Vizantijsko pravo

Vizantijsko pravo je u suštini nastavak rimskog prava sa pojačanim hrišćanskim uticajem. Zasniva se na rimskom pravu i kanonskom pravu Pravoslavne crkve. Većina izvora definiše vizantijsko pravo kao rimsku pravnu tradiciju koja počinje nakon vladavine Justinijana I u 6. veku i završava padom Carigrada u 15. veku.

Premda su, tokom i nakon evropske renesanse, zapadne pravne prakse bile pod jakim uticajem Justinijanovog kodeksa (Corpus iuris civilis) i rimskog prava tokom klasičnih vremena, ne može se zamenariti ni uticaj koji je vizantijsko pravo ostavilo na zapadne tradicije tokom srednjeg veka i posle njega.

Najznačajnije delo vizantijskog prava bila je Ekloga, koju je izdao Lav III, prvi veliki rimsko-vizantijski pravni kodeks izdat na grčkom, a ne na latinskom jeziku. Nastala je ubrzo nakon što je uspostavljen Zemljoradnički zakon koji reguliše pravne standarde van gradova. Dok je Ekloga bila uticajna širom Sredozemlja (i Evrope) zbog značaja Konstantinopolja kao trgovačkog centra, Zemljoradnički zakon imao je presudni uticaj na slovenske pravne tradicije, uključujući i one u Rusiji.

Vizantija je od Rima nasledila glavne političke, kulturne i društvene institucije. Slično tome, rimsko pravo predstavljalo je osnovu vizantijskog pravnog sistema. Mnogo vekova dve velike kodifikacije rimskog prava koje su sproveli Teodosije II i Justinijan bili su okosnica vizantijskog zakonodavstva. Naravno, vremenom ove rimske kodifikacije prilagođavane su trenutnim okolnostima, a zatim i zamenjivane novim kodifikacijama, napisanim na grčkom jeziku. Međutim, uticaj rimskog prava je i dalje postojao i očigledan je u kodifikacijama, poput Vasilike, koja je bila zasnovana na Corpus iuris civilis. U 11. veku Majkl Pselos (Michael Psellos) se ponosi time što je bio upoznat sa rimskom pravnom zaostavštinom ("Ιταλων σοφια").

U skladu sa kasnom rimskom pravnom tradicijom, glavni izvor prava (fons legum) u Vizantiji ostao je akt careva. Kasniji carevi su pokrenuli neke velike kodifikacije rimskog zakona, ali su takođe izdali sopstvene „nove zakone“, novele („Novellae“, „Νεαραι“). U rano vizantijsko (pozno rimsko) doba zakonodavni interes careva se pojačao, a zakoni su sada regulisali glavne aspekte javnog, privatnog, ekonomskog i društvenog života. Na primer, Konstantin I je prvi regulisao razvod, a Teodosije I se umešao u pitanja koja se tiču vere, namećući specifičnu verziju Vere (Creed) Od Dioklecijana do Teodosija I, naime, tokom otprilike 100 godina doneseno je više od 2000 zakona. Justinijan je samostalno doneo oko 600 zakona. Postepeno zakonodavni entuzijazam se povlačio, ali još uvek su neki zakoni kasnijih careva, poput novela Lava VI Mudrog, od posebnog značaja.

Običaj je i dalje, kao sekundarni izvor prava, imao ograničenu ulogu, ali pisano zakonodavstvo je imalo prednost. Dugo nakon pada Carigrada Grci su koristili vizantijsko običajno pravo živeći u sastavu Osmanskog carstva.

Ranovizantijski period

Za razvoj ranog vizantijskog, odnosno poznorimskog prava od velikog značaja bile su konstitucije(pojedinačni zakoni). Njih su donosili imperatori nakon Konstantina (leges). Od velikog značaja je i primena klasičnog rimskog prava (ius) kroz tumačenja postklasičnih pravnika, kao i zbornici konstitucija kao Codex Gregorianus, Hermogenianus; Codex Theodosianus, Fragmenta Vaticana (ius&leges)...

Ne postoji tačno utvrđen datum kada počinje takozvani vizantijski period rimske istorije. Tokom 4., 5. i 6. veka Carstvo je bilo podeljeno i administrativno se ujedinivalo više puta. Ali upravo u tom periodu je Carigrad prvi put uspostavljen i Istok je administrativno stekao svoj identitet; stoga se, baš taj period, često smatra ranim vizantijskim periodom. Uprkos tome, pravni razvoj tokom ovog perioda obično se smatra delom rimskog prava, za razliku od vizantijskog zakona, delom i zato što su pravni dokumenti u tom periodu još uvek bili pisani na latinskom. Međutim, ovi događaji bili su ključni koraci u formiranju vizantijskog zakona.

Teodosijev zakonik

Glavni članak: Teodosijev zakonik

Mozaik Justinijana u crkvi San Vitale u Raveni

Najveće delo pravne kodifikacije pre Justinijanovog zakonodavstva jeste Teodosijev zakonik (lat. Codex Theodosianus). Codex Theodosianus je sačinjen od zakona nastalih u Rimskom carstvu za vreme vladavine hrišćanskih careva od 312. godine. Obuhvata carske zakone izdate od vladavine Konstantina Velikog, tj. od donošenja Milanskog edikta pa do vladavine Teodosija II.

Imperator Teodosije II sastavio je komisiju, 26. marta 429. godine, zajedno sa svojim suvladarom Valentinom III. Kodeks je objavljen 15. februara 438. godine, a na snagu je stupio, u Istočnom i Zapadnom delu carsta, 1. januara 439. godine. Teodosijev zakonik predstavlja prvu zvaničnu zbirku carskih zakonika, čini ga 16 knjiga. Originalni tekst kodeksa nalazi se i u Lex Romana Visigothorum, objavljenom 2. februara 506. godine.

Teodosijev zakonik predstavlja najopsežniju zbirku zakona još od rimskih Zakona dvanaest tablica. Nakon pada Zapadnog rimskog carstva, odredbe Teodosijevog zakonika ušle su u zakonodavstvo novonastalih varvarskih država. Na istoku je Teodosijev zakonik zamenjen Justinijanovim.

Justinijanova kodifikacija

Glavni članak: Justinijanov zbornik

Najveće i najdugotrajnije delo Justinijanove vladavine nisu njegova osvajanja na zapadu već opsežna kodifikacija vizantijskog prava.

Ubrzo nakon dolaska na vlast, 527. godine, Justinijan je imenovao komisiju za prikupljanje i kodifikaciju postojećeg rimskog zakona. Druga komisija, na čelu sa pravnikom Tribonianom, imenovana je 530. godine da odabere materiju trajne vrednosti iz dela porotnika, da je izmeni i uredi u 50 knjiga. Polazeći od Teodosijevog kodeksa kao i od starijih privatnih zbirki (Gregorijanov i Hermogenijanov kodeks), komisija pravnika na čelu sa Tribonijanom izradila je zbirku važećih carskih zakona od Hadrijana do Justinijana.

Prva Justinijanova zbirka zakona izdata je 529. godine, da bi 534. godine bila izdata dopunjena zbirka. Još veći poduhvat predstavlja izrada "Digesti" ili "Pandekti" (533) koja predstavlja zbirku spisa klasičnih rimskih pravnika. Justinijanove "Institucije" predstavljaju izvod iz oba glavna dela. Institucije služe kao priručnik za pravne studije. Poslednji deo Justinijanovog Corpus iuris civilis, jesu "Novele" koje predstavljaju zbirku novih naredbi objavljenih nakon donošenja publikacije Kodeksa.

Iako je pravo kakvo se praktikovalo u Rimu preraslo u vrsta sudske prakse, to nije bio "rimski zakon" poznat srednjovekovnom ili modernom svetu. Smatra se da se rimsko pravo zasniva na apstraktnim principima pravde koja su pretočena u zakone i pravila putem zakonodavnih ovlašćenja cara ili rimskog naroda. Ove ideje prenose se u srednji vek kroz veliku kodifikaciju rimskog prava, koju je tokom celog carstva sproveo Justinijan. Corpus Iuris Civilis izdat je na latinskom jeziku u tri dela: Institucije, Digeste i Kodeks. Bio je to poslednji veliki pravni dokument napisan na latinskom jeziku.

Najrasprostranjeniji pravni sistem na svetu, građansko pravo, zasnovan je na korpusu (na primer, u većini zemalja Evrope, Azije, Južne Amerike i Afrike, kao i mešovitim jurisdikcijama Južne Afrike, Škotske, Kvebeka, Filipina i Luizijane).

Iako je Justinijan zabranio da se njegov kodeks uopšte i menja niti da se komentariše, ubrzo nakon njegovog objavljivanja, on je sam počeo da odstupa od sadržine klasičnog prava sadržanog u prethodnim kodeksima. Ta odstupanja činio je putem donošenja novih propisa- Novelae. Za razliku od kodeksa one su pisane na grčkom jeziku.

Nomokanoni

Posle Justinijana vizantijsko pravo je nastavilo da se razvija prevashodno kroz zakonodavnu aktivnost careva. Upravo iz tog razloga osnovni izvori prava bili su: zakoni (nomoi) i konstitucije (novellae, odn. prema vizantijsko-grčkoj terminologiji neare) Donošenjem mnogobrojnih novela, rimsko pravo postepeno je modifikovano. Uz to, postaju značajni i tzv. nomokanoni, koji kombinuju svetovne i crkvene propise. Najznačajniji među vizantijskim nomokanonima nastali su u drugoj polovini IX veka.

Prvi je Fotijev nomokanon, nastao je zahvaljujući delatnosti carigradskog patrijarha Fotija. Fotijev nomokakon u svojoj osnovi imao je Nomokanon u 14 naslova, poreklom još iz dvanaestog veka (sadržao je pravila usvojena na prva 4 Vaseljenska sabora, pravila svetih apostola i druge izvore) . Fotijev nomokanon potisnuo je iz upotrebe sve druge nomokanone. Napokon, u desetom veku, postaje zvaničan i obavezan za pravoslavne crkve, u osnovi sve do danas. Na njega se oslanja i Nomokanon Sv. Save iu 1219. godine, sastavljen na srpskom jeziku, uz čvrst oslonac na Prohiron.

Drugi je Metodijev nomokanon, prvi slovenski prevod nomokanona. U njemu su sakupljeni propisi prevashodno namenjeni slovenskom življu, koje su tada ovaj misionar i njegovi sledbenici prevodili u hrišćanstvo širom Evrope.

Povelje

Među važne vizantijske izvore prava ubrajaju se i povelje (hristovulje). One počinju da se izdaju od devetog veka.U svojoj osnovi, one predstavljaju partikularni izvor prava, sobzirom da su se odnosile na pojedinačne slučajeve. Postojao je veliki broj hristovulja i upravo zbog toga se ne može poreći ogroman značaj koji su one ostavile u razvoju i razumevanju vizantijskog prava kao celine.

Srednjovizantijski period

Nakon Justinijanove vladavine, Carstvo je ušlo u period ubrzanog propadanja, koje su delimično omogućila arapska osvajanja, dodatno oslabljujući Carstvo. Znanje latinskog jezika, koje je bilo u opadanju od propasti Zapada, praktično je nestalo, čineći mnoge stare zakonske kodekse gotovo nepristupačnim. Novonastale okolnosti doprinele su dramatičnom slabljenju pravnih standarda u Carstvu i znatnom padu standarda pravne nauke. Pravna praksa postala je mnogo pragmatičnija i, kako je znanje latinskog jezika u carstvu nestajalo, upotreba Justinijanovog kodeksa zamenjena je upotrebom sažetih dela, komentara i novih kompilacija pisanih na grčkom jeziku.

Zemljoradnički zakon (Nomos georgikos)

S izuzetkom nekoliko gradova, posebno Carigrada, gde su se razvile i druge vrste urbanih ekonomskih aktivnosti, vizantijsko je društvo ostalo u srži poljoprivredno. Važan izvor zakona, koji na karakterističan način odražava unutrašnji život vizantijskih sela tokom srednje vizantijske ere (7. - kraj 12. veka) je Zemljoradnički zakon, poznat i kao Lex Rustica ili Nomos georgikos. Zemljoradnički zakon je zbog svog značaja oduvek budio interesovanje istraživača. To je jedan od najčešćih diskutovanih tekstova o unutrašnjoj istoriji Vizantije. Pretpostavlja se da su, zbog velikih uticaja koje je prouzrokovao priliv Slavena u Carstvo u vreme uspostavljanja Zemljoradnikog zakona, slavenske tradicije zapravo imale važan uticaj na tekst tog zakona, kako u kontekstu njegovog nastajanja, tako i u pogledu njegove sadržine.

To je privatna kolekcija, koja se kontinuirano obogaćivala i odnosila se na posebne slučajeve relevantne za seosku imovinu u okviru vizantijske seoske "zajednice". Kao što je očigledno u dispozicijama "Zakona", seljaci su bili organizovani u "zajednice" i bili su kolektivno odgovorni za plaćanje ukupnog poreza za koji je "zajednica" bila dužna, bili su u obavezi da plaćaju i iznose koje duguju zaduženi članovi zajednica, odnosno da plaćaju poreze za napušteno i neobrađeno zemljište. Što se tiče hronologije njegovog nastajanja, budući da sam tekst ne sadrži određeni datum, on je smešten negde između druge polovine 6. veka i sredine 14. veka. Vrlo rano je prepoznat kao pravni priručnik od velikog značaja i u velikoj meri je uticao na zakon slovenskih zemalja, a posebno Srbije, Bugarske i Rusije.

Ne zna se ko je tačno doneo ovaj zakon, to je mogao biti Justinijan, Justinijan II, Lav III Isavrijski, njegov sin Konstantin V..takođe ne zna se ni tačno mesto nastanka, prema nekim mišljenjima nastao je u Italiji, prema drugim u Konstantinopolju, treći ga vezuju za Solun, a četvrti za razne delove Balkana, kako zapadnog, tako i istočnog. I pored svih spekulacija, veruje se da je najverovatnije Zemljoradnički zakonik nastao u osmom veku, hronološki je vezan za vreme vladavine Justnijana II ili Lava III. Ovaj zakon nije bio zvanični državni kodeks, već pravni tekst koji je proizašao iz sudske prakse.

Pomorski zakon (Nomos nautikos)

Problemi u vezi sa vremenom nastajanja, slični onim iz "Zemljoradničkog zakona", predstavljaju kodeks jednakog karaktera, "Pomorski zakon" (lat, Nomos (Rhodion) Nautikos). Napisana verovatno između 600. i 800., neznanog autora, to je zbirka propisa o pomorskom pravu koja je podeljena u tri dela. Prvi deo se odnosi na ratifikaciju „pomorskog zakona“ od strane rimskih careva. Drugi precizira učešće posade u pomorskom profitu i propise koji važe na brodu, dok se treći i najveći odnosi na pomorsko pravo, na primer na podelu odgovornosti u slučaju krađe ili oštećenja tereta ili broda. „Pomorski zakon“ uključen je u Vaziliku Lava VI Mudrog kao dopuna knjizi 53.

Rešenja nekih pitanja vezanih za moreplovstvo i pomorsku trgovinu oslanjaju se na Justinijanovo pravo. Neki ga nazivaju i "Rodoski zakon" zbog sličnih rešenja kao u rimskom lex Rhodia de iactu. Ovo se prvenstveno odnosi na ustanovu tzv. "opšte havarije" koja predviđa da ukoliko se žrtvovanjem dela tereta brod spase potapanja, štetu solidarno snose vlasnik broda, vlasnici izbačene i vlasnici sačuvane robe.

Vojnički zakon (Nomos stratiotikos)

Takođe nastao u periodu nastajanja prethodna dva zakona, ova zakon reguliše pitanja vojničke discipline i odgovornosti koja proizlazi iz toga. Najverovatnije je nastao zbog povećane potrebe regulisanja obaveza koje stratioti-vojnici preuzimaju prema državi. Snažna i disciplinovana vojska bila je najsnažniji garant saglasnosti politike i prava.

Ekloga

Glavni članak: Ekloga

Promene u unutrašnjem životu carstva koje su se dogodile u godinama nakon objavljivanja Justinijanovog kodeksa zahtevale su preispitivanje zakonodavstva, kako bi se ono uskladilo sa zahtevima nastojećim vremenima. U okvir reformi, Lav III Isavrijski (prvi car iz Isavrijske dinastije), uveo je, takođe, izmene postojećih zakona. Sprovodeći brojne reforme u skladu sa sopstvenom opštom politikom, naročito nastojeći da unapredi položaj siromašnijeg sloja društva Lav III Isavrijski izdao je 726. godine, zbornik zakona-Eklogu. Ekloga predstavlja zbirku najznačajnijih važećih odredbi privatnog i krivičnog prava poklanjajući posebnu pažnju porodičnom pravu. To je jedan priručnih manjeg obima, sadrži 18 glava. Prvih 16 glava se odnosi na građansko pravo (bračno, nasledno, statusno, obligaciono, stvarno), pretposlednja glava govori o krivičnom pravu, a 16. o podeli ratnog plena. Ekloga odstupa od Justinijanovih zakona potvrđujući običajno pravo koje se u Vizantijskom carstvu stvorilo u 7. veku. "Ekloga", pozivajući se na građanski i krivični zakon, konstituisala je, kako je u samom naslovu objavljeno, "ispravku (Justinijanovog zakonodavstva) ka više čovekoljubljivoj verziji".

Članstvo odbora za uređivanje nije poznato, ali njegova primarna misija bila je, s jedne strane, da uredi one dispozicije koje nisu bile u skladu s vremenom, a sa druge, da sudijama pruži sažet pravni priručnik koji će im pomoći ispravno raspoređuju pravdu.

Raspored "Ekloge", pod uticajem hrišćanskog duha, kao i opšteg zakona, štitio je i podržavao instituciju braka, povećao prava žena i zakonite dece i uveo jednakost svih građana pred zakonom. Sa druge strane, uvedene su kazne amputacije i slepila, koje predstavljaju odliku vizantijskog koncepta u ovom periodu promena. Ekloga daje niz telesnih kazni koje u pojedinim slučajevima zamenjuju smrtnu, a u pojedinim novčanu kaznu iz Justinijanovog kodeksa. Zakonske odredbe Ekloge uređene su u pravcu većeg čovekoljublja na koje je upućivalo kanonsko pravo. Uz pomoć „Ekloge“ Lav III se obratio i sudijama pozvavši ih da „ni siromašne preziru, a da ni one nepravedne nekontrolirano puste“. Pored toga, u nastojanju da spreči primanje mita u izvršavanju njihovih dužnosti, omogućio im je plaćanje plaćanje iz carske blagajne. "Ekloga" je bila osnovni priručnik prava do vremena careva Makedonske dinastije, koji su takođe preuzeli zakonodavnu aktivnost, dok je kasnije uticao na crkveni zakon Ruske pravoslavne crkve. Prethodno su istraživači pripisivali pravne zbirke "Zemljoradničkog zakona", "Pomorskog zakona" i "Vojničkog zakona" Lavu III Isavriskom. Međutim, ovi stavovi više nisu validni.

Vasilije I

Vasilije I

Glavni članak: Prohiron

Proheron

Dolazak Makedonske dinastije označio je najdinamičniji period u istoriji vizantijskog zakonodavstva, ideja vodilja je bila vraćanje na staro, Justinijanovo pravo. Nastaje epoha velikih kodifikacija.

Zakonodavnu delatnost Lava III nastavio je car Vasilije I koji je nameravao da izda opširniju zbirku zakona, reviziju Justinijanovog zakonika dopunjenu kasnijim zakonskim odredbama. Svoje delo nazvao je "čišćenje starih zakona". Ostalo je nedovršeno. Sačuvana su dva manja Vasilijeva zakonika. Prvi nosi naziv "Prohiron". Prohiron je objavljen u ime careva Vasilija, Konstantina i Lava. Izdat je između 870. i 879. godine. U Prohironu su izdvojene najvažnije odredbe građanskog i javnog prava. Predstavlja priručnik za praktičnu upotrebu. Ovaj zbornik sadrži opštu kritiku Ekloge i ikonoboračkog prava, koje su "uništili božanske zakone". U nameri da se vrati Justinijanovom pravu, ovom kodifikacijom se zamenjuje neznabožačka Ekloga. Duplo je obimniji od ekloge, čini ga 40 glava. Posvećen je prvenstveno građanskom pravu, 38 glava govori upravo o njemu, a pretposlednja o krivičnom pravu, a poslednja o podeli ratnog plena. Prohiron crpi građu iz Justinijanovih "Institucija". Ostao je na snazi još 5 vekova, sve do pada Carigrada. Rano je preveden na slovenski jezik te je jako uticao na razvoj slovenskog srednjovekovnog prava. Tako je i Nomokanon Sv. Save u sebi sadržao prevod skoro čitavog Proherona, a kasnije je veliki deo Proherona u Srbiji bio poznat kao "Gradski zakon".

Glavni članak: Epanagoga

Epanagoga

Ubrzo, Prohiron iva zamenjen drugim zbornikom. Godine 879. sastavljena je "Epanagoga" careva Vasilija, Lava i Aleksandra. Ovaj zbornik se čvrsto oslanja na prethodni zbornik, a čak se isto deli na 40 glava. Pretposlednja se odnosi na krivično pravo, a poslednja na preraspodelu ratnog plena. U odnosu na svog prethodnika, ovaj zakonik je bio sistematičniji, ispuštajući neke delove iz Proherona, a dodavajući elemente iz Ekloge. Epanagoga je zamišljena kao uvod u opširniju zbirku zakona. Epanagoga iz Lavove Ekloge crpi odredbe bračnog prava dok se Prohiron u ovom delu drži Justinijanovog zakonika. Najvažniju novinu predstavljaju odredbe o pravima i dužnostima cara i carigradskog patrijarha (2. i 3. glava). U Epanagogi je određeno da se patrijarh brine o duhovnom, a car o materijalnom blagu podanika. Vladar i patrijarh se određuju kao skoro jednaki po moći, kao što doktrina simfonije nalaže.

Epanagoga verovatno da nikada nije formalno bila proglašena kao zakonodavno telo, ali je i te kako ostavila traga u kasnijem pravnom razvitku vizantijskog, ali i slovenskih prava, sobzirom da je često prepisivana i predstavljala osov za poznije pravne tekstove.

Carski zakoni Lava VI

Glavni članak: Vasilike

Lav VI Mudri, Aja Sofija, Carigrad

Obnovu Justinijanovog prava završio je Vasilijev naslednik, Lav VI Mudri koji je nadimak st ekao zbog svoje literarne delatnosti. Carski zakoni (Basilika) cara Lava Mudrog podeljene su u 60 knjiga i 6 tomova. Predstavljaju najveću zbirku Vizantijskog prava u srednjem veku. Vasilike su zbirka kako kanonskog, tako i građanskog i javnog prava. Građu crpe pre svega iz Justinijanovog kodeksa i Digesta, a u manjoj meri i iz Institucija. Pored toga crpe građu i iz Justinijanovih Novela i iz Novela Justina II i Tiberija. Pisane su na grčkom jeziku. Gotovo su u potpunosti potisle iz upotrebe Justinijanov zakonik i za Vizantijsko carstvo postaju temelj pravne nauke. Lav je izdao i Novele tj. zbirku od 113 naredbi koje se odnose na razna pitanja.

Za vreme vladavine Lav VI Mudriog, 912. godine nastala je i tzv. Eparhova knjiga- zbirka propisa koja pravno uređuje obavljanje različitih profesija (notari, razni trgovci, pekari, prodavci svile, juveliri, bankari).

Vasilike su u osovi bile preobimne, stoga su pravnici kasnije sačinjavali skraćene verzije ovog zbornika (najznačajnija bila je Synopsis Basilicorum iz desetog veka). Upravo zbog svega toga, pravnici su u praksi češće koristili znatno kraći Prohiron, naročito u poslednja dva veka postojanja Vizantijskog carstva.

Treća faza razvoja vizantijskog prava

Sintagma

U prvoj polovini XIV veka nastaju poslednja dva zbornika vizantijskog prava. Prvi je donet 1335. godine, pod nazivom Sintagma, u Solunu. Nju je sastavio svetogorski monarh Matija Vlastar. Materija je složena prema abecednom redu, poput neke pravne enciklopedije. U Sintagmi su sadržani crkveni propisi iz nomokanona, ali i najvažnije odredbe iz svetovnih zakonika- Prohirona i Vasilika. Odlikuje ga praktičnost i on je izuzetno dobro prilagođen potrebama svog vremena. Vrlo brzo Sintagma je stekla veliku popularnost, kako u Vizantiji, tako i u drugim pravoslavnim zemljama. Skraćena Sintagma, koja je od 303, sadržala 94 glave- uglavnom bez crkvenih propisa, postala je deo Dušanovog zakonodavstva, a koristila se i kod Rusa, Rumuna, Jermena i Bugara.

Heksabiblos

Hexabiblos ("šestoknjižje") nastalo je samo deceniju nakon Sintagme, 1345. godine. Kao privatna zbirka donet je u Solunu, a sastavio je sudija Konstantin Armenopolus. On je želeo da omogući pravnicima kraći, praktičan priručnik, koji se sastojao samo od 6 poprilično obimnih knjiga. Ovaj zbornik sastoji se prvenstveno od svetovnog prava, najviše odslikava rešenja iz Vasilika i kasniju pravnu praksu. Kao i prethodni, i ovaj zbornik je ostavio veliki uticaj na mnoge pravne sisteme istočne Evrope (Besarabija, Rusija, Vlaška, Moldavija, Jermenija), ali i Grčku.

Heksabiblos je u osamnaestom veku preveden na novogrčki jezik i kao pozitivno pravo se primenjivao u Grčkoj kroz ceo XIX i dobar deo XX veka, sve do Drugog svetskog rata, svedočeći o njegovoj vrednosti i vitalnosti.

Sadržina vizantijskog prava

Građansko pravo

Justinijanovo pravo imalo je veliki uticaj prilikom oblikovanja građanskog prava u Vizantiji, uprkos tome, vremenom došlo je do postepenog napuštanja pojedinih njegovih grana.

Stvarno pravo

U pogledu svojina, državina, načina sticanja svojine, založnog prava, službenosti, nema puno odstupanja od načela rimskog prava. Jedino su se službenosti razgranale. U pogledu privatne svojine vlasnik je imao neograničeno i potpuno pravo raspolaganja na zemlji. Ona se mogla prenositi i slobodno otuđivati. Ovo pravilo nije važilo samo za imućne građane i njihova imanja, naprotiv, ono se odnosilo i na seljake i na njihove sitne posede.

Zajedno sa širenjem stratiotskih poseda i povećanjem uloge seoskih opština, klasična privatna svojina dobila je nova obeležja. Slobodni seljaci, uz poresku i vojnu obavezu, dobijaju zemljišne posede tj. državnu zemlju koju će obrađivati. U početku nisu imali prava da taj posed daju u nasledstv ili otuđe. Velika rasprostranjenost neparcelisane, zajedničke zemlje, pašnjaka i šuma, ostavlja mogućnost da se takva zemlja po potrebi pretvori u privatnu. Ono što je jedino bilo važno za zemlju, bilo je to da onaj ko raspolaže zemljom, plaća porez.

Uoči borbe za očuvanje malih privatnih poseda, naročito tokom desetog veka, pojavilo se pravilo prvootkupa- preče kupovine u korist suseda. Novela cara Romana I Lakapina iz 922. godine precizno je definisala redosled prema kom se moglo steći pravo prvenstva kupovine u slučaju prodaje seljačkog poseda. Upravo sa ovim se ograničilo pravo seljaka na neograničeno raspolaganje posedom jer se sada zemlja mogla prodati drugome, tek u slučaju da niko od navedenih lica ne želi da je kupi. Glavni cilj ove mere bio je da se spreče "moćnici" da kupuju imanja seljaka, a ujedno sa tim i raspadanje seljačkog poseda.

Pronija

Od dvanaestog veka dolazi do dominacije sistema pronije. Od tog trenutka seljaci se sve više pretvaraju u zavisne proizvođače, kmetove. Njih su pronijari dobijali zajedno sa posedom, uz obavezu da da vrše vojnu službu. Pronija u početku nije bila nasledna jer je car bio njen vrhovni vlasnik, a on je kao takav kogao da je da kome god je poželeo. Često se dešavalo da, ukoliko sinovi pronijara preuzmu obavezu svog oca, car uzpravo njima dodeli proniju. Vremenom pronija je postala nasledna i sve više dobijala naličje zapadnofeudalnom posedu.

Pronijari kasnije dobijaju i određena administrativna i sudska imunitetna prava u okviru pronije. Oni na tim posedima obavljaju sudsku i upravnu funkciju umesto državnih organa, a njihova ovlašćenja su, načelno, bila ograničena vrhovnim pravom svojine vladara (time sve više podsećaju na feudalne svojine). Iako je vremenom postala nasledna, pronija u Vizantiji nije mogla da postane neograničena svojina pronijara, već ostaje uslovno i neotuđivo vlasništvo.

Obligaciono pravo

U pogledu ugovora, oni su se najčešće sklapali u pismenoj formi, a od novele carice Irine uvedeno je pravilo da važniji ugovori moraju da budu zaključeni u prisustvu od 3 do 5 svedoka. U pogledu kupoprodaje ona proizvodi pravna dejstva samo ukoliko bar jedna od stranaka ispuni svoju činidbu. Upis u javne knjige više nije bio važan element poklona. Kamata od maksimum 12% ustalila se kod zajma, premda se pod uticajem crkvenih stavova, smatrala kamata od 4% godišnje. Takođe zabranjeno je davanje kamate na kamatu- anatomizam. Što se tiče zajma, najčešće je premet zajma bila zemlja i to u dva oblika:

1. kratkoročni zakup zemlje (polovina prinosa pripada zakupcu, polovina vlasniku zemlje)
2. dugoročni zakup zemlje (zakupac ima pravo na devet desetina prinosa)

Bračno i porodično pravo

Pravo se u ovom aspektu najviše odvojilo od klasičnog rimskog prava. Žena je imala punu poslovnu i pravnu sposobnost, ona je bila vlasnik miraza (iako je njime upravljao muž). Ustanova bračnog poklona- hypobolan zauzela je posebno mesto u Vizantiji. Ukoliko muž umre u braku bez dece, bračni poklon u celosti pripada ženi, a ukoliko ima dece, žena je imala pravo uživanja i pravo svojine na jednom delu. Za raspolaganje imovinom žena, ali i muž, moraju imati saglasnost drugog supružnika.

Brak je predviđao određenu ceremoniju i zaključivao se prema crkvenim pravilima. Pretkodila mu je veridba, sa kojom se takođe morala složiti crkva. U rimskom pravu granica starosti za zaključiuvanje braka bila je 14 za muškarce, a 12 godina za žene.

Razvod je mogao biti sa krivicom i bez krivice. Kod razvoda sa krivicom onaj ko je proglašen krivim, snosi posledice u vidu zabrane zaključivanja novog braka.

Nasledno

Od Proherona nasledno pravo se vratilo principima Justinijanovog zakonskog nasleđivanja. Najpre naslednici bivaju descedenti (sinovi i ćerke), a ukoliko njih nema, sledeći po redu su ascedenti (otac i majka), a tek onda pobočni srodnici.

Počevši od Ekloge, žena koja u braku ima dece, stiče nasledno pravo prema imovini muža u visini dela jednog deteta, a ukoliko nije imala dece, onda ovo pravo ne poseduje.

Iz rimskog i helenističkog prava nasleđen je i testament. Jedino je broj svedoka za njegovu važnost varirao. Iz Justinijanovog prava svela se na pet, dok je u Eklogi sedam, a na selu je bilo dovoljno i samo tri svedoka.

Krivično pravo

Krivično pravo Vizantije se zasnivalo na starom rimskom načelu, koje se potvrđuje u Digestama. U osnovi se zasnivalo na principu da je za postojanje krivičnog dela važnija namera nego posledice. Upravo zbog toga, kao ubica biće tretiran onaj ko svesno pokuša nekoga da ubije, ali pri tome ne uspe. Dok, sa druge strane, za ubicu neće biti smatran neko ko je ubio, a nije imao nameru da to učini. Umišljajno ubistvo se kažnjava smrtnom kaznom, koja se izvršavala odsecanjem glave mačem.

Vizantijsko krivično pravo u to doba bilo je karakteristično po tome što je nejednako tretiralo pripadnike različitih slojeva stanovništva, gde su veličina kazne i stepen krivice zavisili od imovinskog stanja i društvenog položaja okrivljenog. Osim ovoga, kaznene odredbe tretirale su podjednako pokušaj i sve oblike saučesništva, isto kao i samo izvršenje krivičnog dela. Međutim, ne može se reći da je to bila njegova glavna osobina, jer je broj krivičnopravnih normi gde se takva klasna razlika uopšte nije otvoreno isticala, neuporedivo veći. Za izvršeno krivično delo nisu krivično odgovarali maloletnici mlađi od sedam godina, duševno bolesna lica, kao i oni koji su izvršili krivično delo iz nehata ili u afektu.

Pokušaj i saučesništvo kažnjavalo se onom kaznom koja je bila predviđena i za svršeno krivično delo. Kada se radilo o krivičnim delima protiv države i crkve, kažnjavala se čak i sama namera. Povrat je predstavljao otežavajuću okolnost pri određivanju kazne. Na primer, ukoliko je lopov prvi put kažnjavan bičevanjem i progonstvom, drugi put kazniće se odsecanjem ruke. Najteža krivična dela kažnjavana su smrtnom kaznom, a u takva dela ubraja se zavera protiv cara,pobuna i veleizdaja. Izvršioci krivičnih dela protiv crkve i religije kažnjavani su vrlo strogo, kao što su napuštanje pravoslavlja, prihvatanje mojsijevske (jevrejske) vere, jeresi, politeizam, ateizam, otvaranje i pljačkanje grobova, krivokletstvo, vradžbine. Vizantijsko krivično pravo uglavnom se sagledava kroz odredbi Prohirona.

Ovaj Zakonik razlikuje nekoliko krivičnih dela protiv imovine: krađu, pljačku, razbojništvo, paljevinu i nehatno postupanje sa tuđim stvarima. U Prohironu grupu krivičnih dela protiv ličnosti čine ubistvo, telesna povreda, tuča, fizičko zlostavljanje, prodaja slobodnog u ropstvo i kleveta. Umišljajno ubistvo se kažnjava smrtnom kaznom, koja se izvršavala dekapitacijom – odsecanjem glave mačem. U grupu krivičnih dela protiv porodice i morala ubrajaju se: nasilno zaključeni brak, bigamija, silovanje, polno opštenje sa srodnicima, maloletnicima, životinjama (skotološtvo) i osobama istoga pola.

Kazneni sistem Vizantije poznaje pet vrsta kazni: smrtnu, telesnu i novčanu kaznu, konfiskaciju i progonstvo. Smrtna kazna se najčešće izvršavala se odsecanjem glave, vešanjem, ređe spaljivanjem (na primer za izdavanje vojne tajne, ubistvo srodnika) i nabijanjem na kolac (za razbojništvo). Onaj ko proda u ropstvo slobodnog čoveka, ko pravi lažni novac, izvrši otmicu žene, krađu u povratu, ko namerno nekoga teže povredi (rani) i onome ko raskopava grobove, sledovalo je odsecanje ruke. Ukoliko se krivokletstvo i lažno svedočenje dokaže bio je odsecan jezik, a za krađu crkvenih stvari krivac je oslepljivan.

1. Novčane kazne su propisane uglavnom za oštećenja tuđih stvari i za lakše seksualne delikte.
2. Konfiskacija celokupne imovine pogađala je učinioce krivičnih dela protiv države, jeretike i udate žene koje su živele sa sopstvenim robom.
3. Progonstvo je bila dopunska kazna uz neku drugu osnovnu kaznu.
4. Telesne kazne: bičevanje i batinanje, kao i surovija varijanta sakaćenje bile su najrasprostranjenije. Odsecanje ruke sledovalo je onome ko proda u ropstvo slobodnog čoveka, ko pravi lažni novac i izvrši otmicu žene, krađu u povratu. Telesne kazne su bile raznovrsne i veoma često su bile korišćene. U njih su uključene - šibanje, odsecanje delova tela poput nosa,jezika, ruku, oslepljivanje, šišanje ili paljenje kose i brade. Za krađu crkvenih stvari krivac je oslepljivan. Šišanje kose i brade je bilo samo dopunska kazna uz sakaćenje. Smrtna kazna izvršavala se odsecanjem glave, vešanjem, ređe spaljivanjem i nabijanjem na kolac. Za druga krivična dela bile su predviđene i druge brutalne kazne poput vešanja, nabijanja na kolac, spaljivanje.
5. Odsecanje nosa je pogađalo izvršioce seksualnih krivičnih dela. Za krivokletstvo i lažno svedočenje je odsecan jezik.

Pojedini autori smatraju da je Vizantija mogla naći dostojne uzore u rimskom krivičnom pravu (na primer Rim je koristio razne brutalne načine izvršenja smrtne kazne). Stari Rim je, još u Zakonu XII tablica, primenjivao brutalne načine izvršenja smrtne kazne. Osim što je smrtna kazna bila veoma zastupljena i često upotrebljivana, u otežavanju njenog izvršenja koristile su se i životinje.

Za krivično delo ubistva roditelja, ubica se bacao u zašivenoj vreći zajedno sa psom, petlom, majmunom i zmijom. Korišćen je i drugi brutalni način egzekucije: razapinjanje na krstu Rimljani masovno su koristili za kažnjavanje raznih prestupnika. Kako bi smrt bila surovija, ponekad, osuđenika su probadali mačem, šibali i lomili im udove. Lice su im mazali medom, kako bi ih napadalii insekti i smrt učinili još težim. Prestupnici su bacani lavovima i drugim krvoločnim životinjama, što je trebalo da posluži kao zabava za narod. Brutalnosti prilikom izvršenja smrtne kazne za vreme vladavine Justinijana bile su svedene na minimum. Drugi autori smatraju da je uvođenje brutalnosti u vizantijsko pravo posledica prodora istočnjačkih pravnih nazora (na primer, Georgije Ostrogorski). U prilog ovom gledištu ide i činjenica da ozakonjenje telesnih kazni u Vizantiji uzima maha za vreme Isavrijske – sirijske dinastije, istočnjačke po poreklu. Ono što je interesantno kod vizantijskog krivičnog prava, jeste to što je krađa kod Justinijana bila smatrana za privatni delikt, a već u Eklogi je ona uzela karakter javnog delikta koji se kažnjavao penalno, odnosno dvostrukim iznosom ukradene stvari. U slučaju da se krađa ponovi, nova kazna bila je brutalna - odsecanje ruke.

Sudski postupak

Sam sudski postupak, kao i organizacija sudstva, potpuno se oslanjaju na rimsku tradiciju. Sudski postupak se vodio pred različitim državnim organima, nadležnost u nizu pravnih pitanja imao je i crkveni sud.

Vrhovni sud od 12 sudija od kraja trinaestog veka uveo je car Andronik. Sedište ovog suda bilo je u Carigradu. Već početkom sledećeg veka formirao se poseban sud "Generalnih sudija Romeja" od 4 člana. Njihove presude su bile konačne i neopozive, s obzirom na to ovaj sud je vršio nadzor nad sudstvom u celom carstvu. Ukoliko sva četvorica nisu mogla da budu prisutna, smatrano je, da je za odluku dovoljna odluka samo jednog člana celog kolegijuma.

Od devetog veka sudski i upravni imunitet zemljoposednici stekli su u znatnijoj meri. To sa sobom ne povlači da carski sudovi gube nadležnost, već da je u delovima imperije (u kojima je carska vlast bila slabija) postojala tendencija prenošenja sudovanja na zemnjoposednike, i to samo u nekim slučajevima.

Literatura

• Ostrogorski, Georgije (1969). Istorija Vizantije. Beograd: Prosveta. 
• Vizantijski svet, Johanes Koder, Utopija, Beograd 2011. godina
• Istorija Vizantije, Šarl Dil, Edicija, 2010. godina
• Avramović, Sima; Stanimirović, Vojislav (2018). Uporedna pravna tradicija. Beograd: Univerzitet u Beogradu-Pravni fakultet. 
• Master rad na temu Istorijski razvoj društvene reakcije na kriminalno ponašanje, student: Anita Ilić pod mentorstvom prof. dr. Miomira Kostića na Univerzitetu u Nišu - Pravni fakultet (jezik: srpski)