Споменик деспоту Стефану Лазаревићу

Из Википедије, слободне енциклопедије
Споменик деспоту Стефану Лазаревићу
Споменик деспоту Стефану Лазаревићу
Споменик деспоту Стефану Лазаревићу
Опште информације
Место Марковац
Општина Градска општина Младеновац
Држава Застава Србије Србија
Време настанка 1427.
Тип споменика Споменик културе од изузетног значаја
Надлежна установа за заштиту Завод за заштиту споменика културе
Надлежна институција
Седиште Београд
Адреса Калемегдан 14 11000 Београд
Телефон (011) 3287-557, 3287-420
Факс (011) 3287-411
Интернет страна Званични сајт
Електронска пошта [1]

Споменик са записом о смрти деспота Стефана Лазаревића постављен је 1427. године у порти цркве Светог Пророка Илије у засеоку Црквине, делу села Марковца, општина Младеновац[1].

Историја[уреди]

Прича о споменику на месту смрти деспота Стефана Лазаревића сеже у време када је Београд, под овим великим и племенитим владаром, био центар трговине, занатства и дипломатије, расадник уметности и књижевности, али и историјска позорница великих ратова и страдања српског народа. Само две године након што је после битке код Ангоре[2], у којој је предводио непоражено крило тешких оклопника, примио од византијског цара титулу деспота и постао самостални владар, деспот Стефан добио је од угарског краља Београд на управу. Према речима његовог биографа Константина Философа[3], деспот је био опчињен Београдом и његовим положајем, који је поредио са „најлепшим местом, од давнина превеликим градом“.

Иако су деспотовом државом одјекивала стална звецкања оружјем, која су се потом смењивала са краћим или дужим периодима мира, Београд је постао чувен у читавој ондашњој Европи, како по високој дипломатији, која је била на нивоу Млетачке државе и Византије[4], тако по сталној преписци са богатим владарским кућама и трговини која је цветала у мирним етапама градског живота. На деспотовом двору, на горњем граду Београдске тврђаве[5][6] све је било уређено према високим византијским стандардима и правилима. Међутим, државу и деспота потресали су и унутрашњи немири. Племићки сталеж није благонаклоно гледао на његове успехе, замерајући му сарадњу и блискост са Угарским двором, као и на то што је са поносом носио орден „златног змаја“.

Сукоб са великашима, предвођеним деспотовим млађим братом Вуком Лазаревићем, прерастао је у прави грађански рат. У тренуцима највеће патње, 1409. године, деспот Стефан изразио је своје мисли кроз „Слово љубве“, узвишену песму о братској љубави. Јунак на бојном пољу, у братској љубави великодушан, деспот Стефан био је владар византијске узвишености и омиљен од народа. Тактичност у поступању, нарочито са турским султанима, донели су му дужи период мира, у којем је и даље предано радио на учвршћивању државних граница, како би свом законитом наследнику Ђурђу Бранковићу предао уређену и стабилну државу. Међутим, у таквој „идиличности“ није уживао дуго.

Смрт деспота Стефана[уреди]

Као што је то био случај са већином европских владара и племића тога времена, и деспот Стефан је волео и често практиковао да оседла коња и са својом свитом одјаше у лов у оближња села око Београда. Приликом једног од повратака са угарског двора, затекавши се у близини места познатог као Глава или Главица, деспот је зауставио своју пратњу да би изјахао у лов. Као што је имао обичај да уради, испружио је руку, како би на њу примио крагуја, али његово тело није хтело да слуша. Читава свита приметила је како се деспотово тело нагиње час на једну час на другу страну, указујући да се нешто необично дешава. Сви су добро знали деспотово достојанствено понашање на коњу, па су са чуђењем гледали како се беспомоћно обрушава на земљу.

Према предањима, његову изненадну погибију 19. јула 1427. године, обележила је мистична олуја, од које се небо над Београдом зацрнило а тресак грома прекрио тихо изговорене деспотове последње речи: „По Ђурђа, по Ђурђа!“ Деспотова смрт у народу је, попут Страшног суда, доживљена као пропаст, судњи дан. У стрепњи пред надолазећим невољама читава деспотовина оплакала је свог великог владара, за кога је од почетка знала да је „онај изабрани гласник новог доба“. Деспотова смрт најавила је најтежи период у историји српске државе и народа оличен у пропасти деспотовине и губитку државног идентитета.

Подизање споменика[уреди]

Споменик

Како би се сачувало сећање на тренутак упокојења омиљеног и цењеног владара, постављен је камени белег на самом месту где је деспот пао са коња, у непосредној близини цркве чији је ктитор он сам био. Опраштајући се од свог господара, најближи сарадници, који су се у тренутку несреће и налазили у његовој свити, подигли су му споменик од венчачког мермера исписујући тиме најлепше поруке оданости и поштовања. Из тих записа сазнајемо да је споменик подигао Ђурађ Зубровић, властелин из области којој је припадао заселак Глава и витез из деспотове свите. Као што је и деспот био високог раста и достојанственог држања, због чега је у народу био познат као Високи Стефан, тако је и споменик израђен у форми обелиска, која треба да призове узвишеност његове владавине и бесмртност његове душе.

Натписи на споменику[уреди]

Израз љубави и захвалности, испуњен искреним болом и тугом због губитка владара, показују натписи на осталим странама споменика: Благочастиви господин Стефан, добри господин и Предобри и мили и слатки господин деспот, о горе тому ко га виде на овом месту мртва. Ипак, најлепши запис преминулом деспоту исписан је у форми епитафа на чеоној страни споменика. Аутор ових редова је, према једном тумачењу, поп Вукша, чији се потпис и налази на ужој страни споменика, док по другима овај текст представља последње опраштање деспотовог великог пријатеља и биографа Константина Философа. Без обзира на идентификацију ауторства деспотовог епитафа, његови редови представљају један од најлепших текстова српске средњовековне књижевности, али и неоспоран историјски извор за проучавање деспотовог живота и смрти. Подаци из записа, нарочито они који се односе на области којима је за живота владао, на трајање његове владавине и тачно време смери, истоветни су са онима изнетим у деспотовој биографији. Уз епитаф, како је то био обичај у средњовековној Србији, урезана је представа Христовог крста на Голготи, чија је симболика у директној вези са темом страдалништва и мучеништва, као и нечитка представа јелена, која алудира на догађај лова у којем је деспота задесила изненадна смрт.

Језик којим је писан епитаф припада књижевној средњовековној врсти, такозваном „кићеном“ стилу, којим доминира свечани тон типичан за форму надгробног споменика подигнутог високој личности, нарочито владару. Као симбол снаге вере и оданости витешком завету споменик је преживео бурне периоде српске историје након деспотове смрти до наших дана. Његова чврстина и одупирање времену, као и белина његових углачаних страна, представљају једини сачувани подестник на славног владара, песника, подвижника, ктитора и мученика.

Епитаф на чеоној, западној страни споменика:

Викицитати „Ја, Деспот Стефан, син светога кнеза Лазара и по представљању тога милошћу Божјом бих господин свим Србима и Подунављу и Посављу и делу угарске земље и босанске а још и Приморју зетском. И у богоданој ми власти проводих живота мојега време колико благому изволи се Богу, година око 38. И тако дође мени заповест општа од цара свих и Бога, говорећи послани к мени анђео: Иди! И тако душа моја од убогог ми разлучи се тела на месту званом Глава, године тада текуће 6000 и 900 и 30 и 5 индиката 5 сунцу круг 19 и луне 19, месеца јула 19 дан.“
({{{2}}})

Остали натписи:

Викицитати „Благочастиви господин Стефан, добри господин и Предобри и мили и слатки господин деспот, о горе тому ко га виде на овом месту мртва.“
({{{2}}})

Натпис на источној страни испод крста:

Викицитати „Ја Ђурађ Зубровић, грешни раб Божији, поставих овај камен.“
({{{2}}})

Натпис на ужој страни:

Викицитати „Прости, Боже, попа Влкшу“
({{{2}}})

Културно наслеђе[уреди]

Јединствен по свом садржају и функцији споменик представља важно сведочанство за проучавање историје, уметности и књижевности средњовековног Београда и Србије. Као један од најстаријих и најзанчајнијих споменика балканског културног наслеђа Споменик на месту смрти деспота Стефана Лазаревића заштићен је 1979. године као споменик културе од изузетноз значаја за државу.

Споменик се налази у порти цркве Светог Пророка Илије, која је саграђена 1886. године на месту ранијег сакралног објекта, за који се претпоставља да датира из петнаестог века. Према неким изворима, првобитну цркву подигао је у стилу моравске архитектуре и посветио Богу сам деспот Стефан Лазаревић. Црква је обновљена 1836. године, залагањем кнеза Милоша Обреновића, а иконостас за ову цркву израдио је 1853-54. године један од најзначајнијих српских иконописаца деветнаестог века Димитрије Посниковић. Обновљена црква служила је све до 1884. године, када је због страдања изазваног земљотресом порушена, а на њеном месту саграђен је данашњи храм 1886. године.

Референце[уреди]

  1. ^ Туристичка организација Младеновца, 9.10.2013.http://www.tom.co.rs/index.php?option=com_content&view=article&id=56&Itemid=101&lang=sr
  2. ^ Политикин забавник, 9.10.2013. http://politikin-zabavnik.rs/pz/tekstovi/јuris-srpske-konjice
  3. ^ http://scindeks.ceon.rs/article.aspx?query=ISSID%26and%2610195&page=2&sort=8&stype=0&backurl=%2Fissue.aspx%3Fiss http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:164911-Zivot-despota-Stefana
  4. ^ Г. Острогорски, Историја Византије
  5. ^ Београдска тврђава, 9.10.2013. http://www.beogradskatvrdjava.co.rs/
  6. ^ М. Поповић, Београдска тврђава, Археолошки институт, Београд 1982.

Извори и литература[уреди]

  • beogradskonasledje.rs/kd/zavod/mladenovac/spomenik-na-mestu-smrti-despota-stefana-lazarevica.html
  • http://beogradskonasledje.rs/wpcontent/uploads/2012/06/Spom_mestu_smrti_Stefana_lazarevica.pdf
  • Досије споменика културе, Завод за заштиту споменика културе града Београда, Место смрти деспота Стефана Лазаревића.
  • Сима Ћирковић, Срби у средњем веку, Београд 1998.
  • Сима Ћирковић, Деспот Стефан Лазаревић, Српски „Златни змај“, Београд град тајни, Београд 2003.
  • Константин Философ, Житије деспота Стефана Лазаревића, Г. Милановац 2004.
  • Марко Н. Вујичић, Црква деспота Стефана у Црквинама, Православље бр. 925, Београд, 01.10.2005

References[уреди]