Гљиве

Из Википедије, слободне енциклопедије
Гљиве (Fungi)
Историја групе: рани Силур — данас
мухара (Amanita muscaria)
мухара (Amanita muscaria)
Систематика
домен(а): Еукариоте (Eukarya)
натцарство: Opisthokonta
царство: Fungi
(Linnaeus 1753) R.T. Moore, 1980
раздели

Ascomycota
Basidiomycota
Blastocladiomycota
Chytridiomycota
Glomeromycota
Neocallimastigomycota
Zygomycota

Екологија таксона

Гљиве по броју врста спадају у најраспрострањеније организме на Земљи, и представљају посебно царство еукариота. Заједничко за гљиве и биљке су биљни хормони, а заједничко за гљиве и животиње су хитински ћелијски зид, пигмент меланин и ензими присутни у митохондријама. Данас је познато око 100.000 врста гљива, а претпоставља се да их има 15 пута више. Наука о гљивама — микологија (од грчког μύκης - гљива, λόγος - наука) — прошла је дуг развојни пут. Њеним родоначелником сматра се грчки филозоф Аристотел, који је дао прве описе гљива.

Грађа[уреди]

Гљиве су једноћелијски или вишећелијски еукариотски организми чије соматско тело може да буде:

  1. целуларно (код примитивних слузавих гљива)
  2. плазмодијално (код сложенијих слузавих гљива)
  3. немицелијско (код квасаца)
  4. мицелијско (код тзв. правих гљива).

У прву врсту гљива са целуларним соматским телом спадају примитивне слузаве гљиве. То је најпримитивнија организација гљива која има широко распрострањење. То су једноћелијски организми са једром и без ћелијског зида. Типична врста ових гљива су миксамебе. Гљиве са целуларним соматским телом у свим фазама свог развоја задржавају индивидуалност ћелија. За разлику од њих код сложенијих слузавих гљива са плазмодијалним соматским телом долази до удруживања ћелија у крупну, вишеједарну протоплазматичну масу у којој појединачне ћелије губе своју индивидуалност, услед недостатка ћелијског зида. Та маса назива се плазмодијум. Типичан пример је род Physamum. Немицелијско тело код квасаца одликују ћелије која на површини свог тела имају диференциран, нежан омотач. Понекад, процесом соматског размножавања које се означава као пупљење настају релативно кратки низови ћелија које се још нису одвојиле једне од других и таква творевина означава се као привидна мицелија („псеудомицелија“). Управо због гљива са немицелијским соматским телом долази до дизања теста, тако да ова врста гљива има широку употребу.

Гљиве обухватају једноћелијске и вишећелијске организме, који се размножавају полно и бесполно, или искључиво бесполно. Тело вишећелијских гљива организовано је у виду мицелија или псеудомицелија. Мицелија (мицелијум) је мрежа хифа која попут паукове мреже, прораста супстрат и може се простирати на више хектара површине (као код врсте Armillaria ostoyae). Хифа је низ ћелија гљиве. На врху хифе код паразитских облика налазе се заобљени изданци звани хаусторије који продиру у ћелије, упијају храну и њоме хране гљиву. Плодишта развијају гљиве (макромицете) да би се бесполно размножавале. Свако плодиште ослобађа споре. Једно плодиште ливадске печурке произведе око 16 милијарди спора. Клијањем спора на одговарајућој подлози настаје нова мицелија.

Екологија гљива[уреди]

Гљиве представљају засебан облик живота на земљи који је развио три основне стратегије преживљавања у природи:

  • Гљиве симбионти које живе у заједници са многим биљним врстама и међусобно се испомажу. Гљиве задржавају воду у мицелију, а ту воду користе биљке које помоћу коријења извлаче минералне материје неопходне за раст гљива.
  • Гљиве сапробионти (разлагачи) без чијег дјеловања у природи не би могло доћи до разлагања органских материја биљног поријекла. Каже се да, да нема гљива, шуме би се угушиле у властитом отпаду.
  • Гљиве паразити које нападају живе биљке, животиње, људе и друге гљиве. Кроз мрежу танких хранидбених нити, гљиве упијају храну из живе или неживе органске материје.

Галерија[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Гљиве