Ilirski carevi
 | Ovaj članak sadrži spisak literature, srodne pisane izvore ili spoljašnje veze, ali njegovi izvori ostaju nejasni, jer nisu uneti u sam tekst. |
Ilirski carevi (lat. Illyriciani, „Iliričani“) je pojam koji se odnosi na veći broj rimskih careva koji su vladali Rimskim carstvom od sredine 3. veka. Zajedničko im je da su poticali iz podunavskih zemalja koje je kasnije Dioklecijan obuhvatio u prefekturu Ilirik. Osim toga, svi su oni počev od Klaudija II Gotskog bili niskog porekla, nisu imali veze sa starom elitom u centru Carstva i njihovo napredovanje počinjalo je sa vojnom karijerom.
Pojam „ilirski“ nema etičku oznaku, nego označava regionalno poreklo. Odista, preci ilirskih careva pripadali su manje ili više — koliko se to može videti u pisanim izvorima — u velikoj meri romanizovanom provincijalnom stanovništvu podunavskih zemalja. Samo za neke od njih može se naći podatak da su pripadali domorodačkim narodima iz regiona. Podunavlje je tokom 3. veka postalo jedno od najznačajnijih prostora za regrutovanje carske vojske. Zbog toga što je istovremeno rastao politički uticaj vojske i što od oko 260. više nije bilo potrebno biti senator da bi se postalo car, više vojnika ilirskog porekla uspelo je da se uzdigne do carskog položaja.
Zaključno sa Dioklecijanom svi ilirski carevi su od strane vojnikâ kojima su komandovali bili proglašavani za careve i to u okviru uzurpacije usmerene protiv trenutno vladajućeg cara. U pogledu toga ova skupina se delimično preklapa sa čuvenim vojničkim carevima. Kasniji „Iliričani“ kao npr. Konstancije I Hlor u sistemu tetrarhije do vlasti stizali su putem kooptacije. Sa prekidom od oko trideset godina sa Jovijanom je 363. počinje nova serija ilirskih careva. Konačno, i istočnorimski carevi koji su vladali u 6. veku Justin I, koji je oko 470. kao sin seljaka pristupio vojsci i u njoj uznapredovao, i Justinijan I, bili su ljudi prostog porekla iz rimskih podunavskih provincija. Ujedno su bili i poslednji carevi kojima je maternji jezik bio latinski.
Kada je u poslednjoj četvrtini 6. veka Podunavlje bilo opustošeno od slovenskih, avarskih i hunskih napadača i na duže vreme izmaklo carskoj kontroli, oblast je izgubila svoj značaj kao prostor za regrutovanje vojske. Otada je većina vojnih zapovednika dolazila iz Male Azije, a sa tim je i vreme ilirskih careva dostiglo svoj kraj.
Spisak[uredi | uredi izvor]
Ilirski carevi u užem smislu: Od druge polovine 3. veka do prve polovine 4. veka
- Decije - 249–251
- Hostilijan - 251
- Klaudije II Gotski - 268–270
- Kvintil - 270
- Aurelijan - 270–275
- Prob - 276–282
- Dioklecijan - 284–305
- Maksimijan - 286–305
- Galerije - 305–311
- Konstancije I Hlor - 293–306
- Konstantin I - 306–337
- Maksimin Daja - 310–313
Iliričani u drugoj polovini 4. veka
- Jovijan 363–364
- Valentinijan I - 364–375
- Valens - 364–378
Istočnorimski carevi ilirskog porekla u 5. i 6. veku
- Lav I - 457–474
- Anastasije - 491–518
- Justin I - 518–527
- Justinijan - 527–565
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Literatura[uredi | uredi izvor]
- David Magie (ed. & trans.), The Scriptores historiae Augustae III (Cambridge, MA-London,) 1932
- Th. Mommsen (ed.), Monumenta Germaniae Historica. Auctores Antiquissimi 9 (Berlin, 1892), 148.
- Eutropius, Breviarium ab urbe condita
- Aurelius Victor, Liber de Caesaribus
- Epitome de Caesaribus
- Edmond Frézouls (ed): Les empereurs illyriens. Actes du colloque de Strasbourg (11 - 13 octobre 1990) organisé par le Centre de Recherche sur l'Europe centrale et sud-orientale. Strasbourg. 1998. ISBN 978-2-904337-21-5. (Contributions et travaux de l'Institut d'Histoire Romaine, Université des Sciences Humaines de Strasbourg. 8).
- Klaus-Peter Johne: Die illyrischen Kaiser als Herrscher neuen Typs. In: Klaus-Peter Johne, Thomas Gerhardt, Udo Hartmann (ed): Deleto paene imperio Romano. Transformationsprozesse des Römischen Reiches im 3. Jahrhundert und ihre Rezeption in der Neuzeit. Stuttgart. 2006. стр. 125— 134. ISBN 978-3-515-08941-8..
