Разговор:Србљи

Неколико погрешака у тумачењу старијех споменика

Овдје ћу говорити само о онијем погрешкама, које се тичу српскога имена. Ријеч Хрвати има у старијем споменицима три значења: 1) = хрватско племе, 2) = Хрватска. Ово се значење може врло често наћи у старијем споменицима а гдјешто и данас н. п. у народној пјесми (Вук. Рјечник: Хрвати): „Па ти зовни у Хрвате равне – Побратима од Хрвата Мату.“ Ријеч равне показује, да овдје ријеч Хрвати не може ништа друго значити него: Хрватска. 3) = људи из Хрватске. За ово је значење Вук употребљавао ријеч Хрваћани (а и данас је гдекоји књижевници употребљавају с тијем значењем, премда је та ријеч у старије вријеме каткад исто значила што и Хрвати (= хрв. племе). 1640. год. пише Б. Кашић: „Hrvat, Dalmatin, Bošnjak...“ Андрија Качић каже, да је Демогој краљевао „nad Rvatim i Dalmatinim“ (2 пут)“ и „Svadiše se Hrvati junaci, Dalmatini i mladi Bošnjaci.“

У Rječniku југосл. академије готово и нема овакијех примјера, али ја мислим, да би их се прилично много могло наћи у споменицима. Ми би н. п. и данас казали : Руси навалише (или: руска војска навали) на Турке, па било у тој војсци само 10% Руса по племену.

То је можда био узрок, да су неки људи мислили, да је ријеч Хрват само политичко име н. п. Љ. Вукотиновић: „Каkono god što je kroatizam naš politički život, tako je u literarnom smislu kroatizam ništa, ni ne može drugo nego ništa biti.“

И ријеч хрватски има без сумње прва два значења а по свој прилици сва три поменута значења. Исто је тако и ријеч Србљи имала та три значења, као што се свако може увјерити из рјечника Ђ. Даничића. Али данас нико не каже Србљи мј. Србија, Српска, а тешко да је игдје та ријеч = Србијанци, људи из Србије.

Неки су људи извртали значење овијех ријечи или за то , што су неуки или за то , што су хтјели друге људе преварити . Тако н. п.

I. B. Клајић каже: „Nu bosanska se je država koji put i dalje protegnula preko medja tih oblasti, te su se bosanski vladari tada ponosno pisali: Kralj Srbljem,... Dalmaciji i Hrvat“ smatrajući da ih ide gospodstvo nad svimi Hrvati i Srbi, gdje ih goder imade. Ово није истина. Та титула гласи овако н. п. у Стј. Томаша Остојића (1446. год.): „краль срьблемь, Босни, приморию, хȣмьсци земли, Дальмации, хрьватомь, донимь краѥмь, западнимь странамь, Ȣсȣри, Соли, подринию и к томȣ." Овдје је Србљем = Србији, Српској, а тако и Хрватом = Хрватској, а то доказује 1) здрав разум, 2) титуле истијех краљева на латинском и на талијанском језику, у којима стоји: Rasсiе (Ra[ss]еiе, de Rassia), de Servia.

II. На другом мјесту каже исти В. Клајић: „pače se čini, da je Konstantin pribrajao oblasti Hum, Neretvu, Travunju i Zetu srbskim zemljam a ne hrvatskim.“ Није истина, да се то чини, јер Константин Порф. то изријеком каже за прве три области, и то за Неретву каже ра три мјеста, а за Захумље и за Конавли и за Требиње на два мјеста. Види напријед П. главу 950. год. За тијем каже В . Клајић : „ Zato on ni ne pribraja te oblasti Srbiji ( kao sastavne česti njezine ) , već reda njihove žitelje uz Hrvate i Srbe , očit znak , da sam ne zna pravo , kamo bi s njima ... Čemu to nabrajanje, ako su Zahumci, Travunjci, Konavljani, Dukljani i Neretljani i onako Srblji. “ Друго је Србија а друго српски . народ — то данас и дјеца знају . Овдје је Σερβλοι = људи из Србије, Србијанци. За што не би та ријеч у грчком језику могла имати два значења , кад је у нас имала три и код ученијех и пошmeнијех људи није начинила никакве забуне ? Г . би В . Клајић морао доказати , да је то противно грчком језику или да Константин Порфирогенит није добро знао грчки . Н . пр . ријеч Περσαι значи : 1 ) људи из покрајине Персије , т . ј . људи персијскога племена , 2 ) људи из персијске државе . Говорећи о постојању ријечи бан, каже В. Клајић да су многи људи поредили ријеч бан "s češko-poljskom riečju pan" те вели: "Na to je možda mislio već Grk Cinnamus u 12. stoljeću, kad je pisao: μπανος". Ријеч се μπανος изговара банос (μπ се на почетку ријечи свагда изговара б). Кинам је дабогме знао и чешки и пољски, кад г. В. Клајић не зна читати грчкијех слова, а хоће да оцјењује грчкога писца.

III. Говорећи о српском краљу Стефану Првовјенчаном каже“ В. Клајић: Veoma je zanimljivo promatrati titulaturu novoga kralja u to doba. U jednoj povelji, kojom dariva samostanu sv. Marije na otoku Mljetu neka sela, imade on naslov „az grešnij Stefan, velj kralj, naměstnik i gospodin vse srpskije zemlje i Dioklije i Dalmacije i Travunije i hlmske zemlje“, a podpisuje se na koncu povelje: „Stefan po milosti božijoj vénčanij kralj i samodrž'c vs je srpske zemlje i pomorskije." Stjepan dakle razlikuje u podpisu točno „vse srpske zemlje“ i onda opet „pomorske“, koje nisu srpske. No koje su te pomorske zemlje, a nisu srbske? To nam tumači sam naslov kraljev u istoj povelji, gdje najprije spominje „vse srpske zemlje“, i onda poimence nabraja ostale zemlje, koje nisu srbske, a te su Dioklija, Dalmacija, Travunja i Hlmska zemlja. Prvi dakle kralj od porodice Nemanjića jasno priznaje, da pomorske zemlje njegove, poimence Dioklija, Dalmacija, Travunja i Hum nisu srpske zemlje, jer ih inače ne bi posebice izbrajao, nego bi ih naprosto zvao srpskimi i uvrstio medju „ vsu srpsku semlju “ . Da to točno razlikovanje srpske zemlje od nesrbskih nije možda slučajno, svjedoči namah druga povelja Stjepanova, kojom osniva Žicu. U toj povelji imade on naslov „venčani prvi kralj vse srpski je zemlje, Dioklije i Travunije i Dalmacije i Zahlmije“, pa se tako i opet konstatuje, da ća i prvi Nemanjići nisu Dioklije, Travunje, Dalmacije i Zahumlja (pomorsku zemlju) smatrali srpskimi. За тијем каже: Nasljednici Stjepana Prvovjenčanoga neprestano razlikovahu točno srpske ili raške zemlje od pomorskih. Tako primjerice Stjepan Vladislav (1231—1243) imade u jednoj povelji naslov „kralj vséh raških zem'l i Dioklitije i Dalmacije i Travunije i Zahlmije“, a u drugoj se podpisuje opet: kralj vséh srbskih zeml i pomorskih. Jednako rade redom svi Nemanjići. Napokon i sam Dušan Silni (1331—1355) radi tako, te se naročito prije krunisanja za cara redovito zove „kralj osjeh srpskih zemalj i pomorskih“ ili u latinskih spisih „rex Servie, Dalmatie, Dioclie, Albaniе, Zente, Chelmenie et maritime regionis rex.“ Ово тумачење није ни мало истинито. Треба знати:

1) да су владалачке титуле врло непоуздана грађа за историју.

2) да се Србија у старо вријеме звала Српска Земља (тако треба писати) и Србљи н. пр. у титулама деспота Стефана једно и друго. Према томе је: „Краљ „све Српске Земље и поморске“ = (на данашњем језику) краљ „све Србије и Приморја“; а то доказује 1) здрав разум, 2) латински и талијански пријевод тијех титула н. п. „Stephano Radoslavo...ré de Servia et de Marina“; „Stephanus Vladislavus... rex totius terre de Rassa, Dioclitie, Dalmatie, Tribunie, Zachulmie“; „Ego Stephanus Uros dei gratia rex totius terre Rassie el, Marine“! и т. д.“

3) Требало би употребити све титуле. Стефан се Првовјенчани потписивао и овако: „Стефань краль и сь богомь самодрьжьць српски“, а други пут „Стефан, краль срьпски“,“ а Стефан Владислав: „Стефань Владиславь помокию божиѡвь краль србски“, а тако и : „Стефань Ȣрошь краль, все србске земле"“ и „Стефань Ȣрѡшь краль српски“ и „Стефань Оурѡшь. краль... вcѣхь срьбьские земьль." — У овијем титулама стоји управо противно од онога што хоће В. Клајић.

Користан материјал.--Владимир Нимчевић (разговор) 18:01, 12. април 2016. (CEST)

IV. В. Клајић мора и басне "попа Дукљанина" извртати, да би залудио своје читаоце. Како он употребљава попа Дукљанина, показују ови примјер:

1) В. Клајић каже: "Pop Dukljanin pripovieda, da je u staro doba čitava zemlja od jadranskoga mora do Drine, Save i Šare planine (na jugu) bila podložna jednomu kralju.“ — Није истина. Нема тога у Дукљанина, да је та земља ишла „do Drine, Save i Šare planine.“

2) Говорећи о скупштини краља Светопелека „in planitie Dalmaе“ пише В. Клајић": „sazove kralj „sav puk podložne zemlje“ zajedno s bani, župani i satnici njegovimi na veliki sabor.“ Светошелек је сазвао“: „omnes populos terrae et regni populos terrae et regni sui" а остало је (т. ј. "zajedno s bani, župani i satnici njegovimi") В. Клајић измислио.

3) На другом мјесту каже В. Клајић": „Razdielivši tako kraljevstvo namjestiše u nekim pokrajinama po jednoga bana (т.ј. vojvodu) od braće i rodjaka kraljevih.“ – У оригиналу стоји": (Краљ Светопелек) „Unaquaque autem in provincia banum ordinavit, id est ducem, ех suis consanguineis fratribus.“ — Дакле не стоји у оригиналу „u nekim pokrajinama“ него: „у свакој покрајини.“ Consanguinei fratres нијесy braća i rodjaci него браћа по крви (рођена браћа).

4) Још каже В. Клајић“: „oblast od Duvanjskoga polja, gdje je bio sabor, pa na sjever... imaše biskupije u Spljetu, Trogiru. i Dubrovniku.“ — Зар је Дубровник„na sjever“ „od Duvanjskoga polja“?! У баснама стоји, да је име томе пољу Dalma, а ко хоће нека погађа, гдје је та Dalma.

5) На другом мјесту пише В. Клајић“: „taj pop Dukljanin izriekom kaže, da se čitavo primorje dalmatinsko od Duvanjskoga polja do grada Bara zvalo Crvena Hrvatska... on znade, da su njoj pripadali... Ulcinj, Skadar...“ Затијем наставља В. Клајић" овако: „Zato ne ćemo pogriešiti, ako mupovjerujemo, da se zemlja od Duvna do Bara u staro doba (prije Nemanjića) zvala Crvena Hrvatska.“ — Да је та земља ишла на југ до града Бара, као што В. Клајић на два мјеста тврди, то је он пронашао, исто тако и то, да су у тој земљи, која иде на југ до града Бара градови „Ulcinj, Skadar.“ — В. Клајић каже“, да је поп Дукљанин „mnogo toga pobrkao“, а В. Клајић хоће да и то побркано још више побрка.

Овдје ћу још додати ово :

а) У почетку љетописа „попа Дукљанина"стоји, да је он превео са словенског језика ЈЉеНит ОоШогит" — а то је дај- буди један дио тога љетописа — а Фр. Рачки мисли, да је први дио тога љетописа = 1Ље11из ОоШогит, који је поп Дукљаннн иревео са словенског језика и у ком се помиње Црвена Хрватска.

б) У хрватском љетопису, који је по свој прилици слободно преведен из „Дукљанинова љетописа" нема тога мјеста о Цр- веној Хрватској.

в) Требало би то мјесто казати овако: У првом дијелу басана, на којима се пише име попа Дукљанина, и који по миш- љењу Фр. Рачкога за историју „neima baš nikakove vriednosti" а по мишљењу С. Љубића треба „da se na lomači spali", стоји од прилике ово: „Готски краљ" Светопелек раздијели у вријеме Ћирила и Методија (у вријеме Ћирила и Методија није било на Балканском Полуострву такога краља) у скупштини (које није нигда ни било) своју државу (које није нигда ни било) и један дио те државе од „Dalme" до Драча назва (vocavit) Црвеном Хрватском.

V. О погрешкама у некијех грчкијех писаца писао је Фр. Рачки." На једном мјесту каже он“: „Nu ako pomenuto mjesto kod Kedrena sravnimo s drugim mjestom kod Scylitzesa po priobćenom izvoru, dolazimo do njeke dvojbe, njeke dvojbe, koja još ne bi do sada na svjetlo iznesena. Scylitzes na ime mieša Hrvate i Srbe, držeći jih za jedan narod ne samo po jeziku nego i po poviesti i državnom biću. Ova se pometnja kod Scylitzesa ističe osobito u opisu bugarskoga ustanka..." Ове је погрешке употребио В. Клајић као доказе за извртање историје и за залуђивање неуке свјетине. У њега је доказ оно што је у Фр. Рачкога „pometnja“, за то он не помиње, да су те погрешке понајвише настале тако, што су писци преписивали једни од других и то не само мисли него и ријечи и реченице. Да би што боље залудио неуку свјетиву, исписује он и ри- јечи Фр. Рачкога о тој ствари, али само онај дио, у ком Фр. Рачки казује или тумачи оно, што стоји у писца, а изоставља онај дио, у ком Фр. Рачки казује, како је ова или она погрешка настала.

VI На једном мјесту пише В. Клајић“: „Da bismo mogli razumjeti Kačića, koji Boku zove dikom od Hrvata, pak da bismo mogli vjerovati, da je on zaista Boku smatrao hrvatskom, obazreti nam se је...“ Да је В. Клајићу стало до истине, он би овдје додао мисао налику на ријечи Ив. Кукуљевића“: „bunca vriedni naš Kačić“ па би из самога А. Качића споменуо примјере који говоре против поменутога мјеста. Нека читалац има на уму само ове примјере“: , „Hrvatsko kraljestvo uzdržaše pod sobom mnoge države, to jest Karmiu, Karintiu, Stiriu, Liku, Krbavu i svu donju Dalmaciu od Istrie do Cetine. I sve ove države bihu vladane Od bana Oli ti duka hrvatskih... i svi oni koji bihu njima podložni, zovu se Hrvati, zarad zemlje Croache, oli ti Hrvatile i zaradi njenih bana, od kojih imam u kratko besiditi“; и други примјер: „sva Hrvatska zemlja, to jest Lika, Krbava i Kotar“; испореди и ово: „Odbiže nas Lika i Krbava Plemenita Hrvatska država I vas Kotar do vode Cetine“. На другом мјесту казује А Качић", како се Хрвати доселише у (римску) Далмацију fе „Rvatsku naseliše zemlju: a prozvaše se Rvati od njiova Bana, komu Rvat ime biše". Треба имати на уму и ријечи самога А. Качића: "različiti pisaoci različito kažu, i kako oni pisaše, onako ti ja pridajem".

--Владимир Нимчевић (разговор) 21:56, 12. април 2016. (CEST)