Vojislav Nikolajević
| Vojislav Nikolajević | |
|---|---|
 Vojislav Nikolajević | |
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 1876. |
| Mesto rođenja | Beograd, Kneževina Srbija |
| Datum smrti | 1950. (73/74 god.) |
| Mesto smrti | Emsdeten, Zapadna Nemačka |
| Vojna karijera | |
| Čin |   Armijski general |
| Učešće u ratovima | Prvi balkanski rat, Drugi balkanski rat, Prvi svetski rat, Drugi svetski rat |
Vojislav Nikolajević (Beograd, 1876 — Emsdeten, 1950) bio je srpski armijski general, učesnik Kumanovske bitke u Prvom balkanskom ratu, Prvog i Drugog svetskog rata.
Kumanovska bitka[uredi | uredi izvor]
Prvog dana Kumanovske bitke najveća borba se vodila na Srtevici. Četnički odred majora Vojina Popovića (vojvode Vuka) i Sedmi pešadijski puk Dunavske divizije pod komandom Aleksandra Glišića branili su položaje protiv nadmoćnijih Turaka. Pamte se reči hrabrog Aleksandra Glišića pre pogibije: „Napred braćo, izgibosmo!“ Major Nikolajević, komandant Drugog bataljona, svojom prisebnošću i hrabrošću preokrenuo je tok bitke. Nakon pogibije potpukovnika Glišića, naredio je juriš i krenuo napred sa isukanom sabljom i srpskom zastavom. Njegovo herojstvo je osokolilo ostale vojnike koji su krenuli za svojim komandantom.[1]
Anri Barbi o Vojislavu Nikolajeviću[uredi | uredi izvor]
Anri Barbi, francuski dopisnik, sa srpskom vojskom je prošao čitav rat i u svojoj knjizi „Srpske pobede“ ovako opisuje te dramatične trenutke:[2]
"Odjednom glavni junak ovog nadčovečanskog otpora, komandant sedmog puka, pukovnik Glišić, pade, pogođen jednim zrnom. Major Vojislav Nikolajević vide kad je pukovnik pao. On poleti, izvuče svoju sablju, petnaest oficira, to je bilo sve što je ostalo, učiniše to isto. Jedan krik odjeknu: "Juriš". Tada u jednoj vrsti zanosa, ostaci 7. puka poleteše napred i čudo se dogodi. Red po red, korpus turske vojske bio je zbrisan, odbijen! Major Nikolajević, s jednom rukom kojom nije mogao kretati, sa ranom na leđima koja je zjapila, neprestano je bio na čelu svojih vojnika. Pogodila su ga dva zrna od šrapnela u desno rame i jedna mu je granata rasekla plećku. Međutim, besni juriš još je bio ubrzan, jedna baterija uzeta na juriš. Preneražene tobdžije, koji nisu imali vremena da pobegnu, prikovani su za svoje topove. Ranjen na još dva mesta, major Nikolajević, pao je sa jednom slomljenom nogom, ali žrtva njegova nije bila uzaludna, na celoj liniji neprijatelj je bežao. Turska ofanziva bila je konačno slomljena".
Vojnici su ga našli bez svesti, u noći posle bitke.
Velika pobeda kod Kumanova, bila je prva srpska pobeda u Prvom balkanskom ratu i najavila je skorašnji kraj turske vladavine na Balkanu.
Posle bitke[3][uredi | uredi izvor]
Major Nikolajević je preživeo. Za svoje velike zasluge odlikovan je najvećim vojničkim odlikovanjem Karađorđevom zvezdom s mačevima i unapređen u čin potpukovnika[4].
Pošto se oporavio postavljen je za načelnika štaba Vardarske divizijske oblasti. Posle samo dva meseca postavljen je na dužnost pomoćnika komandanta H pešadijskog puka "Takovskog".
U Prvo svetskom ratu je bio komandant nekoliko pešadijskih pukova (IV i V prekobrojnog puka, IV pešadijskog puka „Stevan Nemanja“, XXIV i XXI pešadijskog puka).
Posle rata je bio na dužnostima komandanta brigade, pomoćnika komandanta divizijske oblasti, komandanta divizijske oblasti, predsednika Vojno-disciplinskog suda, pomoćnika komandanta 5. armijske oblasti i komandanta 3. armijske oblasti.
Penzionisan je 26. 02. 1937. godine u činu armijskog generala.
Reaktiviran je u aprilu 1941. godine i postavljen za komandanta Beograda. Zarobljen je i odveden u logor u Nemačku gde je proveo sve četiri ratne godine. Po oslobođenju je ostao u emigraciji u Zapadnoj Nemačkoj.
Malo je podataka o Vojislavu Nikolajeviću. Poznato je da se oženio i da je u 50-oj godini dobio ćerku. Otišao je u rat 1941. godine, pao u. zarobljeništvo i u logoru proveo 4 godine. Preminuo je 1950. godine u Emsdetenu. Sahranjen zajedno sa ostalim srpskim vojnicima na Srpskom vojničkom groblju u Osnabriku. Danas zaboravljen, bio je uzor celokupnom tadašnjem svetu koji mu se divio, o njemu je pisala sva vodeća domaća i svetska štampa.[traži se izvor]
Odlikovanja[5][uredi | uredi izvor]
Vojislav T. Nikolajević je dobitnik najviših odlikovanja među kojima je čak pet Karađorđevih zvezda (četiri sa mačevima i jedna bez). Nije poznato da je još neko toliko puta odlikovan ovim ordenom.
Odlikovanja i broj ukaza:
- Orden Karađorđeve zvezde sa mačevima IV stepena - 1912.
- Orden Karađorđeve zvezde sa mačevima IV stepena - FAbr. 37991, 24.10.1922.
- Orden Karađorđeve zvezde sa mačevima III stepena - FAOBr. 135891, 17.01.1920.
- Orden Karađorđeve zvezde sa mačevima III stepena - FAOBr. 153961, 11.04.1920.
- Orden Karađorđeve zvezde III stepena - AđBr.2257, 25.01.1928.
- Orden Belog orla sa mačevima III reda - FAOBr. 9782, 31.05.1915.
- Orden Jugoslovenske krune III reda - AđBr. 20809, 06.09.1930.
- Orden Jugoslovenske krune I reda - AđBr. 4484, 26.02.1937.
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Srbulović Đ., Boj iznad vekova : sto godina od Kumanovske bitke, Beograd : Princip Pres, 2012(Beograd : Portal). str. 105-106
- ^ Barbi, A., Srpske pobede : sa tri plana, Beograd : Izdanje S. B. Cvijanovića, 1913 (Beograd : Štamparija "Dositije Obradović"). str. 54-55
- ^ „Bnl viewer”. istorijskenovine.unilib.rs. Pristupljeno 2022-11-12.
- ^ Balkanski rat u slici i reči : 1912-1913 / [priredio Milić J. Milićević]. - Reprint izd. - Beograd : Srpski genealoški centar, 2008 (Beograd : SGC). str. 524.
- ^ „Ukazi o odlikovanjima”. Službeni vojni list. 1912—1937.
