Реа

Из Википедије, слободне енциклопедије
Реа, Берлин

Реа (грч. Рέα, лат. Rhea) је у грчкој митологији кћерка титана Урана и Геје.

Митологија[уреди]

Реа је била сестра и жена Хроноса. Хронос је збацио са власти оца Урана и затворио га у Тартарус. Тада он и Геја постадоше краљ и краљица богова.

Време Рее и Хроноса било је тзв. златно доба, време када није било потребе за законима и правилима јер је владао мир на свету. Хронос и Реа су имали неколико деце: Хестију, Деметру, Херу, Посејдона, Хада, али Хронос их је све прогутао чим су се родили, јер се бојао да ће му одузети власт као што је он урадио свом оцу. Реа је своје последње дете, Зевса, родила на Криту. У помоћ Геје и Урана га је сакрила, а Хроносу је дала камен умотан у одећу да га прогута.

Постоји пар верзија о одрастању Зевса.

  • Одгојила га је Геја
  • Одгојила га је Амалтеа
  • Одгојила га је нимфа Адамантеа. Како је Хронос владао земљом, небесима и морем, она га је завезала тако да је висио са дрвета не налазећи се ни на небу, ни на земљи ни на мору, бећ између њих и тако Хронос не успеше да га види.
  • Одгојила га је нимфа Киносура. У знак захвалност, Зевс ју је поставио међу звезде након њене смрти.
  • Одгајила га је Мелиса која га је хранила козјем млеком

Када је одрастао Зевс је натерао оца да испљуне децу супротним редом од оног којим их је гутао: прво камен, затим остале. Једна верзија је и да је Зевс расекао Хроносов стомак. Након што је ослободио браћу и сестре, Зевс је ослободио киклопе, гиганте, сторуке дивове и браћу Хроносову, који су прво од руке Урана затворени у Тартару, а затим и од Хроносове, а ови му дадоше муњу. Након овога Зевсова браћа и сестра заједно са киклопима и осталим бићима поведоше рат против Хроноса и осталих титана. Када су их победили, Хроноса и остале титане бацише у Тартар, најдубље место на земљи.

Највећи храм био је на Криту, где је по легенди и сакрила Зевса од Хроноса.

Симбол Реје је месец или два лава.

Референце[уреди]

  • Војтех Замаровски, Јунаци античких митова, Лексикон грчке и римске митологије, Загреб 1985, стр. 294.