičara mitski i racionalni elementi se međusobno prožimaju u jednom još nerazlučenom jedinstvu«. Tako govori profesor verner Jeger u knjizi Aristotel, osnove istorije njegovog razvoja (Aristotel, Fundamentals of the History of His Development, p. 377). Profesor Celer (Zeller) naglašava nepristrasnog Grka prema svetu koji ih je okruživao, što im je, u spoju sa njihovim smislom za realnost i snagom apstrahovanje,»veoma rano omogučilo da svoje religiozne ideje sagledaju kao ono što su, zaprvo, bile - tvorevine umetničke uobrazilje «. (To, naravno, ne bi u potpunosti važilo za grćki narod u celini - za nefilozofsku većinu.)Od trenutka kada su poslovićni mudrost mudracai mitova pesnika zamenili upola naućna, upola filozofska razmišljanja i proučavanja jpnskih kosmologa, umetnost je, može se reči, bila zamenjena (sasvim logično) filozofijom.

 Njeni blistavi vrhunci biće Platon i Aristotel, a vremenom će,zajedno sa Plotinom, dostići visine u kojima se filozofija prevazilazi, ali ne mitologijom već misticizmom. Ipak, nije bilo naglog prelaza od »mita« ka filozofiji. Tako se može reći da je Hesiodova teogonija našla nastavljača u jonskoj kosmogonijskoj spekulaciji; mitski elementi se postepeno povlače pred rastućom racionalnošću, mada još ne iščezavaju. Doista, oni su prisutni u grčkoj filozofiji čak i u poslesokratskim vremenima.

Blistava ostvarenja grčke misli zametnula su se u Joniji. Ali ako je Jonija bila kolevka grčke filozofije, Milet je bio kolevka jonske filozofije. Jer u Miletu je Tales(Thales), najstariji jonski filozof, dostigao svoj vrhunac. Jonski filozofi su bili duboko impresionirani promenom, rađanjem i rašćenjem, propadanjem i smrću. Proleće i jesen u spoljašnjem svetu, mladost i starost u životu čoveka, nastajanje i propadanje — to su bile očevidne i neizbežne činjenice univerzuma. Velika pogreška je zamišljati Grke kao srećnu i bezbrižnu decu sunca, koja samo besciljno dangube po tremovima grada i zure u veličanstvena umetnička dela ili postignuća svojih atleta. Grci su bili veoma svesni mračne strane naše egzistencije na ovoj planeti, jer su u pozadini, sa druge strane sunca i radosti, uočavali neizvesnost i nesigurnost ljudskog života, neizbežnost smrti i tamnu budućnost. Teognidova izjava — »Najbolje je čoveku da se nije morao roditi i da nije morao ugledati svetlost sunca; ali ako se jednom rodio (drugo najbolje), za njega jeste da prođe kroz kapije smrti što je moguće brže« — podseća nas na Kalderonove (Calderon) reči (tako drage Šopenhaueru): »El mayor delito del humbre, Es haber nacido«.**. Teognidove reči ponovo odjekuju u Sofoklovom Edipu Kolonskom: ».. . Ne biti rođen — svaki pobeđuje govor«.

Međutim, iako su Grci imali svoj ideal umerenosti, od tog ideala neprestano ih je odvlačila volja za moć. Neprekidno međusobno trvenje grčkih gradova, čak i na vrhuncu grčke kulture, čak i onda kada im je u očiglednom interesu bilo da se skupa ujedine protiv zajedničkog neprijatelja, neprestane pobune u samim gradovima, bez obzira na to da li ih predvodi slavoljubiv oligarh ili demokrata demagog, podmitljivost javnih ličnosti u grčkom političkom životu — pa i onda kada je u pitanju bila bezbednost i čast njihovog grada — sve to pokazuje da je volja za moć bila vrlo jaka kod starih Grka. Grk se divio uspešnosti, divio se idealu jakog čoveka koji zna šta želi i ima snagu da to postigne; njegov pojam o vrlini znatnim delom je označavao sposobnost da se postigne uspeh. Kao što primećuje profesor De Berg (De Burgh): »Grci bi smatrali Napoleona za čoveka istaknute vrline.« Da bi se u to uverili, treba samo da pročitamo veoma iskreno i prilično razmetljivo priznanje bezobzirne zelje za vladanjem koje Tukidid daje u izveštaju o pregovorima između predstavnika Atine i Melosa. Atinjani izjavljuju: »ali i mi i vi treba da kažemo šta uistinu mislimo, i da težimo samo ka onom što je moguće, jer i mi i vi jednako dobro znamo da se u raspravi ljudi ono pravedno pojavljuje samo tamo gde je nužda prisile jednaka na obadve strane, a da moćni čine ono što mogu, dok slabi uzimaju ono što moraju.«* Slično se kaže i u slavnim rečenicama: »Jer za bogove verujemo, a za ljude znamo, da po nuždi prirode vladaju gde god mogu. Ovaj zakon nismo mi doneli, niti smo se prvi njime koristili; mi smo ga samo zatekli i preuzeli i za sva vremena ga ostavljamo potomstvu, a mi znamo da biste i vi i svi drugi, kada bi bili tako jaki kao što smo mi, činili ono što i mi činimo.«Jedva da bi se moglo naći besramnije iskazivanje volje za moć, a Tukidid uopšte ne daje nikakve nagoveštaje da on sam osuduje držanje Atinjana. Treba se podsetiti na to da su Atinjani, kada su Meljani konačno morali da se predaju, pobili sve muškarce koji su prispeli za vojsku, porobili žene i decu, i kolonizovali ostrvo a sve to u zenitu atinskog sjaja i umetničkih ostvarenja. Želja za viadanjem prisno je povezana sa grčkim shvatanjem o hibris. Čovek koji ide predaleko, koji nastoji da bude i da dobije više nego što mu sudbina određuje, neizbežno će, prema shvatanju Grka, izazvati božansku ljubomoru i sopstvenu propast. Čovek ili narod kojima vlada razuzdana žudnja za samoisticanjem strmoglavce padaju u pogibeljno samopouzdanje, a time se i uništavaju. Slepa strast uzgaja samopouzdanje, a uobraženo samopouzdanje vodi u propast.

Dobro je da se shvati ta strana grčkog karaktera. Platonova osuda teorije da »moć jeste pravo« postaje utoliko značajnija. lako se, dakako, ne slažemo sa Ničeovim ocenama, ne možemo a da se ne divimo njegovoj oštroumnosti u uvidanju odnosa imeđu grčke kulture i volje za moć. Naravno, ne u smislu da je tamna strana grčke kulture jedina strana njihovog duha daleko od toga. Kao što je delovanje volje za moć u grka činjenica, tako jeste činjenica i grčki ideal umerenosti i harmonije. Mi moramo da shvatimo da postoje dve strane grčkog karaktera i kulture: postoji strana umerenosti, umetnosti, Apolona i olimpiskih božanstava, i postoji strana razuzdanosti, bezobzirnog samoisticanja, dioniska pomama koju je Huripid naslikao u Bakhama. Kao što ispod blistavih ostvarenja grčke kulture može da se vidi kal ropstva, tako se i ispod sveta snova olimpske religije i olimpske umetnosti vidi ponor dioniskog besnila, pesimizma i svih oblika nedostatka umerenosti. Na kraju krajeva, nije sasvim fantastična pretpostavka, nadahnuta Ničeovom mišlju, da se znatan deo olimpske religije može smatrati za uzdu koju su namaknuli sami sebi dioniski grci. Gonjen voljom za moći do samouništenja, grk stvara olmpski svet snova, bogove koji ga ljubomorno nadziru da ne prekorači granice postavljene čoveku. Na taj način, grk izražava svoje predosećanje o tome da bi uzburkane sile njegove duše mogle na kraju da postanu razorne i za njega samog. Ovo tumačenje, naravno, nije naučan prikaz jednog istoričara religije o poreklu grčke olimpske religije; želimo samo da ukažemo na psihološke činioce na propise »prirode«, ako hoćete koji su možda, makar i nesvesno, delovali u duši Grka.

Ali napustimo tu digresiju. Uprkos melanholičnoj spram grčkog duha, činjenica da su Grci opažali neprekidan tok promene, prelazak živog u mrtvo i mrtvog u živo, pomogla im je da preko jonskih filozofa dopru do početka filozofije. Ti mudri Jonjani uvideli su da, uprkos svih promena i prelaza, može postojati nešto postojano. Zašto? Zato što se nešto menja u nešto drugo. Mora da postoji nešto sto je prvobitno, nešto Sto traje, nešto što poprima različite oblike i trpi promene. Pro-mena ne može da bude puki sukob suprotnosti. Razmišljajući, oni su zaključili da postoji nešto iza tih suprotnosti, nešto prvobitno. Stoga, jonska filozofija ili kosmologija uglavnom jeste pokušaj da se odredi šta jeste taj prvobitan element ili (Urstoff) svih stvari, pri čemu se jedan filozof odlučivao za ovaj, a drugi za onaj element. Šta je svaki filozof odredio za svoj Urstoff nije toliko bitno koliko činjenica da je ta ideja jedinstva svima bila zajednička. Činjenica promene, kretanja u aristotelskom smislu, sugerisala im je pojam o jedinstvu, iako, kao što Aristotel kaže oni  nisu objašnjavali  kretanje.

Jonjani su se međusobno razlikovali prema tome kako su odredivali svoju pratvar (Urstoff), ali im je bilo zajedničko to što su je smatrali materijalnom. Tales se odlučio za vodu, Anaksimen (Anaximenes)za vazduh, Heraklit za vatru. Suprotnost između duha i materije još nije bila shvaćena. Otuda, lako su de facto bili materijalisti - po tome što su jedan oblik materije nazivali načelom jedinstva i prvobitnom tvari svih stvari - oni, ipak, teško mogu da se smatrati materijalistima u našem smislu reči. Oni nisu jasno shvatali razliku između duha i materije. koju bi zatim odbacivali. Oni je nisu bili potpuno svesni, ili bar nisu uočavali njene implikacije. Stroga se može reči da jonski mislioci nisu bili toliko filozofi koliko prvobitni naučnici koji su pokušavali da objasne materijalni i spoljašnji svet. Ali moramo da se podsetimo na to da se oni nisu zaustavili na onom čulnom, nego su nadišli pojave dospevši do mišljenja. Bez obzira na to da li je voda, vazduh ili vatra odredivana kao pratvar (Urstoff), sigurno da se nijedna od tih tvari ne pojavja kao takva , to jest kao krajnji element. Da bi se bilo koja od njih shvatila kao krajnji element svih stvari, nužno je bilo da se ode preko pojava i čula.

Sređivanje

Ima li neko nekakvu ideju? --BokicaK ^{Got something to say?} 11:56, 10. март 2007. (CET)

За почетак чланак не треба раздвајати, јер ће остати само увод или клица од њега. Космолошки период се не може објаснити без помињања ових првих филозофа и њихове мисли. Ништа не смета да се неке ствари понове у респективним чланцима о сваком од њих. Можда средити, мало боље и прецизније срочити и подјелити на два одјељка, тј., монистичке и плуралистичке космологије, додати повезнице, итд. Кад ухватим времена да се позабавим, настојаћу да направим нешто од овога. За почетак стављам га на моју листу приоритета. ---Славен Косановић- {разговор} 12:57, 13. јул 2007. (CEST)

Ja stvarno ne znam šta sa ovim člankom. Ne razumem se u filozofiju, ne mogu da pronađem interwiki, članak je više skup biografija... -- Bojan  Razgovor  13:15, 31. јул 2008. (CEST)

Međutim, iako su Grci imali svoj ideal umerenosti, od tog ideala neprestano ih je odvlačila volja za moć. Neprekidno međusobno trvenje grčkih gradova, čak i na vrhuncu grčke kulture, čak i onda kada im je u očiglednom interesu bilo da se skupa ujedine protiv zajedničkog neprijatelja, neprestane pobune u samim gradovima, bez obzira na to da li ih predvodi slavoljubiv oligarh ili demokrata demagog, podmitljivost javnih ličnosti u grčkom političkom životu — pa i onda kada je u pitanju bila bezbednost i čast njihovog grada — sve to pokazuje da je volja za moć bila vrlo jaka kod starih Grka. Grk se divio uspešnosti, divio se idealu jakog čoveka koji zna šta želi i ima snagu da to postigne; njegov pojam o vrlini znatnim delom je označavao sposobnost da se postigne uspeh. Kao što primećuje profesor De Berg (De Burgh): »Grci bi smatrali Napoleona za čoveka istaknute vrline.« Da bi se u to uverili, treba samo da pročitamo veoma iskreno i prilično razmetljivo priznanje bezobzirne zelje za vladanjem koje Tukidid daje u izveštaju o pregovorima između predstavnika Atine i Melosa. Atinjani izjavljuju: »ali i mi i vi treba da kažemo šta uistinu mislimo, i da težimo samo ka onom što je moguće, jer i mi i vi jednako dobro znamo da se u raspravi ljudi ono pravedno pojavljuje samo tamo gde je nužda prisile jednaka na obadve strane, a da moćni čine ono što mogu, dok slabi uzimaju ono što moraju.«* Slično se kaže i u slavnim rečenicama: »Jer za bogove verujemo, a za ljude znamo, da po nuždi prirode vladaju gde god mogu. Ovaj zakon nismo mi doneli, niti smo se prvi njime koristili; mi smo ga samo zatekli i preuzeli i za sva vremena ga ostavljamo potomstvu, a mi znamo da biste i vi i svi drugi, kada bi bili tako jaki kao što smo mi, činili ono što i mi činimo.«Jedva da bi se moglo naći besramnije iskazivanje volje za moć, a Tukidid uopšte ne daje nikakve nagoveštaje da on sam osuduje držanje Atinjana. Treba se podsetiti na to da su Atinjani, kada su Meljani konačno morali da se predaju, pobili sve muškarce koji su prispeli za vojsku, porobili žene i decu, i kolonizovali ostrvo a sve to u zenitu atinskog sjaja i umetničkih ostvarenja. Želja za viadanjem prisno je povezana sa grčkim shvatanjem o hibris. Čovek koji ide predaleko, koji nastoji da bude i da dobije više nego što mu sudbina određuje, neizbežno će, prema shvatanju Grka, izazvati božansku ljubomoru i sopstvenu propast. Čovek ili narod kojima vlada razuzdana žudnja za samoisticanjem strmoglavce padaju u pogibeljno samopouzdanje, a time se i uništavaju. Slepa strast uzgaja samopouzdanje, a uobraženo samopouzdanje vodi u propast. Dobro je da se shvati ta strana grčkog karaktera. Platonova osuda teorije da »moć jeste pravo« postaje utoliko značajnija. lako se, dakako, ne slažemo sa Ničeovim ocenama, ne možemo a da se ne divimo njegovoj oštroumnosti u uvidanju odnosa imeđu grčke kulture i volje za moć. Naravno, ne u smislu da je tamna strana grčke kulture jedina strana njihovog duha daleko od toga. Kao što je delovanje volje za moć u grka činjenica, tako jeste činjenica i grčki ideal umerenosti i harmonije. Mi moramo da shvatimo da postoje dve strane grčkog karaktera i kulture: postoji strana umerenosti, umetnosti, Apolona i olimpiskih božanstava, i postoji strana razuzdanosti, bezobzirnog samoisticanja, dioniska pomama koju je Huripid naslikao u Bakhama. Kao što ispod blistavih ostvarenja grčke kulture može da se vidi kal ropstva, tako se i ispod sveta snova olimpske religije i olimpske umetnosti vidi ponor dioniskog besnila, pesimizma i svih oblika nedostatka umerenosti. Na kraju krajeva, nije sasvim fantastična pretpostavka, nadahnuta Ničeovom mišlju, da se znatan deo olimpske religije može smatrati za uzdu koju su namaknuli sami sebi dioniski grci. Gonjen voljom za moći do samouništenja, grk stvara olmpski svet snova, bogove koji ga ljubomorno nadziru da ne prekorači granice postavljene čoveku. Na taj način, grk izražava svoje predosećanje o tome da bi uzburkane sile njegove duše mogle na kraju da postanu razorne i za njega samog. Ovo tumačenje, naravno, nije naučan prikaz jednog istoričara religije o poreklu grčke olimpske religije; želimo samo da ukažemo na psihološke činioce na propise »prirode«, ako hoćete koji su možda, makar i nesvesno, delovali u duši Grka.

Ali napustimo tu digresiju. Uprkos melanholičnoj spram grčkog duha, činjenica da su Grci opažali neprekidan tok promene, prelazak živog u mrtvo i mrtvog u živo, pomogla im je da preko jonskih filozofa dopru do početka filozofije. Ti mudri Jonjani uvideli su da, uprkos svih promena i prelaza, može postojati nešto postojano. Zašto? Zato što se nešto menja u nešto drugo. Mora da postoji nešto sto je prvobitno, nešto Sto traje, nešto što poprima različite oblike i trpi promene. Pro-mena ne može da bude puki sukob suprotnosti. Razmišljajući, oni su zaključili da postoji nešto iza tih suprotnosti, nešto prvobitno. Stoga, jonska filozofija ili kosmologija uglavnom jeste pokušaj da se odredi šta jeste taj prvobitan element ili (Urstoff) svih stvari, pri čemu se jedan filozof odlučivao za ovaj, a drugi za onaj element. Šta je svaki filozof odredio za svoj Urstoff nije toliko bitno koliko činjenica da je ta ideja jedinstva svima bila zajednička. Činjenica promene, kretanja u aristotelskom smislu, sugerisala im je pojam o jedinstvu, iako, kao što Aristotel kaže oni  nisu objašnjavali  kretanje.

Jonjani su se međusobno razlikovali prema tome kako su odredivali svoju pratvar (Urstoff), ali im je bilo zajedničko to što su je smatrali materijalnom. Tales se odlučio za vodu, Anaksimen (Anaximenes)za vazduh, Heraklit za vatru. Suprotnost između duha i materije još nije bila shvaćena. Otuda, lako su de facto bili materijalisti - po tome što su jedan oblik materije nazivali načelom jedinstva i prvobitnom tvari svih stvari - oni, ipak, teško mogu da se smatrati materijalistima u našem smislu reči. Oni nisu jasno shvatali razliku između duha i materije. koju bi zatim odbacivali. Oni je nisu bili potpuno svesni, ili bar nisu uočavali njene implikacije. Stroga se može reči da jonski mislioci nisu bili toliko filozofi koliko prvobitni naučnici koji su pokušavali da objasne materijalni i spoljašnji svet. Ali moramo da se podsetimo na to da se oni nisu zaustavili na onom čulnom, nego su nadišli pojave dospevši do mišljenja. Bez obzira na to da li je voda, vazduh ili vatra odredivana kao pratvar (Urstoff), sigurno da se nijedna od tih tvari ne pojavja kao takva , to jest kao krajnji element. Da bi se bilo koja od njih shvatila kao krajnji element svih stvari, nužno je bilo da se ode preko pojava i čula.