Bukelari
| Vizantijska vojska | ||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 | ||||||||
| Rani period (395-610) | ||||||||
|
||||||||
| Srednji period (610-1081) | ||||||||
|
||||||||
| Kasni period (1081-1453) | ||||||||
|
||||||||
Bukelari (lat. bucellarii - oni koji jedu dvopek) bili su elitne konjičke jedinice u Istočnom rimskom carstvu u doba cara Justinijana (527-565).[1]
Oružje i oprema[uredi | uredi izvor]
Vizantijski konjanik je nosio čeličnu kacigu, pancirnu košulju koja mu je sezala do bedara, metalne rukavice i cipele. Njegovo oružje bili su mač, koplje i luk. Tako je on bio teško opremljeni strelac, sposoban da oslabi neprijatelja strelama iz daljine, a zatim ga savlada u jurišu i borbi prsa u prsa. Ovakva konjička oprema usvojena je tokom Justinijanovih pohoda[a] i održala se do pada Carstva.[b][3]
U doba Justinijana konjica je, kao i pešadija, bila naoružana oružjem za blisku i daljnju borbu, pa se mogla upotrebiti za konjički udar i za borbu na odstojanju, što je bilo naročito važno u borbi protiv nomada iz Azije. Naoružanje se sastojalo iz luka, dugog mača i koplja, ređe bojne sekire, a zaštitna oprema iz oklopa, šlema i dokolenica. Krajem 6. veka već se bitno razlikuje naoružanje lake i teške konjice. Laka raspolaže malim lukom dometa do 130 m, kratkim mačem i slabom zaštitnom opremom; teškoj je glavno oružje koplje za udar i kratki mač, a zaštićena je verižnom košuljom, šlemom, kolenicama i dokolenicama.
U doba Lava Mudrog (886-912) teška konjica je još bolje naoružana i zaštićena: raspolaže širokim mačem, bodežom, malim lukom i dugačkim kopljem sa pramenom na vrhu. Zaštitna oprema sastoji se iz šlema sa pramenom na vrhu, duge verižne košulje (od vrata do butina), čeličnih rukavica i cipela. Konji oficira i konjanika prve vrste bili su kožom ili metalom lako oklopljeni po glavi, vratu i prsima.[4]
Taktika[uredi | uredi izvor]
Razvojem vizantijske taktike, konjica je postala glavni elemenat oružane sile koji u bitkama ima rešavajuću ulogu, jer se pešadija, mada brojno jača, uglavnom bori bacačkim oružjem na daljinu. U doba Justinijana (527- 565) konjicu obrazuju hipaspisti (ύπασπιστής) - privatni vojnici vojskovođa i visokih komandanata (Huni, Goti, ali i domaći ratnici), zatim federati (foederati) - razne varvarske jedinice pod vizantijskim komandantom, i deo saveznika (socii) - jednorodne varvarske jedinice. Federati obrazuju tešku konjicu; ostalo je laka. Naročito se ističe oklopna konjica - katafrakti (-{κατάφρακτος}-) iz Male Azije.[4]
Pešaci i konjanici bili su zaštićeni oklopom i naoružani mačem, lukom i strelom, a ređe i kopljem. To je odgovaralo vizantijskoj taktici koja je težila da protivnika na bojištu najpre iznuri borbom iz daljine (strelama i kopljima za bacanje), a zatim završnim udarom konjice reši bitku.[5] Takvu vizantijsku taktiku, potpuno drugačiju od rimske, razvili su Velizar i Narzes, vojskovođe cara Justinijana (527-565).[6]
Za razliku od rimske vojske, u kojoj je teška pešadija imala glavnu ulogu, već u doba Justinijana konjica postaje glavni rod vizantijske vojske. Vizantijska konjica većinom je zauzimala mesto na krilima pešadije i rešavala bitku udarom u bokove, jer se pešadija borila samo strelama ili nije u borbu ni stupala, pa se na nju malo računalo. U bici kod Darasa, Velizarova konjica, razbivši persijsku, udarom u bok pešadije rešava bitku. U bici kod Trikamaruma (533), Velizarova konjica, ne sačekavši pešadiju, takođe razbija vandalsku konjicu i nanosi udar u bokove centra. Ali, ona nije sposobna za gonjenje; posle pobede, na bojištu je zadržava pljačka. U defanzivnoj bici konjica je sjahivala za borbu peške. U bici kod Tagine (552) najbolja Narzesova varvarska (najamnička) konjica (Langobardi, Heruli, Gepidi) sjahuje za borbu peške da bi zadržala nalet gotske konjice, a potom je razbija svojom svežom konjicom na konju i rešava bitku.[6]
Napomene[uredi | uredi izvor]
- ^ Po mišljenju Roberta Grevsa, usvojio ju je Velizar kako bi objedinio najbolje strane dva najmoćnija neprijatelja Carstva: tešku konjicu Gota i konjičke strelce Huna.[2]
- ^ Iz srpskih izvora znamo da je domaća srpska konjica u bici kod Velbužda 1330, za razliku od stranih najamnika naoružanih kopljem i mačem, bila sastavljena od teško naoružanih konjičkih strelaca, opremljenih svakako po vizantijskom uzoru.
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ barrycjacobsen (2017-02-03). „ELITE WARRIORS OF THE DARK AGES: THE BUCELLARII OF BELISARIUS”. The Deadliest Blogger: Military History Page (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 07. 10. 2019. g. Pristupljeno 2020-05-04.
- ^ Grevs, Robert (1959). Vojvoda Belizar. Zagreb: Zora. str. 38—39.
- ^ Peinter, Sidni (1997). Istorija srednjeg veka (284-1500). Banjaluka: Glas Srpski. str. 49—50.
- ^ a b Gažević, Nikola (1972). Vojna enciklopedija (knjiga 4). Beograd: Vojnoizdavački zavod. str. 555—556.
- ^ Gažević, Nikola (1976). Vojna enciklopedija (knjiga 10). Beograd: Vojnoizdavački zavod. str. 519.
- ^ a b Gažević, Nikola (1972). Vojna enciklopedija (knjiga 4). Beograd: Vojnoizdavački zavod. str. 555—556.