Црвена цапица

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са R. botrytis)

Црвена цапица
Научна класификација
Царство:
Дивизија:
Класа:
Ред:
Породица:
Род:
Врста:
R. botrytis
Биномно име
Ramaria botrytis
(Pers.) Ricken (1918)
Синоними[1]
  • Clavaria botrytis Pers. (1797)
  • Corallium botrytis (Pers.) G.Hahn (1883)
  • Clavaria botrytis var. alba A.Pearson (1946)

Црвена цапица (лат. Ramaria botrytis) је врста јестиве гљиве. Веома квалитетна. Расет у листопадним шумама.[2]

Облик[уреди | уреди извор]

Гљива је целини висока од 6-20 cm и широка. Одозго нагоре разликујемо труп, гране, гранчице и врхове. По спољном изгледу подсећају на карфиол у свим својим развојним фазама.[2]

Труп[уреди | уреди извор]

Масиван, 3-6/2-5 cm, коренаст као клин, дубоко укопан у земљи. Бели, с временом пожути. Пун и тврд. Из њега се развију издвајајући тек у горњој половици или чак на самом врху.[2]

Гране[уреди | уреди извор]

Прве с временом прилично јаке и дебеле, друге врло кратке, многе закржљале у ситне бубуљице. Ваљкасте, али често с уздужним браздама. Беличасте до бледожућкасте. У младости врло збијено густе и попречно стиснуте, касније раздељеније разгранате и углавном усправне.[2]

Вршци[уреди | уреди извор]

Већином тророгли, ређе двороги, ретко када једнороги. Боје малиналила или винскицрвени, а сам врх вршка још тамније у тој боји. Старењем постају све блеђи, рози, па меснати, на крају смеђежућкасти.[2]

Хименијум[уреди | уреди извор]

Хименијум је као спољни слој локализован на горњи дио грана и доњи део гранчица, док су врхови стерилни.

Боја[уреди | уреди извор]

Тамноокер

Месо[уреди | уреди извор]

Тврдо, бело, мраморасто, тј. на пресеку као мрамор тамнијим жилицама прошарано. Укус благ, мирис освежавајући.[2]

Микроскопија[уреди | уреди извор]

Споре издубљено-елиптичне, због супрахиларне депресије налик на опанак, светложуте, уздужно испругане (12)-14-18/4,5-6 ми. Хифе широке 3-12 ми, са копчама.[2]

Станиште[уреди | уреди извор]

У листопадним шумама на киселом тлу. У скупинама, често и у луковима и у круговима, од 800 метара над. висине. Више успева у северозападним него у југоисточним деловима земље.[2]

Доба[уреди | уреди извор]

VII-X (XI).

Јестивост[уреди | уреди извор]

Сматра се најквалитетнијом од свих цапица. Може се пржити, кувати, али свакако је треба јести у салати. Кувати је као карфиол двадесетак минута само у засољеној води, затим охладити, нарезати и зачинити. Одлична је и укисељена.[2]

Сличне врсте[уреди | уреди извор]

На континенту би је било јако тешко побркати захваљујући њеним винскоцрвеним вршицама. Али код нас, посебно у субмедитеранској зони, уз дебело храстова и буквања, није ретка једна цапица која се наоко уопште не може разликовати од њих, толико су слични, а јестивост им није утврђена. Аустралиска цапица, Ramaria holorubell Corner, досад нађена једино у Аустралији и у обе Америке. Истичемо разлике од Аустралиске: Отрусина смеђа; месо дуго благо, али кад са испљуне горко; поре знатно мање; 9,5-13/3,5-5 ми (пруге се истичу зеланкастожуто уз порпурно затемљење између њих); мирис изразито на згњечени лист рена.[2]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Ramaria botrytis (Pers.) Ricken”. Species Fungorum. CAB International. Приступљено 1. 3. 2013. 
  2. ^ а б в г д ђ е ж з и Ključ za gljive; Ivan Focht; ITRO "NAPRIJED"; Zagreb 1986.